ОЛУЈА ТРАЈЕ

Рат је мир, а помирење су нове поделе

Пише Филип Родић
Пред прославу 20-годишњице од операције „Олуја“ Хрватска се упрегла да покаже да на овај начин не глорификује рат, него мир и уједињење своје територије. Да ствари не стоје баш тако, схватили су, међутим, и верни хрватски савезници као што су САД, Немачка и Британија, који су одлучили да не увеличавају војну параду у Загребу учешћем својих војника

Хрватска заиста има крајње флексибилан став према својој историји. Макар према овој новијој. Кроји је и прекраја како јој падне на памет, како је у датом тренутку најопортуније. То се најчешће ради како би се данашња држава номинално дистанцирала од усташке Независне Државе Хрватске, али и истовремено задржала основне постулате усташке мисли. Акробатика која се изводи да би били то што јесу и чему им срце тежи, а претварали се да су нешто друго неретко заиста превазилази опсенарске моћи и Харија Худинија или Дејвида Коперфилда, али најчешће је реч о баналним и провидним покушајима искривљавања истине. Мора се признати, неки и не покушавају да било кога заварају и јасно говоре ко су, шта су и за шта се залажу. За већину се, ипак, мора рећи да постоји основана сумња да не лажу само друге, него и себе, јер се због одбрамбених механизама не смеју суочити са демонима у себи и костурима у орманима, односно јамама.

Овај проблем је присутан 365 дана у години и у редовним интервалима добија на интензитету у међуетничким и међудржавним односима, испливава на површину друштвеног и политичког живота региона. Помирење и регионална стабилност су мантра коју нама на „Западном Балкану“, како је то данас модерно рећи, односно у бившој Југославији, већ више од деценије понављају они што нас можда нису баш завадили, али су учинили све да се боље посвађамо и побијемо. Због истине, одговорности и помирења, кажу они, неопходно је да се суочимо са својим злочинима. Тако, на пример, нико нормалан не би могао да каже да би требало прослављати 11. јул као „дан ослобођења Сребренице“. Не, ту се догодио стравичан злочин и не постоји било шта што би требало прослављати. Исто тако, међутим, и „војноредарствена операција Олуја“ представља стравичан злочин који нико нормалан не би требало да прославља. Посебно не онај коме је више стало до помирења и стабилности него до гурања прста у комшијино око.

[restrictedarea]

ЧУДНА ДЕФИНИЦИЈА МИРА

Неколико ствари у вези с „Олујом“ је неспорно. То је била ратна операција у којој су убијани људи. У којој је велики број грађана једне земље што се и тада и данас желела називати демократском у овим или оним условима напустио своје домове. То је велика несрећа. Званични Загреб тврди да обележавањем „Олује“ жели да прослави „територијално уједињење земље“ и да се тиме „не слави рат, него мир“. У том контексту, шефица хрватске дипломатије Весна Пусић рекла је да „Хрватска слави своје ослобађање од туђе окупације и у томе очекује не само разумевање него и подршку сваке нормалне политике, јер не види која би политика могла тврдити да је дан туге онај дан када се нека земља ослободила стране окупације и чињенице да је била разломљена напола“. Ови ставови су опште место у хрватском јавном дискурсу и већина тамошњег народа их прихвата као апсолутну истину и догму, а они су, у ствари, апсолутно лажни. Прва и најочигледнија лаж, наравно, јесте „ослобађање од туђе окупације“, пошто се српско становништво Крајине, којег се Хрватска тада „ослободила“, никако не може сматрати окупатором. Да се заиста жели прославити ослобођење од некакве окупације, логичније би било славити, на пример, 8. мај, када су партизанске јединице ослободиле Загреб од стварног окупатора – немачке војске.

Друга ствар је инсистирање на томе да се прославља мир и државна реинтеграција. Обмана о којој се овде ради јесте што државна територија Хрватске никако није „реинтегрисана“ захваљујући војној операцији „Олуја“, нити било којом другом војном акцијом, него Ердутским споразумом, потписаним 12. новембра 1995. Овим споразумом договорено је мирно враћање Источне Славоније, Барање и Западног Срема у уставноправни систем Хрватске, што је званично окончано 15. јануара 1998. године. Тиме је, а не „Олујом“ заиста до краја спроведена потпуна „реинтеграција хрватске територије“. Да заиста желе да славе мир, а не рат, хрватски званичници би овом датуму могли да дају још већу предност у односу на „Олују“, јер се поклапа са 15. јануаром 1992. године, када је независност Хрватске од СФРЈ признало 12 чланица тадашње Европске заједнице. С обзиром да се овај датум по свакој логици намеће као празник мира, реинтеграције, хрватске државности и независности, а да се упорно гура у страну (ко још помиње Ердутски споразум?) јасно је да прославе и парада који ће 4. и 5. августа бити одржани у Хрватској представљају обележавање рата и прогона непожељног српског становништва. Све и да нема других датума које би Хрватска могла да слави у част своје националне слободе, да им је ово један једини датум којим се могу „похвалити“ у својој историји, неумесно би га било прослављати у контексту регионалне сарадње, међунационалног помирења и европских вредности. Дан када је најмање 200000 људи остало без свог дома и дедовине, а велики број њих и без живота, свакако није нешто што треба славити. Макар не ако сте добронамерни.

