Razgovarala Mila Milosavljević 

Srpska književna zadruga je decenijama, u tri veka – čuvala srpsku reč i našu dušu. Sad je došlo vreme da i mi čuvamo nju. Zadruzi ovo nije prvi put. Teško je preživela i razdoblje od 1945. do 1947, ali su tada za nju svoj potpis, u knjizi „Kroz borbu i stradanja“, dali najveći živi pisci: Andrić, Isidora Sekulić, Ćopić, Mihailo Lalić, Selimović, Desanka, Veljko Petrović i drugi. I vlast je popustila: neka SKZ preživi. Strepimo ‒ da li će i danas tako biti!

Dragan Lakićević (1954) od 1970. godine objavljuje poeziju, od 1976. knjige, od 1979. je urednik, najstariji aktivni izdavački urednik u Srbiji i govori o svojoj poetici, načinu pisanja, ljubavi, radosti i brigama za knjige i za očuvanje glavnih kulturnih vrednosti – izvorne nacionalne kulture, ćirilice i Srpske književne zadruge koja je, pored Matice srpske i SANU, najvažnija institucija kulture u Srba.

Ove godine Lakićević je objavio dve knjige: pripovetke pod naslovom „Slatka je muzika“ i izabrane i nove pesme „Snežna ikona“. Dobio je i dve književne nagrade, a još više uglednih nagrada dobile su knjige Srpske književne zadruge.

„Zatekli ste me na polovini godine i na početku leta kada se treba nakloniti prema zavičaju – je li ga obnovila i sačuvala priroda koliko ga je razorila politika, „ko ga veže, ko li ga zalama“. A sve misli idu ka Sajmu knjiga, gde je godišnja izdavačka žetva, gde se pokazuje da još postojimo i kao pismo i kao knjiga i kao narod“, kaže naš sagovornik.

Dragan Lakićević je dve i po decenije urednik u Srpskoj književnoj zadruzi, i kako kaže, sve mu je teže da razdvoji književno stvaranje i urednički posao.

„Donedavno sam, bar ja, mogao da razdvojim sebe i svoju književnu privatnost od Srpske književne zadruge, mada mi to javnost odavno ne razdvaja. Ali kad u Zadruginim knjigama, poslovima i danima „prisučem“ četvrt veka, onda sam ja više Zadrugin službenik nego pojedinačni srpski književnik. Događalo mi se to i ranije, bio sam dvanaest godina odan i posvećen urednik Rada. Ono, kad ne možete da spavate od neizvesnosti i nesporazuma – sa ljudima boljim i gorim, u danima lakšim i težim… (Sad od toga svega ima nešto uspomena, ali i stotine knjiga rasutih po bibliotekama, kućama i školama. Među stotinak naslova Edicije Reč i misao, koje sam tada uredio, najviše držim do drskih poteza u toj ediciji klasika, u ono vreme!)

Knjiga je tada imala veću vrednost i značaj, izazivala veću pažnju, lakše dopirala do manjeg broja medija. Više prikaza imale su knjige ondašnjih početnika nego sada autora sa trideset knjiga. To je tema za posebno razmišljanje.

Srpska književna zadruga od samog nastanka pa do danas slovi za bastion srpske književnosti i kulture. Uprkos toj činjenici, ova kuća od nacionalnog značaja već je dugi niz godina na vetrometini nebrige nadležnih državnih resora. Kako je Zadruga preživela sve nedaće tranzicije i nemilosti vremena u kojem živimo?

 

Zadrugu kao stožer srpske knjige i kulture, „oko koje su se u danima najvećih iskušenja okupljale velike vrednosti“, najbolje je opisao njen nekadašnji predsednik, akademik Radovan Samardžić.

Zadruga je decenijama, u tri veka – čuvala srpsku reč i našu dušu. Sad je došlo vreme da i mi čuvamo nju. Zadruzi to nije prvi put. Teško je preživela i razdoblje od 1945. do 1947, ali su tada za nju svoj potpis, u knjizi „Kroz borbu i stradanja“, dali najveći živi pisci: Andrić, Isidora Sekulić, Ćopić, Mihailo Lalić, Selimović, Desanka, Veljko Petrović i drugi. I vlast je popustila: neka SKZ preživi. I Zadruga je, tokom decenija socijalizma, uz nužne kompromise, postojala dosledno, razvila se izuzetno, sačinila izvanredne naučnoistraživačke i izdavačke poduhvate, među kojima je vrh „Istorija srpskog naroda“ u 10 tomova…

Da li sada naša književnost ima takva imena i njihovu volju da stanu iza Zadruge (i Matice srpske); da li u vlasti ima ljudi da to shvate i omoguće – videćemo. Strah je ovde opravdan, briga je u opisu poslova Srpske književne zadruge.

Imamo Zakon o SKZ, koji datira još iz devetnaestog veka. Dokle se stiglo sa njegovim redefinisanjem?

 

Postoji Zakon o SKZ, koji je štiti kao ustanovu kulture iz 19. veka. Ali taj zakon ne predviđa budžet kojim se finansira program predviđen zakonom. I to je paradoks. U dva navrata, u vreme dva bolja ministra kulture, pokretane su inicijative da se taj zakon dopuni ili izmeni, u tome se odmicalo skoro do kraja, ali je oba puta sve propalo. Prvi put, zakon je bio na dnevnom redu Narodne skuštine, ali predsednik parlamenta nije stavio na glasanje toliko meseci koliko je bilo potrebno da padne vlada…

Drugi ministri, kao ni ovaj aktuelni, nemaju interesovanja za SKZ, kao uostalom ni za našu stariju sestru, Maticu srpsku. Ministru kulture stiglo je, pre godinu i po, iz SKZ pismo sa dva memoranduma: najpre ustanove osnovane 1892. godine, potom potpis aktuelnog predsednika SKZ, akademika Milovana Danojlića, koji je za pola veka, od „Kako spavaju tramvaji“ do „Dragi moj Petroviću“ i do „Dobrislava“ i do prepeva Brodskog, Klodela, Siorana, Paunda, Bodlera, sam stvorio biblioteku nalik kakvom institutu… Sekretarica je javila da nas može primiti državni sekretar, a taj sastanak bio je uzaludan. U vlasti danas nemate čoveka kojem se SKZ može obratiti i tražiti prijem i rešenje svog pitanja.

Da bi sprovodilo svoju politiku prema knjizi, Ministarstvo kulture uvelo je čitavu birokratiju, da toj politici pridoda elemente prividne demokratije. Ali ja mislim da u tome nije prvi krivac ni ministar niti njegova kadrovskopolitička infrastruktura, već politika vlade i države, odnosno onih koji su u vladi instalirali takvu politiku – ne samo prema knjizi i kulturi nego, što je možda još pogubnije, prema deci, porodici, školi, poljoprivredi…

U uslovima smanjenog tržišta, osiromašene publike, političke i medijske kampanje prema kulturi, knjizi i pismu – ustanova kakva je SKZ ne može preživeti bez pomoći države. A država koja sprovodi takvu politiku nema nameru da tu pomoć pruži, iako na stolu predsednika Republike stoji Zadrugina „Istorija srpskog naroda“ u deset tomova. Zadruga opstaje jer je skromna i vredna. Mnogi autori daju nam sve što imaju – svoje knjige i prevode na poklon, i to je njihov ulog u Zadrugu. Neki od njih su nam sami našli donatore za finansiranje ne svojih nego i drugih Zadruginih knjiga. To je sve tako malo i tako skromno da se od toga ne može preživeti. Ali je tako malo i ono što SKZ traži od države, ali ona, makar zasad, ne da – ni to, niti drugo.

[restrictedarea]

I ove godine Zadrugine knjige dobile su lepe nagrade.

 

Gotovo svake godine, i to mnoge, različite nagrade, dobijaju izdanja SKZ. Zadrugu je patrijarh srpski Pavle odlikovao Ordenom Svetog Save prvog reda. On je bio član SKZ još od prizrenskih vremena.

Kada je Ranko Jovović objavio knjigu u Plavom kolu, odmah mu je stiglo pet nagrada (Žička hrisovulja, Dučićeva, Ćopićeva, Odzivi Filipu Višnjiću…) Isto tako, Drago Kekanović, srpski pisac iz Zagreba, za roman „Veprovo srce“ (Andrićeva, Ćopićeva, Bore Stankovića, Vital…) Još me više raduje nagrada „Pečat vremena“ gđi Slavici Garonji, za knjigu „Povratak u Arkadiju“, koju pak neki žiriji nisu ni pogledali, a najviše Nagrada grada Beograda i „Pečat vremena“ za nauku gospođi profesoru Zlati Bojović za knjigu -sintezu „Istorija dubrovačke književnosti“ – radeći na knjizi, obnovio sam gradivo koje sam kod prof. Zlate polagao dosta davno… Uostalom, ko objavi knjigu sa znakom SKZ, koji je 1892. godine nacrtao Jovan Jovanović Zmaj, već je nagrađen. Svako zna šta znači Plavo kolo. Sada u Kolu izlaze knjige od broja 717 do 723.

U proteklih godinu dana objavljeno je nekoliko vaših novih knjiga…

 

U senci svojih izdavačkih poslova objavio sam u poslednje vreme neke svoje knjige. Nisu uspele da se probiju do prikaza u „Pečatu“, koji je inače meni naklonjen gotovo deceniju     – imao sam u njemu opširan intervju uoči 120-godišnjice SKZ… A to su moje najzrelije knjige: „Sabor poginulih“, dokumentarni roman o podvigu jednog čike, junaka našeg nejunačkog doba, g. Svetozara Jovanovića, koji je na ogromnoj steni iznad Lutova, u kamenim vrhovima Bratonožića, uklesao imena svih poginulih u borbama za slobodu u ratovima koji se pamte da im se ne zaboravi ime ako nestanemo kao narod i kao jezik. Ako nestane podvig kao ljudsko delo… Taj dnevnik-roman čini njegova borba sa kamenom i zaboravom, kao i moja imaginacija: šta klesar sanja i šta mu se događa u samoći novog doba – sa herojima prošlih vremena. Svetozar razgovara sa junacima kao patrijarh Pavle sa pilotom Emirom Šišićem.

Potom, objavio sam novu knjigu priča, pod naslovom „Slatka je muzika“. To su dosta klasične, ali i eksperimentalne priče, takođe s dozom dokumentarnosti. Ako su priče u „Guslaru na harmonici“ bile o božjim ljudima iz moga zavičaja, a priče u „Ludačkom rukopisu“ o beogradskim božjim ljudima – filozofima i zanesenjacima periferije i ulice, onda su u „Slatka je muzika“ junaci božjaci iz književnosti, pisci, čitaoci i prodavci jednako. Svima njima je rod Veleum Rakočević iz „Mastermajnda“.

Najzad, izabrane i nove pesme „Snežna ikona“, u Ediciji Antologija Serbika, sa predgovorom Radivoja Mikića. Povodom te knjige dobio sam nagrade „Jelena Balšić“ i „Marko Miljanov“ – ne znam da li za stare ili za nove pesme ili za predgovor profesora Mikića i bibliografiju dr Dejana Vukićevića.

Spremio sam i dve naučno-popularne knjige – iz narodne književnosti. U njima ima mnogo minulog rada, ali i neke svežine. Sačekajmo ih da izađu iz štampe.

 

Koje su uporišne tačke vaše poetike?

 

„Dajte detetu muziku kad se u njemu javi potreba da igra, olovku kad mu se crta, knjigu – kad je sazrelo da prima informacije“ – piše kod Ljudmile Ulicke. Mojoj generaciji je sve to bilo dato, pogotovo knjige. Te knjige su od samog početka bile moje – i iz očeve, i iz školske, i iz Narodne biblioteke Srbije. Ja, u stvari, pišem između njih – svaku bih želeo da dopunim, kao onaj moj junak iz priče „Knjige su bile moj život“ – u „Slatka je muzika“, koji je mnogim slavnim knjigama dodavao komentare i menjao kraj. Poetičko je opredeljenje: sačuvati preosetljivost za poeziju, marljivost za prozu, nesebičnost i darežljivost za urednički posao posrednog ili neposrednog tumača. Samo je „srpski Homer“ kod mene iznad svega toga. Narodna poezija je moje kućno vaspitanje, prva i poslednja lektira – „da se priča i pripovijeda dok je ljudi i dok je Kosova“. Okružen knjigama, ja sam sa svima, obeležila me gotovo cela srpska književnost. Ali postoji trenutak kada sam sasvim sam. Ako sam taj trenutak osetio i nečim izdvojio, onda sam to bio ja, sa instinktom-željom da to Ja isto bude u toj biblioteci – između Vuka Karadžića i Novice Tadića; gle, oni se gledaju sa brda svoje postojbine Hercegovine. Nije daleko ni „bijelo brdo Durmitora, okićeno ledom i snijegom“, koje od pljevaljskih strana gleda Stojan Hajduk, pevač „Ženidbe kralja Vukašina“. „Jedna strašna bolest po meni će se zvati“ – to je formula mladog Miljkovića.

Slovite za velikog i istrajnog čuvara ćirilice, i kao urednik u SKZ, i kao pisac. Poznato je da pišete rukom i na ćirilici svoje knjige. Danas je ćirilica, gotovo kao nikad do sada na udaru. Kako je sačuvati?

 

Još postoji moja gimnazijska soba i biblioteka – u nekadašnjem Titogradu. „Ostarile su one knjige“, ali me uvek ozari davni moj potpis na njima: ćirilica petnaestogodišnjaka, koji uči fiziku i latinski, a knjige kupuje u Prosvetinoj knjižari u zgradi „Metalke“, Ulica braće Zlatičana. Bilo je u tome i kućnog vaspitanja i lekcije razrednog starešine Branka Đurišića zvanog Pirun (viljuška) profesora matematike, koji je celog veka pisao iks i ipsilon, a nama je govorio da se majci pismo piše ćirilicom… Bilo je tu, valjda, i moga dara i ukusa. Ili je to ćirilica odabrala nas, kako pre neki dan, u SKZ, reče jedan mladi doktorand književnosti.

Uopšteno govoreći, ćirilicom se na srpskom piše od srca, latinicom iz interesa. Ima tu i drugih nijansi (mode, politike, skorojevićstva, autošovinizma) – i to je za izučavanje. „Nu da viđu kakav ti je potpis“, veli jedno lice iz poeme Matije Bećkovića – pa ću ti reći ko si, dodaje njegov tumač iz Donje Morače.

Kao urednik Srpske književne zadruge, nemam problema sa pismom. Tu je već 124 godine – ćirilica. Molim se Bogu da potraje Zadruga. Njene knjige su već večne.

U socijalizmu su pisma bila ravnopravna, makar u Srbiji i Crnoj Gori. Mi smo u Crnoj Gori imali sve udžbenike iz Beograda i svi su štampani ćirilicom. Na vlasti su tada u Srbiji bili komunisti, a ne Nemanjići koji su, po dukljanskim znanstvenicima, okupirali Crnu Goru sve dok ju nije oslobodio NATO. Imali smo samo dva udžbenika iz Zagreba: „Muzička umjetnost“ i „Elementa Latina“. Ovaj drugi i sada posedujem. Režim koji ne čuva svoje pismo ili je izdajnički, ili kukavički, ili nije dovoljno pismen. Ili sve to zajedno. Sad bi se našao neko da to objasni, ali za napuštanje pisma kojim su pisani i štampani Vukov prevod Novog zavjeta, „Srpske narodne pjesme“, „Gorski vijenac“, Zmajevi „Svetli grobovi“, „Primjeri čojstva i junaštva“, „Seobe“, „Tražim pomilovanje“ – objašnjenja nema.

