„Сигурно никад нећу признати да је бесповратно покидано ткиво које је чврсто спајало све нас ‚с мора и Дунава‘, али мени као писцу није могло да се догоди ништа фаталније од распада државне заједнице. Ако ни због чега, а оно због нетом успостављeне језичке границе. Толики вјекови искрене жеље да живимо заједно – проћердани. Наше су сада обје земље надгледане, дириговане тзв. демократије. Србија је губитник космичких размјера, и сви Срби, којекуде“, каже у разговору за наш лист Никола Маловић, један од овогодишњих добитника Награде „Печат времена“
Разговарала Мила Милосављевић Фотографије Mилан Tимотић
Не дешава се често у српској књижевности да неко дело у једној години добије три престижне књижевне награде. Управо се то догодило с романом „Једро наде“ Николе Маловића (награде „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и „Бранко Ћопић“) из чега произилази да је то један од два најнаграђиванија романа, и да је обележио 2014. годину.
Реч је о обимном систему писаном шест година који објашњава логику барока, „подразумева“ Јевреје и откриће Америке, те позицију исте Америке и Европе према Русији.
Радња прати Николу Смекију, амбициозног модног индустријалца из Барија, који се на позив градоначелнице враћа у Пераст, град својих предака, да би поново покренуо и оживео традиционалну производњу морнарских мајица.
У свету који потпуно зависи од технологије, еволуирани Гугл преузео је улогу бога па надгледа све и свакога.
„Једро наде“ је роман о историјском развитку морнарске мајице која је на Медитерану много више од елементарног комада гардеробе. Плаво-беле пруге су јединица стила свеприсутног поморског култа, модни мит, али и оличење сексуалности. На приморју је свако ко носи пругастоплаву мајицу ходајућа авантура.
Капетански Пераст политички је одвојен од суседног Котора. Има председника који тврди да 1492. године ни на једном од три брода с Колумбом није пловио католички свештеник, али јесте тумач за хебрејски.
Маловић је, као нико пре њега, у роман уткао логику приморског начина живота и исплео љубавну причу у срцу урбане барокне бајке. Пред нама је изузетна повест о чувеном дезену који је постао глобални бренд, у чију историју су умешани Јевреји, католички краљеви и откриће Америке.
Српска је књижевна критика изрекла невероватну хвалу када је закључила како смо пре 30 година имали „Хазарски речник“ Милорада Павића, пре 15 година „Опсаду Цркве Светог Спаса“ Горана Петровића, а данас имамо ваше „Једро наде“.
Био сам затечен тим оцјенама, морам да признам, премда сам се трудио као и Милорад Павић, као и Горан Петровић. Ријеч је о писцима који су поштено зарађивали свој списатељски ‘лебац, уз ограду да је један био академик, да други јесте академик, а да ја то нисам.
Написали сте роман о најпознатијем и најавантуристичкијем модном дезену на свету, који је уједно и војна униформа.
Шта сте све рекли о плавим и белим пругама?
Све што се уопште може знати: од историјског пута тексаског памука, преко Индустријске револуције и потрошачког друштва рођеног у Манчестеру гдје се први пут јавља јефтина роба, до одговора на питање зашто само руска морнарска мајица има уске пруге.
Главни јунак је потомак перашких Смекија. Враћа се у залив да би фабриковао глобални бренд. Зашто баш у Пераст?
У Перасту је својевремено радила модна индустрија „Јадран“, која је исфабриковала највише морнарских мајица у овом дијелу Европе. С друге стране, Пераст све што има дугује мору, све што данас видимо никло је из плаво-бијелог наутичког злата. Бока Которска је преко Пераста упознала Русију. Пераштанин је адмирал руске флоте у доба барока, Пераштанин је учитељ будућих руских поморских официра у доба барока…
Али се и из романа „Анакондин загрљај“ види колико су Гугл и тзв. Уједињене земље еволуирале против Русије.
Колико год Уједињене земље стезале Русију, популарност тамошњег маритимног и војног симбола не престаје да ме задивљује. Снага просте памучне мајице кратких рукава заиста је невјероватна: она је сама стуб руске војске! Интимно, зову је морском душом и пругастом другарицом. Носе је сви: морнари, морнаричка пјешадија, официри, чак и генерали. Зна се тачан дан, 19. август 1874, када је велики кнез Константин Николајевич Романов, адмирал флоте, издао наредбу да морнарска мајица постане униформа. На православни празник Преображења Господњег.
Парадоксално је да су Бокељи упознали Русију пре него Србију.
Одувијек ме фасцинирала повезаност Боке и Русије. Управо су Пераштани исписивали наутичку историју највеће државе на планети, државе која се – за разлику од удружених морнарица што је опсиједају, поносно брани сама. Уским пругама. Наутички је педагог, капетан Марко Мартиновић, у својој Поморској школи у Перасту обучавао 1698. седамнаест питомаца руског цара Петра Великог. Матија Змајевић, адмирал Балтичке руске флоте, извојевао је 1721. побједу над Швеђанима у бици код Гангута. Али је и православац Марко Војновић, Херцегновљанин, био адмирал Црноморске руске флоте; Петар Вукотић, православац, учесник је Кримског рата и командант Севастопољске луке; Никола Вукотић – такође учесник Кримског рата и контраадмирал Црноморске руске флоте; Стеван Вукотић из Грбља први је Јужни Словен који је опловио свијет на руском ратном броду „Претпријатије“, 33 године прије капетана из Прчња, Ива Визина, првог Јужног Словена који је властитим бродом 1859. опловио свијет…
Зашто је Пераст заслужио митско место у вашој литератури?
Пераст је барокни град налик бајци. Био је много пута мртав током историје. Имао је прву поморску школу у овом делу Европе. У његовој близини је вјештачко острво Госпа од Шкрпјела. У XX веку је оживио 1926. године када Краљевина Југославија тамо сели маритимну мануфактуру.
Да ли сте Боку приказали као рајски врт или као један од многих глобалистичких затвора?
Као рајски врт унутар свијета који се спрема за свеопшти рат.
„Једро наде“ први пут показује прстом на хомосексуалност као на све присутнију појаву.
Први пут, заправо, показује прстом на пандемију хомосексуалности у западној култури. Зачудо, овај је слој за сада најмање тумачен када се говорило о „Једру наде“, премда знамо да има писаца који би само на реченој равни, да је имају до краја елаборирану, могли да осове роман у промотивном или маркетиншком смислу.
Градоначелница је декларисана проститутка. Потом је чињеница да је проститутка неће спречити да не постане и премијерка самосталног Пераста.
Њу сам градио као симбол. Марија Змајевић се проституише за добробит Пераста, за разлику од нама знаних политичара који се проституишу искључиво себе ради.
Адам Оз, председник општине и власник свега у Перасту, један је од најупечатљивијих ликова у савременој српској књижевности. Како је настао лик Адама Оза?
Лице Адама Оза писао сам годину и по. Роман је зависио од тога колико ће упечатљиво и необично да се пред читаоцем појави Адам Оз. Знао сам да ће обиман систем на тих 20-ак листова при крају – или да пушта воду, или ће да је држи заувијек у савршеном књижевном суду. Желио сам да превазиђем Андрића у описима Карађозовог лица, што је у старту била амбиција пар екселанс. Неоспорно сам успио. Дакако, када се овако прпошно каже, по дефиницији изазива дозу сумње, али без икакве бојазни позивам читаоца да провјери нисам ли казао неистину. Има критичара који мисле да је Адам Оз оличење демона, премда упорно казујем да сам га градио све вријеме као савршеног политичара. Адам Оз нема доказани идентитет, расу, нити пол. И свако лице може да копира маестралном комбинацијом мимичних мишића. Адам Оз је фацијални маг, с преко 43.200 облика у којима се махом гради фин и поштен.
Код вас увек имамо мегатеме: Љубав, Смрт, Бог; потом екологија, рат, хуманост. Верујете ли у позитиван принцип?
Вјерујем. Вјерујем да је тај излаз у вертикали. Вјерујем да је наша перспектива у нашој ретроспективи. Мисао о перспективи и ретроспективи узета је и као мото романа. Њу је изрекао пок. Милош Милошевић, адмирал Бокељске морнарице, и могла би да стоји на свакој застави колико је само есенцијално тачна.
Да ли мислите да је Колумбо био јеврејског порекла?
Након што сам проучио грађу Симона Визентала, Јевреја, човјека који је словио за највећег ловца на нацисте – мислим. Мислим и да у том смислу „Једро наде“ баца нову свјетлост на нама знану историју.
Да ли је то што кажете да сте српски писац из Боке Которске један од разлога зашто сте популарнији у Србији него у Црној Гори, и што сте можда популарнији у Котору него у Херцег Новом?
Има у томе нечега. А има и у дијагнози коју је за Сплићане дао легендарни Миљенко Смоје. Он у „Велом мисту“ каже: „Велики, славни јуди никад не биду смили долазит у Сплит. Јер је то град да не признаје величину ни ауторитет. Чин си угазија у Сплит, омар си се смањија. Јер да ћа ти вајаш, ди би ти у Сплит долазија?“
Залажете ли се можда за аутономију Которске, како је зовете у роману?
Не, не. Не потражујем, дакле, никакву политичку нити културну аутономију. Знате зашто? Зато што би се политичка аутономија у овим вазалним глобалним временима нужно претворила у феуд, а културну аутономију Бока има и кад је не тражи. Ко се спусти с ма које брдске тачке до Котора, Пераста или Херцег Новог – од разлике у култури, а потом и у температури помислиће да није то она иста земља из које је сишао. И није. Јер је Црна Гора предуго већ хаотична, предивља за искуствени бококоторски осјећај. У критици преовлађује цивилизацијски над политичким вапајем.Та насљедница четири наглашено руралне па уједињене нахије – промислио сам па казао – гаји колонијалну свијест, што је апсурдно по себи када знамо о чему говоримо, а говоримо о Црној Гори, ентитету без хвале вриједног спомена историје економије. У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Светог Саве, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у Црној Гори догодило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно зезамо до краја.
Шта је за вас Медитеран?
Медитеран је Средиште земље, оно што му и име каже када се преведе с медитеранског. Средиште да је Земље.
Хвала Богу да сам рођен на Медитерану, јер сам се могао промовисати и у Африци, или негдје гдје је врашки хладно, или пак у паклу Тексаса гдје је наоружан ама баш свако.
Не постоји ни проценат шансе да ћу обићи проценат Медитерана, по чему Бока Которска јесте за мене слика свијета, дјелић Нашег мора – како су многи прије нас називали Маре нострум.
Никад се нисам осјећао Балканцем, већ Медитеранцем.
Имате ли утисак да сте једини аутохтони настављач Сима Матавуља и Стефана Митрова Љубише?
Тешко је то рећи због многих морских струја које су протекле у међувремену. Оно што Матавуља, Љубишу и мене повезује тиче се географије, премда су они, будући реалисти, описивали како се то конкретно живјело на Приморју, уз мање или веће стилизације. Код мене је обално мјесто дешавања Театрум мунди, слика свијета, одакле се види шта се све иза брда ваља или ка нама иде као цунами.
Како подносите чињеницу да је покидано ткиво које је чврсто спајало све нас „с мора и Дунава“?
Сигурно никад нећу признати да је бесповратно, али мени као писцу није могло да се догоди ништа фаталније од распада државне заједнице. Ако ни због чега, а оно због нетом успостављене језичке границе. Толики вјекови искрене жеље да живимо заједно, проћердани. Наше су сада обје земље надгледане, дириговане тзв. демократије. Србија је губитник космичких размјера, и сви Срби, којекуде.
Као писац „Лутајућег Бокеља“, како гледате на „лутања“ данашње Црне Горе? Или мислите да је та држава пронашла прави пут?
Допустите да прије неголи одговорим лупим шаком о симболични сто и кажем како ме као писца из Боке љути што се у интервјуима увијек препознајем као жртва географске дискриминације.
Увијек се од мене тражи да промислим по коју и о Црној Гори. У неку је руку то за мене мисаони изазов. Не бавим се политиком, што не значи да не промишљам политички.
Црна је Гора де факто издала свој код. Није још у историји било примјера да неки народ који је формирао властиту културу на бази једног надахнућа, једног идеала, промијени тај идеал и почне стварати нову културу на нову тему. Не. Народи ваплоте свој дух једино у њима својственој форми и тиме бивају предодређени да генетско трајање проживе у датом оквиру, развијајући га, обогаћујући га, дијелом модификујући га, али не замјењујући га, и не издајући га. Таква издаја представља културно самоубиство, и обезвређивање народа.
Оно што јесте тек трагично тиче се чињенице да је за Црном Гором кренула и Србија.
Шта је теже у данашњој Србији и Црној Гори – мислити, писати или говорити на српском?
Проницљиво вам је питање, а поредак тачан: у српском и црногорском раму најтеже је мислити на српском, писати, потом тек говорити.
Мислити на српском преводи се као: бити ретроградан, бити друкчији, бити неприлагођен, бити опозитан, бити онај на чијем гробу име пише неразумљивим писмом, бити онај ко пости, ко зна да чита и ћириличне сајтове, ко памти историју и повезује догађаје, ко зна кад га је ко и када напао силовао бомбардовао заклао отровао окупирао подијелио преварио обећао па не испунио…
Мислити на српском, да скратим, значи – промишљати својом главом, у нама својственом кључу, не мрзећи притом другог, нити друге културне и вјерске обрасце.
Након што смо, како ко, обележили 200 година од рођења Његоша, рекло би се да су Петра Другог оставили на миру и једни и други. Но, куда иде црногорски језик, а куда српска ћирилица у Црној Гори?
Данас дјеца без изузетка казују како уче црногорски, како за сутра имају домаћи из црногорског… што је разумљиво, јер смо га и ми који смо учили српскохрватски – звали српским због језичке економије. Краће је. Ипак, званично име језика „у школској употреби“ јест: Црногорски – српски, босански, хрватски, иако није још увијек јасно да ли се користи црта или цртица између црногорског и српског.
Елем, године 2011, тадашњи и садашњи „лидери опозиције“, Милић, Медојевић и Мандић, опет су легли на владајућу руду и опет су дозволили да их жедне преведу преко воде. Са све народом. Каква „земља“ такав и Франкенштајн од језика. И од образложења, пазимо: црногорски језик, који лингвистички не постоји, јесте службени, а српски итд. су језици у службеној употреби. У животу нисам чуо већу глупост. Испада да језик који је у службеној употреби није уједно и службени језик. Нашло се, гле?, пар руках огрезлих у политику да и такву глупост потпишу. Зарад европских интеграција, сјећам се образложења.
Као што Србија због европских интеграција продаје дио по дио властитог образа, смисла и онтологије. Српски језик и ћирилица се не бране у Боки Которској ни у Подгорици. Бране се у Београду. У Српској академији наука и уметности. На Филолошком факултету. Ту треба да се коначно лупи шаком. Или да се ћути заувијек. С ћириличним именима на надгробним плочама.
Има ли наде за Србију и Црну Гору?
Црна Гора као вишевјековни симбол борбе за слободу, за суштинску самосталност и сувереност – издала је себе – да би живјела у нади како ће живјети боље. Вјерујем да најмање 55,5 одсто Црногорацах прагматично мисли како ће им под скутима НАТО бити одлично. Но у рату зла противу добра, коме може бити боље? Црногорци су се од митски великих побједника, првих у историји послије славног Спартанца Леониде, претворили у глобалне слуге и геополитички скрајнуте поданике. Многи би рекли: будимо практични! у свијету који се комеша, и нађимо се Империји на страни, док не прође макар овај историјски неверин. Али историјски неверин тек долази. Да је Његош 1.000 година љубио слободу а дан пред смрт да ју је издао, да је Црногорце превео у други неки инославни код, џаба би било све што је до тада писао и био. Те тако Србија и Црна Гора. Понашају се као да су никле из друге земље, а не из своје. Понашају се као да нису оне.
Данашња Србија и Црна Гора постоје, али више нису истините.
Зашто немамо више ангажованих писаца?
Зато што је и дјетелина са четири листа ријеткост, једнако као добар а ангажован писац, који по дефиницији има два пара тестиса. „У уметности треба имати муда“, писао је Капор. То је готова формула. Хватам се за стомак од смијеха када чујем да је ангажован неки од писаца који је познат зато што је познат.
У одсуству храбрости оних који би имали шта да кажу још увек имамо, жаргонски речено, неколико потрошених ликова, стиче се утисак, што се изнова препродају годинама, неки и деценијама. Како препознати писца који је познат зато што је познат?
Познат зато што је познат објављује роман на двије године или чешће, стално је у медијима, говори о свему а пише углавном једно те исто.
Уједињене земље у „Једру наде“ неодољиво подсећају на САД и ЕУ. Оне данас раде оно што сте ви предвидели, пишући роман: распирују пожаре по исламском свету, праве рат у Украјини, окружују Русију… Описали сте наше време пре него што смо се у њему обрели?
Писац види иза окуке наших дана и јасније од људи који немају ту врсту сензибилитета, чује бубњеве апокалипсе. Тако је било и прије Првог свјетског рата, тако је било и прије Другог. Моја маленкост упире пером – да ли да кажемо ангажовано? – и казује да су Уједињене земље данас опасније од Хитлера, дочим Уједињене земље дрско замјењују тезу кад Путина називају фиреровим именом. У „Једру наде“ чак је и небо избраздано плавим и бијелим пругама, при чему плаво потиче од плаветнила неба, а бијело од хемијских трагова којима нас годинама запрашују из необиљежених авиона као скакавце. „Једро наде“ нуди најкомплетнији досије тих мистериозних радњи које се дешавају на небу уз амин наших влада. Што је земља ближа ЕУ интеграцијама, што је приснија са НАТО, то јој је судбина гора.
Зашто народ не устане сваки пут када види да земља срља у пропаст?
Зато што народ не постоји. Артикулисан је само када га организује вођа, а вођа је унапријед изабран из круга већ одабраних. Имали смо Ђинђића, Тадића, Вучића, имамо Мила, и сад нам је на вољу како ћемо, ма кога гласали, наставити низ.
Има ли краја нашем пропадању?
Вертикално нема.
______________________________________________________________________________
Награда „Печат времена“
У тренутку када је добио Награду „Печат времена“, књижевник Маловић је рекао да она обавезује највише, будући да је последња, јер се писац не може понашати више као човек који нема искуства с наградама, поготово са високим и цењеним наградама.
„Свака нова, већа награда заправо вас поставља у позицију да сте на врху брда и са проблемом у стваралаштву – како сад достићи самог себе, односно како се превазићи. Међутим, писац, уколико је моралан и уколико је и даље у милости муза, он ће напросто наћи начин да настави са писањем“, рекао је Маловић.
Свега седам дана после уручења Повеље „Печат времена“, Управни одбор Задужбине Бранка Ћопића, једногласно је – у саставу академик Светозар Кољевић, академик Милосав Тешић, академик Матија Бећковић, академик Душан Ковачевић и академик Нада Милошевић Ђорђевић – одлучио да се награда за прозно дело високе уметничке вредности додели Николи Маловићу за роман „Једро наде“ у издању „Лагуне“ из Београда.
______________________________________________________________________________
Приморац
Никола Маловић рођен је 1970. у Котору.
Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду.
Објавио је књигу кратких прича „Последња деценија“, новеле у драмској форми „Капетан Визин – 360 степени око Боке“, „Перашки гоблен“, и преко 2.200 текстова. Приче су му превођене на руски, енглески, пољски и бугарски.
Награде „Борислав Пекић“, „Лаза Костић“, потом „Мајсторско писмо“ (за животно дело) „Лазар Комарчић“ и Октобарску награду Града Херцег Новог – добио је за роман „Лутајући Бокељ“ („Лагуна“, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014).
Комплетан је аутор књижевне фотомонографије „Херцег Нови: Град са 100.001 степеницом“ (Књижара „Со“, Херцег Нови, 2011) књиге документарне прозе „Бокешки берберин“ (Књижара „Со“, 2015) и „Бога у Боци“ („Нова књига“, 2015).
Објавио је „Пругастоплаве сторије“ (Лагуна, 2010) које с романом „Једро наде“ („Лагуна“, 2014 – награде „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борисав Станковић“, „Печат времена“ и „Бранко Ћопић“) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности.
Члан је Српског књижевног друштва.
Живи у Херцег Новом.
[/restrictedarea]