Само велики народ може имати две државе

Пише Наташа Јовановић

На које чињенице је подсетио, и које даље кораке најавио председник РС Милорад Додик на трибини коју је организовао Управни одбор београдске СПКД „Просвјете“

Подсећајући да само велики народи могу имати „двије државе, а српски народ има двије: Србију и Републику Српску“, председник Републике Српске Милорад Додик је у свом двочасовном излагању изрекао неколико чињеница које не остављају места сумњи да и у овим тренуцима, када Запад огољеније него икада до сада покушава да реши српско питање на Западном Балкану, партија геополитичког шаха неће бити лака нити ће проћи без отпора са српске стране.

„Данас када се као народ налазимо у деликатној политичкој и историјској ситуацији, ми морамо да имамо јасан став, став без колебања. Наш народ није оклевао да кроз историју уради оно што је било неопходно да би обезбедио предуслове да очува свој идентитет. То се и данас намеће као изазов. Тренутак у којем се налазимо не смета ми да се осетим као председник државе која иза себе има много више од многих суверених држава. У разговорима са арогантним, моћним и циничним саговорницима, често бих се упитао одакле црпим снагу, и одговор се наметао сам: љубав према српском народу и уверење да је Република Српска истински гарант очувања Срба на простору Босне и Херцеговине.“

[restrictedarea]

НЕЋУ ДА ЋУТИМ На почетку, када је реч о одласку у Сребреницу, Додик је рекао да је Сребреница политизована неистина, да Срби морају признати да се тамо десио злочин, али то није био геноцид, напомињући да би требало да се формира међународна комисија која би се бавила тим, али и осталим злочинима од 1941. године до данас. Дакле, једно резолутно не.

О Британској резолуцији још јаснији став.

„Ешдаун није мој омиљени лик. Ја га уопште не волим. Али овде није реч о њему лично већ о британском представнику, представнику оне државе и оне власти које у континуитету кроз историју нису оклевале да подрже Отоманску империју у време када је она већ била изгубљена, па су створиле претпоставку за дестабилизацију управо овог региона. Зашто онда чуди папир у којем се каже да су Срби геноцидни? Па, тај папир долази из Британије.  И онда кажу – Додик је крут, не уклапа се у оно што се зове политичка коректност. А у овом случају политичка коректност би значила да ћутим на суд Британаца, ако ништа, а оно зато што су они моћни. Отуда, када год нови амбасадор ове земље дође у РС, у званичну посету, чује исто: ‚Добар дан, ваша екселенцијо. Знам да сте дошли овде да радите против мене.‘ Тако је било са последњих четири-пет амбасадора које сам ја примио. И не би сарадња са њима била проблем да они јесу објективни, али како да ја пронађем објективност у политици Ешдауна и политике коју је он промовисао, где се налази објективност у резолуцији којом нам прете? Како на све то ја могу да ћутим? Нећу да ћутим. Британцима могу и да кажем: ‚Хвала вам, али ја знам да поред ове резолуције ви покушавате да нам увалите још један папир који се зове социјално   -економска реформа, а оба документа треба да нас приближе ЕУ.‘ Није ли лицемерно причати  о томе у тренутку када њихов премијер најављује референдум о изјашњавању за излазак из ЕУ. Не знам где су границе тог и таквог цинизма, али знам где су моје и ја то нећу да трпим. У име народа нећу да ћутим, јер галамећи, неко ће ме чути, ако будем сагнуо главу, наругаћу се, тако посрамљен, свом народу.“

СРБИЈА – ЧУВАР СНАГЕ СРПСКЕ Инсистирајући на слову Дејтонског споразума, Додик се у више наврата током излагања на трибини вратио на питање  легалности и легитимитета који ужива Скупштина Републике Српске. У том контексту он је најавио доношење закона по којем се ниједна одлука на нивоу БиХ не може спроводити у РС, уколико није одобрена од стране Скупштине, и расправу о расписивању референдума где би се грађани РС изјаснили да ли су за укидање Тужилаштва БиХ.

„У Дејтону стоји да само ако се све стране у БиХ договоре, сложе око неког питања, то питање се може реализовати. Овако се дешава да неки људи из РС оду у Сарајево и забораве на ту чињеницу, демонстрирајући став да њима не треба РС. Отуда и моја идеја о ванредном заседању парламента где бих изашао са предлогом, а  у контексту ослобађања Насера Орића, да се изјасни о чињеници да БиХ нема тужилаштво. То у Уставу не пише. У Уставу не пише да БиХ може да организује свој суд. Све је то наметнуто у законима високих представника. Ми то не смемо да заборавимо. Ми се не смемо навикнути на наметнуто.“

И позвао Србију да заузме свој став.

„Србија не смије дозволити да Република Српска изгуби снагу; Србија је потписница Дејтонског споразума и Србија може да позове високог представника и да тражи његову одговорност, јер је он успостављен анексом 10 Дејтонског споразума, а не одлукама Савјета безбједности. Морамо се интегрисати са другима снагом свог идентитета, која не смије да буде ни провокативна, ни за кога, него треба да буде оно што јесте: народ који има снажну традицију, снажан потенцијал, народ који може да дâ одговоре, који је кроз историју и друге вукао и дао им слободу, као што смо је дали Хрватима.“

Председник Републике Српске је истакао и да је Српској веома важно што је постала партнер великој Русији и да Москва цени то што су представници Српске у институцијама БиХ онемогућили увођење санкција Русији, подсећајући да је Русија спречила високог представника у БиХ да пред Саветом безбедности УН „лаже о Српској и Србима“ и да тако „оствари доношење било какве одлуке против нас“.

Закључујући да су сви ови показатељи доказ да је БиХ оно што је одувек била: „тамни вилајет и неодржива земља која се распала и прије рата“, Додик се захвалио на позиву да учествује на трибини СПКД „Просвјета“ и потом одговарао на бројна питања из публике.

[/restrictedarea]

Немамо право на нечињење

„Живимо у времену претераног индивидуализма и егоизма, идеолошког лицемерја и губљења идентитета. Све је, напросто, доведено у питање: држава, њене границе, српски језик и писмо, црква, историјски догађаји, односно светски ратови и виновници њиховог настанка – кривци се покушавају наћи на другој страни, хероје желе да прогласе терористима, попут Принципа, а терористе борцима за слободу и демократију. Искуство народа којем припадамо не даје нам право на равнодушност и нечињење. То су мотиви који су окупили чланове Управног одбора београдске СПКД ‚Просвјете‘.“ Овим речима председник Управног одбора београдске „Просвјете“ отворио је трибину на којој је реч узео председник Републике Српске Милорад Додик.
Проф. др Милимир Мучибабић је истакао и то да се стара питања опет враћају у неумољивој оштрини?
„Да ли је могуће да нас је наш инстинкт опстанка престао мотивисати? Да ли смо стварно постали сурово равнодушни губећи интерес за све оно што надилази лични ниво? Свесни чињенице да у глобалистичком устројству света и његовој неолибералној парадигми народи губе идентитет, неки и државу, желели смо да и кроз ову призму сагледамо духовна упоришта нације и културне путоказе који обезбеђују данас тако тражени идентитет.“