Поводом књиге Миливоја Павловића: Огледало Добрице Ћосића
Пише Никола Цветковић
Упркос вишедеценијским оптужбама, нападима, монтираним подметањима Ћосићу да је креатор и вођа великосрпског национализма, аутор овог дела посведочава његову значајну међународну и космополитску опредељеност. Та интернационална усмереност истовремено је саставни део његовог националног ангажмана и деловања у оном модерном смислу и значењу, о којем сведочи Милош Црњански
Огледало је вишеслојни симбол, врло богатог значења у смислу самостварања, правде, истине, душе и мудрости; њему се придају стара и традиционална веровања: да одраз и његов узор стоје у извесној магијској вези. Према том веровању, огледала „могу да задрже душу и животну снагу особе која се огледа…“ (Огледало симболизује ум и смирајност мудраца: Ум мудраца, будући да мирује, постаје огледало свемира – Чуанг Це). У словенској митологији, огледало представља симбол удвајања стварности и границу између светова; „придаје му се наднаравна снага, способност да може поново стварати не само видљиви свет него и невидљиви и, чак, онострани“ (Словенска митологија – Енциклопедијски речник, „Zepter book world“, Београд, 2001, стр. 399). Од огледала (speculum) потиче реч спекулација, што означава посматрање неба и кретање звезда помоћу огледала. За Канта, спекулација представља сазнање које је управљено на духовност и умност. Опредељујући се за наслов „Огледало Добрице Ћосића“, Миливоје Павловић је вероватно имао у виду поменуту вишезначност симбола огледала, њихову функцију и спекулативност у кантовском смислу речи.
Књига „Огледало Добрице Ћосића“ говори језиком чињеница, које нису само фактографска сведочанства о ономе што је присутно, или се догодило, што је било, бива и јесте, издејствовани factum, већ у збиру представљају оно што је на делу, па и више од тога, саму егзистенцију, слободно делујућег писца, јавног посленика, дисидента, начин његовог опстајања, његово бивствовање и филозофију, политичку етику и поетику, као самосвојног бића, што свим снагама тежи фактичкој истинитости (стање на Косову и Метохији) суштаству освешћеног и просветљеног у личном, приватном и породичном животу (Божица и Ана) у трајању и одолевању делом, изнад неумитне коначности. Аутор Миливоје Павловић је документарно/фактографски истраживао и преиспитивао низ сваковрсних чињеница, података, историјских, биографских, аутобиографских, социополитичких, предметних, животворних опажања, продубљених студијских, есејистичких и журналистичких виђења, истанчаног и проосећаног посматрања и утврђивања, које подразумева постојање и делотворно опстајање у целини духовности.
[restrictedarea]ЗАБЛУДЕ И ИСТОРИЈСКИ ДАЛТОНИЗАМ Крупне друштвено-историјске и људске истине, које открива Ћосић, а непосредно их обелодањује, стваралачки реинтерпретира Миливоје Павловић, уздижу се и нешто су више од појединачних, парцијалних чињеница, узетих саме за себе; оне се, као такве, у сажетом збиру и организованој целини, приближавају концепцији, па и интуицији схваћеној као животворни ток, непосредније повезан са читавим друштвено-процесуалним развојним настојањима југословенског и српског друштва, прогресивних као и антидемократских струјања, са сложеним тенденцијама општег друштвено -економског, културно-образовног, и уметничког раста и развоја.
