Срђан Мијалковић – Срби у дијаспори немају право на поделе

Разговарала Наташа Јовановић

Колико знам, ниједан од наших политичара који долази у Беч није затражио од свог аустријског колеге да га одведе у српску школу или српски културни центар, и није сачекао одговор да тако нешто не постоји у Аустрији, каже у разговору за „Печат“ председник Српског просветно-културног друштва „Просвјета“ у Аустрији, професор Срђан Мијалковић.

Како у земљи која своју политику званично гради на „мелтинг поту“ најбројнија мањина нема право на очување свог језика?

Деведесет и неке године њима је неко рекао да српскохрватском мора да се дода и бошњачки језик, при чему су изостали аргументи, и питање да ли тако нешто има упориште у науци. Тако је настао БКС (босанско-хрватско-српски) то језичко чудовиште чије постојање Аустријанци правдају политичком коректношћу, но на питање према коме је то политички коректно, немају одговор. БКС је октроисана, политички конструисана прича око неког језика, јер то није чак ни српскохрватски, није ни муслиманска верзија српског, нити католичка верзија српског, већ чудна варијанта српског језика, који желе да промене и преименују. Аустрија финансира предавање тог, како га они зову, матерњег језика, при чему људи који предају тај језик нису у доброј радној позицији а деца која уче по том једино понуђеном програму не могу ни да науче прави говорни језик нити да изграде свој идентитет. Наметнути БКС им ускраћује и право знање језика јер они углавном уче синониме једног истог језика, уче научне фалсификате попут оног да ијекавски није српски, многи не уче ћирилицу. Од ове године препоручени су и речници штампани у Сарајеву на бошњачком језику који би требало да уђу у наставни програм. Ми смо у више наврата разговарали са бечким политичарима задуженим за то, тражили ново структурисање, слободу да наша деца могу да, попут деце свих других народа, направе избор између неког другог или свог српског језика, али оног који заиста поседује све елементе српског језика. Ако неко други свој језик жели да зове „црнским“, „горским“, „далматинским“ или „славонским“, то респектујемо, али истовремено се залажемо за то да Срби уживају права у Аустрији као што их уживају и остали попут Чечена или Курда, чија деца имају могућност да прате наставу на свом језику, Курди чак на две варијанте курдског – турској и арапској. Оно што је још горе настава БКС живи од српске деце, а она скоро две трећине уписника, док су остала деца других националности. Не желим да генерализујем, али није усамљен случај да уколико, на пример, наставу држи српски наставник, хрватски родитељ исписује своје дете.

[restrictedarea]

 

У којој мери је српска култура присутна у Бечу и на који начин Аустријанци перципирају наше културне импулсе?

Морам признати да је овде најзаступљенија сувише једноставна култура, која промовише један стереотип – разиграног Србина у опанцима, са шајкачом на глави, ракијом у једној и батаком у другој руци. Иако неким нашим аустријским домаћинима пријају ти стереотипи, које и они сами негују и финансијски подржавају јер је, чини ми се, то уједно начин да нам се подсмехну и сведу нас на карикатуру, ми подсећамо да, поред тог руралног, постоји и један значајан део српске културе који је овде недовољно познат и који треба да се прикаже као изворна и класична култура и сви они социјално- културни елементи у којима се она може препознати, почев од језика и књижевности преко музике, филма, сликарства и свих других уметности. У крајњем случају, потребно нам је и такво образовање.

Ми у „Просвјети“ покушавамо да негујемо аутохтону српску културу не само у контексту балканских или југословенских културних кодова него ону српску културу која има и те како јаку европску позадину. Не негирајући друге културе и оне које су произишле из српске културе, које такође поштујемо, ми држимо једну средњу линију аутентичне, традиционалне и уједно модерне српске културе.

У Аустрији не постоје српске школе, српско позориште, српски културни центар и од српских институција делује само СПЦ. Да ли и сами делом сносимо одговорност за такво стање?

У очима Бечлија Срби су виђени као вредни радници који се окупљају око фолклора и они радо улажу у тај стереотип, занемарујући притом чињеницу да смо ми овде равноправни грађани који имају право и на другачије образовне институције које су они, такође, у обавези да финансирају. Аустрија негује идеју да су сви странци исти, што је у реду, међутим, када сте странац у земљи у којој је доминантна мешавина култура, онда и права за све морају бити иста. Инсистирање на аутохтоној српској култури без контекста југословенства њима, изгледа, још није јасно. Наши покушаји (говорим о „Просвјети“ и многима који слично мисле) да нађемо и створимо услове у којима би Срби у потпуности очували свој идентитет, али онај који превазилази фолклорну димензију, не наилазе увек на симпатије аустријске власти. Генерално, једна од партија која је на власти – Социјалистичка, била је та која је привукла странце или се условно отворила према њима, и према Србима уосталом, али и она негујући те рудиментарне, паракултурне обрасце, али никако не и озбиљније, па ни образовне елементе. Уосталом, овде ће бити избора у октобру, а кандидати из те странке који су српског порекла налазе се ту само симболично и на зачељу изборних листа. Нису ни остале партије боље.

С друге стране, чини се да у делу наше матице, српски језик у Аустрији просто није тема.

Премијер је у Бечу био у јануару, па у матру. У разговору са Себастијаном Курцом, који осим што је министар иностраних послова обавља и дужност државног секретара за интеграцију, он није поменуо питање српског језика. Дачић је скоро сваке недеље у ОЕБС-у. Од стране домаћина ка њима иде лепа прича како су Срби у дијаспори добри и вредни радници који немају велике захтеве. И они својим ћутањем показују слагање са констатацијом да Срби уистину немају превише захтева.

Ипак, вама је пошло за руком да отворите прву српску школу, факултативну, која ради при СПЦ.

Још пре више година „Просвјета“ је иницирала то питање, звала нашу амбасаду и виђеније, образованије људе и Србе из других организација у покушају да сви заједно направимо концепт и нађемо решење за питање језика. Сви покушаји заједничког деловања показали су се јаловим. Пре две године „Просвјета“ је на конкурсу поред многих других организација добила средства од тадашње Канцеларије за дијаспору и ушла у пилот пројекат школе. Ове године новац је стигао од наших пријатеља и спонзора и од учешћа на конкурсу Управе за дијаспору, на чему смо им захвални, и тако је школа српског језика заживела. Ми се боримо да школу одржимо и видимо је као зачетак озбиљнијих структура – просветног и културног центра, српских вртића, српске гимназије и неких већих образовних институција. У овом тренутку то изгледа тешко оствариво, али када би бројни Срби у Бечу схватили важност таквих институција, то би постало могуће.

Каква је улога СПЦ у очувању српског идентитета?

Ма колико и како српске и друге балканске државе деловале, једини истински баштиник српске културе била је и јесте СПЦ. Немојмо се заваравати, СПЦ је једина српска организација на свету која баштини српску културу на начин који сви могу да разумеју. Ту се не поставља питање само религиозности већ опстанка народа и једне заједнице на одређеном локалном тлу. Саборност као друштвени елемент функционише у Цркви и око Цркве, а нажалост, не функционише у разним клубовима и организацијама које су дубоко подељене, идеолошки, национално, политички и естетски… СПЦ је од првог дана препознала значај „Просвјете“ и отворила нам своја врата. У просторијама Цркве Светог Саве у центру Беча налази се школа српског језика, ту се одржавају промоције књига, концерти, изложбе, „Духовни разговори“… Два одељења школе функционишу у Цркви Васкрсења Христова у другом округу. И као сваки пут у историји, Црква је увек била и јесте ту да српску културу и традицију подржи у најтежим тренуцима.

Како се „Просвјета“ нашла у улози амбасаде, у обавези да редефинише, исправља и демантује нетачне написе о Србима и српској историји који се појављују аустријским медијима и у академским круговима?

Поред организовања трибина као што су „Духовни разговори“ на којима се размењују знања, идеје, искуства, културни и сви остали импулси, друга ствар до које врло држимо јесу конкретни потези као што су реакције на медијске дезинформације о Србима. Пример је, рецимо, недавно хапшење лопова који је у медијима представљен као Србин, при чему је реч о Албанцу, македонском држављанину. Занимљиво је да су, притом, човека који је ухватио лопова представили као Бечлију, а заправо је он био Србин. Ми реагујемо и на такве ствари. Слично је било и приликом хапшења Мирсада Омеровића, за кога су рекли да је Србин јер има српско држављанство. Одговорили смо писмом и питањем: Ако, на пример, у Израелу Палестинац бомбом разнесе Јеврејина, Израелца, онда то дословно тако и пише, иако обојица имају израелско држављанство. Зашто се то код Срба маркира?

Нешто озбиљнија је била реакција на дефиницију усташтва која се појавила у Дудену, енциклопедијском академском речнику Немачке, који ужива углед попут енглеске Британике или нашег Речника књижевног језика. Ту се под одредницом „усташа“ налази објашњење да су то „хрватски националисти који су се током Другог светског рата борили против српског централизма“. Реаговали смо писмом упућеним на адресу Редакције Дудена у којем смо навели податке из Јад Вашема, Меморијалног центра у Вашингтону, као и многе друге историјске чињенице које несумњиво указују на величину злочина што су хрватске усташе починиле. Већ сутрадан у хрватским новинама освануо је наслов: Драма у Аустрији, Срби се буне због дефиниције усташтва. Коментари испод текста су довољно речити и сваки за себе је мала реплика усташтва.

Од Редакције Дудена чекамо одговор, а уколико не уваже наше чињенице, уследиће тужба за ширење нацизма и фашизма у Европи.

