Bankrot Evrope

Piše Nikola Vrzić

Kako god da se razreši tekuća grčka kriza, jedno je sigurno: Evropa je doživela i finansijski bankrot tako što je dozvolila bankrot jedne od članica evrozone, ali i moralni bankrot zato što je, svojom kampanjom strahom, kako je opisuje britanski „Gardijan“, učinila sve što je mogla da Grke onemogući da se slobodno i demokratski izjasne o sopstvenoj sudbini. Prepoznaje li Srbija poruku koja joj je ovime upućena?

U samo jednom minutu, na dve strane sveta, grčka dužnička kriza koja čitavu Grčku i sve njene dugove nadmašuje uveliko, doživela je (ne)očekivano ubrzanje; ubrzanje očekivano za čitaoce „Pečata“ jer smo ovakav razvoj događaja najavili poodavno, neočekivano za sve koji su verovali optimističkim prognozama – pokazuje se – lažljivih zvaničnika Evropske unije. Taj minut ubrzanja kucnuo je u utorak u šest sati popodne u Vašingtonu, i u ponoć u Briselu. U Vašingtonu je označio da je Grčka, prema Međunarodnom monetarnom fondu, bankrotirala jer nije isplatila prispelu ratu svog duga od milijardu i po evra, u Briselu pak, tačno u ponoć, istekao je evropski paket pomoći Grčkoj, zapravo pozajmica Grčkoj da bi Grčka mogla da im vrati dugove i kamatu na te dugove, što Grci plaćaju svojom narastajućom bedom bez nade da će im ikada biti bolje, kao što priznaju i sami kreditori u svojoj internoj analizi, ali će zauzvrat ti njihovi kreditori garantovano biti namireni… Ili će pak Grci tim kreditorima, svojim nemilosrdnim spasiocima, reći „ohi“, „ne“ na referendumu najavljenom za nedelju? To jest, ako referenduma uopšte i bude…

[restrictedarea]

 

GENEZA GRČKE DRAME No krenimo redom, podsećanjem na razvoj ove grčke drame koja nam se pred očima – rekosmo, ne i neočekivano – pretvara u tragediju koja bi mogla da poprimi i svetske razmere.

Posle sloma njujorške berze 2008. godine i svetske ekonomske krize koja je usledila, Grčka je i 2009. zadržala odličan kreditni rejting A, koji su joj dodelile vodeće svetske (američke) kreditne agencije, inače, jedan od glavnih stubova aktuelnog globalnog finansijskog poretka. U oktobru te 2009, međutim – da ostane kao trajno svedočanstvo njihove lažne kompetentnosti ili samo lažljivosti – nova, PASOK-ova vlada otkriva urbi et orbi da grčki budžetski deficit iznosi neverovatnih 12,5 odsto njihovog bruto društvenog proizvoda (BDP); poređenja radi, evrozona dozvoljava deficit do tri odsto BDP-a, Srbija je prošlu godinu završila sa 6,6 odsto deficita a u prvom kvartalu ove je zabeležen deficit od oko dva odsto. Tokom 2010. usledile su prve mere štednje u Grčkoj, propraćene i prvim paketom pomoći međunarodne Trojke kreditora, MMF-a, Evropske centralne banke (ECB) i Evropske komisije (EK) koji su praktično preuzeli kredite velikih (i uz to uglavnom privatnih) banaka i postali glavni grčki poverioci. Tada kreću i uslovljavanja Grčke, zapravo, brutalni upad u grčku fiskalnu i socijalnu politiku koji je rezultirao smanjenjima plata, penzija, povećanjima poreza… a sve u cilju osposobljavanja Grčke da kredite (uvećane za kamate) vrati svojim kreditorima maskiranim u spasioce. 21. februara 2012. usledio je i drugi paket ovakve pomoći, propraćen, naravno, i novim i još oštrijim merama štednje; do pobede „Sirize“ Aleksisa Ciprasa na parlamentarnim izborima 25. januara 2015. – u međuvremenu je Grčka promenila nekoliko vlada, PASOK je nasledila „Nova demokratija“, ali politika štednje i udovoljavanja kreditorima ostala je nepromenjena – usvojeno je ukupno sedam paketa oštrih mera štednje.