На почетку овог осврта, треба истаћи да Миливоје Павловић не истражује код великог писца неке најопштије хуманистичко-филозофске, државне, национално-народне, политичке, социјалне, културолошке теме, већ у Ћосићевој животно-филозофској концепцији сагледава и преиспитује бројне и сваковрсне проблеме, који су трајније отворени, понекад драматично актуелни и дубоко неизвесни, што произилази скоро из целине бића државно-националног истрајавања и његов су пуни израз. Ти врло деликатни, отворени и понекад неразрешиви проблеми и невоље углавном су националне, државотворне, друштвено-политичке, културолошке, етичке, социјалне природе. Добро је то што књижевни историчар и културолог Павловић (поред осталог, он је, од почетка осамдесетих година, објавио неколико књига и студија посвећених феномену културе и теоријско-поетолошким аспектима: Култура од до (1980) Културни фронтови и позадина (1984) Књига о химни (1984, 1986, 1990) Химна – сто питања и сто одговора (1998) Авангарда, неоавангарда и сигнализам (2003) и др.) поред капитално вредних Ћосићевих дела и текстова, посебну пажњу обраћа неким наизглед мање значајним прилозима, записима, чланцима, узгредним белешкама, назнакама, фрагментима, што су присније и непосредније повезани са националним животворним токовима и сасвим конкретним, актуелним, друштвено-историјским збивањима и преламањима. У том смислу, овај аутор је уочио, на светло дана изнео, протумачио и понудио и неке нове и нешто другачије фактографске, документарне појединости, важне за Ћосићеву разуђену духовну и интелектуално-сазнајну биографију. Издвојио је, прецизније означио, па и разоткрио нека мање знана, или недовољно проучена и испитана упоришта Ћосићевих мисаоних, поетолошких, теоријско-филозофских концепција, битних ставова, назначених решења, као и, с временом, новонаметнутих појава и проблема, што су се кристалисали крајем прошлог и почетком новог миленијума, а нашли се у фокусу пишчевих интересовања. Тако је, на пример, изнео низ корисних података о атмосфери у којој се рађао послератни „Нин“ и политичко-духовној клими у којој су водећа књижевна и журналистичка пера стварно помицала границе слободе штампе, сведочио о одјеку Ћосићевих прозних експеримената код хрватске публике (мишљења Крлеже, Матвејевића, Игора Мандића) затим о коренима Ћосићевог бунџијског карактера и реактивно-неуротичној димензији писања као терапије (В. Јеротић) потом о типологији Ћосићевих романа – од романа-реке, преко породичног и политичког романа, до интегралног романа (М. Егерић) о месту појединца у општем историјском безнађу (М. Екмечић) о „другосрбијанцима“ равнодушним према српским патњама, о спремности дела српске интелигенције да служи страним интересима, о едипалном комплексу у српском народу – управо на примеру односа према Ћосићу (Ј. Рашковић) о механизму заблуда и историјском далтонизму итд. Основу тих ауторових преиспитивања и изучавања чине и поједини најновији, до сада необјављени записи, скице и белешке, синтетичка пишчева казивања (посебно дужи разговор из фебруара ове године о Брозовом начину владања, његовом карактеру, полтронству српских политичких и војних руководилаца и стварном билансу Титове епохе, с низом погрешних потеза, али и истинских искорака – Огледало Добрице Ћосића, стр. 171–187) ауторизовани и други, понекад узгредни, али важни искази који истичу Ћосићеву доследност, храброст, чврст етички став и видовитост.
У овом делу огледа се друштвено-историјска, као и поетолошка, и уметнички виђена стварност времена у којем је живео и делао – методолошки уверљиво показује Павловићева књига. Он убедљиво осликава (нај)битнија обележја национално-историјских, социополитичких, етичких и других релевантних збивања у датом времену, имајући у виду и романсијерова уметничка прегнућа и проблеме са којима се (за радним столом, али и у јавном животу) суочавао. Павловић, са већ раније заснованим теоријским погледима и критеријумима (нпр. у књизи Кључеви сигналистичке поетике, 1999.) приказује Ћосићеву активну и несусталу борбу за високовредне хуманистичке циљеве и тежње, за превазилажење друштвено-економског, културно-образовног, уметничко-естетског, политичко-демократског заостајања – укључујући ту и наслеђене традиционалистичке ставове и погледе, примитивна гледања појединих носилаца власти у Србији и Југославији и њихов однос према свету и животу.
Полазећи од чињенице да историјски процеси и токови нису хомогени, како некима то изгледа, наш аутор, као и писац којим се бави, указује на бројне и сваковрсне друштвено-политичке и уметничко-стваралачке противуречности, присутне у нашем времену, укључујући и претходни – Ћосићу „туђи век“. При томе, Павловић чини напор да уочи и идентификује оне основне, круцијалне тенденције, које доминирају над осталима у одређеној епохи, именујући их и издвајајући са пуно избирљивости и зналачке истанчаности.
По Павловићевом мишљењу, управо Ћосић и његово дело оличавају сав онај историјско-развојни лук, па, у извесном смислу, и његову доминанту и врхунац. У тим сложеним, противречним и контроверзним друштвеним и уметничко-стваралачким стремљењима, настојао је да ангажовано критички укаже на елементе свега онога што је превазиђено и анахроно. Ангажовано и борбено-делатно у Ћосићевом опусу, као и у Павловићевом виђењу и документаристичкој интерпретацији, чини се, изражава укупност скоро свих снага и енергија у драматичним сучељавањима, или бар оне есенцијалне елементе у тим отвореним сукобима, и тако, на широком фону, представља критичко сагледање противречја, социополитичке, уметничке, теоријске, књижевне, естетске и историјско-друштвене целине. У томе је, пре свега, Ћосићев крупан допринос друштвеној и културно-уметничкој критици постојећег и онога што се догодило на историјском плану, као и литературе и стваралаштва уопште.
Посебно је вредна пажње етичко-политичка основа ове књиге, која недвосмислено показује темељну чврстину карактера писца „Деоба“, својствену његовој природи, што се испољавала у битним хтењима, доследном опредељењу, предузимљивом деловању и етичкој поузданости. Та се чврстина и моралност манифестовала у бројним, како културолошким, еснафским и интимно-личним ситуацијама, тако и у сложеним и противречним приликама друштвеног, национално-политичког и ширег, балканског и европског виђења. Показао ју је не само у уметничком сликању Великог рата („Велики роман о Великом рату“ – Д. Ковачевић) током Народноослободилачке борбе и потоњих сукоба на тлу бивше Југославије, а нарочито у драматичним поратним приликама и околностима, плодним за писце али тешким за јавне делатнике. У тим бурним временима Ћосић се готово у свему држао гетеовски и крочеански. Тада, када су многи били дезоријентисани, интелектуално и духовно клонули, и нису се сналазили на судбинским прекретницама, Ћосић је имао јасан смер и ангажовано опредељење. И када је грешио, доследан у ретким моментима недоследности (нпр. кад је олако изјавио, 6. октобра 2000, да је у Србији дан раније победила демократска револуција, или кад је исказао превише вере у Ђинђићеву енергију, убрзо признавши да он руководи Србијом „као приватним предузећем“ и да Скупштином, владиним ресорима и јавним животом „влада интелектуални олош уз надзор страних ,експерата‘ који су окупирали све државне установе у којима се доносе одлуке“ – стр. 45 Павловићеве књиге) није се одрицао својих кључних принципијелних ставова, иако су га тегобне прилике могле поколебати, поготову у временима ближе прошлости.
РАЦИОНАЛНО ЈЕ СТВАРНО Песимиста по природи, како је сам понекад напомињао, и у најтежим, преломним историјским и личним моментима, Ћосић је остајао истрајан и консеквентан себи, својим, кроз унутрашњу борбу стеченим уверењима и својој оданичкој вери; знао је да свеукупно зло и пошасти никако не могу метафизички надвладати оно што је истински хумано, добро и племенито, и да је Историја (која је заједно са литературом, и његова судбина) схваћена не само као след догађаја већ као укупност живота, у бити рационална, а све што је рационално, тврди Хегел, то је и стварно, и обрнуто.
У одељцима о коренима српско-албанских сукоба, драматичном распаду Југославије, краху међународног права, бахатости и цинизму моћних („Милосрдни анђео“) наметнутом Босанском рату и др. Павловић указује на Ћосићев прегнантан и интелектуално ангажован, делатни став и критички однос, као и на изграђену високоморалну и друштвену позицију, те хуманистичко и антиратно расположење, што је преовлађивало у његовом јавним иступима, декларативним исказима и текстовима, дневничким записима, преписци, књижевној публицистици, али и у динамичном етичко-филозофском деловању.
Ћосић борбено-активистички реагује против свих ратних, агресорских, кризно-погибељних ситуација, жигошући их као антицивилизацијске. Аутор „Корена“, према Павловићу, и у тим крваво-драматичним приликама не занемарује важност културних и етичких аспеката, свестан чињенице да после свих сукоба, судара, ломова и страдања ипак мора доћи време мира, са одређеним прегруписавањем снага на ширем геополитичком фронту, и успостављања неизбежног дијалога па и извесне сарадње међу сукобљеним странама.
Писац ове књиге о Ћосићу, хроничар, тумач и сведок са великим искуством, управо из целине деловања свог јунака извлачи и посебно истиче те антиратне тежње и отпор фанатизму и горопадном национализму сваке врсте, а пре свега оном заблудно-верском. И ту Ћосић, као и аутор књиге о њему, остају на утемељеној позицији: да никаква споља наметнута социополитичка нужност не сме задобити неко општије, универзалније обележје, карактеристике и значења. Овај експлицитни став и одмерено критичко држање скоро у свему и у потпуности изражава сам писац „Времена смрти“, о коме Павловић, који је и стручњак за сложене односе с јавношћу, надахнуто, и на моменте врло сликовито, убедљиво и документовано пише. Они су, заједно, одлучно против свих хушкачких подстицања народних маса, нарочито током деведесетих година, као и против сваког узалудног жртвовања, саможртвовања и страдања, које је вазда угрожавало српски етнос.
Упркос вишедеценијским оптужбама, нападима, монтираним подметањима Ћосићу да је креатор и вођа великосрпског национализма, Миливоје Павловић посведочава његову значајну међународну и космополитску опредељеност. Та интернационална усмереност истовремено је саставни део његовог националног ангажмана и деловања у оном модерном смислу и значењу, о којем сведочи Милош Црњански. Писац „Времена власти“ је безмало увек, и више од свих других, водио рачуна о српским државним и националним интересима, тежњама и потребама, нарочито онда када их је актуелна политичка власт, у минулим деценијама, превиђала и занемаривала, на шта иначе Павловић посредно скреће пажњу. О томе у Павловићевој књизи сведоче факсимили докумената о подршци Ћосића и његових пријатеља опозиционом деловању Војислава Шешеља и, чак, Алије Изетбеговића, осамдесетих година прошлог века, или о томе како не само да није мрзео шиптарски народ већ је из његових редова имао бројне пријатеље, а неке је, овде именоване, годинама чак и материјално помагао. И после краха комунистичке Југославије, Ћосића су антикомунисти, мондијалисти, „независни новинари“, сорошевци и плаћени функционери разних „невладиних организација“ које се финансирају из буџета влада (чак и српске!) неометано титулисали не само националистом него и идеологом национализма. Гледајући како „настаје једна ружна младост која иступа из етоса и устоличује неодговорност, аморалност, хедонизам као бивствујући постулат“, Ћосић невесело закључује (стр. 78 Павловићеве књиге) да је у Србији, у ствари, „извршена криминална револуција“. На изненађење само оних који нису пажљиво читали његове романе и објављене дневничке записе, нити пратили његове јавне наступе, Ћосић немилосно јасно критикује „такозване петооктобарске власти“ које „новодемократски феудализују Србију за своје привилегије“ и воде „расколну, краткоумну националну политику“.
Добрица Ћосић, као национални бард, али и аутор који о њему пише, имају у виду најопштије тежње и хтења која су у сагласности са савременим цивилизацијским и интернационалним тенденцијама, не прихватајући глобализам и англосаксонска, западноевропска цивилизацијска наметања лажне мултикултуралности на Косову и Метохији. Хуманиста и интернационалац, Ћосић је укупним делом и несусталим деловањем, интегралном борбеном личношћу, олимпијским ставовима и држањем, у светским размерама афирмисаног културно-уметничког челника, узрастао до врхунског космополитског интелектуалца, какав је, у своје време, био италијански естетичар и европски национално-културни посленик Бенедето Кроче.
Управо као такав, Ћосић је подједнако заинтересован и брижан, када су у питању европски и светски развојни процеси, судари, неспоразуми и противречја, али и наша домаћа југословенска/српска сучељавања, контроверзе и дубоке недоумице, а готово увек настоји да пронађе одмерена, уравнотежена становишта, клонећи се компромиса, и још више, избегавајући конформизам и компромитујућа национално-политичка заговарања сасвим привременог, пролазног карактера.
ВОШТАНИЦА ЗА ПРИЈАТЕЉЕ
Живећи дуго и интензивно у стваралаштву и епоси, Ћосић је оставио и драгоцена сведочанства о културним и политичким првацима времена у којем су „идеје господариле људским животима“. Павловић је књигу о Ћосићу исписивао и у дијалогу с бројним Ћосићевим савременицима и њиховим делом – од Андрића, Крлеже, Селимовића, Ђиласа и Давича, преко Михиза, Јована Рашковића и Љубомира Тадића, до Матије Бећковића, Михаила Марковића, Предрага Палавестре, Милорада Екмечића, Драгана Недељковића, Антонија Исаковића, Моме Капора и Милована Витезовића. О многима од њих Ћосић је исписао или испричао заокружене и прилично кохерентне портрете – есејистичко-биографске и психографске медаљоне сачуваних или изгубљених пријатељстава, али и времена у којем су живели. О многима ово су досад најбоље написана штива, о некима то су једини истински живући портрети. Ћосићеве речи о пријатељима претежно су казане осећањима љубави и говором о људском добру. Ови портрети, осим што показују да је било лепо имати Ћосића за пријатеља у добу које није било одвише наклоњено приснијим људским и интелектуалним везама, уносе те личности у трајни архив националног памћења. Како Павловић исправно примећује, без Ћосићеве „воштанице за пријатеље“ (тако гласи и наслов трећег поглавља књиге) неки од тих људи били би стварно мртви.
Павловић у документаристичко-фактографској књизи о Добрици Ћосићу посвећује изузетну пажњу пажљиво бираним, гласовитим и изворним документима, од којих се већина, око 70 одсто, објављује први пут, што ово занимљиво дело чини посебно привлачним.
[/restrictedarea]