Odlomci iz Dnevnika – Dis u Francuskoj

Milovan Danojlić

Dis je u Francuskoj, kao izbeglica, proveo nepunu godinu dana, od leta 1916. do proleća 1917. Jezika nije znao niti ga je za tog, iznuđenog boravka, učio. Slutio je – a slutnje su bile njegovo jedino i najviše znanje – da se bliži čas kad mu nijedan zemaljski jezik neće biti potreban. Crni tuđin u belom svetu, on se i među svojima osećao kao poslednji čovek. Izbegličko prihvatilište nalazilo se u primorskom naselju Petit-Dal (Petites-Dalles) na obali Lamanša. Morila ga je briga za porodicu zasnovanu uoči Balkanskih ratova, ostavljenu u okupiranom Beogradu. Lišen tog, najčvršćeg oslonca, našao se u oluji zlih, zastrašujućih naslućivanja. Zbog ratne cenzure i skučenih tehničkih mogućnosti, sve veze sa rodnom zemljom bile su prekinute. Danas, sa mobilnom telefonijom i Internetom, mi ne možemo ni zamisliti stepen odsečenosti čoveka-usamljenika, i inače krhkog duševnog ustrojstva. Žena i dvoje maloletne dece priviđali su mu se kao nestvarne senke iz grubo prekinutog sna. Onde, na normandijskoj obali, osećao se kao brodolomac izbačen na pustu obalu. Pripovedač i prevodilac francuske lirike, Nikola Trajković, poznanik iz istog prihvatnog centra, ostavio je svedočenje:

„Zapuštene kose, u oveštalom odelu, natuštena i sumorna lika, malo je s kim govorio, mislima sav u otadžbini. Nekiput nije se čak ni svlačio pred spavanje nego je spavao onako obučen.“

U takvom raspoloženju ispevani su poznati stihovi:

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja

Miso da još živiš, moj predele mladi.

Moja lepa zvezda, majka i robinja,

Bože! Šta li danas u Srbiji radi?

[restrictedarea]

„Mladi predeo“ je rodno podneblje, zavičaj nege i večnog proleća, a „lepa zvezda, majka i robinja“ voljena žena. Ona mu je, prvi put na kratkoj i krivudavoj životnoj stazi, podarila osećaj prijateljske međuupućenosti i ohrabrujuće smeštenosti. Sećanja na uskraćenu sreću uvećavala su tekuću muku. Lični i narodni udes otelotvorili su se u jednoj duši i jednom glasu.

Na spisku učesnika dobrotvorne priredbe održane krajem avgusta 1916, Dis je najavljen kao „Vladislav Petković, književnik iz Beograda“. Kakva birokratska površnost i neprikladnost! Cenjeno građansko zanimanje (književnik!) ne pristaje ukletom pesniku. Njegovih 6-7 pesama teže su od pedesetak valjano napisanih „književničkih“ romana. Poezija nije zanimanje, ona je prokletstvo i blagoslov Neba. Ona se ne piše, ona se izliva sa dahom i sa krvlju.

Našeg su „književnika“ uvukli u ceremonijalni obred blagodarenja domaćinima, gde je teško održati se na lepoj ljudskoj visini. Dis je svoju besedu napisao na srpskom, a na francuski ju je preveo i pročitao student Bora Martinac. Na priredbi se još oglasio advokat iz Niša, jedan student ushićen lepotama Pariza, te lokalni predstavnik vlasti. Ovakvi izlivi su po pravilu lišeni ukusa i mere; preslađena frazeologija banalizuje i karikira dobre namere i iskrena osećanja. I političari bi se morali čuvati preteranog zahvaljivanja, pogotovo ako blagodare jačima i bogatijima. Zahvalnost je vrlina kad se neguje uz čuvanje ponosa, ona bi trebalo da nas uzdiže prema dobrotvoru, a ne da nas unižava.

Pesnik se, srećom, setio jedne epizode iz podvižništva naše vojske, u satima kad je austrijska artiljerija razarala bregove i cepala šumska stabla, na položaju kod Požarevca, sa boračkim geslom:

„Borićemo se do kraja, a biće kako mora biti.“

Sa ovim iskazom, pesnik se uspravio u prizemlju jednolike liturgije zahvaljivanja. Jedino smo u izgibiji ravnopravni sa moćnicima, a ponekad ih i prevazilazimo. Pesnik uzdiže načelo patnje do fatalističkog samopouzdanja. Sa živopisne normandijske obale, ovekovečene na platnima Kloda Monea i Berte Morizo, šalje đački odrimovan dvostih:

Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,

Al mi srce trune za mojom kolebom.

Slutnje će se, ubrzo, početi obistinjivati. Slom je neizbežan; Dis se za nj pripremao godinama. Skerlić se oglušio o jednu psihološku istinu koju i mi, u svakodnevnom životu, često prenebregavamo. Pesimizam naših bližnjih najčešće nam se čini preteran i neopravdan, a u poeziji pomalo knjiški. Svaku žalopojku, međutim, trebalo bi uzimati ozbiljno, naročito ako nam izvori nisu jasni. I kad neko paradira sa nesrećom, on to ne čini bez dubokog razloga.

Početkom juna 1916, u pismu Zariji R. Popoviću, Dis opisuje jedan težak san, mračno predosećanje kraja svoje porodice, i svog kraja:

„A zbilja je ovde lepo!

I da meni može igde da bude dobro, ovde bi mi bilo

najbolje. Jer i meni i vama i tolikim drugim svejedno je: ovde,

ili u dvoru, al nigde bez jada. Eto na pr. ja sam danas sasvim

utučen. Valjda zbog ove oseke (voda opada do 5 metara) i

plime (za 5 m. voda raste), noćas sanjam Beograd,

gospa-Tinku, neku tepsiju s pitom od mesa. Ko ja nosim

tu tepsiju, a najednom voda, mutna voda, izađe preda me i

poče da raste. Tepsiju mi izvrnu, a mene talasi povukoše

sobom. Ja se počeh boriti sa talasima, iz sve snage zapinjati,

da idem kući da spasem mog Mutimira. Dođem tamo, ali

unutra ne smem da uđem, jer bi i voda sa mnom. I iz tih

muka se probudim. Sigurno mi je Mutka bolestan ili još

gore.“

Bilo mu je određeno da ga iz života odnesu upravo talasi: kroz nekoliko meseci zagrliće se sa Smrću u valovima Jonskog mora.

Ne može se reći da je izvršenje presude čekao sasvim skrštenih ruku. Zbirka „Mi čekamo cara“ može se razumeti kao trzaj prema društveno i nacionalno korisnom postojanju; ta knjiga, kao i brak sa odanom ženom, doneli su mu kratkotrajno ohrabrenje. U letopis zlih slučajnosti – a one, u računici sudbine, nikad nisu slučajne – ulazi i jedna nespretnost u sređivanju materijalnih prilika porodice. Napuštajući Krf, zamoliće jednog poznanika da ženi, u Beograd, prosleđuje njegove prinadležnosti. Imalac ovlašćenja je pogazio obećanje: mesecima je novac zadržavao za sebe. Saznavši za to, pohita na Krf da ispravi grešku. U dopisnici, upućenoj Tinki iz Italije, stoji: „Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.“

Smrt je čekala da izvrši ono što se od nje očekivalo. Šesnaestog maja 1917. brod je naleteo na nemačku minu. U džepu utopljenika nađen je jedan bezvredni novčić.

Ni potomstvo mu nije bilo bolje sreće. „Dva cveta iz četiri rata“, kako je video svoju decu, nestaće u dva ratna vihora. Ćerka Gordana strada u šestoj godini, od opekotina zadobijenih u požaru. Sin Mutimir je, godine 1940, završio Pravni fakultet. Kao Dražin oficir za vezu (rezervni sastav) vraća se, po svršetku rata, u Beograd. Početkom 1945. odlazi na sahranu jednog prijatelja, i otada mu se gubi trag. Bili su to meseci kad su ljudi ubijani bez sudskih procesa…

Ima ljudi s kojima život isproba sve svoje zle veštine kako bi se potvrdila Euripidova reč da je „patnja gvozdeni zakon prirode“.

[/restrictedarea]