METAFIZIKA ISPIRANJA MOZGA

Kako i zbog čega Ivan Tasovac, muzički umetnik na mestu velikog vezira srpske kulture i pouzdanik ovdašnje etablirane intelektualne kaste (koliko i najmoćnije političke stranke) upravo sa tom kastom demonstrira umeće javnog dijaloga prema pravilu: priznajemo samo dva mišljenja – naše i pogrešno! Među aktuelnim povodima da se pomenuta veština prikaže trenutno se izdvajaju: politika i kriterijumi za izbor javnog kulturnog dobra, „medijski PDV“ za izdanja na ćirilici, šikana najuglednijih kuća nacionalne kulture, kadrovska začikavanja i druga slična tanjenja nerava usmerena prema „pogrešnomislećim“…

Piše Ljiljana Bogdanović

Svaka je država na jugu ili istoku Europe upravo toliko balkanska koliko je pod utjecajem Moskve“, poručuje nedavno, sa visine svoje pozerske i poslovične nadmoći, zagrebačka novinarska vedeta Denis Kuljiš.
Nastojeći da Srbima pokloni svoj, to jest hrvatski recept za debalkanizaciju, Kuljiš u poslanici objavljenoj u beogradskom Danasu, novinama u kojima se inače često javlja, analitički rasprema i razvrstava prilike u balkanskim državicama, no – jasno je – izravna poruka targetira upravo Srbiju, pre i više nego druge u tekstu pomenute zemlje s onu stranu civilizirane Europe. „Napušta li Srbija Balkan“, tobož pokoleban pita Kuljiš, a oblanda u koju je ovlaš umotan njegov vrišteći savet – Da biste se spasli svog balkanskog prokletstva, ostavite se Rusa – naprosto se topi pod usijanjem zgusnutih političkih i drugih dogmi koje podrazumeva govor o ruskom, prema ovom viđenju, vazda sumnjivom i retrogradnom uticaju na Balkanu, posebno u srpskim zemljama.
[restrictedarea] Ko je Denis Kuljiš i zbog čega je njegovo sugestibilno-hipnotišuće savetodavno mantranje uopšte važno?
Osim što je uzor jednom broju ovdašnjih novinara srednje generacije, Kuljiš je i osoba čije se objave i mišljenja u krugovima vladajuće intelektualne i nomenklature medijskog mejnstrima smatraju poželjnim i dobrodošlim, pa je, stoga, i razmatranje poruka i „praktičnih uputstava za snalaženje“ u stvarnosti, koje on daje unekoliko korisno, paradigmatično, čak važno. Važnije utoliko što je ovaj gospodin raspoložen da se bez femkanja usmeri i na pojedina centralna, unutrašnja srpsko-srpska pitanja i najranjivija „otvorena mesta“ srpskog političkog diskursa. Čitajući, dakle, Denisa, pa potom (može i obrnutim redosledom) slušajući, gledajući i prateći reflekse (svejedno koliko neposredno povezane ili slučajne!) njegovih natuknica u miljeu domaće visoke politike i uticajnih čaršijskih krugova, unekoliko se približavamo „čistijem“ razumevanju i tumačenju niza aktuelnih događaja na srpskoj široj društvenoj sceni. Ne samo u domenu političkih, ekonomskih, privrednih već i kulturnih i umetničkih, pa čak sportskih zbivanja. Doktrinarna čvrstina, poput one iskazane u citiranom Kuljiševom zaključku, uvek mora biti neupitna. I ona to jeste, o čemu svedoči naš ukupni društvenopolitički život.

BRISEL-BALKAN-MOSKVA Ima li u beogradskom vladajućem intelektualnom miljeu ikoga ko će osporiti Kuljišev sud? Ko bi to i mogao da učini javno, a da se ne izloži orkestriranoj poruzi beogradske intelektualne čaršije koja odmicanje od bilo koje postavke velike neoliberalne dogme – a sve oko rusko-srpskog pitanja u samom je središtu velike dogme i oko tih tema pogađanja nema – najoštrije sankcioniše. Ko bi dakle mogao da kaže: Vi ste se, gos‘n Kuljiš, malo prešli, napravili ste činjeničnu i logičku grešku, jer istina je zapravo da je svaka država na jugu ili istoku Europe upravo toliko balkanska koliko je pod uticajem Brisela, pardon, uticajem Vašingtona!? U ovako oblikovanoj medijskoj sceni kakva postoji u današnjoj neoliberalnom dogmatizmu zavetovanoj upravljačkoj eliti Srbije, konkurs za „junaka“ ostao bi zanavek otvoren.
Zašto pomenusmo Brisel, i njegov prekookeanski logistički, naredbodavni i misleći centar? Jednostavno, zato što se čini da je promašaj već u samoj polaznoj premisi koja određuje prirodu i širi antropološko-političko-društveni učinak kojim bliskost sa Rusijom određuje zemlju koja se nađe u orbiti ovog „azijatskog“ uticaja. Koliko će „Balkana“ zaista biti i ostati u slučaju ove bliskosti, ako dobro razumemo da reći za neku zemlju „balkanska“ znači odrediti je kao: provincijalnu, sluđenu i neuređenu, zarobljenu diktatom predrasuda, pritisnutu autističnom i surovom prirodom tzv. nevidljive ruke, ukratko – ne-evropsku! Zaključujemo da se činjenice opiru mnjenju Denisa Kuljiša, razume se i njegovih poklonika. Jer sve istine o životu u ovom delu Evrope pre upućuju da je na jugu ili istoku „Europe“ država onoliko balkanska koliko je pod uticajem i nadgledanom „samostalnošću“ od strane Brisela. Pa, valjda nije tajna da je upravo ovaj centar EU arbitraže bedem sa kojeg se budno bdi nad ovim zemljama kandidatima za raj, ili pak pridošlicama u njemu? Kakve veze Moskva ima sa tim prilikama, sa služenjem i dokazivanjem pravovernosti Briselu koja koči i obavezuje sve što, konkretno ovde – živi i radi u regionu Zapadnog Balkana i njegove centralne zemlje? Kako se svedoči o pravovernosti i beskrajnoj udaljenosti od evroazijskog centra u sferi kulturne politike u širem smislu?
Jedan primer iz delokruga rada srpskog ministra kulture je gotovo savršeno uklopiv u matricu o kojoj je reč. On kazuje kako i zbog čega Ivan Tasovac, muzički umetnik na mestu velikog vezira srpske kulture i pouzdanik ovdašnje etablirane intelektualne kaste (koliko i najmoćnije političke stranke) upravo sa tom kastom demonstrira umeće javnog dijaloga prema pravilu: priznajemo samo dva mišljenja – naše i pogrešno! Nedavno je, naime, „Pečat“ objavio dva autorska teksta Dragana Stanića, predsednika Matice srpske, u kojima je domaća javnost iscrpno obaveštena o nedopustivom, gotovo kriminalnom odnosu Ministarstva kulture, i samog ministra, prema ovoj, nesumnjivo jednoj od najznačajnijih, i najuglednijih nacionalnih kuća kulture. „Civilizovano evropsko“ šikaniranje kulminiralo je ne samo u uskraćivanju neophodnih sredstava za opstanak i rad MS već i do nedopustivo primitivnog odnosa prema njenim čelnim ljudima. No, svojevrstan „kreativni i umetnički performans“ usledio je po objavljivanju prvog teksta. O čemu je reč?

DOKTRINARNA ČVRSTINA SE CENI Otkrivajući izvanredan, i za samu srpsku javnost ne baš poznat podatak da Srbi imaju najdugovečniji književni časopis koji izlazi u kontinuitetu, predsednik MS, svesno i u nesporno nesebičnom interesu prelazeći preko uvreda i poniženja koja mu je tokom više meseci ćutnje Ivan Tasovac priredio, piše:
„Da je normalne pameti, ministar kulture i predsednik Matice bi seli da, uz kafu i čaj, razreše sve nedoumice koje se tiču finansiranja Matice srpske i da se dogovore o tome kako složno raditi na realizaciji zajedničke kulturne politike. Uz to bi predsednik Matice sa zadovoljstvom izneo predlog da zajednički Matica srpska i Ministarstvo kulture i informisanja javno izađu sa projektom neuništavanja Letopisa Matice srpske nego njegovog uvrštavanja u svetsko kulturno dobro pod zaštitom Uneska. Pažljivom pripremom tog predloga mogla bi se dočekati 200. godišnjica pokretanja i kontinuiranog izlaženja časopisa tako da se ne samo mi, Srbi, počnemo ponositi tim čudesnim časopisnim fenomenom nego i da čitavom svetu jasno predstavimo njegovu neobičnost i njegov stvarni značaj.
Umesto ovakvog dogovora o pažljivom negovanju i o svetskoj promociji srpskih kulturnih vrednosti, mi smo, evo, prinuđeni da i javno upozoravamo ministra kulture da ne sme raditi na urušavanju institucija i dela trajnih vrednosti kakve su stvorene u srpskoj kulturi.“
Tako je pisao Stanić. I? Ministar mu je odgovorio, istina vrlo posredno, pomalo „izokola“, ali svakako baš upućeno i njemu i „njegovima“, a sve to demonstrirajući doktrinarnu, tj. neoliberalnu čvrstinu, koja o srpskoj kulturnoj baštini, poput Letopisa (dakle autentičnom i dragocenom nasleđu nacionalne kulture) dakako misli, i sve joj najbolje želi, ali – upokojenoj! Ministar je, naime, iznenada, bivajući mentorom jednog, kako je rekao „istorijskog“ skupa (predstavnici institucija kulture i urednici kulturnih redakcija, uz moderaciju ministra, a pod pokroviteljstvom British Councila, pokušali da dođu do ideja kako da kultura bude vidljivija u srpskim medijima ) uputio svoju reč i o tome šta se ima proglasiti za kulturno dobro Srba. To nije dugovečni i u svakom dobrom značenju tih reči – evropski i sjajni Letopis Matice srpske, ali jeste: Kulturni (subotnji) dodatak Politike! Vrlo blizu njemu, samo još nedovoljno blizu, recimo, predlogu Unesku, jesu i Kulturni dnevnik RTS-a, kao i (zaista dobar) portal SeeCult. Ministrov cinizam, u ovom slučaju je nešto razumljiviji upućenima u deo uređivačke politike pomenutog „papirnatog“ kandidata za titulu nacionalnog kulturnog dobra, a nemali broj komentara u javnosti, ili blogosferi, upozorava da je Ivan Tasovac izvesno pred idejom da sebe kandiduje za neku, ovom rangu i ugledu, odgovarajuću titulu.
Stižemo li ovim primerom do srži ideje poodmakle prakse aktuelnog (i nadgledanog) ispiranja mozga, to jest negiranja očiglednog, uz istovremenu promociju simulakruma koji se „izdaje“ za odgovornu politiku u nacionalnoj kulturi! Simulirana nacionalna kultura zapravo se odlično uklapa u simuliranu nacionalno odgovornu politiku, a u ceo „paket“ nedavno se skladno i umesno ugradila, dodatno ga osvetlivši, polemika oko tzv. ćiriličnog PDV, odnosno oslobađanja štampanih izdanja koja se objavljuju na ćirilici od ove vrste dažbina. Ostrašćenost branitelja latinice, koji su ćiriličnu štampu momentalno „odlikovali“ zvanjem centara iz kojih se širi „duhovna beda, orijentalni čemer, malograđanština…“ nadahnula je duhovite i ciničnu poruku Ratka Dmitrovića, jednog od predlagača mera zaštite i pomoći ozbiljno ugroženom nacionalnom pismu. „Sačuvajmo latinicu“, zavapio je on, pa napisao:
„Pokušajte u današnjoj Srbiji da uradite bilo šta na tragu očuvanja tradicije, kontinuiteta, nacionalnog jedinstva i simbolike… od jednog dela javnosti i onoga što sebe zove intelektualnom elitom (drugosrbijanskom, doduše) doživećete uvrede i omalovažavanja. …E, nećete majci, povikaše delije sa grudobrana ‚liberalne Srbije‘ i tako dobismo kampanju koja se, gle čuda, zasniva na postavci da latinicu u Srbiji valja braniti od raspojasanih srpskih nacionalista.“

„MISTERIJE“ Među pomenutim pojavama i događajima, koji počesto izmiču racionalnom objašnjenju, svakako je svojevrsna formalno-logična ali i psihološka misterija kako se na primer kategorična tvrdnja iz Kuljišove u uvodu citirane rečenice ne samo ne dovodi u pitanje već je u javnom diskursu zemlje kojoj se Kuljiš patronski obraća ni trag sumnje, a pogotovu nikakvog osporavanja neće okrznuti. (Razrešimo li ovu „misteriju“, bolje ćemo razumeti i druge događaje o kojima govorimo.) Jer – znači li to da niko ozbiljan ovde i ne može da posumnja da je, na primer, rusofilstvo ili tek racionalno interesovanje za srpsko-rusku širu saradnju išta drugo do zakivanje za balkanski mračni monolit, što pak dalje – iz razloga koje ne treba detaljnije objašnjavati – posledično znači udaljavanje od svetlosti i vrlina tako poželjne Evrope, tačnije Evropske unije!? Polemike jednostavno ne može biti. Naravno da je uspeh što su tvrdnje poput ovih postale deo javnog, zvaničnog, poštovanog i važećeg diskursa nešto o čemu bezmalo nije pristojno te razumno razgovarati, a pogotovo je nezamislivo to dovoditi u sumnju. To važi za vezu Rusija – Balkan – Srbija, kao logične parove, važi takođe i za niz premisa koje bi, podrazumevano, morale prethoditi ovom zaključku. Balkan, to jest veza i uzajamna naklonost i povezanost Srbije i Rusije priziva čitav kompleks kvaliteta i neželjenih „manifestacija“ – od retrogradnog mišljenja, neprilagođenosti, nerazumljive vezanosti za tradiciju, iracionalnog poklonjenja vlastitom istorijskom nasleđu, pa do manijakalne sklonosti samostalnom razmišljanju i tvrdoglavom zastupanju ubeđenja koja se „ne uklapaju“ u em moderan, em demokratski svet.
U opozitu prema ovom skupu iracionalnih, manje-više neželjenih kvaliteta odvijaju se, baš kao pomenuta simulirana „nacionalna kultura“, i sve danas vladajuće i respektabilne prilike u praksi kulturnog i stvaralačkog života Srbije. Ove prilike dobrano svedoče o briselskom podaništvu, koje je ovde zaživelo u duhu sličnom nekadašnjim pravilima centrale Kominterne i lokalnih, potčinjenih joj ćelija i ogranaka. U životu Srbije zaista je malo važnih momenata u kojima ne odjekuje kakva briselska pouka, zapravo naredba. Slične pouke u maniru „Srbija mora da…“, „Srbija treba da…“ iz Moskve se nikada ne čuju. Njihov izostanak, međutim, ovde ne nailazi na pohvale, već ponekad pre pogoduje zluradostima tipa: Moskva je nezainteresovana za Srbiju, džaba se palite!

FUNDAMENTALIZAM I „SLOBODA“ U želji da pobliže odrede prirodu ustrojstva koje emituje zapovesti (Brisel bi biotek nešto kao predajnik, emiter, te kontrolor) u nastojanju da sistematizuju i naučno odrede ovaj fenomen, teoretičari zemalja u kojima je još uvek, i tako sudbinski mnogo Balkana, sačinili su složenicu „neoliberalni fundamentalizam“. Na zanimljiv način put do ovog odgovarajućeg i kompleksnog pojma opisuje Dušan Proroković.
„Zajedno sa bugarskim kolegom Kalojanom Metodijevim, pokušao sam da u jednoj raspravi dođem do pojma kojim bismo opisali današnji ideološko-politički obrazac. Došli smo do odrednice „neoliberalni fundamentalizam“. Šta se pod tim podrazumeva, najbolje je opisao Džordž Buš Mlađi, kada je u inauguracionom govoru podvukao: „Dolazim da uspostavim slobodu, bili vi spremni ili ne.“
Teoretičari, dakle, ističu da bezalternativnost neoliberalnog puta i nedovođenje u pitanje onih stvari koje su proglašene za vrhovne istine, jesu neke od glavnih karakteristika ovog poretka.
„Neoliberalni fundamentalizam ubrzava procese slabljenja moći države i rastakanja tradicionalnog društva, koristeći za to najraznovrsnije mehanizme. … Na kraju, došlo se i do kulture. Kako rasturiti jedan narod, njegovo istorijsko pamćenje i tradiciju, ako se ne zatre njegova kulturna baština?“
Da li je u kulturnoj politici na delu u Srbiji neoliberalni fundamentalizam upravo taj apsolutni stav i jedini kriterijum kojim su objašnjive sve, pa i one naizgled sasvim bizarne pojave? A bizarno jeste kada srpski ministar kulture, koji po svom umetničkom habitusu i kulturnom nivou, pretpostavlja se, pripada ravni visoke kulture, deluje protiv nekih temeljnih i referentnih vrednosti i institucija nacionalne duhovnosti!
Da li je srpski ministar kulture neoliberalni fundamentalista? Ili – možda ništa od svega toga, već jednostavno ćutljivi čovek bez stvarnih kompetencija i ličnog kapaciteta, sklon da ponekad prigodno progovori, i da to učini – pogrešno?
Izvanredni i čudesni, na Zapadu vaspitani i školovani pisac i reditelj Andre Vltček, veliki poklonik i zaljubljenik u Rusiju i njenu tradiciju i kulturu, kaže: „Propagandna mašinerija Zapada je enormno efikasna. Na briljantan način im polazi za rukom da izmišljotine usmeravaju, šire i da budu prihvaćene širom sveta. Sistem kroz koji se šire dezinformacije neverovatno je složen. Podanički lokalni mediji i akademska zajednica na svim kontinentima ulažu napore da obezbede da samo jednom stanovištu bude dozvoljeno da prodre u glave miliona ljudi. I tako danas imamo intelektualni kukavičluk i neznanje širom sveta, a naročito na Zapadu i u njegovim marionetskim državama.“
Građanin sveta, a ne „lokalac“, Vltček to govori sa autoritetom ogromnog znanja i iskustva. Čita mnogo, ali nam nije poznato da li čita i naše novine (mada jezik, kao ratni izveštač i iz Bosne, verovatno zna) prati naše komentatore i istaknute „esejiste“ po našim novinama? Pogađate na koga mislimo.
[/restrictedarea]