Битан сегмент вашег рада јесте и чување сећања. Како су Хрвати у Бечу реаговали на изложбу о Јасеновцу, коју сте организовали у центру града?

Култура сећања је битан елемент нашег рада. Изложба о Јасеновцу „Економије јасеновачког логора“ промовисана је на три места, прво у Музеју националних мањина, затим смо одржали јавни час на немачком језику у центру града на Шварценберг плацу, а потом је изложба пренета у Линц, а од септембра ће бити у Будимпешти…

Истовремено, предложили смо идеју да се у Европском парламенту донесе резолуција којом ће се 22. април прогласити даном сећања на српске жртве геноцида у НДХ. Овај предлог је послат на велики број адреса српских организација у Европи и на адресе појединих европских парламентараца од којих очекујемо да за то лобирају у својим парламентима као што ми лобирамо овде. Идеја је да иницијатива не полази само са наше стране већ да и Европа сама узме учешће у предлогу и осуди геноцид. Не знам да ли Хрвати који живе у Бечу прате таква и слична дешавања, попут отварања парка посвећеног раду Диане Будисављевић, али за сада се још нису оглашавали.

У Аустрији постоји више стотина друштава, културних клубова Срба, удружења… Да ли је свест о заједничком раду довољно изражена?

Мислим да није, бар не у довољној мери. Стално понављам да разлике између нас могу постојати, али да ми у дијаспори немамо право да будемо ни лево ни десно, ми морамо бити Срби. Као што је Немац Немац, а Француз Француз, и као што сви они, ма где у свету били и ма каква политичка уверења следили, негују свој језик, културу и традицију, исто тако и ми са уважавањем свих ставова који нас разликују, морамо неговати српски језик и идентитет. И када се каже интеграција или инклузија у друштво, то звучи сјајно, али сматрам да нама Србима ван границе Србије треба нешто као „реинтеграција“ јер ћемо само тако, само самосвојни и свесни својих културних посебности, добити право место у већинским друштвима у којима као национална група живимо и радимо. Ми из „Просвјете“ смо успоставили везе са Србима из Словачке, Мађарске, Румуније, Хрватске, Немачке и радимо на том укрупњавању на европском нивоу. Замисао је да то буде међународна мрежа „Просвјете“. У септембру ће бити конференција у Братислави са темом заједништва, коју снажно подржавамо. Сматрам да ми Срби који живимо у Европи и као грађани те Европе можемо доста тога да учинимо, помогнемо и матици, али да помогнемо и једни другима. Иако постоје разлике у мишљењима, можемо да се сложимо око неких ствари: да ли смо Срби − јесмо, да ли већина Срба осећа припадност православљу − да, је ли говоримо један језик − говоримо. Да ли је то доста? Мислим да јесте. Без таквог свог идентитета, генерације наше деце које расту овде постаће рањиве и склоне асимилацији.

 

Од Петра Кочића до данашњих дана

„Просвјета“ у Бечу, радећи на истим начелима као и она око које се у 20. веку окупљала српска интелигенција, у земљи са најбројнијом српском дијаспором, остаје верна својој улози чувара ватре. Да ли се може повући паралела између оног и овог времена?

„Просвјета“ као идеја рођена је на размеђи два века у географским, историјским и осталим околностима које су одредиле национални положај српског народа. Била је то грађанска, аутохтона српска прича, прича која је настала на изворној српској култури. Занимљиво је да се идеја о стварању „Просвјете“ у Сарајеву 1902. године заправо родила у Бечу. Због заоштравања односа са Србијом, аустријска влада је тада одузела стипендије српским, православним студентима из Босне и Херцеговине због чега се на десетине студената, међу њима и Петар Кочић, нашло у Бечу без средстава. Тада се покреће идеја о стварању друштва које би им стипендијама помогло да заврше студије. По повратку студената у Сарајево, та идеја добија озбиљне размере и 1902. оснива се „Просвјета“. Данас она има 50 одбора у Републици Српској, Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и иностранству. Осим првог и највећег, Бечког одбора „Просвјете“, одбори постоје у Паризу, Цириху, Канади а преговара се и са Берлином и Москвом. Мрежа „Просвјете“ расте.

У Бечу, „Просвјета“ је основана маја 2011. у великој, свечаној сали Бечког универзитета. Тим чином је послала снажан сигнал у ком правцу ће се развијати. Агенда коју смо тада направили, оличена у нашој платформи, налаже окретање образовном раду, грађењу мостова међу народима, неговање српске аутохтоне грађанске културе. Од тренутка када су Срби први пут позвани на територију Хабзбуршке монархије, дакле од 1690. па до данашњих дана, постоји један континуитет српског присуства на овим просторима од преко 300 година. Време је да то присуство добије прави смисао.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Svaka casti. BRAVO

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *