Srđan Mijalković – Srbi u dijaspori nemaju pravo na podele

Razgovarala Nataša Jovanović

Koliko znam, nijedan od naših političara koji dolazi u Beč nije zatražio od svog austrijskog kolege da ga odvede u srpsku školu ili srpski kulturni centar, i nije sačekao odgovor da tako nešto ne postoji u Austriji, kaže u razgovoru za „Pečat“ predsednik Srpskog prosvetno-kulturnog društva „Prosvjeta“ u Austriji, profesor Srđan Mijalković.

Kako u zemlji koja svoju politiku zvanično gradi na „melting potu“ najbrojnija manjina nema pravo na očuvanje svog jezika?

Devedeset i neke godine njima je neko rekao da srpskohrvatskom mora da se doda i bošnjački jezik, pri čemu su izostali argumenti, i pitanje da li tako nešto ima uporište u nauci. Tako je nastao BKS (bosansko-hrvatsko-srpski) to jezičko čudovište čije postojanje Austrijanci pravdaju političkom korektnošću, no na pitanje prema kome je to politički korektno, nemaju odgovor. BKS je oktroisana, politički konstruisana priča oko nekog jezika, jer to nije čak ni srpskohrvatski, nije ni muslimanska verzija srpskog, niti katolička verzija srpskog, već čudna varijanta srpskog jezika, koji žele da promene i preimenuju. Austrija finansira predavanje tog, kako ga oni zovu, maternjeg jezika, pri čemu ljudi koji predaju taj jezik nisu u dobroj radnoj poziciji a deca koja uče po tom jedino ponuđenom programu ne mogu ni da nauče pravi govorni jezik niti da izgrade svoj identitet. Nametnuti BKS im uskraćuje i pravo znanje jezika jer oni uglavnom uče sinonime jednog istog jezika, uče naučne falsifikate poput onog da ijekavski nije srpski, mnogi ne uče ćirilicu. Od ove godine preporučeni su i rečnici štampani u Sarajevu na bošnjačkom jeziku koji bi trebalo da uđu u nastavni program. Mi smo u više navrata razgovarali sa bečkim političarima zaduženim za to, tražili novo strukturisanje, slobodu da naša deca mogu da, poput dece svih drugih naroda, naprave izbor između nekog drugog ili svog srpskog jezika, ali onog koji zaista poseduje sve elemente srpskog jezika. Ako neko drugi svoj jezik želi da zove „crnskim“, „gorskim“, „dalmatinskim“ ili „slavonskim“, to respektujemo, ali istovremeno se zalažemo za to da Srbi uživaju prava u Austriji kao što ih uživaju i ostali poput Čečena ili Kurda, čija deca imaju mogućnost da prate nastavu na svom jeziku, Kurdi čak na dve varijante kurdskog – turskoj i arapskoj. Ono što je još gore nastava BKS živi od srpske dece, a ona skoro dve trećine upisnika, dok su ostala deca drugih nacionalnosti. Ne želim da generalizujem, ali nije usamljen slučaj da ukoliko, na primer, nastavu drži srpski nastavnik, hrvatski roditelj ispisuje svoje dete.

[restrictedarea]

 

U kojoj meri je srpska kultura prisutna u Beču i na koji način Austrijanci percipiraju naše kulturne impulse?

Moram priznati da je ovde najzastupljenija suviše jednostavna kultura, koja promoviše jedan stereotip – razigranog Srbina u opancima, sa šajkačom na glavi, rakijom u jednoj i batakom u drugoj ruci. Iako nekim našim austrijskim domaćinima prijaju ti stereotipi, koje i oni sami neguju i finansijski podržavaju jer je, čini mi se, to ujedno način da nam se podsmehnu i svedu nas na karikaturu, mi podsećamo da, pored tog ruralnog, postoji i jedan značajan deo srpske kulture koji je ovde nedovoljno poznat i koji treba da se prikaže kao izvorna i klasična kultura i svi oni socijalno- kulturni elementi u kojima se ona može prepoznati, počev od jezika i književnosti preko muzike, filma, slikarstva i svih drugih umetnosti. U krajnjem slučaju, potrebno nam je i takvo obrazovanje.

