ДАНИЛО НИКОЛИЋ – Писање је лов у којем ловац прима поготке у срце

Разговарала Мила Милосављевић
Све значајне књижевне награде добио сам за време владавине Слободана Милошевића, против кога сам јавно и гласао. Мислио сам да је обичан титоиста. А био је патриота до сржи. Бриљантан бранилац свога народа и своје земље у Хагу. Увек кад се сетим оног општег понижења, оног лупања у лонце, канте и корита, осетим мучнину

Данило Николић слови за једног од најбољих приповедача српске књижевне сцене. Судећи по чињеницама, са те, такве сцене, на којој завређује посебно место, наш саговорник је – на жалост и на штету поштовалаца врхунске књижевности, може се рећи – одсуствовао, и то не својом вољом. После дуже паузе, почетком ове године, Издавачка кућа „Вукотић медиа“ објављује Николићеву књигу прича под називом „Једна упорна успомена“, коју су културне рубрике штампаних и електронских медија, може се слободно рећи – прећутале! Упркос томе што је реч о врхунском литерарном остварењу. Незванично објашњење за ову „шутњу“ упућује на извесност да је све, то јест тихи бојкот, заправо почело оног дана када је Данило Николић потписао Декларацију ДСС против уласка у НАТО… Оне што су вукли невидљиве конце моћи у сектору културе, па и у сфери књижевности, у упорном настојању да писца скрајну на маргине којима не припада, није омела чињеница да је он један од најнаграђиванијих српских писаца, бард наше књижевности.

Како је отпочело ово неправедно бојкотовање?

Само сат не зна колико је сати… често не знам ни ја. Ни други. Зато је онај пакосни весељак закључио: „Кад се двојица сусретну, сусрету присуствује шест особа: како они један другог виде, како сами себе виде, и какви су у ствари.“

Ипак, свако од нас има неке своје сказаљке и мале будилнике.

Јављено ми је да сам добио Награду Балканика. Извадио сам пасош, први, једини и последњи, и отишао у Софију. Дан и по су ме третирали као лауреата. А онда сам остао сâм у некој празнини.

Нисам добио ту награду. Недавно сам сазнао да је тада неко телефонирао из Београда. А три године после Софије, за време Сајма књига, организатор тих сусрета писаца из балканских држава, овде у Београду, опет ми је саопштио да сам једини кандидат за ту исту награду. И није било ништа. Онда ми је једног дана, већ оронуо, Стеван Раичковић рекао да му се јавио неки човек из Ниша и тражио мој телефон. Наводно, хоће да ми доделе ону награду Међународне књижевне колоније у Сићевачкој клисури. Није ни од тога било ништа. И не бих више о томе, да један случај није био просто смешан. Из града подно Букуље, позивају ме да… Не памтим, а срамота ме је и да наводим којим речима и којим тоном… Биће им част… увеличаћу програм смотре Мермер и звуци… Све договорено, дати сви могући бројеви телефона и остало.

И, опет, тајац. Случајно сам после неколико месеци срео тог човека. Изгрдио ме је: „Вас човек не може да нађе! Морали смо да мењамо програм…“ Како то објаснити? Једноставно. Све је почело пошто ме је примио председник државе Војислав Коштуница, поводом Награде Меша Селимовић, и после мог потписа на Декларацији ДСС – против уласка у НАТО. Замислите! Све значајне књижевне награде добио сам за време владавине Слободана Милошевића, против кога сам јавно био и гласао. Мислио сам да је обичан титоиста. А био је патриота до сржи. Бриљантан бранилац свога народа и своје земље у Хагу. Увек кад се сетим оног општег понижења, оног лупања у лонце, канте и корита, осетим мучнину.

[restrictedarea]

Имате велико искуство у раду на свим родовима прозе, па и на драмским текстовима. Зато, сасвим логично, полазимо од питања преношења тог искуства на младе писце. Какви су ваши савети онима који тек почињу?

Умало да кажем: савети не помажу. Али помажу, рекао бих, нека упозорења, чак и неке, као узгред казане напомене. Доста давно сам негде и неком навео оно упозорење које амерички полицајци дају приведеном: „Све што од овог тренутка кажете, изјавите или напишете, може бити употребљено против вас.“ Нисам се тога држао, а ипак сам се некако провукао. Андрић, опет, наводи у „Разговорима са Гојом“ како је Гоја запазио да једна бака својој унуци виче: „Збијај то! Гушће!“ А нама, младима, у Клубу младих писаца, рекао је: „Знате, млад писац је као млада мајка. Изађе на праг са чедом у наручју, па мисли: како ли је селу драго, кад је мени тако мило!“ Писац је махом и страствен читалац. Из љубави, али богме, и из потребе да зна, да научи. Из писама великих писаца могу се извући врло корисне поуке. Ако сам се пак прогурао до искусних, морам нешто и своје додати. У краткој причи, која је и дукат, и мелем, и телеграм, мета и метак истовремено, треба да буде и неки наизглед безначајан, неважан детаљ, без којега прича није целина, нити уверљива. Ту сам своју „теорију“ означио насловом Књижевна дугмад. Пример: она три дугмића на рукавима сваког сакоа – не служе ничему. Не закопчавају, нити откопчавају. Али без њих сакоу нешто недостаје. Треба следити велике кројаче.

