МЕТАФИЗИКА ИСПИРАЊА МОЗГА

Како и због чега Иван Тасовац, музички уметник на месту великог везира српске културе и поузданик овдашње етаблиране интелектуалне касте (колико и најмоћније политичке странке) управо са том кастом демонстрира умеће јавног дијалога према правилу: признајемо само два мишљења – наше и погрешно! Међу актуелним поводима да се поменута вештина прикаже тренутно се издвајају: политика и критеријуми за избор јавног културног добра, „медијски ПДВ“ за издања на ћирилици, шикана најугледнијих кућа националне културе, кадровска зачикавања и друга слична тањења нерава усмерена према „погрешномислећим“…

Пише Љиљана Богдановић

Свака је држава на југу или истоку Еуропе управо толико балканска колико је под утјецајем Москве“, поручује недавно, са висине своје позерске и пословичне надмоћи, загребачка новинарска ведета Денис Куљиш.
Настојећи да Србима поклони свој, то јест хрватски рецепт за дебалканизацију, Куљиш у посланици објављеној у београдском Данасу, новинама у којима се иначе често јавља, аналитички распрема и разврстава прилике у балканским државицама, но – јасно је – изравна порука таргетира управо Србију, пре и више него друге у тексту поменуте земље с ону страну цивилизиране Еуропе. „Напушта ли Србија Балкан“, тобож поколебан пита Куљиш, а обланда у коју је овлаш умотан његов вриштећи савет – Да бисте се спасли свог балканског проклетства, оставите се Руса – напросто се топи под усијањем згуснутих политичких и других догми које подразумева говор о руском, према овом виђењу, вазда сумњивом и ретроградном утицају на Балкану, посебно у српским земљама.
[restrictedarea] Ко је Денис Куљиш и због чега је његово сугестибилно-хипнотишуће саветодавно мантрање уопште важно?
Осим што је узор једном броју овдашњих новинара средње генерације, Куљиш је и особа чије се објаве и мишљења у круговима владајуће интелектуалне и номенклатуре медијског мејнстрима сматрају пожељним и добродошлим, па је, стога, и разматрање порука и „практичних упутстава за сналажење“ у стварности, које он даје унеколико корисно, парадигматично, чак важно. Важније утолико што је овај господин расположен да се без фемкања усмери и на поједина централна, унутрашња српско-српска питања и најрањивија „отворена места“ српског политичког дискурса. Читајући, дакле, Дениса, па потом (може и обрнутим редоследом) слушајући, гледајући и пратећи рефлексе (свеједно колико непосредно повезане или случајне!) његових натукница у миљеу домаће високе политике и утицајних чаршијских кругова, унеколико се приближавамо „чистијем“ разумевању и тумачењу низа актуелних догађаја на српској широј друштвеној сцени. Не само у домену политичких, економских, привредних већ и културних и уметничких, па чак спортских збивања. Доктринарна чврстина, попут оне исказане у цитираном Куљишевом закључку, увек мора бити неупитна. И она то јесте, о чему сведочи наш укупни друштвенополитички живот.