Mi u „Prosvjeti“ pokušavamo da negujemo autohtonu srpsku kulturu ne samo u kontekstu balkanskih ili jugoslovenskih kulturnih kodova nego onu srpsku kulturu koja ima i te kako jaku evropsku pozadinu. Ne negirajući druge kulture i one koje su proizišle iz srpske kulture, koje takođe poštujemo, mi držimo jednu srednju liniju autentične, tradicionalne i ujedno moderne srpske kulture.

U Austriji ne postoje srpske škole, srpsko pozorište, srpski kulturni centar i od srpskih institucija deluje samo SPC. Da li i sami delom snosimo odgovornost za takvo stanje?

U očima Bečlija Srbi su viđeni kao vredni radnici koji se okupljaju oko folklora i oni rado ulažu u taj stereotip, zanemarujući pritom činjenicu da smo mi ovde ravnopravni građani koji imaju pravo i na drugačije obrazovne institucije koje su oni, takođe, u obavezi da finansiraju. Austrija neguje ideju da su svi stranci isti, što je u redu, međutim, kada ste stranac u zemlji u kojoj je dominantna mešavina kultura, onda i prava za sve moraju biti ista. Insistiranje na autohtonoj srpskoj kulturi bez konteksta jugoslovenstva njima, izgleda, još nije jasno. Naši pokušaji (govorim o „Prosvjeti“ i mnogima koji slično misle) da nađemo i stvorimo uslove u kojima bi Srbi u potpunosti očuvali svoj identitet, ali onaj koji prevazilazi folklornu dimenziju, ne nailaze uvek na simpatije austrijske vlasti. Generalno, jedna od partija koja je na vlasti – Socijalistička, bila je ta koja je privukla strance ili se uslovno otvorila prema njima, i prema Srbima uostalom, ali i ona negujući te rudimentarne, parakulturne obrasce, ali nikako ne i ozbiljnije, pa ni obrazovne elemente. Uostalom, ovde će biti izbora u oktobru, a kandidati iz te stranke koji su srpskog porekla nalaze se tu samo simbolično i na začelju izbornih lista. Nisu ni ostale partije bolje.

S druge strane, čini se da u delu naše matice, srpski jezik u Austriji prosto nije tema.

Premijer je u Beču bio u januaru, pa u matru. U razgovoru sa Sebastijanom Kurcom, koji osim što je ministar inostranih poslova obavlja i dužnost državnog sekretara za integraciju, on nije pomenuo pitanje srpskog jezika. Dačić je skoro svake nedelje u OEBS-u. Od strane domaćina ka njima ide lepa priča kako su Srbi u dijaspori dobri i vredni radnici koji nemaju velike zahteve. I oni svojim ćutanjem pokazuju slaganje sa konstatacijom da Srbi uistinu nemaju previše zahteva.

Ipak, vama je pošlo za rukom da otvorite prvu srpsku školu, fakultativnu, koja radi pri SPC.

Još pre više godina „Prosvjeta“ je inicirala to pitanje, zvala našu ambasadu i viđenije, obrazovanije ljude i Srbe iz drugih organizacija u pokušaju da svi zajedno napravimo koncept i nađemo rešenje za pitanje jezika. Svi pokušaji zajedničkog delovanja pokazali su se jalovim. Pre dve godine „Prosvjeta“ je na konkursu pored mnogih drugih organizacija dobila sredstva od tadašnje Kancelarije za dijasporu i ušla u pilot projekat škole. Ove godine novac je stigao od naših prijatelja i sponzora i od učešća na konkursu Uprave za dijasporu, na čemu smo im zahvalni, i tako je škola srpskog jezika zaživela. Mi se borimo da školu održimo i vidimo je kao začetak ozbiljnijih struktura – prosvetnog i kulturnog centra, srpskih vrtića, srpske gimnazije i nekih većih obrazovnih institucija. U ovom trenutku to izgleda teško ostvarivo, ali kada bi brojni Srbi u Beču shvatili važnost takvih institucija, to bi postalo moguće.

Kakva je uloga SPC u očuvanju srpskog identiteta?

Ma koliko i kako srpske i druge balkanske države delovale, jedini istinski baštinik srpske kulture bila je i jeste SPC. Nemojmo se zavaravati, SPC je jedina srpska organizacija na svetu koja baštini srpsku kulturu na način koji svi mogu da razumeju. Tu se ne postavlja pitanje samo religioznosti već opstanka naroda i jedne zajednice na određenom lokalnom tlu. Sabornost kao društveni element funkcioniše u Crkvi i oko Crkve, a nažalost, ne funkcioniše u raznim klubovima i organizacijama koje su duboko podeljene, ideološki, nacionalno, politički i estetski… SPC je od prvog dana prepoznala značaj „Prosvjete“ i otvorila nam svoja vrata. U prostorijama Crkve Svetog Save u centru Beča nalazi se škola srpskog jezika, tu se održavaju promocije knjiga, koncerti, izložbe, „Duhovni razgovori“… Dva odeljenja škole funkcionišu u Crkvi Vaskrsenja Hristova u drugom okrugu. I kao svaki put u istoriji, Crkva je uvek bila i jeste tu da srpsku kulturu i tradiciju podrži u najtežim trenucima.

Kako se „Prosvjeta“ našla u ulozi ambasade, u obavezi da redefiniše, ispravlja i demantuje netačne napise o Srbima i srpskoj istoriji koji se pojavljuju austrijskim medijima i u akademskim krugovima?

Pored organizovanja tribina kao što su „Duhovni razgovori“ na kojima se razmenjuju znanja, ideje, iskustva, kulturni i svi ostali impulsi, druga stvar do koje vrlo držimo jesu konkretni potezi kao što su reakcije na medijske dezinformacije o Srbima. Primer je, recimo, nedavno hapšenje lopova koji je u medijima predstavljen kao Srbin, pri čemu je reč o Albancu, makedonskom državljaninu. Zanimljivo je da su, pritom, čoveka koji je uhvatio lopova predstavili kao Bečliju, a zapravo je on bio Srbin. Mi reagujemo i na takve stvari. Slično je bilo i prilikom hapšenja Mirsada Omerovića, za koga su rekli da je Srbin jer ima srpsko državljanstvo. Odgovorili smo pismom i pitanjem: Ako, na primer, u Izraelu Palestinac bombom raznese Jevrejina, Izraelca, onda to doslovno tako i piše, iako obojica imaju izraelsko državljanstvo. Zašto se to kod Srba markira?

Nešto ozbiljnija je bila reakcija na definiciju ustaštva koja se pojavila u Dudenu, enciklopedijskom akademskom rečniku Nemačke, koji uživa ugled poput engleske Britanike ili našeg Rečnika književnog jezika. Tu se pod odrednicom „ustaša“ nalazi objašnjenje da su to „hrvatski nacionalisti koji su se tokom Drugog svetskog rata borili protiv srpskog centralizma“. Reagovali smo pismom upućenim na adresu Redakcije Dudena u kojem smo naveli podatke iz Jad Vašema, Memorijalnog centra u Vašingtonu, kao i mnoge druge istorijske činjenice koje nesumnjivo ukazuju na veličinu zločina što su hrvatske ustaše počinile. Već sutradan u hrvatskim novinama osvanuo je naslov: Drama u Austriji, Srbi se bune zbog definicije ustaštva. Komentari ispod teksta su dovoljno rečiti i svaki za sebe je mala replika ustaštva.

Od Redakcije Dudena čekamo odgovor, a ukoliko ne uvaže naše činjenice, uslediće tužba za širenje nacizma i fašizma u Evropi.

Bitan segment vašeg rada jeste i čuvanje sećanja. Kako su Hrvati u Beču reagovali na izložbu o Jasenovcu, koju ste organizovali u centru grada?

Kultura sećanja je bitan element našeg rada. Izložba o Jasenovcu „Ekonomije jasenovačkog logora“ promovisana je na tri mesta, prvo u Muzeju nacionalnih manjina, zatim smo održali javni čas na nemačkom jeziku u centru grada na Švarcenberg placu, a potom je izložba preneta u Linc, a od septembra će biti u Budimpešti…

Istovremeno, predložili smo ideju da se u Evropskom parlamentu donese rezolucija kojom će se 22. april proglasiti danom sećanja na srpske žrtve genocida u NDH. Ovaj predlog je poslat na veliki broj adresa srpskih organizacija u Evropi i na adrese pojedinih evropskih parlamentaraca od kojih očekujemo da za to lobiraju u svojim parlamentima kao što mi lobiramo ovde. Ideja je da inicijativa ne polazi samo sa naše strane već da i Evropa sama uzme učešće u predlogu i osudi genocid. Ne znam da li Hrvati koji žive u Beču prate takva i slična dešavanja, poput otvaranja parka posvećenog radu Diane Budisavljević, ali za sada se još nisu oglašavali.

U Austriji postoji više stotina društava, kulturnih klubova Srba, udruženja… Da li je svest o zajedničkom radu dovoljno izražena?

Mislim da nije, bar ne u dovoljnoj meri. Stalno ponavljam da razlike između nas mogu postojati, ali da mi u dijaspori nemamo pravo da budemo ni levo ni desno, mi moramo biti Srbi. Kao što je Nemac Nemac, a Francuz Francuz, i kao što svi oni, ma gde u svetu bili i ma kakva politička uverenja sledili, neguju svoj jezik, kulturu i tradiciju, isto tako i mi sa uvažavanjem svih stavova koji nas razlikuju, moramo negovati srpski jezik i identitet. I kada se kaže integracija ili inkluzija u društvo, to zvuči sjajno, ali smatram da nama Srbima van granice Srbije treba nešto kao „reintegracija“ jer ćemo samo tako, samo samosvojni i svesni svojih kulturnih posebnosti, dobiti pravo mesto u većinskim društvima u kojima kao nacionalna grupa živimo i radimo. Mi iz „Prosvjete“ smo uspostavili veze sa Srbima iz Slovačke, Mađarske, Rumunije, Hrvatske, Nemačke i radimo na tom ukrupnjavanju na evropskom nivou. Zamisao je da to bude međunarodna mreža „Prosvjete“. U septembru će biti konferencija u Bratislavi sa temom zajedništva, koju snažno podržavamo. Smatram da mi Srbi koji živimo u Evropi i kao građani te Evrope možemo dosta toga da učinimo, pomognemo i matici, ali da pomognemo i jedni drugima. Iako postoje razlike u mišljenjima, možemo da se složimo oko nekih stvari: da li smo Srbi − jesmo, da li većina Srba oseća pripadnost pravoslavlju − da, je li govorimo jedan jezik − govorimo. Da li je to dosta? Mislim da jeste. Bez takvog svog identiteta, generacije naše dece koje rastu ovde postaće ranjive i sklone asimilaciji.

 

Od Petra Kočića do današnjih dana

„Prosvjeta“ u Beču, radeći na istim načelima kao i ona oko koje se u 20. veku okupljala srpska inteligencija, u zemlji sa najbrojnijom srpskom dijasporom, ostaje verna svojoj ulozi – čuvara vatre. Da li se može povući paralela između onog i ovog vremena?

„Prosvjeta“ kao ideja rođena je na razmeđi dva veka u geografskim, istorijskim i ostalim okolnostima koje su odredile nacionalni položaj srpskog naroda. Bila je to građanska, autohtona srpska priča, priča koja je nastala na izvornoj srpskoj kulturi. Zanimljivo je da se ideja o stvaranju „Prosvjete“ u Sarajevu 1902. godine zapravo rodila u Beču. Zbog zaoštravanja odnosa sa Srbijom, austrijska vlada je tada oduzela stipendije srpskim, pravoslavnim studentima iz Bosne i Hercegovine zbog čega se na desetine studenata, među njima i Petar Kočić, našlo u Beču bez sredstava. Tada se pokreće ideja o stvaranju društva koje bi im stipendijama pomoglo da završe studije. Po povratku studenata u Sarajevo, ta ideja dobija ozbiljne razmere i 1902. osniva se „Prosvjeta“. Danas ona ima 50 odbora u Republici Srpskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i inostranstvu. Osim prvog i najvećeg, Bečkog odbora „Prosvjete“, odbori postoje u Parizu, Cirihu, Kanadi a pregovara se i sa Berlinom i Moskvom. Mreža „Prosvjete“ raste.

U Beču, „Prosvjeta“ je osnovana maja 2011. u velikoj, svečanoj sali Bečkog univerziteta. Tim činom je poslala snažan signal u kom pravcu će se razvijati. Agenda koju smo tada napravili, oličena u našoj platformi, nalaže okretanje obrazovnom radu, građenju mostova među narodima, negovanje srpske autohtone građanske kulture. Od trenutka kada su Srbi prvi put pozvani na teritoriju Habzburške monarhije, dakle od 1690. pa do današnjih dana, postoji jedan kontinuitet srpskog prisustva na ovim prostorima od preko 300 godina. Vreme je da to prisustvo dobije pravi smisao.

[/restrictedarea]