Kako vidite stanje u srpskoj kulturi danas?

 

Stanje knjige slično je stanju u ostalim oblastima kulture, pogotovo nauke i umetnosti. Mnogo toga pripada vremenu i političkim prilikama – situaciji u kojoj se našla Srbija posle raspada Jugoslavije i posle promene političkog uređenja. Ne verujem da je iko ko se borio za povratak kapitalizma očekivao ovakav kapitalizam. Radivoje Bojičić je imao aforizam: „Moj otac je rušio kapitalizam, pa sad ja moram da ga gradim ispočetka.“ Taj početni kapitalizam surov je i nepravedan, za kulturu pogotovo poguban. Kažu da su državi Hrvatskoj, kad su je primali u Evropsku uniju, rekli da to što su dotad smatrali kulturom: baština, tradicija, umetnost, književnost, nauka – neće više biti kultura i za to para neće biti. Kultura će biti razne druge vrste aktivnosti – odnosi među polovima, prema manjinama (a da to nije srpska) prema ženama, kucama itd. I to su rekli svojim miljenicima Hrvatima. Šta li su rekli nama, sinjim kukavcima? Verovatno još ništa, ali mi radimo ono što očekujemo da nam kažu… Vidi se to po politici otkupa knjiga, davanja sredstava Matici srpskoj i Letopisu, po tretmanu ćirilice, po politici u likovnoj umetnosti, po odnosu prema školi, nastavnicima, udžbenicima…

A u srpskoj njiževnosti?

 

Srpska književnost je u 19. i 20. veku postigla velike rezultate. Da je nastala na većem jeziku, mnogo toga bi učio ceo svet. Deo toga prešao je i u ovo stoleće. Već imamo pisce koji su se ostvarili u oba veka.

Kulturna politika prema srpskoj književnosti izuzetno je rđava i nepravedna. Tiraži su mali, vrednosti pomešane i silom izokrenute, medijska pažnja oslabljena, politika otkupa knjiga za biblioteke naopaka. Status knjige u školi je haotičan i problematičan… Novine koje izlaze na latinici   – nemaju kulturne rubrike, ako to nisu vesti o zvezdama džet   -seta i starletama. U redu, to su privatne novine, mogu da rade šta hoće, ali: da li plaćaju isti porez kao i novine koje imaju rubrike za knjigu, kulturu, ozbiljnu muziku?

Kriza institucija posebno doprinosi stanju u književnosti.

Ako se malo čita, stanje u književnosti ne može biti dobro. Za čitanje se deca moraju motivisati. Čitanje je vrsta ljubavi. Čitanje se povećava kada za to postoji volja, atmosfera, društveni nalog. A društveni nalog donose i država i škola i mediji i roditelji. Oni kažu: deco, čitajte da budete bolji ljudi, kao junaci iz knjiga. Međutim, u naše vreme junake iz knjiga proglašavaju zločincima, a deviza mnogih roditelja, na osnovu toga kako su se snašli, glasi: da smo manje učili, bolje bismo prošli. Ali je, s druge strane, dobro što u književnosti cvetaju svi cvetovi – mnogi stilovi, postupci, opredeljenja.

Pismo nam je ugroženo, jezik nam je ugrožen. Kako odbraniti ova dva naša kamena temeljca?

 

Sećam se koliko su se Dragiša Vitošević i Vladeta Košutić bavili lepotom, čistotom, odbranom srpskog jezika. S njima smo proveli mnoge sate uređujući Raskovnik. Nismo imali redakciju, pa smo se sastajali u kafani „Komunalac“ (Zmaja od Noćaja) i u Dragišinom sobičku na Studentskom trgu, i u Biblioteci „Đorđe Jovanović“… A sada nema ni Dragiše ni Vladete, ni Raskovnika. Jezik je najugroženiji kada se ne čita. Ne čitaju se i ne uče se napamet velike pesme srpske narodne poezije, „Dva cvijeta u bostanu rasla“. Sme li sada nastavnik da natera đaka da tu pesmu nauči napamet, a da se na njega ne ostrvi stotinu samozvanih zaštitnika od pameti, vaspitanja, poštenja… S druge strane, svet kojem težimo uči Homera, a mi svog Homera ne znamo. Svet kojem težimo poštuje svoga Getea, a kod nas se ne zna ko je srpski Gete, i šta je srpsko onaj svetski Gete cenio.

Tako se potresaju temelji jedne kulture, koju su zasnovali Sveti Sava i srednjovekovni pisci, ktitori i freskopisci, umetnici docnijih doba, a u dva veka od Karađorđa i Vuka podigli u nebeske visine srpski pisci koje predvode Njegoš, Andrić i Crnjanski. „Gorski vijenac“, „Prokleta avlija“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ – to su dela svetskih vrednosti. Njima bi se svaki narod ponosio, ali Srbima je određeno da izgube ponos, samopoštovanje i samopouzdanje. Velika dela nisu kao tenkovi i kao rakete, ne mogu zarđati i pretopiti se kada to zatraži neprijatelj. Velika dela su oružje koje svako nosi u svom umu i srcu: „Strahin-bane, ti sokole srpski, svud su brodi, đe gođ dođeš vodi“.

Iscrtavaju nam po svom aršinu neke nove granice oni koji bi da Srbiju i dalje parčaju, kidaju. Nema mnogo nepoznanica kada je očuvanje teritorijalnih granica u pitanju. Mnogo je teže, međutim, očuvati i sačuvati nacionalno biće, duh, identitet!?

 

Ko je malo više čitao zna da se srpski rod i ranije suočavao sa sličnim prilikama, nevoljama i dušmanima. Pa je izdržao i preživeo. I mi moramo izdržati i preživeti. To se postiže i pojedinačno i zajedno. „Ko i mala dobra čini, on će velika kad mogne“, veli Marko Miljanov. Ako ne možemo ubediti jake i velike i daleke, možemo svoje, bližnje i sebe – i to iskrenošću, ljubavlju, hrabrošću. Ako vide da znamo napamet „Krvavu bajku“ ili „Plavu grobnicu“, ili „Bio jednom jedan lav“ – poverovaće da su to prave vrednosti.

I, isto tako važno: boriti se protiv svoje, naše, srpske – sujete, gordosti, sebičnosti, samoljublja i častoljublja. To je naš najveći neprijatelj, veći od NATO bombardera, šiptarskih dronova, britanskih rezolucija. Uostalom, sve piše u „Gorskom vijencu“: „Strah životu kalja obraz često“, na primer. Od njega se ne treba udaljavati.

Pisanje romana rukom svrstava vas među „poslednje Mohikance“ književnosti danas. Kako zapravo pišete?

 

Sve književne stvari pišem rukom. Mastilom, naliv-perom, lepim rukopisom. Volim blage linije u velikim sveskama. Mislim da je to u skladu s mojim mišljenjem i disanjem. Ima u tome i navika – ja sam rođen polovinom prošlog veka. Ja sam apsolutni pisac – pišem i književno mislim uvek. Radim za sebe i za druge jednako.

Moje vreme je jutro, rano jutro, čak i zimsko, pre nego što svane… Popodne radije čitam, prepisujem, priređujem… Ove odgovore pišem na kompjuteru, kao i mnoge druge službene stvari.

 

KO BI VEROVAO…

 

Rođeni ste u Crnoj Gori. Kako „nosite“ odvajanje Crne Gore od Srbije?

 

Nisam bio mlad kad se to pripremalo i dešavalo, ali sam ipak bio zanemeo i nekoliko godina u nezavisnu Crnu Goru nisam „javno“ odlazio niti u kulturnom životu Srba učestvovao… Jedan moj prijatelj, pravne struke, rekao mi je tada da je nezavisna Crna Gora moguća samo kao antisrpska. Ova zvanična je takva i ona to ne krije.

