Iznad neumitne konačnosti

Povodom knjige Milivoja Pavlovića: Ogledalo Dobrice Ćosića

Piše Nikola Cvetković

Uprkos višedecenijskim optužbama, napadima, montiranim podmetanjima Ćosiću da je kreator i vođa velikosrpskog nacionalizma, autor ovog dela posvedočava njegovu značajnu međunarodnu i kosmopolitsku opredeljenost. Ta internacionalna usmerenost istovremeno je sastavni deo njegovog nacionalnog angažmana i delovanja u onom modernom smislu i značenju, o kojem svedoči Miloš Crnjanski

Ogledalo je višeslojni simbol, vrlo bogatog značenja u smislu samostvaranja, pravde, istine, duše i mudrosti; njemu se pridaju stara i tradicionalna verovanja: da odraz i njegov uzor stoje u izvesnoj magijskoj vezi. Prema tom verovanju, ogledala „mogu da zadrže dušu i životnu snagu osobe koja se ogleda…“ (Ogledalo simbolizuje um i smirajnost mudraca: Um mudraca, budući da miruje, postaje ogledalo svemira – Čuang Ce). U slovenskoj mitologiji, ogledalo predstavlja simbol udvajanja stvarnosti i granicu između svetova; „pridaje mu se nadnaravna snaga, sposobnost da može ponovo stvarati ne samo vidljivi svet nego i nevidljivi i, čak, onostrani“ (Slovenska mitologija – Enciklopedijski rečnik, „Zepter book world“, Beograd, 2001, str. 399). Od ogledala (speculum) potiče reč spekulacija, što označava posmatranje neba i kretanje zvezda pomoću ogledala. Za Kanta, spekulacija predstavlja saznanje koje je upravljeno na duhovnost i umnost. Opredeljujući se za naslov „Ogledalo Dobrice Ćosića“, Milivoje Pavlović je verovatno imao u vidu pomenutu višeznačnost simbola ogledala, njihovu funkciju i spekulativnost u kantovskom smislu reči.

Knjiga „Ogledalo Dobrice Ćosića“ govori jezikom činjenica, koje nisu samo faktografska svedočanstva o onome što je prisutno, ili se dogodilo, što je bilo, biva i jeste, izdejstvovani factum, već u zbiru predstavljaju ono što je na delu, pa i više od toga, samu egzistenciju, slobodno delujućeg pisca, javnog poslenika, disidenta, način njegovog opstajanja, njegovo bivstvovanje i filozofiju, političku etiku i poetiku, kao samosvojnog bića, što svim snagama teži faktičkoj istinitosti (stanje na Kosovu i Metohiji) suštastvu osvešćenog i prosvetljenog u ličnom, privatnom i porodičnom životu (Božica i Ana) u trajanju i odolevanju delom, iznad neumitne konačnosti. Autor Milivoje Pavlović je dokumentarno/faktografski istraživao i preispitivao niz svakovrsnih činjenica, podataka, istorijskih, biografskih, autobiografskih, sociopolitičkih, predmetnih, životvornih opažanja, produbljenih studijskih, esejističkih i žurnalističkih viđenja, istančanog i proosećanog posmatranja i utvrđivanja, koje podrazumeva postojanje i delotvorno opstajanje u celini duhovnosti.

[restrictedarea]

ZABLUDE I ISTORIJSKI DALTONIZAM Krupne društveno-istorijske i ljudske istine, koje otkriva Ćosić, a neposredno ih obelodanjuje, stvaralački reinterpretira Milivoje Pavlović, uzdižu se i nešto su više od pojedinačnih, parcijalnih činjenica, uzetih same za sebe; one se, kao takve, u sažetom zbiru i organizovanoj celini, približavaju koncepciji, pa i intuiciji shvaćenoj kao životvorni tok, neposrednije povezan sa čitavim društveno-procesualnim razvojnim nastojanjima jugoslovenskog i srpskog društva, progresivnih kao i antidemokratskih strujanja, sa složenim tendencijama opšteg društveno -ekonomskog, kulturno-obrazovnog, i umetničkog rasta i razvoja.

