OLUJA TRAJE

Rat je mir, a pomirenje su nove podele

Piše Filip Rodić

Pred proslavu 20-godišnjice od operacije „Oluja“ Hrvatska se upregla da pokaže da na ovaj način ne glorifikuje rat, nego mir i ujedinjenje svoje teritorije. Da stvari ne stoje baš tako, shvatili su, međutim, i verni hrvatski saveznici kao što su SAD, Nemačka i Britanija, koji su odlučili da ne uveličavaju vojnu paradu u Zagrebu učešćem svojih vojnika

Hrvatska zaista ima krajnje fleksibilan stav prema svojoj istoriji. Makar prema ovoj novijoj. Kroji je i prekraja kako joj padne na pamet, kako je u datom trenutku najoportunije. To se najčešće radi kako bi se današnja država nominalno distancirala od ustaške Nezavisne Države Hrvatske, ali i istovremeno zadržala osnovne postulate ustaške misli. Akrobatika koja se izvodi da bi bili to što jesu i čemu im srce teži, a pretvarali se da su nešto drugo neretko zaista prevazilazi opsenarske moći i Harija Hudinija ili Dejvida Koperfilda, ali najčešće je reč o banalnim i providnim pokušajima iskrivljavanja istine. Mora se priznati, neki i ne pokušavaju da bilo koga zavaraju i jasno govore ko su, šta su i za šta se zalažu. Za većinu se, ipak, mora reći da postoji osnovana sumnja da ne lažu samo druge, nego i sebe, jer se zbog odbrambenih mehanizama ne smeju suočiti sa demonima u sebi i kosturima u ormanima, odnosno jamama.

Ovaj problem je prisutan 365 dana u godini i u redovnim intervalima dobija na intenzitetu u međuetničkim i međudržavnim odnosima, isplivava na površinu društvenog i političkog života regiona. Pomirenje i regionalna stabilnost su mantra koju nama na „Zapadnom Balkanu“, kako je to danas moderno reći, odnosno u bivšoj Jugoslaviji, već više od decenije ponavljaju oni što nas možda nisu baš zavadili, ali su učinili sve da se bolje posvađamo i pobijemo. Zbog istine, odgovornosti i pomirenja, kažu oni, neophodno je da se suočimo sa svojim zločinima. Tako, na primer, niko normalan ne bi mogao da kaže da bi trebalo proslavljati 11. jul kao „dan oslobođenja Srebrenice“. Ne, tu se dogodio stravičan zločin i ne postoji bilo šta što bi trebalo proslavljati. Isto tako, međutim, i „vojnoredarstvena operacija Oluja“ predstavlja stravičan zločin koji niko normalan ne bi trebalo da proslavlja. Posebno ne onaj kome je više stalo do pomirenja i stabilnosti nego do guranja prsta u komšijino oko.

[restrictedarea]

ČUDNA DEFINICIJA MIRA

Nekoliko stvari u vezi s „Olujom“ je nesporno. To je bila ratna operacija u kojoj su ubijani ljudi. U kojoj je veliki broj građana jedne zemlje što se i tada i danas želela nazivati demokratskom u ovim ili onim uslovima napustio svoje domove. To je velika nesreća. Zvanični Zagreb tvrdi da obeležavanjem „Oluje“ želi da proslavi „teritorijalno ujedinjenje zemlje“ i da se time „ne slavi rat, nego mir“. U tom kontekstu, šefica hrvatske diplomatije Vesna Pusić rekla je da „Hrvatska slavi svoje oslobađanje od tuđe okupacije i u tome očekuje ne samo razumevanje nego i podršku svake normalne politike, jer ne vidi koja bi politika mogla tvrditi da je dan tuge onaj dan kada se neka zemlja oslobodila strane okupacije i činjenice da je bila razlomljena napola“. Ovi stavovi su opšte mesto u hrvatskom javnom diskursu i većina tamošnjeg naroda ih prihvata kao apsolutnu istinu i dogmu, a oni su, u stvari, apsolutno lažni. Prva i najočiglednija laž, naravno, jeste „oslobađanje od tuđe okupacije“, pošto se srpsko stanovništvo Krajine, kojeg se Hrvatska tada „oslobodila“, nikako ne može smatrati okupatorom. Da se zaista želi proslaviti oslobođenje od nekakve okupacije, logičnije bi bilo slaviti, na primer, 8. maj, kada su partizanske jedinice oslobodile Zagreb od stvarnog okupatora – nemačke vojske.

Druga stvar je insistiranje na tome da se proslavlja mir i državna reintegracija. Obmana o kojoj se ovde radi jeste što državna teritorija Hrvatske nikako nije „reintegrisana“ zahvaljujući vojnoj operaciji „Oluja“, niti bilo kojom drugom vojnom akcijom, nego Erdutskim sporazumom, potpisanim 12. novembra 1995. Ovim sporazumom dogovoreno je mirno vraćanje Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u ustavnopravni sistem Hrvatske, što je zvanično okončano 15. januara 1998. godine. Time je, a ne „Olujom“ zaista do kraja sprovedena potpuna „reintegracija hrvatske teritorije“. Da zaista žele da slave mir, a ne rat, hrvatski zvaničnici bi ovom datumu mogli da daju još veću prednost u odnosu na „Oluju“, jer se poklapa sa 15. januarom 1992. godine, kada je nezavisnost Hrvatske od SFRJ priznalo 12 članica tadašnje Evropske zajednice. S obzirom da se ovaj datum po svakoj logici nameće kao praznik mira, reintegracije, hrvatske državnosti i nezavisnosti, a da se uporno gura u stranu (ko još pominje Erdutski sporazum?) jasno je da proslave i parada koji će 4. i 5. avgusta biti održani u Hrvatskoj predstavljaju obeležavanje rata i progona nepoželjnog srpskog stanovništva. Sve i da nema drugih datuma koje bi Hrvatska mogla da slavi u čast svoje nacionalne slobode, da im je ovo jedan jedini datum kojim se mogu „pohvaliti“ u svojoj istoriji, neumesno bi ga bilo proslavljati u kontekstu regionalne saradnje, međunacionalnog pomirenja i evropskih vrednosti. Dan kada je najmanje 200000 ljudi ostalo bez svog doma i dedovine, a veliki broj njih i bez života, svakako nije nešto što treba slaviti. Makar ne ako ste dobronamerni.

POSTOJI LI RAZLIKA IZMEĐU HRVATSTVA I USTAŠTVA?

„Oluja“ i proslava ovog događaja, međutim, nažalost, nisu jedini problem sa kojim se Srbi u Hrvatskoj suočavaju. Slučajno ili ne, od učlanjenja ove bivše jugoslovenske republike u Evropsku uniju 1. jula 2013. prosto je došlo do eksplozije hrvatskog šovinizma, netrpeljivosti prema svim manjinama, a posebno srpskoj, i ponovnog oživljavanja golog ustaštva koje zvanične vlasti tolerišu, minimiziraju, na razne načine opravdavaju, a u nekim slučajevima čak i podržavaju. Koliko je pomereno stanje svesti današnjeg hrvatskog društva, možda najbolje pokazuje slučaj sa hrvatskim reprezentativcem Josipom Šimunićem, koji je posle pobede svog tima nad selekcijom Islanda 19. novembra 2013. preko mikrofona uzviknuo „Za dom!“ i od publike dobio odgovor „Spremni!“ Većina hrvatske javnosti branila je Šimunićev gest tvrdeći da se ne radi o „ustaškom“, nego „starom hrvatskom“ pozdravu. Hrvatski mediji tada su zdušno zalegli uz tvrdnju da je pozdrav „Za dom spremni“ poznat kroz „celu hrvatsku istoriju još od vremena Šubića i Zrinskog, pa ne predstavlja nikakvo ustaško obeležje“. Sam Šimunić je tada izjavio da je usklik „Za dom spremni!“ nešto što je „oduvek želeo učiniti“, te da „nije učinio ništa loše“ jer se radi o „starom hrvatskom pozdravu“. Istina je, međutim, sasvim drugačija i ovde ponovo na delu imamo „fleksibilan“ odnos prema istoriji. Poklič „Za dom“ prvi put se spominje 1684. godine u spevu Odiljenje sigetsko, koji je napisao Pavao Riter Vitezović i potom u još nekoliko navrata, kao bojni poklič. Pozdrav „Za dom spremni“, međutim, čist je ustaški izum, koji su ustaše, odnosno pripadnici Hrvatske revolucionarne organizacije (UHRO) i njihov vođa Ante Pavelić koristili kao zvaničan pozdrav od 1932. godine. Ovim pozdravom završavale su i sve javne manifestacije za vreme ustaškog režima i nalazio se na svim službenim dokumentima NDH. Zanimljiv je detalj da se od ovog pozdrava, kao „politički kompromitovanog“, kako navodi Hrvatski helsinški odbor, još pedesetih godina prošlog veka ogradio veći deo hrvatske proustaške emigracije. Danas je, međutim, situacija obrnuta, pa značajan deo, ako ne ukupne hrvatske javnosti, a onda makar one proustaške, deli Šimunićev stav i ovaj pozdrav baštini kao svoj. Na to, barem, ukazuje činjenica da je u roku od deset dana od ovog incidenta čin Josipa Šimunića podržalo više od 150000 korisnika Fejsbuka, dok je peticiju u odbranu fudbalera do kraja januara 2014. godine potpisalo 170000 ljudi. U Hrvatskoj, po svemu sudeći, „politička kompromitacija“ zastareva.

Pozdrav „Za dom spremni“ ponovo smo mogli čuti i 27. jula u Borićevcu, gde je održan kontraskup proslavi ustanka naroda Hrvatske protiv nacističkog okupatora 1941. godine. Ovaj skup hrvatskih anti-antifašista poslužio je kao platforma za još jednu demonstraciju fleksibilnog odnosa prema istoriji. Na njemu se okupljenima obratio gospićko-senjski biskup Mile Bogović s tvrdnjom da su Hrvati žrtve ustaničke puške iz Srba, mesta u kojem su 1941. godine formirane jedinice za borbu protiv ustaške NDH i nemačkog okupatora. Pošto mu, s obzirom na okruženje u kojem se nalazio, ovo nije bilo dovoljno da zablista, don Bogović je morao otići i korak dalje i ustvrditi da je koncentracioni logor Jasenovac „velika laž“. Prema njemu, i ustanak u Srbu je „laž“ i on nije bio antifašistički, nego četnički ustanak. Sa ovim se, po svemu sudeći, slaže i zvanični Zagreb, jer je Dan ustanka u Hrvatskoj do 1990. obeležavan upravo 27. jula u Srbu, a u samostalnoj Hrvatskoj ova proslava je pomerena na 22. jun, jer je na taj dan 1941. u šumi Brezovici kod Siska osnovan Prvi sisački partizanski odred.

Don Bogović je, međutim, tek jedan u nizu i, iako biskup, spada u one manje istaknute hrvatske ličnosti koje odlikuje fleksibilan odnos prema istoriji. Najčuveniji, a na njima se u najvećoj meri i zasniva današnja hrvatska državnost i društveni odnos prema naciji, državi i manjinama, jesu bivši predsednici Franjo Tuđman i Stjepan Mesić. Tuđman je već na Prvom općem saboru HDZ 25. februara 1990. godine rekao da „NDH nije bila samo puka ‚kvislinška tvorevina‘ i ‚fašistički zločin‘ već izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom“. Još briljantniji bio je njegov naslednik Mesić koji je jednom prilikom u Australiji izjavio da su u Drugom svetskom ratu Hrvati „dva puta pobedili“. „To što traže od Hrvata ‒ ‘Ajde, idite kleknuti na Jasenovac, kleknite ovde…‘ – mi nemamo pred kim zašto da klečimo, mi smo dva puta pobedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobedili 10. aprila kada su sile Osovine priznale hrvatsku državu, i pobedili smo jer smo se našli posle rata opet za pobedničkim stolom“, rekao je Mesić, u međunarodnoj zajednici proklamovan kao zagovornik antifašizma i čovek koji je oduvek osuđivao ustaški režim.

EKSPLOZIJA NASILJA

Ono što rade politički i drugi nacionalni lideri oslikava se i na terenu, odnosno kao model ponašanja preuzima i narod. Na to da je u poslednjih nekoliko godina došlo do drastičnog pogoršanja u odnosu hrvatske većine prema srpskoj manjini ukazuju skoro svi oni koji se ovim problemom bave. Predsednik Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“ Savo Štrbac skrenuo je pažnju početkom jula da se posle ulaska Hrvatske u EU odnos prema Srbima pogoršao i da su „samo prošle godine evidentirana 84 slučaja etnički motivisanih napada na Srbe u Hrvatskoj, ali se pretpostavlja da ih ima još toliko koji nisu prijavljeni nadležnim organima“. Prema njegovim rečima, Hrvatska se od učlanjenja u Uniju vratila unazad, na početak devedesetih godina prošlog veka, po vokabularu, odnosu prema Srbima, ćirilici i svemu što je srpsko. Njegov stav dele i predsednik Srpskog nacionalnog vijeća Milorad Pupovac, predsednik Udruženja Srba iz Hrvatske u Beogradu Milojko Budimir i predsednik Koalicije udruženja izbeglica Miodrag Linta. Ovakav stav činjenicama je potkrepila novinarka i aktivistkinja SNV Tamara Opačić koja je početkom juna objavila istraživanje pod naslovom „Nasilje i nepodnošljivost prema Srbima u 2014.“ gde je na jednom mestu pobrojala sve žrtve fizičkih i verbalnih napada, grafite, incidente i druge vidove kršenja ljudskih prava srpske zajednice u Hrvatskoj. „Od ulaska Hrvatske u EU, broj slučajeva napada na Srbe raste. Dok je Hrvatska učestvovala u pretpristupnim pregovorima s EU, to područje je koliko-toliko bilo pod kontrolom. Evropa je posedovala kontrolne mehanizme koji bi, da su se aktivirali, blokirali hrvatski put prema evropskim integracijama. No, ulaskom u EU to više nije tako. Danas postoje vrlo dobri antidiskriminacijski zakoni. Hrvatska je čak među agilnijim zemljama potpisnicama različitih antidiskriminacijskih konvencija. Zakoni su, dakle, doneseni. Problem je, jedino, to što se oni uopšte ne poštuju i niko ne vodi računa o njima“, rekla je ona predstavljajući svoju studiju. „Prošle godine premlaćena je starica od 80 godina. Povratnica. Pretučena je samo zato što je Srpkinja. Imamo tokom 2014. pet zabeleženih slučajeva fizičkog napada. Jedan dečak se morao preseliti iz Donjeg Lapca u Korenicu samo zato jer više nije mogao da ide u srednju školu u kojoj su ga konstantno napadali zbog nacionalnosti. U drugom slučaju razredni starešina u jednoj srednjoj školi je smenjen jer nikako nije hteo da zaštiti učenika izloženog stalnom maltretiranju jer je Srbin. To se dogodilo tek pošto smo poslali prijavu nadležnom Ministarstvu obrazovanja. Mislili smo da je 2014. godina katastrofalna, a onda smo shvatili da smo u manje od pola godine prikupili još više slučajeva. Situacija eskalira“, upozorila je ona. Opačić nikako nije mogla u svoju studiju uneti i incident s početka ove nedelje kada su na železničkoj stanici u Zagrebu nasilnici upali u voz i bejzbol palicama, uz psovanje srpske majke, pretukli jednog mladića iz Silbaša u Bačkoj.

Na kraju se postavlja pitanje da li je poslednja, 28. članica EU s ulaskom u „evropsku porodicu“ shvatila da je dobila blanko dozvolu da može da dozvoljava ponašanje koje je u apsolutnoj suprotnosti sa proklamovanim evropskim vrednostima? Da li to podrazumeva slobodu da se veličaju obeležja i simboli jednog od najzločinačkijih režima u ljudskoj istoriji? Da li Hrvatska zaista želi mir i pomirenje ili čeka priliku za neku novu „Oluju“?

[/restrictedarea]