Taj šok je trajao odavno, možda još od rušenja kapele na Lovćenu. Ko bi verovao da će Crnogorci preći preko onolikih zaveta predaka i Njegoša? Da će pristati da, za platu, postanu nešto drugo i suprotno! To čoveka i vlast u Crnoj Gori čini traumatizovanim – i jedni i drugi su spremni da i to promene, čim se ukaže interes, a to čoveka i društvo čini nestabilnim i nemoralnim, što je neizdržljivo kod Crnogoraca… Udeo nepravoslavnih građana Crne Gore u svemu tome bio je tuđinski – oni će uvek biti protiv Srbije.

Zna se da je to bio tuđinski projekat – kao deo ogromnog projekta protiv srpskog naroda. Desilo se u za to pogodnom vremenu, dok je Srbija na kolenima, satanizovana, razorena ratovima, bedom, bombardovanjem – uz pomoć mnogo korupcije, strahovlade, političke i medijske kampanje… Za tu opciju bili su i sada su samo zaposleni u režimu… U zvaničnoj Crnoj Gori ćirilica je ukinuta, uvode se hrvatske reči, diktiraju antisrpsku istoriju i kič-tradiciju… Znate da su doneli Zakon o zabrani nošenja zastava drugih država – da bi svatovima i navijačima ukinuli nošenje srpske zastave, a Srba, po zvaničnom popisu, posle svega, ima 30 odsto… Već sam rekao: ko god u Crnoj Gori ima imalo talenta, on piše i štampa ćirilicom i nosi svoj srpski krst… Zemlja će pripasti onome ko o njoj bude najbolje pevao. Zasad su to Njegoš, Filip Višnjić i Slepica iz Grgurevaca, pevač pesme „Propast carstva srpskoga“. To važi i za Kosovo i za Crnu Goru…

 

SKZ – KUĆA STARIJA OD DRŽAVE

 

 Budući da ste već četvrt veka urednik u Srpskoj književnoj zadruzi, recite nam kako vidite Zadrugu  danas, ali i u vremenu koje dolazi?

 

Kada sam u Zadrugu došao, bio sam najmlađi, sada sam najstariji (među zaposlenima). Ali je u SKZ svako mlad spram onih koji su je osnovali i u njoj radili, mislili, trudili se i borili – slično nama danas.

Zadruga je zadruga članova i časnika. Nju čine prošli i sadašnji ljudi – uprava, odseci, odbori. Principi. Lenji duhovi i birokrate, pa i mnogi književnici, još smatraju SKZ izdavačkim preduzećem. Zadruga je ustanova koja je koncipirana da ne može propasti. O njoj su još Laza Kostić i Ivo Andrić rekli najpohvalnije „krilate reči“… Zadruga je umnogome ista kao nekad, ali i drukčija, kao Srbija. Ja sam u SKZ urednik. Ali u SKZ izvršavam naloge njenih osnivača – Stojana Novakovića, Zmaja, Milana Đ. Milićevića, Andre Gavrilovića, Ljubomira Stojanovića, Ljubomira Kovačevića… I docnijih, sve do Slobodana Rakitića. Znate li vi kakvi su to ljudi bili? Kakvi su bili oni koje sam ja upamtio za velikim stolom, pa su „razminuli“. Kakvi su oni koji sada sede na našim sednicama: akademici, profesori, književnici, naučnici. A na nas, sa polica biblioteka SKZ, gledaju knjige iz 19. i iz 20. veka: opominju.

Nedavno su u jednoj banci tražili matične brojeve osnivača SKZ, a kad smo im rekli da su to bili Stojan Novaković i Čika Jova i dr Batut, zbunili su se. I Ministarstvo kulture ne zna šta će sa ustanovama koje savremena država nije osnovala, jer su starije od države. Žao mi je što SKZ nije poznata kao nekad. Tome smo razlog i mi koji u njoj radimo, ali i oni koji stvaraju taj glas: do čega je kome stalo! Promenili su se stil i ukus i sistem vrednosti. Ali je mnogo toga ostalo i neće se dati. Politički potresi i deobe uvek su se odražavali na SKZ, i 1903. i 1918, i 1945. i 2000. godine. Uvek je bilo gubitaka i za Zadrugu i za srpsku knjigu. U poslednjoj deobi, da pojednostavim, srpski su se pisci opredelili za pismo: mi za ćirilicu, oni za latinicu. Iza toga stoje dublje podele, ali njih je teže objasniti. Ja sam se opredelio za onaj potpis iz gimnazije, i to mnogo pre nego što sam, po pozivu, došao u SKZ, o njenoj stogodišnjici 1992. godine. Vremena su za knjigu teška, ali naše će knjige izgledati kao da su rađene u blagostanju i gospodstvu. Vidite prelome, prenos reči na kraju reda, fusnote… I za to se stara glavni urednik SKZ.

Da imamo mogućnosti, šta bismo sve napravili! U SKZ se govori u prvom licu množine – Zadruga nije Ja. Zadruga su i prethodnici i budući. O Srpskoj književnoj zadruzi, kao i o svemu drugom, mora se mnogo znati, a kod nas se ide na to da se o svemu zna malo i površno, po mogućstvu preko interneta, a internet je ogromna i neuredna deponija svega i svačega, gde su mnoga znanja zatrpana neznanjem i đubretom… Zadruga je mesto gde se daje, a ne uzima. Tako je zamišljeno i njeno članstvo: slobodno i dobrovoljno – za onog ko želi da bude deo jedne tradicije i da malim godišnjim ulogom ugradi sebe u veliku biblioteku-antologiju srpske knjige, kulture, književnosti i nauke. Novine nerado pišu o članstvu SKZ, misle da je to reklama. A članstvo je oblik organizovanja ustanove. Član je bio i kralj Petar I Karađorđević. Nekad trgovci, učitelji, sveštenici, službenici – bila je čast biti član SKZ. Ima ljudi koji kao dragocenost čuvaju članske knjižice sa potpisima Miloša N. Đurića, Dobrice Ćosića ili Radovana Samardžića. Sada su na njima potpisi Milovana Danojlića, predsednika, i Mila Lompara, sekretara SKZ.  Onaj ko se pita: a šta od toga imam ja? – nije shvatio Zadrugu. Uostalom, ako vidite poslednjih nekoliko Kola, shvatićete da Zadruga ima sreće: u plave korice ulaze odista najbolje knjige: „Istorija dubrovačke književnosti“ Zlate Bojović, „Antičke teme“ Slobodana Dušanića, „Naši daleki preci“ Nenada Ljubinkovića, Montenjevi „Ogledi“, „Srpsko slikarstvo“ Lazara Trifunovića, „Knjiga o Njegošu“, Propercijeve poeme, studije o Vizantiji Ljubomira Maksimovića, „Istorija srpske državnosti“ Miloša Blagojevića… Mene kao urednika raduje kad u Zadruginim izdanjima vidim dobre knjige sa temama iz raznih srpskih krajeva: salaše, reči i dušu Bačke u knjizi Dinka Davidova, prozu Jovana Radulovića koji slika Dalmaciju, Slavice Garonje i Drage Kekanovića koji dočaravaju Slavoniju, Ršumovo odrastanje u „Kući sa okućnicom“ na Zlatiboru, proplanke i obzorja Dobrice Erića i Slobodana Ćirovića iz Gruže, Hercegovinu Miroslava Toholja, Gornju Moraču Momira Vojvodića i Labuda Dragića, Han Pijesak iz pesme Đorđa Sladoja, ali i srdžbu Ranka Jovovića iz Podgorice, beogradske toponime Novice Tadića, saglasje sa Mokranjcem i Krajinom Hajduk Veljka Vlaste Mladenovića… I to je duh Zadruge… O toj književnoj geografiji vodili su računa i stari „zadrugari“. Zadruga ima dosta članova izvan Srbije. U Srbiji pak manje nego što bismo očekivali.

[/restrictedarea]