Na početku ovog osvrta, treba istaći da Milivoje Pavlović ne istražuje kod velikog pisca neke najopštije humanističko-filozofske, državne, nacionalno-narodne, političke, socijalne, kulturološke teme, već u Ćosićevoj životno-filozofskoj koncepciji sagledava i preispituje brojne i svakovrsne probleme, koji su trajnije otvoreni, ponekad dramatično aktuelni i duboko neizvesni, što proizilazi skoro iz celine bića državno-nacionalnog istrajavanja i njegov su puni izraz. Ti vrlo delikatni, otvoreni i ponekad nerazrešivi problemi i nevolje uglavnom su nacionalne, državotvorne, društveno-političke, kulturološke, etičke, socijalne prirode. Dobro je to što književni istoričar i kulturolog Pavlović (pored ostalog, on je, od početka osamdesetih godina, objavio nekoliko knjiga i studija posvećenih fenomenu kulture i teorijsko-poetološkim aspektima: Kultura od do (1980) Kulturni frontovi i pozadina (1984) Knjiga o himni (1984, 1986, 1990) Himna – sto pitanja i sto odgovora (1998) Avangarda, neoavangarda i signalizam (2003) i dr.) pored kapitalno vrednih Ćosićevih dela i tekstova, posebnu pažnju obraća nekim naizgled manje značajnim prilozima, zapisima, člancima, uzgrednim beleškama, naznakama, fragmentima, što su prisnije i neposrednije povezani sa nacionalnim životvornim tokovima i sasvim konkretnim, aktuelnim, društveno-istorijskim zbivanjima i prelamanjima. U tom smislu, ovaj autor je uočio, na svetlo dana izneo, protumačio i ponudio i neke nove i nešto drugačije faktografske, dokumentarne pojedinosti, važne za Ćosićevu razuđenu duhovnu i intelektualno-saznajnu biografiju. Izdvojio je, preciznije označio, pa i razotkrio neka manje znana, ili nedovoljno proučena i ispitana uporišta Ćosićevih misaonih, poetoloških, teorijsko-filozofskih koncepcija, bitnih stavova, naznačenih rešenja, kao i, s vremenom, novonametnutih pojava i problema, što su se kristalisali krajem prošlog i početkom novog milenijuma, a našli se u fokusu piščevih interesovanja. Tako je, na primer, izneo niz korisnih podataka o atmosferi u kojoj se rađao posleratni „Nin“ i političko-duhovnoj klimi u kojoj su vodeća književna i žurnalistička pera stvarno pomicala granice slobode štampe, svedočio o odjeku Ćosićevih proznih eksperimenata kod hrvatske publike (mišljenja Krleže, Matvejevića, Igora Mandića) zatim o korenima Ćosićevog bundžijskog karaktera i reaktivno-neurotičnoj dimenziji pisanja kao terapije (V. Jerotić) potom o tipologiji Ćosićevih romana – od romana-reke, preko porodičnog i političkog romana, do integralnog romana (M. Egerić) o mestu pojedinca u opštem istorijskom beznađu (M. Ekmečić) o „drugosrbijancima“ ravnodušnim prema srpskim patnjama, o spremnosti dela srpske inteligencije da služi stranim interesima, o edipalnom kompleksu u srpskom narodu – upravo na primeru odnosa prema Ćosiću (J. Rašković) o mehanizmu zabluda i istorijskom daltonizmu itd. Osnovu tih autorovih preispitivanja i izučavanja čine i pojedini najnoviji, do sada neobjavljeni zapisi, skice i beleške, sintetička piščeva kazivanja (posebno duži razgovor iz februara ove godine o Brozovom načinu vladanja, njegovom karakteru, poltronstvu srpskih političkih i vojnih rukovodilaca i stvarnom bilansu Titove epohe, s nizom pogrešnih poteza, ali i istinskih iskoraka – Ogledalo Dobrice Ćosića, str. 171–187) autorizovani i drugi, ponekad uzgredni, ali važni iskazi koji ističu Ćosićevu doslednost, hrabrost, čvrst etički stav i vidovitost.

U ovom delu ogleda se društveno-istorijska, kao i poetološka, i umetnički viđena stvarnost vremena u kojem je živeo i delao – metodološki uverljivo pokazuje Pavlovićeva knjiga. On ubedljivo oslikava (naj)bitnija obeležja nacionalno-istorijskih, sociopolitičkih, etičkih i drugih relevantnih zbivanja u datom vremenu, imajući u vidu i romansijerova umetnička pregnuća i probleme sa kojima se (za radnim stolom, ali i u javnom životu) suočavao. Pavlović, sa već ranije zasnovanim teorijskim pogledima i kriterijumima (npr. u knjizi Ključevi signalističke poetike, 1999.) prikazuje Ćosićevu aktivnu i nesustalu borbu za visokovredne humanističke ciljeve i težnje, za prevazilaženje društveno-ekonomskog, kulturno-obrazovnog, umetničko-estetskog, političko-demokratskog zaostajanja – uključujući tu i nasleđene tradicionalističke stavove i poglede, primitivna gledanja pojedinih nosilaca vlasti u Srbiji i Jugoslaviji i njihov odnos prema svetu i životu.

Polazeći od činjenice da istorijski procesi i tokovi nisu homogeni, kako nekima to izgleda, naš autor, kao i pisac kojim se bavi, ukazuje na brojne i svakovrsne društveno-političke i umetničko-stvaralačke protivurečnosti, prisutne u našem vremenu, uključujući i prethodni – Ćosiću „tuđi vek“. Pri tome, Pavlović čini napor da uoči i identifikuje one osnovne, krucijalne tendencije, koje dominiraju nad ostalima u određenoj epohi, imenujući ih i izdvajajući sa puno izbirljivosti i znalačke istančanosti.

Po Pavlovićevom mišljenju, upravo Ćosić i njegovo delo oličavaju sav onaj istorijsko-razvojni luk, pa, u izvesnom smislu, i njegovu dominantu i vrhunac. U tim složenim, protivrečnim i kontroverznim društvenim i umetničko-stvaralačkim stremljenjima, nastojao je da angažovano kritički ukaže na elemente svega onoga što je prevaziđeno i anahrono. Angažovano i borbeno-delatno u Ćosićevom opusu, kao i u Pavlovićevom viđenju i dokumentarističkoj interpretaciji, čini se, izražava ukupnost skoro svih snaga i energija u dramatičnim sučeljavanjima, ili bar one esencijalne elemente u tim otvorenim sukobima, i tako, na širokom fonu, predstavlja kritičko sagledanje protivrečja, sociopolitičke, umetničke, teorijske, književne, estetske i istorijsko-društvene celine. U tome je, pre svega, Ćosićev krupan doprinos društvenoj i kulturno-umetničkoj kritici postojećeg i onoga što se dogodilo na istorijskom planu, kao i literature i stvaralaštva uopšte.

Posebno je vredna pažnje etičko-politička osnova ove knjige, koja nedvosmisleno pokazuje temeljnu čvrstinu karaktera pisca „Deoba“, svojstvenu njegovoj prirodi, što se ispoljavala u bitnim htenjima, doslednom opredeljenju, preduzimljivom delovanju i etičkoj pouzdanosti. Ta se čvrstina i moralnost manifestovala u brojnim, kako kulturološkim, esnafskim i intimno-ličnim situacijama, tako i u složenim i protivrečnim prilikama društvenog, nacionalno-političkog i šireg, balkanskog i evropskog viđenja. Pokazao ju je ne samo u umetničkom slikanju Velikog rata („Veliki roman o Velikom ratu“ – D. Kovačević) tokom Narodnooslobodilačke borbe i potonjih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, a naročito u dramatičnim poratnim prilikama i okolnostima, plodnim za pisce ali teškim za javne delatnike. U tim burnim vremenima Ćosić se gotovo u svemu držao geteovski i kročeanski. Tada, kada su mnogi bili dezorijentisani, intelektualno i duhovno klonuli, i nisu se snalazili na sudbinskim prekretnicama, Ćosić je imao jasan smer i angažovano opredeljenje. I kada je grešio, dosledan u retkim momentima nedoslednosti (npr. kad je olako izjavio, 6. oktobra 2000, da je u Srbiji dan ranije pobedila demokratska revolucija, ili kad je iskazao previše vere u Đinđićevu energiju, ubrzo priznavši da on rukovodi Srbijom „kao privatnim preduzećem“ i da Skupštinom, vladinim resorima i javnim životom „vlada intelektualni ološ uz nadzor stranih ,eksperata‘ koji su okupirali sve državne ustanove u kojima se donose odluke“ – str. 45 Pavlovićeve knjige) nije se odricao svojih ključnih principijelnih stavova, iako su ga tegobne prilike mogle pokolebati, pogotovu u vremenima bliže prošlosti.

RACIONALNO JE STVARNO Pesimista po prirodi, kako je sam ponekad napominjao, i u najtežim, prelomnim istorijskim i ličnim momentima, Ćosić je ostajao istrajan i konsekventan sebi, svojim, kroz unutrašnju borbu stečenim uverenjima i svojoj odaničkoj veri; znao je da sveukupno zlo i pošasti nikako ne mogu metafizički nadvladati ono što je istinski humano, dobro i plemenito, i da je Istorija (koja je zajedno sa literaturom, i njegova sudbina) shvaćena ne samo kao sled događaja već kao ukupnost života, u biti racionalna, a sve što je racionalno, tvrdi Hegel, to je i stvarno, i obrnuto.

U odeljcima o korenima srpsko-albanskih sukoba, dramatičnom raspadu Jugoslavije, krahu međunarodnog prava, bahatosti i cinizmu moćnih („Milosrdni anđeo“) nametnutom Bosanskom ratu i dr. Pavlović ukazuje na Ćosićev pregnantan i intelektualno angažovan, delatni stav i kritički odnos, kao i na izgrađenu visokomoralnu i društvenu poziciju, te humanističko i antiratno raspoloženje, što je preovlađivalo u njegovom javnim istupima, deklarativnim iskazima i tekstovima, dnevničkim zapisima, prepisci, književnoj publicistici, ali i u dinamičnom etičko-filozofskom delovanju.

Ćosić borbeno-aktivistički reaguje protiv svih ratnih, agresorskih, krizno-pogibeljnih situacija, žigošući ih kao anticivilizacijske. Autor „Korena“, prema Pavloviću, i u tim krvavo-dramatičnim prilikama ne zanemaruje važnost kulturnih i etičkih aspekata, svestan činjenice da posle svih sukoba, sudara, lomova i stradanja ipak mora doći vreme mira, sa određenim pregrupisavanjem snaga na širem geopolitičkom frontu, i uspostavljanja neizbežnog dijaloga pa i izvesne saradnje među sukobljenim stranama.

Pisac ove knjige o Ćosiću, hroničar, tumač i svedok sa velikim iskustvom, upravo iz celine delovanja svog junaka izvlači i posebno ističe te antiratne težnje i otpor fanatizmu i goropadnom nacionalizmu svake vrste, a pre svega onom zabludno-verskom. I tu Ćosić, kao i autor knjige o njemu, ostaju na utemeljenoj poziciji: da nikakva spolja nametnuta sociopolitička nužnost ne sme zadobiti neko opštije, univerzalnije obeležje, karakteristike i značenja. Ovaj eksplicitni stav i odmereno kritičko držanje skoro u svemu i u potpunosti izražava sam pisac „Vremena smrti“, o kome Pavlović, koji je i stručnjak za složene odnose s javnošću, nadahnuto, i na momente vrlo slikovito, ubedljivo i dokumentovano piše. Oni su, zajedno, odlučno protiv svih huškačkih podsticanja narodnih masa, naročito tokom devedesetih godina, kao i protiv svakog uzaludnog žrtvovanja, samožrtvovanja i stradanja, koje je vazda ugrožavalo srpski etnos.

Uprkos višedecenijskim optužbama, napadima, montiranim podmetanjima Ćosiću da je kreator i vođa velikosrpskog nacionalizma, Milivoje Pavlović posvedočava njegovu značajnu međunarodnu i kosmopolitsku opredeljenost. Ta internacionalna usmerenost istovremeno je sastavni deo njegovog nacionalnog angažmana i delovanja u onom modernom smislu i značenju, o kojem svedoči Miloš Crnjanski. Pisac „Vremena vlasti“ je bezmalo uvek, i više od svih drugih, vodio računa o srpskim državnim i nacionalnim interesima, težnjama i potrebama, naročito onda kada ih je aktuelna politička vlast, u minulim decenijama, previđala i zanemarivala, na šta inače Pavlović posredno skreće pažnju. O tome u Pavlovićevoj knjizi svedoče faksimili dokumenata o podršci Ćosića i njegovih prijatelja opozicionom delovanju Vojislava Šešelja i, čak, Alije Izetbegovića, osamdesetih godina prošlog veka, ili o tome kako ne samo da nije mrzeo šiptarski narod već je iz njegovih redova imao brojne prijatelje, a neke je, ovde imenovane, godinama čak i materijalno pomagao. I posle kraha komunističke Jugoslavije, Ćosića su antikomunisti, mondijalisti, „nezavisni novinari“, soroševci i plaćeni funkcioneri raznih „nevladinih organizacija“ koje se finansiraju iz budžeta vlada (čak i srpske!) neometano titulisali ne samo nacionalistom nego i ideologom nacionalizma. Gledajući kako „nastaje jedna ružna mladost koja istupa iz etosa i ustoličuje neodgovornost, amoralnost, hedonizam kao bivstvujući postulat“, Ćosić neveselo zaključuje (str. 78 Pavlovićeve knjige) da je u Srbiji, u stvari, „izvršena kriminalna revolucija“. Na iznenađenje samo onih koji nisu pažljivo čitali njegove romane i objavljene dnevničke zapise, niti pratili njegove javne nastupe, Ćosić nemilosno jasno kritikuje „takozvane petooktobarske vlasti“ koje „novodemokratski feudalizuju Srbiju za svoje privilegije“ i vode „raskolnu, kratkoumnu nacionalnu politiku“.

Dobrica Ćosić, kao nacionalni bard, ali i autor koji o njemu piše, imaju u vidu najopštije težnje i htenja koja su u saglasnosti sa savremenim civilizacijskim i internacionalnim tendencijama, ne prihvatajući globalizam i anglosaksonska, zapadnoevropska civilizacijska nametanja lažne multikulturalnosti na Kosovu i Metohiji. Humanista i internacionalac, Ćosić je ukupnim delom i nesustalim delovanjem, integralnom borbenom ličnošću, olimpijskim stavovima i držanjem, u svetskim razmerama afirmisanog kulturno-umetničkog čelnika, uzrastao do vrhunskog kosmopolitskog intelektualca, kakav je, u svoje vreme, bio italijanski estetičar i evropski nacionalno-kulturni poslenik Benedeto Kroče.

Upravo kao takav, Ćosić je podjednako zainteresovan i brižan, kada su u pitanju evropski i svetski razvojni procesi, sudari, nesporazumi i protivrečja, ali i naša domaća jugoslovenska/srpska sučeljavanja, kontroverze i duboke nedoumice, a gotovo uvek nastoji da pronađe odmerena, uravnotežena stanovišta, kloneći se kompromisa, i još više, izbegavajući konformizam i kompromitujuća nacionalno-politička zagovaranja sasvim privremenog, prolaznog karaktera.

VOŠTANICA ZA PRIJATELJE

Živeći dugo i intenzivno u stvaralaštvu i eposi, Ćosić je ostavio i dragocena svedočanstva o kulturnim i političkim prvacima vremena u kojem su „ideje gospodarile ljudskim životima“. Pavlović je knjigu o Ćosiću ispisivao i u dijalogu s brojnim Ćosićevim savremenicima i njihovim delom – od Andrića, Krleže, Selimovića, Đilasa i Daviča, preko Mihiza, Jovana Raškovića i Ljubomira Tadića, do Matije Bećkovića, Mihaila Markovića, Predraga Palavestre, Milorada Ekmečića, Dragana Nedeljkovića, Antonija Isakovića, Mome Kapora i Milovana Vitezovića. O mnogima od njih Ćosić je ispisao ili ispričao zaokružene i prilično koherentne portrete   – esejističko-biografske i psihografske medaljone sačuvanih ili izgubljenih prijateljstava, ali i vremena u kojem su živeli. O mnogima ovo su dosad najbolje napisana štiva, o nekima to su jedini istinski živući portreti. Ćosićeve reči o prijateljima pretežno su kazane osećanjima ljubavi i govorom o ljudskom dobru. Ovi portreti, osim što pokazuju da je bilo lepo imati Ćosića za prijatelja u dobu koje nije bilo odviše naklonjeno prisnijim ljudskim i intelektualnim vezama, unose te ličnosti u trajni arhiv nacionalnog pamćenja. Kako Pavlović ispravno primećuje, bez Ćosićeve „voštanice za prijatelje“ (tako glasi i naslov trećeg poglavlja knjige) neki od tih ljudi bili bi stvarno mrtvi.

Pavlović u dokumentarističko-faktografskoj knjizi o Dobrici Ćosiću posvećuje izuzetnu pažnju pažljivo biranim, glasovitim i izvornim dokumentima, od kojih se većina, oko 70 odsto, objavljuje prvi put, što ovo zanimljivo delo čini posebno privlačnim.

[/restrictedarea]