ЕУ, ИЗБЕГЛИЦЕ И СРБИЈА: Азил у земљи геноцидних

Док чланица Европске уније, Мађарска, подиже зид да би се (оправдано) заштитила од таласа избеглица и азиланата, док се земље ове исте Уније жестоко свађају око тога која ће примити колико избеглица, и док се у земљи смањују плате и пензије за њене грађане, представници западних земаља од Београда траже да изгради велике центре за прихват избеглица

Пише Филип Родић

Србија је у својој историји и међу странцима који су је обишли имала репутацију земаља добрих домаћина који госта неретко боље почасте него што и сами једу. Такође, кроз историју, Србија се показала и као сигурна дестинација за бројне избеглице које су освајачи и ратови истерали из њихових домова. Од Словенаца које су током Другог светског рата протерали Немци и који су уточиште нашли у Србији, до многих Бошњака који су помоћ, понекад само привремено, а понекад и стално, током рата у Босни добили у Србији, иако су њихови сународници, па често и они сами били у рату са Србима. Код Срба је прихватање избеглица стало нешто природно, можда и зато што су и сами толико често у прошлости били приморани на сеобе и избеглиштво. Практично је немогуће пребројати и све Србе који су током последњих ратова спас потражили у матичној земљи, а треба се сетити да многи и дан-данас живе у веома тешким условима у разним избегличким центрима. Прихватити избеглице, дакле, није проблем. Штавише, за многе је овде то и морална обавеза. Проблем је нешто друго и проблем је вишеслојан.
[restrictedarea]

ЕВРОПСКО ЛИЦЕМЕРЈЕ, ИЛИ МУКО МОЈА ПРЕЂИ НА ДРУГОГА Свет, па самим тим и Европа за коју се сматра да ужива највеће благостање, последњих година преплављени су избеглицама из најразличитијих региона. Према најновијем извештају организације Амнести интернешенел, број избеглица у свету у последње две године достигао је ниво из Другог светског рата и рачуна се да је своју земљу напустило више од 50 милиона људи. У неким деловима ситуација је толико драматична да, на пример, у Либану избеглице чине већ четвртину укупног становништва. Суочене с овим проблемом, земље ЕУ су посегнуле за неколико решења. Прво је да одређени број несрећника пусте да уђу на територију ЕУ. Када кажемо одређени број, ради се о 5 000 људи, колико су лидери Уније у априлу проценили да може да буде прихваћено од укупно око 150 000 оних који су покушали да се докопају Старог континента. Великодушно. Премијер Италије, Матео Ренци, који данас изражава неразумевање према идеји мађарских власти да подигну зид на граници са Србијом рекавши да одлика европског духа није дизање, него рушење зидова, тада се, залагао чак и за војну интервенцију, против организатора пребацивања имиграната из Либије на европско тле. Истовремено, ЕУ лидери сложили су се да удвоструче поморске патроле како би спречили илегалне имигранте из Либије да се докопају европске обале. Кад на мору не могу да се подижу зидови…
Ова европска решења за проблем избеглица интелигентна су колико и идеја да се наркоманија искорени убијањем свих овисника од дроге, а не борбом против произвођача и продаваца. Међутим, када би лидери ЕУ проблем избеглица покушали да реше тако што би искоренили разлоге њиховог избеглиштва, то би значило да треба да почине самоубиство, јер су, у највећем броју случајева управо они, заједно са својим трансатлантским партнерима, узрок оволиког броја избеглица. Статистика, и то она европска, говори сасвим довољно. По подацима европског статистичког бироа ЕУРОСТАТ, највећи број избеглица, односно азиланата у ЕУ у 2014. години потиче управо из земаља у којима су ЕУ и САД направиле проблем, односно уништиле стабилна друштва чији је поредак заменио хронични или акутни рат. Убедљиво прва на списку је Сирија са 122 115 азиланата. Треба ли подсећати да је талас избеглица из Сирије кренуо са избијањем грађанског рата и стварањем терора Исламске државе, што здушно, мање или више отворено, подржавају водеће земље Уније. Лидери ЕУ отворено су се сами хвалили како подржавају „умерену“ опозицију у Сирији, а Исламску државу подржавају тајно, на пример куповином нафте са поља која су освојили ови терористи (амбасадорка ЕУ у Ираку Јана Хибаскова у септембру прошле године пред Европским парламентом је изјавила да неке чланице ЕУ купују сирову нафту од Исламске државе). По броју избеглица, односно азиланата, следе Авганистан (41 370) Косово (у складу с Резолуцијом 1244 ‒ 37 895) Еритреја (36 925) Србија (30 840) Пакистан (22 125) Ирак (21 310) и Нигерија (19 970). Углавном, све земље које су ЕУ и САД усрећиле својим хуманитарним интервенцијама. Не треба заборавити ни то да је број илегалних имиграната који су из Либије покушавали да се пребаце до ЕУ практично био раван нули за време власти брутално убијеног Моамера Гадафија.
С обзиром да Србија нема никакву директну везу са било којом од ових земаља, поставља се питање одакле у Србији њихове избеглице. Јасно је да су, да би дошли до Србије, морали да пређу границу барем једне од чланица ЕУ. Друго питање је због чега државе ЕУ зидове не дижу на границама са земљама из којих избеглице долазе и на који начин их пропуштају све до Србије. Одговор на ово питање можда лежи у Споразуму о реадмисији који је Србија потписала са ЕУ 18. септембра 2007. и који у Члану 3 под насловом „Реадмисија држављана трећих земаља и лица без држављанства“ јасно каже: „Србија ће прихватити, на захтев државе чланице и без посебних формалности осим оних које предвиђа овај споразум, било ког држављанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице Уније, уколико је доказано или ако је могуће на основу поднетих prima facie доказа веродостојно претпоставити да лице у питању поседује, или је у време уласка поседовало, важећу визу или дозволу боравка издату од стране Србије, или је на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице, након што је боравило, или било у транзиту кроз територију Србије.“ И глупом је јасно. Поред наших избеглица, ЕУ се постарала да Србија мора да се брине и о туђим, односно оним које би требало по некој правди да припадну Унији.

СРБИЈА КАО ВЕЛИКИ АЗИЛ Највећи број избеглица што се докопа Србије, до њене територије дошао је из Грчке посредством Македоније. Обе ове земље гледају да се избеглица илити азиланата ослободе што је пре могуће. Јужни сусед Србије је, штавише, напрасно променио своје законодавство и илегалним имигрантима дао могућност да у року од 72 сата неометано и легално пређу преко територије Македоније и уђу у Србију која би морала да их прими и у случају да их будући зид на граници не спречи да пређу у Мађарску. У овај сценарио се уклапа и информација коју су објавили београдски медији да су амбасадори држава ЕУ „посаветовали“ Београд да изгради велике центре за прихват имиграната. Сећате ли се можда оваквих препорука или значајније помоћи када су у питању били огромни таласи српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова? Не, они су за ЕУ били практично неприметни, да не кажемо и заслужена последица оправдане освете потлачених народа над Србима. Према извештајима, амбасадори пет најутицајнијих земаља ЕУ су рекли да су „врло забринути због неспремности Србије да ублажи ситуацију у којој се нашла због великог прилива миграната из ратом захваћених подручја“ те да од премијера Александра Вучића очекују да хитно мобилише све расположиве снаге како би Београд направио план и редослед корака за ублажавање проблема, који могу ескалирати. Према званичним подацима, у Србији се тренутно налази више од 30 000 миграната. За разлику од Србије, ЕУ је потпуно спремна, с једне стране има бродове који ће спречити избеглице да стигну до њених обала, а с друге подиже зид који ће их спречити да у њу уђу копненим путем. Врхунац лицемерја је што су ти амбасадори рекли да власти у Београду хитно морају да схвате у каквој су ситуацији, да проблем са мигрантима и азилантима добија размере озбиљне хуманитарне катастрофе. Сад Србија испаде крива и за талас избеглица који до њене територије стиже преко држава ЕУ из земаља где је ЕУ изазвала рат и хуманитарну катастрофу.
Посебно је интересантна идеја влада ових чланица ЕУ да је Србија истовремено злочиначка држава која користи сваку прилику да изврши геноцид над муслиманима и идеална држава за пружање уточишта муслиманима из ратом растурених земаља. С једне стране, аутори ове идеје да се избеглицама пружи уточиште у Србији су исти они што, на пример, предлажу резолуције којима се српски народ проглашава кривим за геноцид над сребреничким муслиманима, а с друге стране, 99 одсто избеглица које долазе у Србију чине муслимани.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *