Милован Данојлић
Дис је у Француској, као избеглица, провео непуну годину дана, од лета 1916. до пролећа 1917. Језика није знао нити га је за тог, изнуђеног боравка, учио. Слутио је – а слутње су биле његово једино и највише знање – да се ближи час кад му ниједан земаљски језик неће бити потребан. Црни туђин у белом свету, он се и међу својима осећао као последњи човек. Избегличко прихватилиште налазило се у приморском насељу Петит-Дал (Petites-Dalles) на обали Ламанша. Морила га је брига за породицу засновану уочи Балканских ратова, остављену у окупираном Београду. Лишен тог, најчвршћег ослонца, нашао се у олуји злих, застрашујућих наслућивања. Због ратне цензуре и скучених техничких могућности, све везе са родном земљом биле су прекинуте. Данас, са мобилном телефонијом и Интернетом, ми не можемо ни замислити степен одсечености човека-усамљеника, и иначе крхког душевног устројства. Жена и двоје малолетне деце привиђали су му се као нестварне сенке из грубо прекинутог сна. Онде, на нормандијској обали, осећао се као бродоломац избачен на пусту обалу. Приповедач и преводилац француске лирике, Никола Трајковић, познаник из истог прихватног центра, оставио је сведочење:
„Запуштене косе, у овешталом оделу, натуштена и суморна лика, мало је с ким говорио, мислима сав у отаџбини. Некипут није се чак ни свлачио пред спавање него је спавао онако обучен.“
У таквом расположењу испевани су познати стихови:
У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мисо да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! Шта ли данас у Србији ради?
[restrictedarea]„Млади предео“ је родно поднебље, завичај неге и вечног пролећа, а „лепа звезда, мајка и робиња“ вољена жена. Она му је, први пут на краткој и кривудавој животној стази, подарила осећај пријатељске међуупућености и охрабрујуће смештености. Сећања на ускраћену срећу увећавала су текућу муку. Лични и народни удес отелотворили су се у једној души и једном гласу.
На списку учесника добротворне приредбе одржане крајем августа 1916, Дис је најављен као „Владислав Петковић, књижевник из Београда“. Каква бирократска површност и неприкладност! Цењено грађанско занимање (књижевник!) не пристаје уклетом песнику. Његових 6-7 песама теже су од педесетак ваљано написаних „књижевничких“ романа. Поезија није занимање, она је проклетство и благослов Неба. Она се не пише, она се излива са дахом и са крвљу.
Нашег су „књижевника“ увукли у церемонијални обред благодарења домаћинима, где је тешко одржати се на лепој људској висини. Дис је своју беседу написао на српском, а на француски ју је превео и прочитао студент Бора Мартинац. На приредби се још огласио адвокат из Ниша, један студент усхићен лепотама Париза, те локални представник власти. Овакви изливи су по правилу лишени укуса и мере; преслађена фразеологија банализује и карикира добре намере и искрена осећања. И политичари би се морали чувати претераног захваљивања, поготово ако благодаре јачима и богатијима. Захвалност је врлина кад се негује уз чување поноса, она би требало да нас уздиже према добротвору, а не да нас унижава.
Песник се, срећом, сетио једне епизоде из подвижништва наше војске, у сатима кад је аустријска артиљерија разарала брегове и цепала шумска стабла, на положају код Пожаревца, са борачким геслом:
„Борићемо се до краја, а биће како мора бити.“
Са овим исказом, песник се усправио у приземљу једнолике литургије захваљивања. Једино смо у изгибији равноправни са моћницима, а понекад их и превазилазимо. Песник уздиже начело патње до фаталистичког самопоуздања. Са живописне нормандијске обале, овековечене на платнима Клода Монеа и Берте Моризо, шаље ђачки одримован двостих:
Добро ми је данас ту, под туђим небом,
Ал ми срце труне за мојом колебом.
Слутње ће се, убрзо, почети обистињивати. Слом је неизбежан; Дис се за њ припремао годинама. Скерлић се оглушио о једну психолошку истину коју и ми, у свакодневном животу, често пренебрегавамо. Песимизам наших ближњих најчешће нам се чини претеран и неоправдан, а у поезији помало књишки. Сваку жалопојку, међутим, требало би узимати озбиљно, нарочито ако нам извори нису јасни. И кад неко парадира са несрећом, он то не чини без дубоког разлога.
Почетком јуна 1916, у писму Зарији Р. Поповићу, Дис описује један тежак сан, мрачно предосећање краја своје породице, и свог краја:
„А збиља је овде лепо!
И да мени може игде да буде добро, овде би ми било
најбоље. Јер и мени и вама и толиким другим свеједно је: овде,
или у двору, ал нигде без јада. Ето на пр. ја сам данас сасвим
утучен. Ваљда због ове осеке (вода опада до 5 метара) и
плиме (за 5 м. вода расте), ноћас сањам Београд,
госпа-Тинку, неку тепсију с питом од меса. Ко ја носим
ту тепсију, а наједном вода, мутна вода, изађе преда ме и
поче да расте. Тепсију ми изврну, а мене таласи повукоше
собом. Ја се почех борити са таласима, из све снаге запињати,
да идем кући да спасем мог Мутимира. Дођем тамо, али
унутра не смем да уђем, јер би и вода са мном. И из тих
мука се пробудим. Сигурно ми је Мутка болестан или још
горе.“
Било му је одређено да га из живота однесу управо таласи: кроз неколико месеци загрлиће се са Смрћу у валовима Јонског мора.
Не може се рећи да је извршење пресуде чекао сасвим скрштених руку. Збирка „Ми чекамо цара“ може се разумети као трзај према друштвено и национално корисном постојању; та књига, као и брак са оданом женом, донели су му краткотрајно охрабрење. У летопис злих случајности – а оне, у рачуници судбине, никад нису случајне – улази и једна неспретност у сређивању материјалних прилика породице. Напуштајући Крф, замолиће једног познаника да жени, у Београд, прослеђује његове принадлежности. Ималац овлашћења је погазио обећање: месецима је новац задржавао за себе. Сазнавши за то, похита на Крф да исправи грешку. У дописници, упућеној Тинки из Италије, стоји: „Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“
Смрт је чекала да изврши оно што се од ње очекивало. Шеснаестог маја 1917. брод је налетео на немачку мину. У џепу утопљеника нађен је један безвредни новчић.
Ни потомство му није било боље среће. „Два цвета из четири рата“, како је видео своју децу, нестаће у два ратна вихора. Ћерка Гордана страда у шестој години, од опекотина задобијених у пожару. Син Мутимир је, године 1940, завршио Правни факултет. Као Дражин официр за везу (резервни састав) враћа се, по свршетку рата, у Београд. Почетком 1945. одлази на сахрану једног пријатеља, и отада му се губи траг. Били су то месеци кад су људи убијани без судских процеса…
Има људи с којима живот испроба све своје зле вештине како би се потврдила Еурипидова реч да је „патња гвоздени закон природе“.
[/restrictedarea]