БРИСЕЛ-БАЛКАН-МОСКВА Има ли у београдском владајућем интелектуалном миљеу икога ко ће оспорити Куљишев суд? Ко би то и могао да учини јавно, а да се не изложи оркестрираној порузи београдске интелектуалне чаршије која одмицање од било које поставке велике неолибералне догме – а све око руско-српског питања у самом је средишту велике догме и око тих тема погађања нема – најоштрије санкционише. Ко би дакле могао да каже: Ви сте се, гос‘н Куљиш, мало прешли, направили сте чињеничну и логичку грешку, јер истина је заправо да је свака држава на југу или истоку Еуропе управо толико балканска колико је под утицајем Брисела, пардон, утицајем Вашингтона!? У овако обликованој медијској сцени каква постоји у данашњој неолибералном догматизму заветованој управљачкој елити Србије, конкурс за „јунака“ остао би занавек отворен.
Зашто поменусмо Брисел, и његов прекоокеански логистички, наредбодавни и мислећи центар? Једноставно, зато што се чини да је промашај већ у самој полазној премиси која одређује природу и шири антрополошко-политичко-друштвени учинак којим блискост са Русијом одређује земљу која се нађе у орбити овог „азијатског“ утицаја. Колико ће „Балкана“ заиста бити и остати у случају ове блискости, ако добро разумемо да рећи за неку земљу „балканска“ значи одредити је као: провинцијалну, слуђену и неуређену, заробљену диктатом предрасуда, притиснуту аутистичном и суровом природом тзв. невидљиве руке, укратко – не-европску! Закључујемо да се чињенице опиру мњењу Дениса Куљиша, разуме се и његових поклоника. Јер све истине о животу у овом делу Европе пре упућују да је на југу или истоку „Еуропе“ држава онолико балканска колико је под утицајем и надгледаном „самосталношћу“ од стране Брисела. Па, ваљда није тајна да је управо овај центар ЕУ арбитраже бедем са којег се будно бди над овим земљама кандидатима за рај, или пак придошлицама у њему? Какве везе Москва има са тим приликама, са служењем и доказивањем правоверности Бриселу која кочи и обавезује све што, конкретно овде – живи и ради у региону Западног Балкана и његове централне земље? Како се сведочи о правоверности и бескрајној удаљености од евроазијског центра у сфери културне политике у ширем смислу?
Један пример из делокруга рада српског министра културе је готово савршено уклопив у матрицу о којој је реч. Он казује како и због чега Иван Тасовац, музички уметник на месту великог везира српске културе и поузданик овдашње етаблиране интелектуалне касте (колико и најмоћније политичке странке) управо са том кастом демонстрира умеће јавног дијалога према правилу: признајемо само два мишљења – наше и погрешно! Недавно је, наиме, „Печат“ објавио два ауторска текста Драгана Станића, председника Матице српске, у којима је домаћа јавност исцрпно обавештена о недопустивом, готово криминалном односу Министарства културе, и самог министра, према овој, несумњиво једној од најзначајнијих, и најугледнијих националних кућа културе. „Цивилизовано европско“ шиканирање кулминирало је не само у ускраћивању неопходних средстава за опстанак и рад МС већ и до недопустиво примитивног односа према њеним челним људима. Но, својеврстан „креативни и уметнички перформанс“ уследио је по објављивању првог текста. О чему је реч?