Ukupni rezultat: javni dug Grčke je sa oko 109 odsto BDP-a na kraju 2008. skočio na današnjih oko 177 odsto (što će reći da je Grčka danas daleko zaduženija nego što je bila pre nego što je počela da štedi; i toliko o pomoći kreditorske Trojke). Samo Trojci svojih kreditora ona duguje 324 milijarde evra, dok ukupni dug (podatak za 2013.) premašuje 420 milijardi. BDP Grčke se pritom smanjio za četvrtinu što je uporedivo sa Ukrajinom koja je u ratu, nezaposlenost je, sa desetak odsto pre štednje, porasla na preko 25 odsto radno sposobnog stanovništva, pri čemu je, kako navodi nobelovac Džozef Štiglic, nezaposlenost među mladima i veća od 60 odsto. Rečima grčkog premijera Aleksisa Ciprasa u nemačkom „Tagesšpigelu“ ‒ „oko 13 milijardi evra je (merama štednje) uklonjeno iz našeg sistema socijalne zaštite kroz seriju mera s pratećim smanjenjem penzija i nadoknada po stopi od oko 50 odsto“, a tako smanjene „penzije najstarijih često su i poslednje utočište za čitave porodice u kojima samo jedan član radi, ili ne radi nijedan“. To jest, prema rečima Džozefa Štiglica: „Treba da budemo jasni: gotovo da ništa od novca koji je pozajmljen Grčkoj zapravo nije otišlo tamo. Novac je otišao na isplatu privatnih kreditora – uključujući nemačke i francuske banke. Grčka je dobila samo milostinju, ali je platila tešku cenu da bi očuvala bankarski sistem ovih zemalja.“

KREDITORSKO PRIZNANJE Zapravo, isplivalo je u javnost u utorak uveče posredstvom „Zidojče cajtunga“ i „Gardijana“, sve ove silne mere štednje i paketi onakve pomoći zapravo i ne služe da pomognu Grčkoj. Njoj, naime, nema pomoći, proizlazi iz interne analize Trojke grčkih kreditora. Reč je o dokumentu pod nazivom „Preliminarna analiza održivosti grčkog duga“ koji, navodi „Gardijan“, zaključuje da će „mere štednje svejedno Grčkoj ostaviti neodrživi dug. Grčka će se suočiti sa neodrživim nivoom duga do 2030. čak i ako prihvati puni paket poreskih i reformi državne potrošnje koji se od nje traži… Dokumenti pokazuju da bi, čak i posle 15 godina snažnog rasta, ova država imala nivo javnog duga koji MMF smatra neodrživim“.

I otuda, naravno, pitanje zašto kreditorska Trojka (koja je pre četiri meseca preimenovana u Institucije kako bi se izbegla dalja upotreba dotadašnjeg, omrznutog grupnog naziva za MMF, ECB i EK) dakle, zašto Trojka, to jest Institucije insistiraju na merama koje nameću Grčkoj kada i same znaju da proklamovani cilj – održivost grčkog duga – ne može da bude ostvaren, a da je cena koja se za taj promašaj plaća stravično visoka? Odgovor je, zapravo, bolno očigledan, samo je normalnom čoveku teško shvatljiv. Smanjenje grčkog duga zapravo i nije cilj svega ovoga što je Grčkoj nametnuto, već je cilj da kreditorima novac bude vraćen sa kamatom, bez obzira na cenu koja će u tom procesu biti plaćena uništenim ljudskim životima i raspadom stare evropske države. Upravo na to je ukazao i Štiglic, da su zarad spasa nekolicine gramzivih banaka, koje su Grčkoj pozajmljivale novac znajući šta će proizvesti, žrtvovani čitava jedna država i njen narod. Te otuda i ne čudi što su, tokom dosadašnjih pregovora, kreditori odbacivali predloge Ciprasove vlade da traženi cilj, povećanje budžetskog suficita kako bi dugovi mogli uredno da se servisiraju, bude postignut tako što će više biti oporezovani oni koji i imaju najviše, uključujući tu i multinacionalne korporacije. Takvi su predlozi odbačeni uz objašnjenje da bi bila ugrožena biznis klima u zemlji, i nastavljeno je da se insistira na merama koje će pogoditi najugroženije, kroz dalje smanjenje penzija i plata i istovremeno povećanje poreza na osnovne životne namirnice.

CIPRASOVA REFERENDUMSKA BOMBA Pregovori Ciprasove vlade i njenih međunarodnih kreditora, pokušaji da se pomiri nepomirljivo tokom kojih Trojka zapravo nije ni pokušavala da pronađe kompromisno rešenje već je sve vreme i isključivo računala da će slomiti Ciprasovu volju da im se odupre, konačan krah doživeli su ovog vikenda. Usledilo je još nekoliko dana, sve do ove srede, tobožnjih predloga i kontrapredloga čiji je pravi cilj, kako se sada ispostavlja, bilo tek uzajamno prebacivanje odgovornosti za izostanak dogovora, a u međuvremenu, uz spomenuti bankrot Grčke prema MMF-u i okončanje drugog paketa Trojkine pomoći bez dogovora o njegovom produženju a još manje o trećem paketu pomoći, i Ciprasova bomba koja je, takoreći putinovski, iznenadila baš sve: referendum za ili protiv prihvatanja daljih mera štednje i ostalih kreditorskih zahteva, zakazan za iduću nedelju 5. jul. Cipras je Grke pozvao da kažu „ne“ kreditorima.

Najpre o bankrotu, pa o referendumu.

Bankrotom Grčke prema MMF-u, koji je nastupio u utorak u ponoć po našem vremenu, „uplovićemo“, kako su to najavljivali analitičari „Goldman Saksa“, „u neobeležene vode“… Već i sam bankrot prema MMF-u može da izazove i bankrot Grčke prema svojim evropskim poveriocima, koji će svakako i nastupiti – izostane li nekakav dogovor u međuvremenu – 20. jula, kada Grčkoj na naplatu dospeva rata od 3,6 milijardi evra ECB-u, a od avgusta do kraja godine dužni su da kreditorima isplate i još oko 10 milijardi. Ovakav razvoj događaja, kao što smo već pisali u „Pečatu“ od 1. maja, u totalni haos će gurnuti i ostatak evrozone. Ne samo prezadužene Italiju, Portugaliju, Irsku i Španiju već i Nemačku i Holandiju, i pre njih Francusku čiju je ekonomsku situaciju – kako su pokazali razotkriveni fajlovi američke Nacionalne agencije za bezbednost (NSA) – francuski ministar ekonomije i finansija Pjer Moskovici još u julu 2012. u poverljivom krugu opisao kao „goru nego što iko može da zamisli“, a od tada se još i pogoršala… Svi zajedno, oni će biti uhvaćeni u smrtonosne makaze naraslih kamata na državne obveznice koje ionako jedva servisiraju, a uz to će im dugovi biti povećani i za njihovu izloženost grčkom dugu od 331 milijarde evra iliti 3,3 odsto njihovog zajedničkog BDP-a, što je suma koju neće moći da apsorbuju. A ako već i to nije dovoljno, kao što smo pisali pozivajući se na podatke Evrostata, zvaničnog statističkog organa EU, Nemačka će se naći u posebnom problemu; ukratko, aktiviraće se garancije koje je izdala svojim bankama a koje joj se sada ne uračunavaju u dug, i on će skočiti na neverovatnih 222 odsto BDP-a, i eto Nemačke odjednom prinuđene na grčku štednju… Uostalom, podsećamo, britanski ministar finansija Džordž Ozborn je mogući grčki bankrot nazvao „detonatorom nove globalne krize“, Centralna banka Engleske ovih dana ocenjuje da, bez obzira na to što Velika Britanija nije u zoni evra, ni sama neće biti pošteđena grčkim šokom i pitanje je samo koliko će snažan taj udarac biti, a i analitičari američkog „Goldman Saksa“ su grčki bankrot unapred opisali kao „sistemski događaj za tržišta“…

Naravno, evropski zvaničnici listom sada umiruju sopstvenu javnost da je EU danas spremna da obuzda grčku zarazu, ali budući da je reč o istim onim zvaničnicima koji su istu javnost praktično do juče uveravali da se o grčkom bankrotu i ne razmišlja jer je nemoguć, a uz to imaju i sasvim jasan motiv da svojim optimističkim i umirujućim najavama spreče paniku i smrtonosni „juriš na banke“, na reč im baš i ne treba verovati. Tim pre što je jasan znak panike tržišta i nepoverenja u evro, makar i ako je privremeno ugušen, usledio već u ponedeljak rano ujutru posle Ciprasove najave referenduma, kada je Centralna banka Švajcarske morala da interveniše na tržištu kako bi oborila vrednost franka koji je iznenada i značajno povećao svoju vrednost u odnosu na ugroženi evro.

