U redu za božju pomoć

Milorad Vučelić / glavni urednik

Kad izostane pravo objašnjenje nastaju problemi.

Nekoliko stotina hiljada građana je, što ćutke što glasno, užasnuto velikim povećanjem poreza na stanove i kuće koje su njihova imovina. Nema ni jedne jedine organizacije tog čuvenog civilnog društva niti bilo koje nevladine organizacije koja bi se time bavila, niti ima zaštitnika građana a još manje neke političke stranke koja bi problem razmotrila. I nema nikoga da građanima kaže pravu istinu i da im objasni zašto im se dešava to što im se dešava.

A ta istina glasi: vašim radom i stambenim doprinosima koje ste vi ili vaši roditelji plaćali u socijalizmu izgrađeni su stanovi na koje ste dobili stambeno pravo a onda ste, u začetku demokratskog socijalizma, do sada najvećom socijalnom reformom, s početka devedesetih godina minulog veka stekli pravo i iskoristili pravo da otkupite te iste stanove po pristupačnoj ceni i da oni postanu vaša privatna svojina. To je bila socijalistička pravda, i najveća privatizacija u Srbiji do današnjeg dana.

Ali, sada vas je, poštovani građani, stigla ruka kapitalističke pravde. Sve tekovine socijalističke pravde moraju se brutalno ispraviti ili satrti. Snovi o srećnom kapitalizmu i njegova idealizacija pretvorili su se u surovu kapitalističku javu. Što ste maštali maštali ste, da parafraziram našeg velikog prijatelja Majkla Kirbija.

[restrictedarea]

Po vladajućoj neoliberalnoj kapitalističkoj ideologiji i ne samo ideologiji nego i društvenom ustrojstvu sve to vam je, ucveljeni poreski obveznici, udeljeno milošću kapitala na „koji ste se okačili“, kako kažu ostrašćeni ideolozi ove globalne pošasti, te to nije stečeno vašim radom ili radom i zaslugom vaših predaka. Sve što imate poklonio vam je kapital ili ste opljačkali od njega i sada se opljačkano mora vratiti tom istom kapitalu oličenom pre svega u stranim zapadnim kompanijama, a potom i u  hrvatskim pa i srpskim kapitalistima. Ali ni tu nije kraj.

To je prava istina a sve drugo su nijanse ubedljivih ili manje ubedljivih objašnjenja koja se u osnovi svode na to da su lokalnim samoupravama pare potrebne, ali da pri tome one ne kažu za šta.  Jednostavno, može im se jer je ovo njihov vakat i jer ih je tako zapalo. Pare su vlastima potrebne pa zato zalaze po najvećim gradskim zabitima i zulumćarski naplaćuju kazne ljudima koji su automobile parkirali delom na pločniku mada ne postoji znak ili upozorenje da je to zabranjeno niti postoji bilo kakva lokalna komunalna briga ili obaveza da se stanovništvu obezbedi neki prostor za parkiranje. Porast iznosa računa infostana i raznih drugih nameta je redovan i samo oni koji su čitali Kafku mogu razumeti šta se tu dešava.

Oni koji žive u naknadno određenim „zonama“ i moraju da plaćaju višestruko veći porez na stanove, ukoliko to ne mogu da podnesu, imaju jednostavno rešenje koje se zove humanitarno raseljavanje ili preseljavanje. Što nismo hteli ni smeli da pomenemo kao rešenje prilikom raspada nekadašnje države sada bez po muke primenjujemo sami na sebe. Neka oni koji zaista nemaju para da plate ubitačne poreze ili druge namete prodaju stanove i odsele se u druge delove grada u druge zone gde je porez manji. I tako iz zone u zonu. Ako ne prodaju na vreme, jer je cena stambenog kvadrata zbog krize znatno manja, zbog neplaćanja poreza ili nekog drugog neredovno plaćanog duga, a posebno onog po zelenaškim kamatama, u toku noći u stan će im, razvaljujući vrata, bez ikakvog sudskog rešenja, upasti privatni izvršitelji i izvršiti plenidbu imovine ili ih izbaciti iz stana na ulicu. I onda će se vaš stan prodati po ceni koja je bar tri puta manja od one koja je bila upisana u vašem poreskom rešenju i koja je poslužila kao osnov za njegov razrez. Tu se već pojavljuju i nove „kombinacije“ po kojima neki izvršitelji već posle godinu dana imaju po dva-tri stana a kad su počeli da se bave ovim poslom nisu imali nijedan. I to je način da se naknadno, uspostavljanjem kapitalističke pravde a po EU pravilima, izvrši preraspodela onoga što su građani oteli od jadnih i napaćenih kapitalista.

Ako bi neko pomislio da je problem u tome što vlast na višem ili najvišem nivou sve ovo ne vidi ili neće da zna niti da popravi, te da je to isključiva posledica individualnog nemara ili sklonosti, pogrešio bi. Jeste tačno da naši ministri nemaju kad da nešto konkretno poprave, kao i da to nemaju od silnih megaplanova i projekata i otvaranja poglavlja. Stalno se nešto diversifikuje, grade se hiljade kilometara novih puteva, kreće se u potragu za izvorima azerbejdžanskog gasa, trasiraju se gasovodi,  koridoriše se prema Tirani i Prištini a i na Mesec će uskoro, ali zato nam postojeći putevi usred Srbije uopšte ne liče na normalne puteve, kao što pruge i vozovi ne liče na normalne pruge i vozove. Kada čovek njih, ministre, svakodnevno gleda, jasno mu biva da oni od javnih pojavljivanja, protokolarnih susreta, presvlačenja, slikanja, nastupa, javnih sastanaka, žurki i šenluka sa obaveznim pevanjem i konferencija za novinare nemaju kada da nešto stvarno rade. Viši i niži činovnici su stalno u nekim kombinacijama ili se samoizluđuju nekom papirologijom kojom ih zasipa siva briselska administracija. Naprosto oni i bogu i nama kradu dane i ne samo dane.

Ali suština je u nečemu mnogo ozbiljnijem. Zahvaljujući vladajućoj ideologiji svirepog neoliberalizma i iz nje proisteklim institucijama i telima, postoji vrlo malo mogućnosti da na dnevni red vlasti stigne povratna informacija iz života. U toj šumi termina, lažnih preimenovanja svega i svačega u region i regionalnu saradnju, otvorenih poglavlja i novih rundi od kojih je svaka odlučujuća, zatim institucija i terminologije iz repertoara MMF-a i EU, gubi se svaki smisao nekom autentičnom detalju iz stvarnog života ili bilo kakvoj potrebi da se uspostavi bilo koji oblik socijalne ili socijalističke pravičnosti. Istine na javni sto izlaze temeljno oposredovane ideološkim znacima i signalima koje niko ne razabira sem onih „posvećenih“ za koje su to lozinke i odzivi.

Ako neki od teško ugroženih građana ili nevinih žrtava tranzicije koji su odista pobožni posegnu za Božjom pomoći naći će se pred novim problemom. Teško da mogu lako stići na red jer su čelna mesta u redu za božju pomoć već zauzeta. Tako srpski kralj šećera i „najpoznatiji srpski biznismen“ Miodrag Kostić ističe (kako razdragano i slikom i rečju oglašava „Blic“) da naša Crkva treba da se promeni i da promoviše načelo „Ko plaća porez bliži je bogu“. Ko ne može i nema od čega da plati nepravedno i samovoljno razrezan porez ili namet taj i nema šta da traži i očekuje od boga. Naravno, znamo da na našu sreću i utehu Bog inokosno odlučuje o tome ko mu je blizak ili nije pa da se shodno tome u te njegove poslove ne treba petljati ni mešati.

Inače, kao što je poznato Srbija je republika. Ali nema u svetu republike koja ima toliko kraljeva i knezova. Tu su kralj šećera, kralj drumova, kralj agrara, knez nafte i petrola… Jedino Aleksandra Karađorđevića niko, sem nekih mojih prijatelja, ne naziva kraljem. Ali ne pomaže nam ni taj i takav „monarhizam“.

Ni od Amerike naši unesrećeni, nezaposleni i prestrašeni pojedinci koji su nekada bili drugovi, građani ili Srbi nemaju šta da očekuju. Zašto, kada je Amerika poslovično milostiva? Pa zato što ti unezvereni pojedinci koji nekada behu i Srbi i drugovi i građani i domaćini „nemaju mašte“, kako „surovo iskreno“ kaže na jednoj veseloj dnevnoj žurci naših ministara, ministarki i buržuja, koja se naziva i Ekonomskim samitom, američki ambasador Majkl Kirbi. Naše pomenuto krem društvo, nekada ih je Sterija nazvao „pokondirenim tikvama“, bilo je naprosto ushićeno ovim ponižavanjem naroda.

A da Srbi nemaju mašte, nemaju. A nemaju zato što nikada nisu mogli izmaštati da će ih u njihovoj rođenoj zemlji otvoreno i surovo vređati neki strani diplomatski službenik niti da će im davati „domaće zadatke“ kao što je to učinio pomenuti Majkl Kirbi. Srbi nemaju ovako poželjne mašte ali je zato delovi političke i intelektualne elite imaju u obilju. Srbi do juče nisu ni znali da je čast špijati za Zapad i da se to onda još zove „biti u prvim borbenim redovima“ u odbrani svoje zemlje, kako to često naglašavaju ili propovedaju neki naši bivši visoki oficiri a kao svetao primer ističu mediji. Posebna je priča što su ti i takvi odlazili u Rusiju po vojnu pomoć i njima su Rusi, znajući s kim pričaju, odbili da daju tajne raketne sisteme!

Da preostali Srbi imaju više poželjne mašte oni bi stvarno mogli zamisliti da je pre nekoliko dana održani Samit lidera G7 u Nemačkoj bio neki skup zabrinutih i odgovornih ljudi koji „uz pivo i kobasice“ razmišljaju kako da čovečanstvo spasu od terorizma, siromaštva i loših klimatskih promena. Ovako nemaštoviti mi vidimo ljude koji su proizveli terorizam i koji i dan-danas otvoreno, o čemu svedoče britanski vojnici i oficiri u londonskim medijima, pomažu islamiste i Islamsku državu. Ovako nemaštoviti mi vidimo ljude koji trenutno ratuju u nebrojenim ratovima i prosto satiru stanovništvo koje živi u tim područjima. Vidimo ljude koji su proizveli globalno siromaštvo pa i ovo u Srbiji. I vidimo ljude koji su već nepovratno pregrejali i zagadili planetu. I znamo da to nameravaju da nastave. I vidimo lidere koji su se sakupili da otvoreno prete Rusiji i njenom predsedniku Vladimiru Putinu. Brinu o planeti a prete državi koja se prostire na velikom delu te iste planete. I ne samo da prete nego i odlučuju da pooštre sankcije Rusiji.

Da imamo mašte ko što, kako rekoše, nemamo, mi bismo zaista mogli zamisliti kako je dobro to što je, kako reče nobelovac Barak Obama, partnerstvo SAD i Nemačke „jedan od najjačih saveza koji je svet ikada video“. Ovako nemaštoviti mi se sećamo da je faktički sličan ali nedeklarisan savez bio na snazi sve do 1941. godine i Perl Harbura. Ovako nemaštoviti mi od takvih skupova, sve sa „pivom i kobasicama“, ne možemo očekivati ništa dobro o čemu se podrobnije i bliže možete upoznati čitajući tekstove Nikole Vrzića „Na liniji vatre“ i Miroslava Stojanovića „Vašar taštine i proćerdanih miliona“ u ovom broju „Pečata“.

Pojavljuju se kod nas i karakteristični tekstovi i naslovi koji unapred izlaze u susret zapadnim zahtevima. Pa tako po jednom od takvih susrećućih i predusretljivih naslova, „Vučiću bi bilo jako teško da objasni Kosovo u UN“. Pa, Aleksandru Vučiću bi valjda i pre svega bilo teško ili tačnije sasvim nemoguće da to objasni samom sebi, jer nama ionako i svakako ne može.

I tako dok u nemačkom Dvorcu Elmau „Amerikanci, Nemci i Englezi kroje novi Balkan“ rusko Ministarstvo spoljnih poslova optužuje hrvatske nacionaliste da su „pokrstili 30 000 Srba u Hrvatskoj“.  Nije isključeno da će Hrvatska u znak nekog revanša i popravljanja utiska posle satanističkih seansi pred urnom Nikole Tesle, koje se opisuju kao umetnički performans, zatražiti ultimativno od Srbije da se sahrana Teslinih zemnih ostataka obavi u Hrvatskoj, jer je Tesla u svim njihovim anketama već proglašen najvećim Hrvatom u istoriji. Kada ne mogu da ga  zaštite i sahrane srpske vlasti i Srpska pravoslavna crkva neka to učine Hrvati i njihova crkva.

Sve ovo i mnogo šta drugo izazvaće veliki revolt nekih naših političara a naročito medija zbog ozbiljnog narušavanja skladnih odnosa u regionu. Uostalom, baš nas briga, ovi sa Zapada kroje novi Balkan ali nas se to uopšte i ne tiče jer mi ionako i ne živimo na Balkanu nego u Regionu. Treba imati samo malo mašte i svima će nam biti bolje. Nećemo znati ni da smo u Srbiji.

[/restrictedarea]