Ваша биографија казује да сте више пута током живота мењали место боравка. Али, последњих година, више од двадесет чак, та сељења и пресељавања су добила друкчији тон, садржај, ознаке…

Том списку можемо додати и присилну сеобу мога народа, па и моје породице. Прогон из Метохије и Косова у пролеће 1941. Тада сам имао петнаест година. Тада, истина, прогонитељи нису дирали жене, споменике, храмове, као у време другог прогона, од 1999. па до данас. После распада земље, моје раније промене боравка, и не само моје, добиле су неочекивано, па и неразумно, значајан утицај на поступке, опредељења, мишљења… Толико да је то постало егзистенцијално питање. Прво, нешто што звучи као анегдота, из 2010. године. Мој дугогодишњи пријатељ, писац Мијо Ћупић, предложио је да направимо избор мојих приповедака за Књижевну задругу Српског народног вијећа у Подгорици. Из неколико књига сам начинио фотокопије прича, ставио их у овећи коверат, адресирао и дошао у пошту. Службеница на шалтеру прихвати омот, прегледа, па рече: „Пошиљка мора бити отворена кад иде у страну земљу.“ Са неким осмехом рекох: „Та страна земља је моја постојбина.“ Тако се долази до питања: шта сам, које националности? Ја сам, као и многи, у ма којој варијанти, исто оно што је био Његош, онај што је давно написао: „Племе ми се све одрекло себе и црноме работа Мамону…“

Најзад, пресељења су имала утицај и на моја књижевна опредељења. Професор Миладин Распоповић у својој књизи „Приповедна поетика Данила Николића“, каже: „Данило Николић је први прави приповедач и романсијер из Метохије. Тематизујући свој завичај, Николић је не само тако превазишао стваралачку кризу него од њега направио поетичку метафору.“

Једном смо били близу теме о односу појединца и друштва, јединке и света. Близу, јер сте рекли да се клоните тако тешких, великих питања. Али, у вашем роману „Власници бивше среће“ има доста страница о томе…

Тај део је настао у разговорима, често полемичким, са једним пријатељем који је у роману добио име Светолик Даниловић. Његове тезе је озбиљно, аргументовано оспорио професор Милан Радуловић, у завршном делу свог огледа, који је објавио у часопису „Књижевност“, и пренео у своју књигу „Обнова традиције“. Роман је, као што знате, имао неколико издања код неколико издавача. Нико није хтео да узме тај текст као предговор или поговор. Можда због високих оцена које је професор Радуловић дао. Чак се, у докторској дисертацији о поетици мојих романа, тај оглед некако овлаш третира. Да ли инсистирање на нашој традицији и њеним вредностима некоме смета или делује онај „дух самопорицања“ о којем професор Ломпар тако сјајно пише? Узгред, тај текст је по много чему јединствен: по дубини анализе, по начину излагања, по језику којим је писан. И, посебно, по откривању нечег чега ја као аутор уопште нисам био свестан. У самом уводу тог огледа се каже:

„‚Власници бивше среће‘ су синтетичко дело и на једном вишем, објективном књижевноисторијском плану. Сентиментална душевност поетског реализма; духовни аристократизам и егзотична духовност српског симболизма; виталност, брутална искреност, ексцентрично визионарство, етички релативизам и душевна скрушеност српских експресиониста – то су основна духовна струјања која прожимају и оживотворавају овај роман. Разуђена духовност српске књижевне традиције овим делом је не само реафирмисана и синтетисана него и модернизована. Николићев роман је истовремено узоран постмодернистички текст написан старинским краснописом. „Овај навод, који је моја госпођа Сујета пригрлила, сведочи о непоколебљивој објективности професора Радуловића кад га сучелимо са одељцима у којима се оспорава ‚теорија‘ Светолика Даниловића.“

Шта каже ваш јунак Даниловић?

„Ми смо у власти два страшна нагона: глад и пол. Наше тело је апарат са изванредним складом делова у коме се врши преображај материјалних елемената у енергију. Ми нисмо циљ, већ средство природе. Сав живи свет је то. Зато нас, та улога, дубоко вређа. То наслућујемо у дубокој подсвести.