Najmoćnije oružje koje ECB poseduje jeste program kvantitativnog olakšavanja (QE) to jest proizvodnje virtuelnog novca kojim se otkupljuju obveznice članica evrozone (izuzimajući Grčku) s ciljem, pored ostalih, da skratimo, da se kamate na te obveznice drže na što nižem nivou kako bi državni dugovi bili održivi. Problem je, međutim, što je ovo oružje počelo da pokazuje nezgodnu osobinu da opali u suprotnom smeru; upravo ovih dana, naime, iz Švedske je stigla vest da je njihov QE program neočekivano izazvao upravo takav efekat, drastično povećavši kamate na njihove državne obveznice.

Ovo je crnji od dva moguća scenarija. Drugi je da do dogovora između Grčke i njenih kreditora ipak dođe. Ako se to dogodi, dogodiće se posle referenduma, pošto je ove srede, posle poslednjeg u nizu sastanaka Evrogrupe, i definitivno potvrđeno da daljih razgovora o eventualnom trećem paketu pomoći (pošto je drugi i definitivno istekao) pre okončanja referenduma neće biti. U okviru ovoga, opet, moguće su dve varijante: da dogovor bude po Ciprasovim, i da bude po kreditorskim uslovima. Ako bude osnažen narodnim „ne“ na referendumu u nedelju, sigurno je da Cipras neće pristati na dogovor koji neće podrazumevati i značajan otpis dugova i značajno olakšavanje mera štednje; ali ova varijanta će značiti i značajan gubitak za kreditore, i ohrabrenje svim potencijalnim Ciprasima evropske politike, od španskog „Podemosa“ nadalje, i ode dođavola aktuelni sistem štednje i siromaškog spašavanja najbogatijih. Odbiju li pak kreditori ovakve, predvidljive i već najavljene Ciprasove uslove, vraćamo se na onaj prvi, mračni scenario. Nasuprot tome, treći paket kreditorske pomoći kojim bi se mračni scenario izbegao, ali po kreditorskim uslovima, postaje izgledan samo ako Grci, umesto „ne“, u nedelju kažu „da“ svom daljem siromašenju zarad spasavanja tuđih bogataša.

KAMPANJA STRAHOM Ali to je, puko oslanjanje na rezultat referenduma u nadi da će Grci u nedelju glasati onako kako bi kreditori to želeli, prevelika kocka.

Otuda, Trojka vlasnika nametnute grčke bede ovih dana deluje u dva pravca. Pokušajima da se referendum osujeti ili proglasi nelegitimnim, i, istovremeno, kampanjom straha (izraz urednika ekonomske rubrike britanskog „Gardijana“ Lerija Eliota) kojom se grčki birači imaju zastrašiti da u nedelju kažu „da“ jer im u suprotnom preti pakao…

O pokušajima da se spreči održavanje referenduma javno su progovorili i Cipras i njegov ministar finansija Janis Varufakis. Cipras, u obraćanju naciji: „Evrogrupa (EG) odlučila je da ne produži postojeći program za još nekoliko dana kako bi Grcima dala šansu da na referendumu odluče o ultimatumu Institucija… To je potez kojim su pokušali da onemoguće pravo suverenog naroda da iskoristi svoje demokratske prerogative, svoje veliko i sveto pravo da izrazi svoje mišljenje… Odluka EG izazvala je odluku ECB da ne poveća likvidnost grčkih banaka, izazivajući time njihovo zatvaranje. Jasno je da je odluka EG i ECB pokušaj ucene grčkog naroda i ometanja demokratskog procesa, konkretno, referenduma… To je pokušaj da se prekine čisto demokratski proces.“ Varufakis, opisujući ključni sastanak EG 27. juna: „Sama ideja da će vlada konsultovati svoj narod o problematičnoj ponudi Institucija dočekana je sa nerazumevanjem i često sa ohološću koja se graničila s prezirom. Čak su me upitali: ‚Kako očekujete da će prost narod razumeti tako kompleksna pitanja?‘“

Uz ovu želju i pokušaje da se osujeti održavanje referenduma, usledila su i dva niska udarca sa mogućim ozbiljnim posledicama. S jedne strane, izgleda da se do petka popodne zapravo neće znati da li će grčki referendum uopšte i biti održan, budući da je vrhovnoj sudskoj instanci Grčke, kako javlja dopisnica „Gardijana“ iz Atine, stigao zahtev dva građanina da se referendum otkaže kao nelegalan – o čemu će sud odlučivati u petak – dok je generalni sekretar Saveta Evrope Torbjorn Jagland ove srede izjavio da najavljeni referendum „ne odgovara međunarodnim standardima“ jer nije najavljen dve nedelje unapred što je „veliki problem“ i zato što pitanje na koje Grci imaju da odgovore sa „ne“ ili „da“ tobože nije postavljeno dovoljno jasno. Iz ovoga se rađa sumnja da, ne uspeju li da spreče održavanje referenduma i ako na referendumu Grci odgovore sa „ne“, sledi osporavanje legitimiteta grčkog izjašnjavanja.

Istovremeno teče i spomenuta kampanja strahom kako bi, uplašeni pretnjom neizvesnom sudbinom, Grci ipak radije pristali da budu robovi svojih kreditora i kažu im „da“. Otuda i prinudno zatvaranje grčkih banaka (jer ECB nije podigla limit svog ELA – Emergency Liquidity Assistance – programa pod kojim je do prošlog petka keš dostavljan grčkim bankama) otuda i pretnje  – inače, sasvim neutemeljene u evropskim propisima – izbacivanjem iz evrozone u slučaju „ne“ koje su izgovorili baš svi, od predsednika EK, pijanog i lažljivog Žan-Kloda Junkera („pijanicom“ ga je nazvao šef Evrogrupe Jeron Dajselblum, a da je lažov, priznao je sam: „Kad postane ozbiljno, moram da lažem“, rekao je na sastanku Evropskog pokreta u maju 2011. a preneo londonski „Telegraf“) preko Angele Merkel, Fransoa Olanda, Matea Rencija… sve do slovačkog ministra finansija, izvesnog Petera Kažimira koji je, zasad, otišao najdalje u pretnjama rekavši „plašim se da se grčke banke neće otvoriti ni u ponedeljak s evrom kao valutom ako se referendum u nedelju završi sa NE“.

Istovremeno primećujemo i zlokobne znake pripreme neke vrste „obojene revolucije“ u Grčkoj i uličnog obaranja Ciprasove vlade u slučaju nepovoljnog (po kreditore) ishoda nedeljnog referenduma. Uz onu zlokobnu Jaglandovu ocenu, tu je i odluka Evrogrupe da sa Ciprasom ne pregovara do referenduma, a šta će biti posle, može se naslutiti iz opaske nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea da „sadašnja grčka vlada nije baš dostojna poverenja za pregovore o novom paketu pomoći“. A još više se može naslutiti iz vesti da je, na glasine o Ciprasovom povlačenju, berza na Vol Stritu u sredu skočila za jedan odsto… Tako da masovne proevropske demonstracije, atinski „Majdan“ u slučaju „ne“ ili ako posle „da“ Cipras ne podnese ostavku, nikako ne treba isključiti. Uostalom, ne možemo a da se ne zapitamo da li se Cipras odlučio na referendumsku kocku baš zato što je svestan da mu se – ne prihvati li zahteve kreditora – sprema neka verzija „obojene revolucije“.

Kako god da se tekuća grčka drama završi, iskustvo je dragoceno. S jedne strane, pokazalo nam je da imamo posla s lešinarima i diktatorima; lešinarima koji će uništiti čitavu zemlju i njen narod zarad svog profita, diktatorima zato što tom narodu ne dozvoljavaju da demokratski, svojim slobodnim izjašnjavanjem bez spoljnog mešanja, izrazi svoju volju. S druge strane, očigledno je da je, s Grčkom, bankrotirala i čitava Evropa, i finansijski jer je dozvolila da bankrotira jedna članica EU, i povrh toga moralno, tim pribegavanjem diktatorskom nasilju koje je zgazilo na demokratsku slobodu volje. Usledi li pak i atinski „Majdan“ kojega se pribojavamo, pokazaće se i da Kijev, koji se dogodio kada je Ukrajina pokušala da zastane na svom zacrtanom evropskom putu, nije izuzetak nego pravilo, i da je EU organizacija podmukla i opasna koja ne preza ni od čega, zbog čega moramo da budemo jako, jako oprezni, iščekujući da se konačno uruši u svojoj pokvarenosti…

[/restrictedarea]