ПОСТОЈИ ЛИ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ХРВАТСТВА И УСТАШТВА?

„Олуја“ и прослава овог догађаја, међутим, нажалост, нису једини проблем са којим се Срби у Хрватској суочавају. Случајно или не, од учлањења ове бивше југословенске републике у Европску унију 1. јула 2013. просто је дошло до експлозије хрватског шовинизма, нетрпељивости према свим мањинама, а посебно српској, и поновног оживљавања голог усташтва које званичне власти толеришу, минимизирају, на разне начине оправдавају, а у неким случајевима чак и подржавају. Колико је померено стање свести данашњег хрватског друштва, можда најбоље показује случај са хрватским репрезентативцем Јосипом Шимунићем, који је после победе свог тима над селекцијом Исланда 19. новембра 2013. преко микрофона узвикнуо „За дом!“ и од публике добио одговор „Спремни!“ Већина хрватске јавности бранила је Шимунићев гест тврдећи да се не ради о „усташком“, него „старом хрватском“ поздраву. Хрватски медији тада су здушно залегли уз тврдњу да је поздрав „За дом спремни“ познат кроз „целу хрватску историју још од времена Шубића и Зринског, па не представља никакво усташко обележје“. Сам Шимунић је тада изјавио да је усклик „За дом спремни!“ нешто што је „одувек желео учинити“, те да „није учинио ништа лоше“ јер се ради о „старом хрватском поздраву“. Истина је, међутим, сасвим другачија и овде поново на делу имамо „флексибилан“ однос према историји. Поклич „За дом“ први пут се спомиње 1684. године у спеву Одиљење сигетско, који је написао Павао Ритер Витезовић и потом у још неколико наврата, као бојни поклич. Поздрав „За дом спремни“, међутим, чист је усташки изум, који су усташе, односно припадници Хрватске револуционарне организације (УХРО) и њихов вођа Анте Павелић користили као званичан поздрав од 1932. године. Овим поздравом завршавале су и све јавне манифестације за време усташког режима и налазио се на свим службеним документима НДХ. Занимљив је детаљ да се од овог поздрава, као „политички компромитованог“, како наводи Хрватски хелсиншки одбор, још педесетих година прошлог века оградио већи део хрватске проусташке емиграције. Данас је, међутим, ситуација обрнута, па значајан део, ако не укупне хрватске јавности, а онда макар оне проусташке, дели Шимунићев став и овај поздрав баштини као свој. На то, барем, указује чињеница да је у року од десет дана од овог инцидента чин Јосипа Шимунића подржало више од 150000 корисника Фејсбука, док је петицију у одбрану фудбалера до краја јануара 2014. године потписало 170000 људи. У Хрватској, по свему судећи, „политичка компромитација“ застарева.

Поздрав „За дом спремни“ поново смо могли чути и 27. јула у Борићевцу, где је одржан контраскуп прослави устанка народа Хрватске против нацистичког окупатора 1941. године. Овај скуп хрватских анти-антифашиста послужио је као платформа за још једну демонстрацију флексибилног односа према историји. На њему се окупљенима обратио госпићко-сењски бискуп Миле Боговић с тврдњом да су Хрвати жртве устаничке пушке из Срба, места у којем су 1941. године формиране јединице за борбу против усташке НДХ и немачког окупатора. Пошто му, с обзиром на окружење у којем се налазио, ово није било довољно да заблиста, дон Боговић је морао отићи и корак даље и устврдити да је концентрациони логор Јасеновац „велика лаж“. Према њему, и устанак у Србу је „лаж“ и он није био антифашистички, него четнички устанак. Са овим се, по свему судећи, слаже и званични Загреб, јер је Дан устанка у Хрватској до 1990. обележаван управо 27. јула у Србу, а у самосталној Хрватској ова прослава је померена на 22. јун, јер је на тај дан 1941. у шуми Брезовици код Сиска основан Први сисачки партизански одред.

Дон Боговић је, међутим, тек један у низу и, иако бискуп, спада у оне мање истакнуте хрватске личности које одликује флексибилан однос према историји. Најчувенији, а на њима се у највећој мери и заснива данашња хрватска државност и друштвени однос према нацији, држави и мањинама, јесу бивши председници Фрањо Туђман и Стјепан Месић. Туђман је већ на Првом опћем сабору ХДЗ 25. фебруара 1990. године рекао да „НДХ није била само пука ‚квислиншка творевина‘ и ‚фашистички злочин‘ већ израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом“. Још бриљантнији био је његов наследник Месић који је једном приликом у Аустралији изјавио да су у Другом светском рату Хрвати „два пута победили“. „То што траже од Хрвата ‒ ‘Ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овде…‘ – ми немамо пред ким зашто да клечимо, ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла када су силе Осовине признале хрватску државу, и победили смо јер смо се нашли после рата опет за победничким столом“, рекао је Месић, у међународној заједници прокламован као заговорник антифашизма и човек који је одувек осуђивао усташки режим.

ЕКСПЛОЗИЈА НАСИЉА

Оно што раде политички и други национални лидери осликава се и на терену, односно као модел понашања преузима и народ. На то да је у последњих неколико година дошло до драстичног погоршања у односу хрватске већине према српској мањини указују скоро сви они који се овим проблемом баве. Председник Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац скренуо је пажњу почетком јула да се после уласка Хрватске у ЕУ однос према Србима погоршао и да су „само прошле године евидентирана 84 случаја етнички мотивисаних напада на Србе у Хрватској, али се претпоставља да их има још толико који нису пријављени надлежним органима“. Према његовим речима, Хрватска се од учлањења у Унију вратила уназад, на почетак деведесетих година прошлог века, по вокабулару, односу према Србима, ћирилици и свему што је српско. Његов став деле и председник Српског националног вијећа Милорад Пуповац, председник Удружења Срба из Хрватске у Београду Милојко Будимир и председник Коалиције удружења избеглица Миодраг Линта. Овакав став чињеницама је поткрепила новинарка и активисткиња СНВ Тамара Опачић која је почетком јуна објавила истраживање под насловом „Насиље и неподношљивост према Србима у 2014.“ где је на једном месту побројала све жртве физичких и вербалних напада, графите, инциденте и друге видове кршења људских права српске заједнице у Хрватској. „Од уласка Хрватске у ЕУ, број случајева напада на Србе расте. Док је Хрватска учествовала у претприступним преговорима с ЕУ, то подручје је колико-толико било под контролом. Европа је поседовала контролне механизме који би, да су се активирали, блокирали хрватски пут према европским интеграцијама. Но, уласком у ЕУ то више није тако. Данас постоје врло добри антидискриминацијски закони. Хрватска је чак међу агилнијим земљама потписницама различитих антидискриминацијских конвенција. Закони су, дакле, донесени. Проблем је, једино, то што се они уопште не поштују и нико не води рачуна о њима“, рекла је она представљајући своју студију. „Прошле године премлаћена је старица од 80 година. Повратница. Претучена је само зато што је Српкиња. Имамо током 2014. пет забележених случајева физичког напада. Један дечак се морао преселити из Доњег Лапца у Кореницу само зато јер више није могао да иде у средњу школу у којој су га константно нападали због националности. У другом случају разредни старешина у једној средњој школи је смењен јер никако није хтео да заштити ученика изложеног сталном малтретирању јер је Србин. То се догодило тек пошто смо послали пријаву надлежном Министарству образовања. Мислили смо да је 2014. година катастрофална, а онда смо схватили да смо у мање од пола године прикупили још више случајева. Ситуација ескалира“, упозорила је она. Опачић никако није могла у своју студију унети и инцидент с почетка ове недеље када су на железничкој станици у Загребу насилници упали у воз и бејзбол палицама, уз псовање српске мајке, претукли једног младића из Силбаша у Бачкој.

На крају се поставља питање да ли је последња, 28. чланица ЕУ с уласком у „европску породицу“ схватила да је добила бланко дозволу да може да дозвољава понашање које је у апсолутној супротности са прокламованим европским вредностима? Да ли то подразумева слободу да се величају обележја и симболи једног од најзлочиначкијих режима у људској историји? Да ли Хрватска заиста жели мир и помирење или чека прилику за неку нову „Олују“?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *