DANILO NIKOLIĆ – Pisanje je lov u kojem lovac prima pogotke u srce

Razgovarala Mila Milosavljević

Sve značajne književne nagrade dobio sam za vreme vladavine Slobodana Miloševića, protiv koga sam javno i glasao. Mislio sam da je običan titoista. A bio je patriota do srži. Briljantan branilac svoga naroda i svoje zemlje u Hagu. Uvek kad se setim onog opšteg poniženja, onog lupanja u lonce, kante i korita, osetim mučninu

Danilo Nikolić slovi za jednog od najboljih pripovedača srpske književne scene. Sudeći po činjenicama, sa te, takve scene, na kojoj zavređuje posebno mesto, naš sagovornik je – na žalost i na štetu poštovalaca vrhunske književnosti, može se reći – odsustvovao, i to ne svojom voljom. Posle duže pauze, početkom ove godine, Izdavačka kuća „Vukotić media“ objavljuje Nikolićevu knjigu priča pod nazivom „Jedna uporna uspomena“, koju su kulturne rubrike štampanih i elektronskih medija, može se slobodno reći – prećutale! Uprkos tome što je reč o vrhunskom literarnom ostvarenju. Nezvanično objašnjenje za ovu „šutnju“ upućuje na izvesnost da je sve, to jest tihi bojkot, zapravo počelo onog dana kada je Danilo Nikolić potpisao Deklaraciju DSS protiv ulaska u NATO… One što su vukli nevidljive konce moći u sektoru kulture, pa i u sferi književnosti, u upornom nastojanju da pisca skrajnu na margine kojima ne pripada, nije omela činjenica da je on jedan od najnagrađivanijih srpskih pisaca, bard naše književnosti.

Kako je otpočelo ovo nepravedno bojkotovanje?

Samo sat ne zna koliko je sati… često ne znam ni ja. Ni drugi. Zato je onaj pakosni veseljak zaključio: „Kad se dvojica susretnu, susretu prisustvuje šest osoba: kako oni jedan drugog vide, kako sami sebe vide, i kakvi su u stvari.“

Ipak, svako od nas ima neke svoje skazaljke i male budilnike.

Javljeno mi je da sam dobio Nagradu Balkanika. Izvadio sam pasoš, prvi, jedini i poslednji, i otišao u Sofiju. Dan i po su me tretirali kao laureata. A onda sam ostao sâm u nekoj praznini.

Nisam dobio tu nagradu. Nedavno sam saznao da je tada neko telefonirao iz Beograda. A tri godine posle Sofije, za vreme Sajma knjiga, organizator tih susreta pisaca iz balkanskih država, ovde u Beogradu, opet mi je saopštio da sam jedini kandidat za tu istu nagradu. I nije bilo ništa. Onda mi je jednog dana, već oronuo, Stevan Raičković rekao da mu se javio neki čovek iz Niša i tražio moj telefon. Navodno, hoće da mi dodele onu nagradu Međunarodne književne kolonije u Sićevačkoj klisuri. Nije ni od toga bilo ništa. I ne bih više o tome, da jedan slučaj nije bio prosto smešan. Iz grada podno Bukulje, pozivaju me da… Ne pamtim, a sramota me je i da navodim kojim rečima i kojim tonom… Biće im čast… uveličaću program smotre Mermer i zvuci… Sve dogovoreno, dati svi mogući brojevi telefona i ostalo.

I, opet, tajac. Slučajno sam posle nekoliko meseci sreo tog čoveka. Izgrdio me je: „Vas čovek ne može da nađe! Morali smo da menjamo program…“ Kako to objasniti? Jednostavno. Sve je počelo pošto me je primio predsednik države Vojislav Koštunica, povodom Nagrade Meša Selimović, i posle mog potpisa na Deklaraciji DSS – protiv ulaska u NATO. Zamislite! Sve značajne književne nagrade dobio sam za vreme vladavine Slobodana Miloševića, protiv koga sam javno bio i glasao. Mislio sam da je običan titoista. A bio je patriota do srži. Briljantan branilac svoga naroda i svoje zemlje u Hagu. Uvek kad se setim onog opšteg poniženja, onog lupanja u lonce, kante i korita, osetim mučninu.

[restrictedarea]

Imate veliko iskustvo u radu na svim rodovima proze, pa i na dramskim tekstovima. Zato, sasvim logično, polazimo od pitanja prenošenja tog iskustva na mlade pisce. Kakvi su vaši saveti onima koji tek počinju?

Umalo da kažem: saveti ne pomažu. Ali pomažu, rekao bih, neka upozorenja, čak i neke, kao uzgred kazane napomene. Dosta davno sam negde i nekom naveo ono upozorenje koje američki policajci daju privedenom: „Sve što od ovog trenutka kažete, izjavite ili napišete, može biti upotrebljeno protiv vas.“ Nisam se toga držao, a ipak sam se nekako provukao. Andrić, opet, navodi u „Razgovorima sa Gojom“ kako je Goja zapazio da jedna baka svojoj unuci viče: „Zbijaj to! Gušće!“ A nama, mladima, u Klubu mladih pisaca, rekao je: „Znate, mlad pisac je kao mlada majka. Izađe na prag sa čedom u naručju, pa misli: kako li je selu drago, kad je meni tako milo!“ Pisac je mahom i strastven čitalac. Iz ljubavi, ali bogme, i iz potrebe da zna, da nauči. Iz pisama velikih pisaca mogu se izvući vrlo korisne pouke. Ako sam se pak progurao do iskusnih, moram nešto i svoje dodati. U kratkoj priči, koja je i dukat, i melem, i telegram, meta i metak istovremeno, treba da bude i neki naizgled beznačajan, nevažan detalj, bez kojega priča nije celina, niti uverljiva. Tu sam svoju „teoriju“ označio naslovom Književna dugmad. Primer: ona tri dugmića na rukavima svakog sakoa – ne služe ničemu. Ne zakopčavaju, niti otkopčavaju. Ali bez njih sakou nešto nedostaje. Treba slediti velike krojače.

Vaša biografija kazuje da ste više puta tokom života menjali mesto boravka. Ali, poslednjih godina, više od dvadeset čak, ta seljenja i preseljavanja su dobila drukčiji ton, sadržaj, oznake…

Tom spisku možemo dodati i prisilnu seobu moga naroda, pa i moje porodice. Progon iz Metohije i Kosova u proleće 1941. Tada sam imao petnaest godina. Tada, istina, progonitelji nisu dirali žene, spomenike, hramove, kao u vreme drugog progona, od 1999. pa do danas. Posle raspada zemlje, moje ranije promene boravka, i ne samo moje, dobile su neočekivano, pa i nerazumno, značajan uticaj na postupke, opredeljenja, mišljenja… Toliko da je to postalo egzistencijalno pitanje. Prvo, nešto što zvuči kao anegdota, iz 2010. godine. Moj dugogodišnji prijatelj, pisac Mijo Ćupić, predložio je da napravimo izbor mojih pripovedaka za Književnu zadrugu Srpskog narodnog vijeća u Podgorici. Iz nekoliko knjiga sam načinio fotokopije priča, stavio ih u oveći koverat, adresirao i došao u poštu. Službenica na šalteru prihvati omot, pregleda, pa reče: „Pošiljka mora biti otvorena kad ide u stranu zemlju.“ Sa nekim osmehom rekoh: „Ta strana zemlja je moja postojbina.“ Tako se dolazi do pitanja: šta sam, koje nacionalnosti? Ja sam, kao i mnogi, u ma kojoj varijanti, isto ono što je bio Njegoš, onaj što je davno napisao: „Pleme mi se sve odreklo sebe i crnome rabota Mamonu…“

Najzad, preseljenja su imala uticaj i na moja književna opredeljenja. Profesor Miladin Raspopović u svojoj knjizi „Pripovedna poetika Danila Nikolića“, kaže: „Danilo Nikolić je prvi pravi pripovedač i romansijer iz Metohije. Tematizujući svoj zavičaj, Nikolić je ne samo tako prevazišao stvaralačku krizu nego od njega napravio poetičku metaforu.“

Jednom smo bili blizu teme o odnosu pojedinca i društva, jedinke i sveta. Blizu, jer ste rekli da se klonite tako teških, velikih pitanja. Ali, u vašem romanu „Vlasnici bivše sreće“ ima dosta stranica o tome…

Taj deo je nastao u razgovorima, često polemičkim, sa jednim prijateljem koji je u romanu dobio ime Svetolik Danilović. Njegove teze je ozbiljno, argumentovano osporio profesor Milan Radulović, u završnom delu svog ogleda, koji je objavio u časopisu „Književnost“, i preneo u svoju knjigu „Obnova tradicije“. Roman je, kao što znate, imao nekoliko izdanja kod nekoliko izdavača. Niko nije hteo da uzme taj tekst kao predgovor ili pogovor. Možda zbog visokih ocena koje je profesor Radulović dao. Čak se, u doktorskoj disertaciji o poetici mojih romana, taj ogled nekako ovlaš tretira. Da li insistiranje na našoj tradiciji i njenim vrednostima nekome smeta ili deluje onaj „duh samoporicanja“ o kojem profesor Lompar tako sjajno piše? Uzgred, taj tekst je po mnogo čemu jedinstven: po dubini analize, po načinu izlaganja, po jeziku kojim je pisan. I, posebno, po otkrivanju nečeg čega ja kao autor uopšte nisam bio svestan. U samom uvodu tog ogleda se kaže:

„‚Vlasnici bivše sreće‘ su sintetičko delo i na jednom višem, objektivnom književnoistorijskom planu. Sentimentalna duševnost poetskog realizma; duhovni aristokratizam i egzotična duhovnost srpskog simbolizma; vitalnost, brutalna iskrenost, ekscentrično vizionarstvo, etički relativizam i duševna skrušenost srpskih ekspresionista – to su osnovna duhovna strujanja koja prožimaju i oživotvoravaju ovaj roman. Razuđena duhovnost srpske književne tradicije ovim delom je ne samo reafirmisana i sintetisana nego i modernizovana. Nikolićev roman je istovremeno uzoran postmodernistički tekst napisan starinskim krasnopisom. „Ovaj navod, koji je moja gospođa Sujeta prigrlila, svedoči o nepokolebljivoj objektivnosti profesora Radulovića kad ga sučelimo sa odeljcima u kojima se osporava ‚teorija‘ Svetolika Danilovića.“

Šta kaže vaš junak Danilović?

„Mi smo u vlasti dva strašna nagona: glad i pol. Naše telo je aparat sa izvanrednim skladom delova u kome se vrši preobražaj materijalnih elemenata u energiju. Mi nismo cilj, već sredstvo prirode. Sav živi svet je to. Zato nas, ta uloga, duboko vređa. To naslućujemo u dubokoj podsvesti.

Naš gospodar nije u vrhu naše ličnosti.“

A u jednom pismu, Danilović mi kaže:

„Ne voliš reč aparat, naprava, stroj? Ali, zašto se u narodu govori: On joj je napravio dete?“

To je jezgro te „teorije“, koja je u romanu celovito obrađena.

Profesor Radulović kaže da u vašem romanu ima i „ekscentričnog vizionarstva“. Na šta se to zapažanje odnosi?

Na neka predviđanja moga oca. U romanu ima stvarnih i književnih, izmišljenih ličnosti. Tamo sam i ja tretiran kao svi drugi akteri. Milutin Srećković o tome govori kao o velikoj smelosti. Čak, u tekstu „Pripovedačev roman“, kaže: „Za ovakvu, pogotovo ovoliku smelost, srpska književnost ne zna.“

Moga oca su u porodici zvali Brâto. U čaršiji, posle tih njegovih predviđanja – Ludi Brâto. Čuo sam kako se dogovaraju: „Hoćemo li kod našega Ludog Brâta da slušamo njegove sanovnike?“

On jeste bio „malo onako“, uvek ukoso, uz maticu, uzvodno. Ali, u ono vreme, u onoj sredini, tridesetih godina prošloga veka, on je bio jedan od obrazovanijih. Dobijao je novine, dakle bio je pretplatnik. Uvek bi, kad naiđe neki akviziter, kupio dve-tri, pa i više knjiga. Uza sve to, bio je aktivan član stranke Ljube Davidovića. Uveče, pod višnjom u bašti, okupljali su se njegovi prijatelji, kolege iz Gradskog poglavarstva, komšije… Govorio je: „Mi ćemo dočekati da vidimo i čujemo čoveka iz Amerike.“ „Bog s tobom! Amerika je s one strane svijeta! Kako?!“ „Talasima vazduha.“

Neka njegova predviđanja su se i dogodila ili će se dogoditi. Npr. svet će se stideti onoga čime se oni ponose, a ponosiće se onim čega se oni stide. Ono što se u sto jama krilo pokazivaće se javno. Pamtićemo, govorio je, što nam se ne pamti, a zaboravljati što nam se ne zaboravlja. Odricaćemo očigledno, a potvrđivati nepostojeće. Hvalićemo lažno, a kuditi istinito. Verovaćemo u dim, ali ne i u vatru. Isti koji su se nadmetali u plemenitosti takmičiće se u gnusnosti. Svi će vapiti zbog nepravde, a svi će te iste nepravde činiti drugima. Ništa nam neće biti daleko od očiju, a sve će nam biti daleko od srca.

Govoreći o savremenoj književnosti, rekli ste da preovlađuje proza „hladne krvi“.

I hladne svetlosti. Za mene, iz onog veka, mnoge stvari izgledaju neverovatne. Jedna od njih su i svetiljke sa jakom, zasenjujućom, ali hladnom svetlošću. Drukčije rečeno, i u književnosti vidimo ono što zapažamo u svakodnevnom životu. Pekare, na primer, prepune raznih oblika ispečenog testa, ali pravog hleba nema. Onog sa korom, od kojeg miriše celo selo, ili, u mojoj mladosti, ceo grad, Peć. U svemu i svuda, razume se, postoje izuzeci, ali ne vidim i ne osećam da se piše u nekoj vrsti transa, u žestokom poniranju u pojave, likove, stanja… Mi smo imali, i još imamo, književnost od koje se ne moramo stideti. U toj književnosti su neki likovi jedinstveni. Nisam studirao književnost, pa ne znam da li u svetu postoji lik – tip, jasan, koloritan, podatan za raznovrsna tumačenja, a nije opisan ni jednom jedinom reči. Ni kako izgleda, ni kako je obučen, ni kakav mu je glas, pogled, hod. A ipak jasan, divan do ushićenja. Onaj iza kace Petra Kočića. Ukratko, ima dosta reciklaže. A ima i bekstva od savremenih tema, kao u doba titoizma. O poplavi literature koja to nije neću ni da govorim. To je korov. Pisac je, kao i dete, skriveni lovac koji prima pogotke u srce. Pisac treba da izrazi, da opiše te ožiljke, u ime svih ranjenih.

Vaši prijatelji misle da imate neki „tajni recept“ za zdrav i dug život.

Ako je tajna, onda je verovatno u samom nasleđu. Mada, ako ga ne poštujete i ne postupate po onome što ga je održalo i učinilo da dugo traje, onda i njegova snaga pada. Istorija nas uči koliko su nasleđe i tradicija važni. Ne samo za život pojedinca nego i društva. Izvinite, neću se mnogo udaljiti… Vratiću se na taj moj „tajni recept“… Ali, aktuelno je ovo: ako ne učinimo sve da bi nasleđe od predaka i dalje bilo životvorno, onda je ono sklono klonuću. Najbliži primeri su nam Matica srpska i Srpska književna zadruga… A evo, na kraju, i tajnog recepta za dug, zdrav i srećan život… Mene su budile ptice u zoru, u Vitomirici, kraj Peći, u Metohiji, na zaravni iznad Belog Drima. I fazani na obali Dunava, kod Krčedina. Čak i pčele, svojim tihim zujanjem. Ponekad i pad prezrele dunje pored moga prozora. Silazio sam niz obronke sa vitkim leskovakom od preko tri metra kao da idem na svečanost. Nalazio slast u pripaljivanju cigarete ugarkom u nekom zaklonu od munja i čekao da harfa iznenadne kiše utihne.

Vraćao sam se u predvečerje, vozeći čamac ukoso, preko Dunava, ka vikendici. Sa leve strane reke, vidi se taj moj „dvorac“ sa crvenim krovom, belim zidovima i zelenim kapcima. Bivša vinogradarska kuća od 22 kvadrata. Nisam se, dakle, trošio da steknem neki čin, neki rang, neku titulu. A dosegao sam lepo zvanje dramaturga – urednika u Dramskom programu Radio Beograda. Odista lepo zanimanje, jer sam svakoga dana pio kafu i ćaskao sa nekim piscem, nekim prevodiocem, nekim kompozitorom. Ili, uz zlo koje ištu pluća, cigaretu, čitao tekstove ili sâm adaptirao neka sjajna dela.

Bilo je i smeha i sna. Smeh je dragocen lek; san univerzalni anestetik. Tražio sam i nalazio okrepljujuće radosti. Veslao, pecao, plivao, voće brao. Širom zemlje koju volim… Ali…

Otadžbina je apstraktan pojam sve dok ne upiješ miris laneta u čistoj pidžamici, koje se smestilo pored tebe na uzglavlju. Aroma njegove mlečnosti vidljiv je i opipljiv sastojak zemlje kojoj pripadaš. To je tvoj pravi majur, tvoj primarijus i tvoj Nobel.

Rekli su o Danilu Nikoliću:

Radivoje Mikić

Nikolićevi junaci su brodolomnici; njih pritiska ono što su izgubili i oni tonu pod teretom uspomena.

Oni ne nose samo tragičan pečat svog stradanja već se u njima sažima i jedna opšta nesreća.

I ovde čitalac sreće majstora pripovedanja, koji samo u nekoliko reči ume da sažme ljudske tragedije…

 

Radovan Beli Marković

…Eto, želeo sam da se to zna o Danilu Nikoliću, majstoru priče, koje imaju zlatno važenje i posle pola veka, i za romane, koji se često uzimaju s police da bi grešni čovek predahnuo od drugih romana…

 

Andrijana Marčetić

Nikolić pripoveda lako i nepretenciozno, s veštinom i poetskom sugestivnošću koja iz stranice u stranicu očarava čitaoca, navodeći ga na utisak da pred sobom ima potpuno „prozirno“ štivo. Ali, kad počne da analizira i tumači, da razmišlja o implikacijama takvog, gotovo minimalističkog izraza, da odgoneta značenja i simboliku pejzaža, atmosfere, snova i meditacija junaka, čitaocu postaje jasnije koliko je taj prvi utisak varljiv: iza prividne jednostavnosti priče otkriva se složena pripovedačka tehnika, istančani smisaoni sklopovi i efekti…

 

Marko Nedić

U najvećem toku Nikolićeve proze reč je o prolaznosti, o „vlasništvu“ nad nekadašnjom a ne i nad sadašnjom srećom i životnom radošću i o postepenom ali trajnom i neminovnom gubljenju svega onoga što su njegovi književni likovi doživljavali u mladosti kao svoje najdublje uverenje. Takav doživljaj sveta i njegovo prelamanje i poništavanje kroz aktuelno vreme najviše je uslovljavao emotivni i melanholični tok proze ovog pisca. Stoga je to proza lirskih, nostalgičnih i evokativnih tonova i atmosfere. Nikolićeva proza je neka vrsta balade o prošlosti i o nemoći čoveka da se toj prošlosti vrati i da je u stvarnosti ponovo pronađe u onom obliku i značenju koje je zadržao u sećanju. Naglašeni ton prisnosti, humanističkog i emotivnog osećanja života, ton unutrašnjeg zračenja teksta, najprivlačniji je sloj njegovog proznog rukopisa.

 

Milo Lompar

Na temelju Ciganskog noža, kao priče koja igra ulogu matične pripovedne ćelije, osvedočavamo se u koncentraciju efekata u pripovedanju Danila Nikolića: osobeno spajanje realističkih i psiholoških, simboličkih i metafizičkih znakova. Posebno kada je reč o pozadinskim likovima. Tako otkrivamo „majstora pripovedača“. Ivo Andrić – čija je ovo sintagma – nije bezrazložno pominjan u našem razmišljanju. Jer, sve vreme smo govorili o jednom od najvećih majstora savremenog srpskog pripovedanja.

Beleška o piscu

DANILO NIKOLIĆ je rođen u Splitu 1926. godine, gde je njegov otac bio službenik Banovinske uprave.

Kad mu je bilo šest godina, porodica se preselila u Metohiju, u Peć, gde su već živeli očeva braća i majka.

Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u Peći; studije prava je završio u Beogradu.

Bezmalo ceo radni vek proveo je kao saradnik, novinar i urednik u Radio Beogradu.

Između nekoliko njegovih knjiga pripovedaka izdvajaju se: Povratak u Metohiju, Spisak grešaka, Ulazak u svet i Provetravanje vladara.

Među romanima su najznačajniji Vlasnici bivše sreće, Kraljica zabave, Fajront u Grgetegu i Jesenja svila.

Autor je nekoliko zbirki priča za decu i knjiga memoarske proze.

Prošle godine, Izdavačka kuća „Vukotić media“ objavila je njegov „zbir uramljenih slika“ Jedna uporna uspomena.

Dobitnik je nagrada: Ivo Andrić, Bora Stanković, Meša Selimović, Branko Ćopić, Veljko Petrović, Stevan Pešić, godišnje Nolitove nagrade i NIN-ove nagrade kritike.

Dodeljen mu je Zlatni krst kneza Lazara za životno delo.

Knjige mu nisu prevođene na strane jezike.

[/restrictedarea]