Велика галерија Културног центра у Вршцу: СЛИКАРСКИ СПОМЕНИК – КОЊУ!

Миомир Мишо Вемић је у новијој балканској уметности подигао сликарски споменик једној од кључних животиња у људској историји, човек је мање важан на његовим делима

Пише Дејан Ђорић

У Великој галерији Културног центра у Вршцу, у простору од 300 м2, представио је своје сликарство црногорски уметник Миомир Мишо Вемић (1954). Као један од најбољих савремених црногорских сликара Вемић је упућен и на Србију, често овде организује веће самосталне изложбе и учествује на ликовним колонијама. На чему се заснива углед овог ствараоца? На први поглед његов ликовни свет чине коњи, бави се великом темом анималистике, коњима који су били повод за сјајне слике Стабсу у осамнаестом и Францу Марку у двадесетом веку. Леонардо да Винчи је, радећи годинама на споменику Лудовику Сфорци у Милану, толико ушао у проблематику монументалне коњаничке скулптуре да ниједном није портретисао владара за то дело, нити је предвидео да ће се коњ улегнути под јахачем. Био је то споменик коњу. На сличан начин Вемић је у новијој балканској уметности подигао сликарски споменик једној од кључних животиња у људској историји, човек је мање важан на његовим делима.
[restrictedarea] У првом сусрету са тим сликама уочавамо замах, снагу израза, љути, необуздани карактер самог уметника, ликовно кроћен централно постављеним, упечатљивим и јасним композицијама. О идеји јасне композиције писао је још Хајнрих Велфлин а данас се то класично начело обраде форме све више напушта, уметност је постала нејасна. Коњи, главе коња и јахачи често су код Вемића увеличани, реч је о модернистичком поступку увећања призора, најчешће присутном у филмском кадру. Једно од основних правила у портретисању је да се глава мало умањи да не би изгледала неприродно, међутим, Вемић својом ураганском нарави свесно крши правила, јер је њему коњ само повод за саопштавање дубљих истина. Зато он није обичан миметичар, сликар пејзажа и мртве природе, који се окренуо другој, анималистичкој тематици. Уместо спољашњег преписивања и угледања на природу, овај мајстор полази од унутрашњег, од, како Велфлин каже, „унутрашње форме“, коњ и јахач само су повод за велику драму, усуд, који проживљава и на платно преноси овај уметник.
Истини за вољу треба рећи да у Србији постоје значајни савремени сликари коња као што су Микан Аничић и Миодраг Д. Јелић а тиме се цртачки бавио и Милан Милетић. Они полазе од ликовно реалног призора а стижу до парадног портрета и Пегаза. Вемић у традиционалном смислу руши правила реалистичког приказивања, његови коњи имају и мање анатомске недоследности, али је питање да ли и иједан наш уметник осим можда Асканиа Поповића детаљно познаје животињску анатомију као посебну, мало познату област фигуративног сликарства. Вемићу је са правом та страна мање битна јер он само полази од стварног а стиже до измаштаног. Као сликар монументалних коњских призора не анализира само племениту форму животиње на сликама које су технички различито рађене, од оних раскошних површина, богатих пастом, до лазурних и акварелски сведених. Вемић је, анализирајући представу, дошао до стилске синтезе реализма, експресионизма и фантастике као метастила или надстила, који обједињује остале стилове. Сликар се, међутим, ни ту у свом жестоком походу на свет слике није зауставио.
Овај мајстор у првом плану анималистике истиче једну велику а данас скоро заборављену тему. Овидије се бавио метаморфозама толико битним за паганске религије и поезију, Гете је написао „Метаморфозу биљака“ а значајни сликари као Хијеронимус Бош и Арчимболдо су цео свој опус засновали на том феномену. Вемић своје јунаке провлачи кроз многе мене, јахач је ратник али и насилник или љубавник, врат коња претвара се у гувернал, џокеј постаје мотоциклиста. Зашто се помиње силовитост? На леђима коња дешава се грчевит полни чин, познат у арапској традицији, сликар своју иначе напету и драматичну сликарску реалност појачава еротизмом. Треба, међутим, одмах приметити да он није некакав јалови неоекспресиониста, коме је сликарство повод за лично иживљавање. Овај црногорски волшебник (а познаваоци старих начина ратовања тврде да су Црногорци развили непобедиву технику борбе на коњу са два јатагана) у своје племените коње зна да уплете савремене форме мотоцикла као и нежне женске актове. Његове кобиле осим снаге и разузданости знају за поетичност и рањивост, сликар указује колико смо се отуђили од своје природе.
Кренувши од једног пола стварности, неком можда и баналног, Вемић се од природног винуо до натприродног, од естетског до етичког, у свакодневном препознао је велику драму живљења, нимало лишену страсти и лепоте, драму која у његовом саморефлексивном сликарству разоткрива и саму природу уметности.
[/restrictedarea]