ДОКТРИНАРНА ЧВРСТИНА СЕ ЦЕНИ Откривајући изванредан, и за саму српску јавност не баш познат податак да Срби имају најдуговечнији књижевни часопис који излази у континуитету, председник МС, свесно и у неспорно несебичном интересу прелазећи преко увреда и понижења која му је током више месеци ћутње Иван Тасовац приредио, пише:
„Да је нормалне памети, министар културе и председник Матице би сели да, уз кафу и чај, разреше све недоумице које се тичу финансирања Матице српске и да се договоре о томе како сложно радити на реализацији заједничке културне политике. Уз то би председник Матице са задовољством изнео предлог да заједнички Матица српска и Министарство културе и информисања јавно изађу са пројектом неуништавања Летописа Матице српске него његовог уврштавања у светско културно добро под заштитом Унеска. Пажљивом припремом тог предлога могла би се дочекати 200. годишњица покретања и континуираног излажења часописа тако да се не само ми, Срби, почнемо поносити тим чудесним часописним феноменом него и да читавом свету јасно представимо његову необичност и његов стварни значај.
Уместо оваквог договора о пажљивом неговању и о светској промоцији српских културних вредности, ми смо, ево, принуђени да и јавно упозоравамо министра културе да не сме радити на урушавању институција и дела трајних вредности какве су створене у српској култури.“
Тако је писао Станић. И? Министар му је одговорио, истина врло посредно, помало „изокола“, али свакако баш упућено и њему и „његовима“, а све то демонстрирајући доктринарну, тј. неолибералну чврстину, која о српској културној баштини, попут Летописа (дакле аутентичном и драгоценом наслеђу националне културе) дакако мисли, и све јој најбоље жели, али – упокојеној! Министар је, наиме, изненада, бивајући ментором једног, како је рекао „историјског“ скупа (представници институција културе и уредници културних редакција, уз модерацију министра, а под покровитељством British Councilа, покушали да дођу до идеја како да култура буде видљивија у српским медијима ) упутио своју реч и о томе шта се има прогласити за културно добро Срба. То није дуговечни и у сваком добром значењу тих речи – европски и сјајни Летопис Матице српске, али јесте: Културни (суботњи) додатак Политике! Врло близу њему, само још недовољно близу, рецимо, предлогу Унеску, јесу и Културни дневник РТС-а, као и (заиста добар) портал SeeCult. Министров цинизам, у овом случају је нешто разумљивији упућенима у део уређивачке политике поменутог „папирнатог“ кандидата за титулу националног културног добра, а немали број коментара у јавности, или блогосфери, упозорава да је Иван Тасовац извесно пред идејом да себе кандидује за неку, овом рангу и угледу, одговарајућу титулу.
Стижемо ли овим примером до сржи идеје поодмакле праксе актуелног (и надгледаног) испирања мозга, то јест негирања очигледног, уз истовремену промоцију симулакрума који се „издаје“ за одговорну политику у националној култури! Симулирана национална култура заправо се одлично уклапа у симулирану национално одговорну политику, а у цео „пакет“ недавно се складно и умесно уградила, додатно га осветливши, полемика око тзв. ћириличног ПДВ, односно ослобађања штампаних издања која се објављују на ћирилици од ове врсте дажбина. Острашћеност бранитеља латинице, који су ћириличну штампу моментално „одликовали“ звањем центара из којих се шири „духовна беда, оријентални чемер, малограђанштина…“ надахнула је духовите и циничну поруку Ратка Дмитровића, једног од предлагача мера заштите и помоћи озбиљно угроженом националном писму. „Сачувајмо латиницу“, завапио је он, па написао:
„Покушајте у данашњој Србији да урадите било шта на трагу очувања традиције, континуитета, националног јединства и симболике… од једног дела јавности и онога што себе зове интелектуалном елитом (другосрбијанском, додуше) доживећете увреде и омаловажавања. …Е, нећете мајци, повикаше делије са грудобрана ‚либералне Србије‘ и тако добисмо кампању која се, гле чуда, заснива на поставци да латиницу у Србији ваља бранити од распојасаних српских националиста.“

„МИСТЕРИЈЕ“ Међу поменутим појавама и догађајима, који почесто измичу рационалном објашњењу, свакако је својеврсна формално-логична али и психолошка мистерија како се на пример категорична тврдња из Куљишове у уводу цитиране реченице не само не доводи у питање већ је у јавном дискурсу земље којој се Куљиш патронски обраћа ни траг сумње, а поготову никаквог оспоравања неће окрзнути. (Разрешимо ли ову „мистерију“, боље ћемо разумети и друге догађаје о којима говоримо.) Јер – значи ли то да нико озбиљан овде и не може да посумња да је, на пример, русофилство или тек рационално интересовање за српско-руску ширу сарадњу ишта друго до закивање за балкански мрачни монолит, што пак даље – из разлога које не треба детаљније објашњавати – последично значи удаљавање од светлости и врлина тако пожељне Европе, тачније Европске уније!? Полемике једноставно не може бити. Наравно да је успех што су тврдње попут ових постале део јавног, званичног, поштованог и важећег дискурса нешто о чему безмало није пристојно те разумно разговарати, а поготово је незамисливо то доводити у сумњу. То важи за везу Русија – Балкан – Србија, као логичне парове, важи такође и за низ премиса које би, подразумевано, морале претходити овом закључку. Балкан, то јест веза и узајамна наклоност и повезаност Србије и Русије призива читав комплекс квалитета и нежељених „манифестација“ – од ретроградног мишљења, неприлагођености, неразумљиве везаности за традицију, ирационалног поклоњења властитом историјском наслеђу, па до манијакалне склоности самосталном размишљању и тврдоглавом заступању убеђења која се „не уклапају“ у ем модеран, ем демократски свет.
У опозиту према овом скупу ирационалних, мање-више нежељених квалитета одвијају се, баш као поменута симулирана „национална култура“, и све данас владајуће и респектабилне прилике у пракси културног и стваралачког живота Србије. Ове прилике добрано сведоче о бриселском подаништву, које је овде заживело у духу сличном некадашњим правилима централе Коминтерне и локалних, потчињених јој ћелија и огранака. У животу Србије заиста је мало важних момената у којима не одјекује каква бриселска поука, заправо наредба. Сличне поуке у маниру „Србија мора да…“, „Србија треба да…“ из Москве се никада не чују. Њихов изостанак, међутим, овде не наилази на похвале, већ понекад пре погодује злурадостима типа: Москва је незаинтересована за Србију, џаба се палите!

ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ И „СЛОБОДА“ У жељи да поближе одреде природу устројства које емитује заповести (Брисел би биотек нешто као предајник, емитер, те контролор) у настојању да систематизују и научно одреде овај феномен, теоретичари земаља у којима је још увек, и тако судбински много Балкана, сачинили су сложеницу „неолиберални фундаментализам“. На занимљив начин пут до овог одговарајућег и комплексног појма описује Душан Пророковић.
„Заједно са бугарским колегом Калојаном Методијевим, покушао сам да у једној расправи дођем до појма којим бисмо описали данашњи идеолошко-политички образац. Дошли смо до одреднице „неолиберални фундаментализам“. Шта се под тим подразумева, најбоље је описао Џорџ Буш Млађи, када је у инаугурационом говору подвукао: „Долазим да успоставим слободу, били ви спремни или не.“
Теоретичари, дакле, истичу да безалтернативност неолибералног пута и недовођење у питање оних ствари које су проглашене за врховне истине, јесу неке од главних карактеристика овог поретка.
„Неолиберални фундаментализам убрзава процесе слабљења моћи државе и растакања традиционалног друштва, користећи за то најразноврсније механизме. … На крају, дошло се и до културе. Како растурити један народ, његово историјско памћење и традицију, ако се не затре његова културна баштина?“
Да ли је у културној политици на делу у Србији неолиберални фундаментализам управо тај апсолутни став и једини критеријум којим су објашњиве све, па и оне наизглед сасвим бизарне појаве? А бизарно јесте када српски министар културе, који по свом уметничком хабитусу и културном нивоу, претпоставља се, припада равни високе културе, делује против неких темељних и референтних вредности и институција националне духовности!
Да ли је српски министар културе неолиберални фундаменталиста? Или – можда ништа од свега тога, већ једноставно ћутљиви човек без стварних компетенција и личног капацитета, склон да понекад пригодно проговори, и да то учини – погрешно?
Изванредни и чудесни, на Западу васпитани и школовани писац и редитељ Андре Влтчек, велики поклоник и заљубљеник у Русију и њену традицију и културу, каже: „Пропагандна машинерија Запада је енормно ефикасна. На бриљантан начин им полази за руком да измишљотине усмеравају, шире и да буду прихваћене широм света. Систем кроз који се шире дезинформације невероватно је сложен. Поданички локални медији и академска заједница на свим континентима улажу напоре да обезбеде да само једном становишту буде дозвољено да продре у главе милиона људи. И тако данас имамо интелектуални кукавичлук и незнање широм света, а нарочито на Западу и у његовим марионетским државама.“
Грађанин света, а не „локалац“, Влтчек то говори са ауторитетом огромног знања и искуства. Чита много, али нам није познато да ли чита и наше новине (мада језик, као ратни извештач и из Босне, вероватно зна) прати наше коментаторе и истакнуте „есејисте“ по нашим новинама? Погађате на кога мислимо.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *