IMA DA VAS NEMA

Milorad Vučelić / glavni urednik

Ako preživim ovaj rat osnovaću na Beogradskom univerzitetu katedru za mržnju prema Englezima.“

Ima mnoštvo ratova i danas, ima ih i u pripremi na Balkanu, i nije lako, niti će biti lako preživeti te ratove, pa bi tako bilo i savremenih povoda za teške iskaze slične pomenutom. Navedene reči izgovorio je inače poznati srpski advokat i književnik Dragiša Vasić u toku Drugog svetskog rata. Dragiša Vasić, kao što je poznato, nije preživeo taj rat, ali je značaj ovih reči sačuvao svoju punu aktuelnost.

Nema bolje potvrde za to od rezolucije o Srebrenici koju bi na predlog Velike Britanije 7. jula trebalo da usvoji Savet bezbednosti UN. O tome se čitaoci „Pečata“ mogu iscrpno i argumentovano obavestiti i uputiti čitajući tekst Nikole Vrzića „Politička vrednost mezarja u Potočarima“.

Za nešto bolje poznavaoce engleske politike na Balkanu iznenađenje je samo direktna brutalnost ovog njihovog nastupa, jer oni su uvek do sada ovde delovali pakleno ali perfidno i podmuklo. O engleskoj svireposti na njihovom ostrvu i na drugim kontinentima čitaoci se mogu podrobnije obavestiti u tekstu Filipa Rodića „Imperija se ne izvinjava“ u ovom broju „Pečata“.

[restrictedarea]

Sažeto i narodski rečeno ova rezolucija o Srebrenici upućena Srbiji, Republici Srpskoj i srpskom narodu glasi: Ima da vas nema! A svako njeno prihvatanje i benigno opisivanje s naše strane može se lako pročitati kao iskaz: Prihvatamo, ima da nas nema!

Ako neko ovde ovih dana uopšte misli da je Srbija država a ne pusta livada ili puko polje kukavelja i kukolja morao bi da zna da je Narodna skupština Republike Srbije 31. marta 2010. donela Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, a 14. oktobra Deklaraciju o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije i da su to dva opšteobavezujuća dokumenta za svakoga ko se bavi politikom a posebno za sve one koji vrše vlast. Predložena engleska rezolucija je u direktnoj suprotnosti sa ova dva dokumenta i niko nema pravo da se pogađa oko njenog prihvatanja ili neprihvatanja. U državi koja drži do svog legaliteta time bi se priča završila i tako se mora završiti i u Srbiji, ukoliko je ona uopšte država. Namerno ne pominjemo legitimitet jer bi bilo koja srpska vlast, ako prihvati ovakav dokument, postala nelegitimna.

U odsustvu poznanja šta je nacionalno, demokratsko i državno obavezno se odvija mučna diskusija pojedinih političara koje bi, da ne moramo da se pridržavamo nama tako dragih pravila političke korektnosti, s punim pravom nazvali bednicima. Tako jedni govore kako je jako loše što Srbija nije radila na popravljanju ovog dokumenta kao da se ovakav đavolji papir i naum uopšte može popraviti, a sve to baš kao da je u ovom slučaju reč o nekakvoj redakturi ili korekciji. Kada bi se, zlurado, spuštali na njihov (nizak) nivo razmatranja, mogli bismo se zapitati šta u Londonu uopšte radi čuveni Ognjen Pribićević koji nam se na glavu bio popeo svojim analitičkim naklapanjima. I to svakodnevno i sa više televizija a tamo ni da pisne. Za reč se javljaju i oni koji su direktno krivi što su uz sponzorstvo EU prihvatili da Generalnoj skupštini UN, gde su već imali većinu, predlože promenjeni dokument u kojem se iz teksta i preambule izbacuje Rezolucija 1244. Saveta bezbednosti o Kosovu. Javljaju se i oni koji su namerno, uz isto sponzorstvo, postavili loše a i pogrešno formulisano pitanje Međunarodnom sudu pravde u Hagu i to o kosovskoj secesiji. Tu su oni ili isti ti koji su izričito tražili od Rusije da prihvati da snage KFOR-a na Kosovu smeni Euleks. Svima njima nije sporna suština i pravi smisao pa i tekst predložene svirepe engleske rezolucije ali im je žao što tu nešto i oni nisu prisolili ili što u sve nije bio uključen čuveni „srpski kokus“ u Americi. Koliko im je bliska britanska rezolucija i nasilno imenovanje masovnog ubijanja u Srebrenici vidi se i po tome što se spremaju da legnu među  7 000 stanovnika Srbije 11. jula u organizaciji specijalnih zapadnih službi pod firmom neke nevladine organizacije.

Do sada smo u Srbiji imali samoimenovane desničare koji žele da šene, klanjaju i kleče, a sada dobijamo i tobožnje levičare koji su spremni  ne samo da leže nego da i poput pravih gmazova nastave da puze.

Uglavnom, ni u političkom životu ni u medijima nema otvorenog i direktnog suprotstavljanja i protivljenja ovakvom paklenom dokumentu. Naročito ne od restlova žutog kartela koji sebe naziva opozicijom. Samo se prebrojava koliko je puta pomenuta reč genocid. Ni ministri koji se oglašavaju ne smeju reč neslaganja da kažu. Čekaju Aleksandra Vučića koji će se tek dan po zaključenju našeg nedeljnika oglasiti i biranim ili nebiranim rečima odbiti da prihvati ovakvu britansku rezoluciju. Nama samo ostaje da prateći priče o našim brojnim prijateljima na Zapadu zaključimo da Srbiji kada ima ovakve prijatelje neprijatelji nisu  potrebni. Do sada u istoriji nije bilo slučaja u kojem se prijateljstvo dokazivalo podizanjem visokog i višekilometarskog zida kao što je to namerila da učini Mađarska, i rezolucijama poput ove o kojoj govorimo.

U ovom po Srbe zatirućem dokumentu nekoliko puta se pominje i reč pomirenje. Da su balkanski političari i naumili da se sporazumeju i pomire, prijatelji iz EU to ne bi i neće dozvoliti. Predložiće tri rezolucije i u američkom Kongresu i u UN i u Evropskom parlamentu, teško će kriminalizovati Srbe, Bakiru neće dozvoliti da zbog uhapšenog Nasera Orića primi u posetu Tomislava Nikolića, osujetiće najgorim pretnjama Vučiću da eventualno dođe u Srebrenicu, a ionako preteški dijalog Beograda i Prištine opteretiće naprasnim priznavanjem srpskih poternica. Hapseći Ramuša Haradinaja, istovremeno će verbalno odavati srpskim vlastima priznanje na sprovedenim reformama, činiće sve da se osujeti mogući ekonomski boljitak i tražiti da prihvatimo članstvo Kosova u UN što Rusija izričito odbija da prihvati hteli mi to ili ne. Imajući u vidu ono što se dešava u Makedoniji, čini se sve da se Srbija a i Balkan potpuno destabilizuju. Ne pada ovima sa Zapada ni na kraj pameti bilo kakvo pomirenje ili stabilnost a još manje nekakva EU integracija. Ako se od te bolesti verovanja u njihove dobre namere na vreme ne izlečimo još teže ćemo oboleti i ozdravljenje će biti još neizvesnije. U svrhu spasavanja valja pod hitno nešto učiniti na formiranju one katedre Dragiše Vasića.

Uporno se kalkuliše i ulogom Rusije i njenim mogućim vetom u Savetu bezbednosti, i razmatranjem da li će Srbija i od Rusije i od Kine to tražiti. Tražila Srbija, ne tražila (a trebalo bi da svojim neslaganjem to traži) Rusija će ovakav dokument iz najprincipijelnijih razloga odbiti. Kada i ako nas ne bude, Rusija neće moći da nas podrži jer neće imati koga… ali budući da nas ima i da će nas i te kako biti, podrška neće izostati.

Kada bi nas neko pošteno podstakao na napor da analiziramo svoju situaciju i izvršimo objektivni uvid u stanje naše nacije, verovatno bismo došli do sumornih zaključaka. Onda ne možemo da se čudom načudimo zašto nas toliko maltretiraju i zlostavljaju i ko u nama može da vidi bilo kakvu opasnost. Ne vredi i ne pomaže nijedno racionalno objašnjenje. Jedino što nam se nameće kao nepobitan zaključak jeste to da smo mi – Srbi ipak, i pored svega, i uprkos beogradskoj medijskoj i politički favorizovanoj intelektualnoj eliti, još uvek  i zapravo – nepokoren narod.

[/restrictedarea]