Наш господар није у врху наше личности.“

А у једном писму, Даниловић ми каже:

„Не волиш реч апарат, направа, строј? Али, зашто се у народу говори: Он јој је направио дете?“

То је језгро те „теорије“, која је у роману целовито обрађена.

Професор Радуловић каже да у вашем роману има и „ексцентричног визионарства“. На шта се то запажање односи?

На нека предвиђања мога оца. У роману има стварних и књижевних, измишљених личности. Тамо сам и ја третиран као сви други актери. Милутин Срећковић о томе говори као о великој смелости. Чак, у тексту „Приповедачев роман“, каже: „За овакву, поготово оволику смелост, српска књижевност не зна.“

Мога оца су у породици звали Брâто. У чаршији, после тих његових предвиђања – Луди Брâто. Чуо сам како се договарају: „Хоћемо ли код нашега Лудог Брâта да слушамо његове сановнике?“

Он јесте био „мало онако“, увек укосо, уз матицу, узводно. Али, у оно време, у оној средини, тридесетих година прошлога века, он је био један од образованијих. Добијао је новине, дакле био је претплатник. Увек би, кад наиђе неки аквизитер, купио две-три, па и више књига. Уза све то, био је активан члан странке Љубе Давидовића. Увече, под вишњом у башти, окупљали су се његови пријатељи, колеге из Градског поглаварства, комшије… Говорио је: „Ми ћемо дочекати да видимо и чујемо човека из Америке.“ „Бог с тобом! Америка је с оне стране свијета! Како?!“ „Таласима ваздуха.“

Нека његова предвиђања су се и догодила или ће се догодити. Нпр. свет ће се стидети онога чиме се они поносе, а поносиће се оним чега се они стиде. Оно што се у сто јама крило показиваће се јавно. Памтићемо, говорио је, што нам се не памти, а заборављати што нам се не заборавља. Одрицаћемо очигледно, а потврђивати непостојеће. Хвалићемо лажно, а кудити истинито. Вероваћемо у дим, али не и у ватру. Исти који су се надметали у племенитости такмичиће се у гнусности. Сви ће вапити због неправде, а сви ће те исте неправде чинити другима. Ништа нам неће бити далеко од очију, а све ће нам бити далеко од срца.

Говорећи о савременој књижевности, рекли сте да преовлађује проза „хладне крви“.

И хладне светлости. За мене, из оног века, многе ствари изгледају невероватне. Једна од њих су и светиљке са јаком, засењујућом, али хладном светлошћу. Друкчије речено, и у књижевности видимо оно што запажамо у свакодневном животу. Пекаре, на пример, препуне разних облика испеченог теста, али правог хлеба нема. Оног са кором, од којег мирише цело село, или, у мојој младости, цео град, Пећ. У свему и свуда, разуме се, постоје изузеци, али не видим и не осећам да се пише у некој врсти транса, у жестоком понирању у појаве, ликове, стања… Ми смо имали, и још имамо, књижевност од које се не морамо стидети. У тој књижевности су неки ликови јединствени. Нисам студирао књижевност, па не знам да ли у свету постоји лик – тип, јасан, колоритан, податан за разноврсна тумачења, а није описан ни једном једином речи. Ни како изгледа, ни како је обучен, ни какав му је глас, поглед, ход. А ипак јасан, диван до усхићења. Онај иза каце Петра Кочића. Укратко, има доста рециклаже. А има и бекства од савремених тема, као у доба титоизма. О поплави литературе која то није нећу ни да говорим. То је коров. Писац је, као и дете, скривени ловац који прима поготке у срце. Писац треба да изрази, да опише те ожиљке, у име свих рањених.

Ваши пријатељи мисле да имате неки „тајни рецепт“ за здрав и дуг живот.

Ако је тајна, онда је вероватно у самом наслеђу. Мада, ако га не поштујете и не поступате по ономе што га је одржало и учинило да дуго траје, онда и његова снага пада. Историја нас учи колико су наслеђе и традиција важни. Не само за живот појединца него и друштва. Извините, нећу се много удаљити… Вратићу се на тај мој „тајни рецепт“… Али, актуелно је ово: ако не учинимо све да би наслеђе од предака и даље било животворно, онда је оно склоно клонућу. Најближи примери су нам Матица српска и Српска књижевна задруга… А ево, на крају, и тајног рецепта за дуг, здрав и срећан живот… Мене су будиле птице у зору, у Витомирици, крај Пећи, у Метохији, на заравни изнад Белог Дрима. И фазани на обали Дунава, код Крчедина. Чак и пчеле, својим тихим зујањем. Понекад и пад презреле дуње поред мога прозора. Силазио сам низ обронке са витким лесковаком од преко три метра као да идем на свечаност. Налазио сласт у припаљивању цигарете угарком у неком заклону од муња и чекао да харфа изненадне кише утихне.

Враћао сам се у предвечерје, возећи чамац укосо, преко Дунава, ка викендици. Са леве стране реке, види се тај мој „дворац“ са црвеним кровом, белим зидовима и зеленим капцима. Бивша виноградарска кућа од 22 квадрата. Нисам се, дакле, трошио да стекнем неки чин, неки ранг, неку титулу. А досегао сам лепо звање драматурга – уредника у Драмском програму Радио Београда. Одиста лепо занимање, јер сам свакога дана пио кафу и ћаскао са неким писцем, неким преводиоцем, неким композитором. Или, уз зло које ишту плућа, цигарету, читао текстове или сâм адаптирао нека сјајна дела.

Било је и смеха и сна. Смех је драгоцен лек; сан универзални анестетик. Тражио сам и налазио окрепљујуће радости. Веслао, пецао, пливао, воће брао. Широм земље коју волим… Али…

Отаџбина је апстрактан појам све док не упијеш мирис ланета у чистој пиџамици, које се сместило поред тебе на узглављу. Арома његове млечности видљив је и опипљив састојак земље којој припадаш. То је твој прави мајур, твој примаријус и твој Нобел.

Рекли су о Данилу Николићу:

Радивоје Микић

Николићеви јунаци су бродоломници; њих притиска оно што су изгубили и они тону под теретом успомена.

Они не носе само трагичан печат свог страдања већ се у њима сажима и једна општа несрећа.

И овде читалац среће мајстора приповедања, који само у неколико речи уме да сажме људске трагедије…

 

Радован Бели Марковић

…Ето, желео сам да се то зна о Данилу Николићу, мајстору приче, које имају златно важење и после пола века, и за романе, који се често узимају с полице да би грешни човек предахнуо од других романа…

 

Андријана Марчетић

Николић приповеда лако и непретенциозно, с вештином и поетском сугестивношћу која из странице у страницу очарава читаоца, наводећи га на утисак да пред собом има потпуно „прозирно“ штиво. Али, кад почне да анализира и тумачи, да размишља о импликацијама таквог, готово минималистичког израза, да одгонета значења и симболику пејзажа, атмосфере, снова и медитација јунака, читаоцу постаје јасније колико је тај први утисак варљив: иза привидне једноставности приче открива се сложена приповедачка техника, истанчани смисаони склопови и ефекти…

 

Марко Недић

У највећем току Николићеве прозе реч је о пролазности, о „власништву“ над некадашњом а не и над садашњом срећом и животном радошћу и о постепеном али трајном и неминовном губљењу свега онога што су његови књижевни ликови доживљавали у младости као своје најдубље уверење. Такав доживљај света и његово преламање и поништавање кроз актуелно време највише је условљавао емотивни и меланхолични ток прозе овог писца. Стога је то проза лирских, носталгичних и евокативних тонова и атмосфере. Николићева проза је нека врста баладе о прошлости и о немоћи човека да се тој прошлости врати и да је у стварности поново пронађе у оном облику и значењу које је задржао у сећању. Наглашени тон присности, хуманистичког и емотивног осећања живота, тон унутрашњег зрачења текста, најпривлачнији је слој његовог прозног рукописа.

 

Мило Ломпар

На темељу Циганског ножа, као приче која игра улогу матичне приповедне ћелије, осведочавамо се у концентрацију ефеката у приповедању Данила Николића: особено спајање реалистичких и психолошких, симболичких и метафизичких знакова. Посебно када је реч о позадинским ликовима. Тако откривамо „мајстора приповедача“. Иво Андрић – чија је ово синтагма – није безразложно помињан у нашем размишљању. Јер, све време смо говорили о једном од највећих мајстора савременог српског приповедања.

Белешка о писцу

ДАНИЛО НИКОЛИЋ је рођен у Сплиту 1926. године, где је његов отац био службеник Бановинске управе.

Кад му је било шест година, породица се преселила у Метохију, у Пећ, где су већ живели очева браћа и мајка.

Основно и средње образовање стекао је у Пећи; студије права је завршио у Београду.

Безмало цео радни век провео је као сарадник, новинар и уредник у Радио Београду.

Између неколико његових књига приповедака издвајају се: Повратак у Метохију, Списак грешака, Улазак у свет и Проветравање владара.

Међу романима су најзначајнији Власници бивше среће, Краљица забаве, Фајронт у Гргетегу и Јесења свила.

Аутор је неколико збирки прича за децу и књига мемоарске прозе.

Прошле године, Издавачка кућа „Вукотић медиа“ објавила је његов „збир урамљених слика“ Једна упорна успомена.

Добитник је награда: Иво Андрић, Бора Станковић, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Вељко Петровић, Стеван Пешић, годишње Нолитове награде и НИН-ове награде критике.

Додељен му је Златни крст кнеза Лазара за животно дело.

Књиге му нису превођене на стране језике.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *