Drugi briselski sporazum

Piše Nikola Vrzić

Kakav se to nepovratan napredak u odnosima sa Kosovom od Srbije zahteva u zamenu za otvaranje prvih nekoliko pregovaračkih poglavlja o eventualnom učlanjenju naše zemlje u Evropsku uniju?

Zahvaljujući Viktoriji Nuland, zamenici američkog državnog sekretara, 13. decembra 2013. saznali smo da su Sjedinjene Američke Države, u proteklih dvadeset i nekoliko godina, investirale pet milijardi dolara u formiranje evroatlantističkih struktura u Ukrajini koje su zemlju, proevropskim oružanim pučem, otrgle iz bratskog, a uz to i ekonomski isplativog, zagrljaja sa Rusijom: „Od ukrajinske nezavisnosti 1991, SAD su podržale Ukrajince u izgradnji demokratskih veština i institucija (…) koje su preduslovi za ostvarenje evropskih aspiracija Ukrajine. Investirali smo preko pet milijardi dolara da pomognemo Ukrajini u ostvarenju ovih i drugih ciljeva koji će obezbediti sigurnu i prosperitetnu i demokratsku Ukrajinu.“ Svi znamo kako se to završilo. A sasvim nedavno, iz usta njenog saradnika Brajana Hojta Jija – pomoćnika zamenika državnog sekretara SAD zaduženog za američke odnose sa zemljama centralne i „južno centralne“ Evrope među koje spadamo i mi – izletelo je i priznanje o količini novca koji je u istu svrhu investiran na prostorima onoga što Amerikanci nazivaju Zapadnim Balkanom: preko sedam milijardi dolara, naravno, ne računajući ono što su uložili 1999. godine kada su nas bombardovali. Hojt Ji, 29. aprila u Vašingtonu, u raportu pred Potkomitetom za Evropu američkog Predstavničkog doma, Donjeg doma Kongresa, pod naslovom „Postizanje mira i stabilnosti na Balkanu: 20 godina posle Dejtonskog sporazuma“: „Privlačnost članstva u EU i NATO-u – potpomognuta angažovanjem i asistencijom SAD – postala je transformišuća politička i ekonomska snaga na Zapadnom Balkanu… Od 1990, vlada SAD je obezbedila preko sedam milijardi dolara da podrži ova stremljenja.“

 

SUZBIJANJE RUSIJE Ovoliki uloženi – investirani, kako to preciznije reče Nulandova – novac, te milijarde dolara investirane pod krinkom izgradnje demokratskog društva imale su i sasvim opipljiv cilj. To je suzbijanje, kako reče Hojt Ji, „kompleksnog uticaja koje maligno delovanje Rusije ima na ovaj region“ – uostalom, baš kao i u Ukrajini – pri čemu je ovaj naš region „važniji nego ikada“ zbog toga što su „ruska agresija u Ukrajini i ISIL-ova vladavina terora u Siriji i Iraku očiglednom učinili geostratešku važnost Zapadnog Balkana“.

Rečju, rečima koje je izgovorio visoki američki zvaničnik u zvaničnom izveštaju američkim kongresmenima, SAD nisu na Balkanu i Srbiji angažovane zbog naše već zbog sopstvene dobrobiti, i sve što rade, ne rade da bi naš život učinili lagodnijim i prosperitetnijim i lepšim, već da bi zaštitile sopstvene geostrateške interese.

I ovo nas saznanje, to priznanje očiglednog koje se međutim zagubilo od silne propagande o američkoj pomoći u izgradnji demokratskih institucija i tržišne ekonomije, dovodi i do konkretnih poteza koje Vašington očekuje kako bi mu se investicija vratila, i to sa profitom. O tim očekivanjima govorio je i Hojt Ji, i američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi, o tim će očekivanjima srpskom premijeru Aleksandru Vučiću početkom juna u Vašingtonu govoriti i potpredsednik SAD Džozef Bajden, a o delu – najvažnijem delu – tih očekivanja prozborio je pre nekoliko dana i EU komesar za pregovore o proširenju Johanes Han, nagovestivši sadržinu Drugog briselskog sporazuma koji nam se sprema…

[restrictedarea]

Američka očekivanja – kojima je osnova spomenuto suzbijanje svakog mogućeg uticaja Rusije na Balkanu – izražena su u njihovoj želji za ulaskom Bosne i Hercegovine i Kosova u NATO, a i za jedno i za drugo im je neophodna pomoć Srbije; u BiH da bi slomila Republiku Srpsku, a sa Kosovom da se pomiri po uzoru na Istočnu i Zapadnu Nemačku, čemu će verovatno imati da posluži upravo novi sporazum u Briselu koji je, biranom rečju, najavio spomenuti komesar Han.

Što se BiH tiče, Hojt Ji je najavio „ustavne promene“ jer je „Ustav BiH zasnovan na Dejtonskom sporazumu, potpisanom pre 20 godina, i mora da bude prilagođen novim činjenicama i standardima“, a to znači centralizovan do mere potpunog obesmišljavanja RS, uostalom, sasvim u skladu sa tendencijom oduzimanja nadležnosti Srpskoj koja je praktično započela odmah po formiranju dejtonske BiH. No ne očekuje se pomoć Srbije samo oko gušenja Srpske, već i oko NATO-a jer, reče Hojt Ji, „Mi čvrsto verujemo da budućnost BiH leži u EU i NATO-u“. Kakve to veze ima sa Srbijom? Veza je direktna: nedavno je srpski član Predsedništva BiH Mladen Ivanić rekao da će BiH ući u NATO samo ako Srbija to učini prva, odnosno, „tu temu zapravo ne treba ni otvarati, jer za članstvo BiH u NATO nema uslova sve dok Srbija nije u tom savezu“. A da će (i) BiH zaista biti tema o kojoj će u Vašingtonu razgovarati Bajden i Vučić, potvrdio je i ambasador Kirbi: „Prvo će se razgovarati o situaciji u regionu… O odnosu sa Kosovom, ali i o Bosni i Hercegovini, gde ima određenih dešavanja, kojih je premijer Vučić sigurno svestan.“

Dok smo još kod NATO-a, treba reći i da je Hojt Ji pred kongresmenima pohvalio ulazak Srbije u IPAP kao program „kolaboracije Srbije i NATO-a“ (interesantno, upotrebio je baš tu reč – collaboration – umesto vrednosno neutralnije reči za saradnju, cooperation) koji „otvara novo poglavlje u političkim odnosima Srbije sa Alijansom“, čime je, uzgred, potvrdio pisanje „Pečata“ da ovde nije reč samo o vojnoj saradnji već pre svega o političkom stavljanju Srbije pod NATO nadležnost. Treba reći i da Hojt Ji nije direktno rekao – ali ni porekao – da i budućnost Srbije, kao BiH i Kosova, SAD vide u NATO-u, premda nije bio ni mnogo daleko od toga: „Zbog kontinuirane ruske agresije u Ukrajini, ostajemo pripravni. Mi smo u potpunosti posvećeni evroatlantskim integracijama regiona, i podržavamo takve težnje svih država Zapadnog Balkana.“ Ali to je, da SAD i Srbiju hoće u NATO-u, umesto Hojta Jia na istom saslušanju pred Kongresom eksplicitno izgovorila Suzan Fric, vršilac dužnosti pomoćnika administratora USAID-a za Evropu i Evroaziju: „Programi USAID-a u Srbiji imaju opšti strateški cilj podrške Srbiji u njenoj viziji da bude demokratska, prosperitetna i u potpunosti integrisana u evroatlantske institucije.“ I treba to priznanje imati u vidu svaki put kada vidite da je USAID podržao neki projekat u Srbiji.

 

BRISEL 2 No, okrenimo se Kosovu. Govoreći o Kosovu, Brajan Hojt Ji reče da je ono „članica brojnih regionalnih i međunarodnih organizacija“, da ga „pored SAD još 106 zemalja priznaje kao suverenu državu“, te da „SAD nastavljaju da aktivno ohrabruju bilateralna priznanja Kosova kroz razgovore sa onima koji ga ne priznaju na najvišim nivoima, kad god je to moguće.“ I: „Mi podržavamo konačno članstvo Kosova u NATO-u, OEBS-u i Evropskoj uniji.“ Dok, što se Srbije tiče, ono što SAD „najviše ohrabruje“ jeste „posvećenost briselskom dijalogu sa Kosovom pod pokroviteljstvom EU“, koji je – dijalog – „rezultirao normalizovanim odnosima i konkretnim dogovorima koji su povećali regionalnu bezbednost i razumevanje“.

Između ova dva iskaza – dosadašnji dogovori Beograda i Prištine i učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije – nešto nedostaje; ono drugo, naime, ne proističe iz prvog. Dogovori koje su Srbija i Kosovo dosad postigli nisu čak ni nužan, a kamoli dovoljan uslov za ulazak Kosova u OEBS, NATO i EU.

I to nas zapravo dovodi do pitanja šta je to što se od Srbije sada očekuje, a što je Brajan Hojt Ji ovom prilikom prećutao? Evo i odgovora: to što se prećutkuje jeste, upravo, Drugi briselski sporazum, Drugi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa.

Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, kolokvijalno nazvan Prvi briselski sporazum, parafirali su 19. aprila 2013. tadašnji premijeri Srbije i Kosova Ivica Dačić i Hašim Tači. Njime se, podsećamo, Srbija obavezala da će ukinuti sve svoje institucije na Kosovu i Metohiji i zameniti ih institucijama nezavisnog Kosova; drugim rečima, tim je sporazumom Srbija Kosovu podarila unutrašnji suverenitet.

Uzgred budi rečeno: kao kompenzaciju, kosmetski Srbi bi trebalo da dobiju Zajednicu srpskih opština (ZSO) koja će funkcionisati – član 4 – „u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima“ a „pravne garancije“ – član 2 – „će biti odgovarajući zakoni i ustavni zakon“ Kosova. Primena Prvog briselskog sporazuma zapela je sad na formiranju ZSO-a jer, kako je to na američkom Radiju Slobodna Evropa obelodanio Nenad Đurđević, koordinator Foruma za etničke odnose, „srpska strana govori da, iako statut Zajednice treba da bude po kosovskim zakonima, on treba da bude po kosovskim zakonima koji tek treba da se donesu u skladu sa dogovorom postignutim u Briselu, dok kosovska strana smatra da statut i Zajednica opština moraju biti po postojećem kosovskom zakonodavstvu“.

Ali bez obzira na to što ni prvi sporazum nije primenjen do kraja, u izgledu nam je drugi. Ovo nam je, uostalom, najavljeno i u Pregovaračkom okviru Srbije o eventualnom pristupanju Evropskoj uniji (eventualnom, zato što, kako takođe piše u tom Pregovaračkom okviru, čak i ako Srbija ispuni sve uslove koji se pred nju postave, EU zadržava pravo da je ne primi u članstvo, ako proceni da nema kapaciteta za dalje širenje) koji kaže da proces briselskog dijaloga „treba postepeno da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom“, pri čemu akcenat sada stavljamo na ono postepeno dovođenje do sveobuhvatne normalizacije. Šta je sledeći stepen(ik) u toj postepenosti koju nam nalaže EU, ako ne Drugi briselski sporazum? Da nam se upravo on sprema, svedoči i sam naziv dokumenta koji su 2013. parafirali Dačić i Tači. Da je on jedini koji ima da reguliše normalizaciju naših odnosa sa Kosovom, i bio bi nazvan Jedinim ili samo Sporazumom o principima koji regulišu normalizaciju odnosa; da iza njega ne treba da usledi i drugi, ne bi taj sporazum bio nazivan Prvim.

Ali kako znamo, ne samo da nam sledi Drugi briselski sporazum, već i da nam on sledi sasvim uskoro? O tome govori lično komesar Han, inače, čitamo li znake ispravno, govoreći o tome sasvim u saglasju sa Brajanom Hojtom Jijem i njegovom objavom američke želje za ulaskom Kosova u NATO, EU i OEBS u kome se, inače, odluke o prijemu novih članica donose jednoglasno pa bi o tome morala da se saglasi i Srbija.

 

NEPOVRATNI NAPREDAK Ove nedelje naime, u intervjuu Tanjugu, komesar je rekao: „Zajednička pozicija svih 28 zemalja članica je da treba prvo otvoriti poglavlja 23, 24 i 35, koja se tiču pravosuđa, osnovnih prava i normalizacije odnosa sa Prištinom, a da bi se među članicama postigao konsenzus da se ta poglavlja otvore“ – i evo sada suštine – „važno je da Srbija ostvari jasan i nepovratan napredak na ovim poljima.“

Kakav je, dakle, to nepovratan napredak koji Srbija tek treba da ostvari u normalizaciji odnosa sa Kosovom a još ga nije ostvarila, da bi joj prva pregovaračka poglavlja uopšte bila otvorena?

Stvar je u tome što Prvi briselski sporazum nije nepovratan zato što Srbija, koja ga je parafirala, makar u teoriji od njega može i da odustane, i time on postaje besmisleno parče papira. Ova nas – ponavljamo, makar i teoretska – mogućnost dovodi do narednog, Drugog briselskog sporazuma, koji bi morao da bude nepovratan upravo u meri u kojoj to Prvi nije baš zato što, na koncu, zavisi od volje Srbije. Kako će Drugi briselski sporazum omogućiti nepovratnu nezavisnost Kosova od volje Srbije? Tako što će – pošto je Prvim sporazumom Kosovo dobilo unutrašnji suverenitet – Drugim sporazumom ono dobiti i mogućnost sticanja međunarodnog legaliteta. Time će eventualno srpsko predomišljanje izgubiti na značaju, i proces će zbilja postati, kako to Han reče, nepovratan jer kosovska državnost neće zavisiti od Srbije već od međunarodnih sponzora njegove sadašnje kvazidržavnosti. I time će biti ostvaren spomenuti nužan, iako ne i dovoljan uslov za ispunjenje američke želje za učlanjenjem Kosova u OEBS, EU i NATO o kome je govorio Brajan Hojt Ji.

Ovo će dakle – prognoziramo – biti uslov za otvaranje prvih EU pregovaračkih poglavlja sa Srbijom, a kako se to otvaranje najavljuje do kraja ove godine, prognoziramo i da će ovakav Drugi briselski sporazum na dnevni red stići uskoro.

Ova prognoza – da će se „Briselom 2“ od Srbije zahtevati da se saglasi sa međunarodnim legalitetom Kosova, što će mu omogućiti da uđe u međunarodne organizacije čiji sada nije član, od UN-a do OEBS-a – ima osnova i ako se vratimo samo nekoliko godina unazad. Podsećamo, pre dve godine, kada je potpisivan Prvi briselski sporazum, bilo je zapelo oko tačke 14 ovog sporazuma; prvobitna verzija tog člana tražila je od Srbije da se obaveže da neće blokirati članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, što mu je otvaralo put i u UN i u OEBS i sve ostale međunarodne organizacije, ali Srbija na to – makar na to – nije pristala, te je i pronađena ona kompromisna formulacija po kojoj je „dogovoreno da dve strane neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju napredak neke od strana na njenom evropskom putu“. To što su pre dve godine Srbiji barem za toliko dali na volju, međutim, ne znači i da su zapadni sponzori kosovske nezavisnosti odustali od želje za ulaskom Kosova u međunarodne organizacije, o čemu uostalom uverljivo govore i citirane reči Brajana Hojta Jija.

KOSOVO U UN A da je zaista tako, videlo se i prošle godine kada je u Beogradu boravila delegacija nemačkih parlamentaraca predvođena pokojnim Andreasom Šokenhofom. Kako je pisao „Blic“, ovdašnji tabloid u nemačkom (su)vlasništvu, „nemački parlamentarci poručili srpskim kolegama: Srbija će u EU kada Kosovo uđe u UN“. „Pregovori sa EU neće početi dok se ne sprovede Briselski sporazum, a Srbija neće moći da uđe u EU dok Kosovo ne postane punopravni član UN. Sa ovako brutalnim uslovima je Andreas Šokenhof izašao pred srpske poslanike, saznaje ‚Blic‘ iz pouzdanih izvora… Rečenica da se ‚proces pridruživanja Srbije Uniji neće okončati dok Kosovo ne uđe u UN‘ do sada nije korišćena prilikom njihovih poseta, mada je od početka poznat uslov da ‚Srbija ne sme da sprečava članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama‘“…

I ovih dana (1. maja) „Blic“ javlja: „OTKRIVAMO: Srbija će morati da pusti Kosovo u UN. Ako žele da uđu u EU, Beograd i Priština imaju obavezu da potpišu još jedan sporazum kojim će se omogućiti prijem Kosova u Ujedinjene nacije. Punopravno članstvo Kosova u UN omogućiće i ulazak u druge međunarodne organizacije, poput OEBS-a, Saveta Evrope i, na kraju, Evropske unije, kažu zapadni diplomatski izvori ‚Blica‘ objašnjavajući šta donosi budući sporazum, takozvani ‚Brisel 2‘, o kojem se ovih dana spekuliše u javnosti.“

Samo nekoliko dana pre toga, prištinski koordinator u briselskom dijalogu Bljerim Šalja takođe govori o ulasku Kosova u UN: „Naš je cilj, ali je i zahtev Nemačke, da se mirovni sporazum između Kosova i Srbije potpiše 2016. godine. Njegovim potpisivanjem Kosovo će tražiti članstvo u UN i drugim međunarodnim organizacijama.“ Važno je napomenuti da je ovu izjavu Šalja dao 28. aprila, neposredno posle razgovora koje je sa kosovskim zvaničnicima u Prištini vodio šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer, a Šaljine reči nemačka ambasada u Prištini nije opovrgla. Štaviše, i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, u intervjuu „Novostima“ objavljenom tih dana, govori: „Od nas se traži da potpišemo sporazum sa privremenim institucijama samouprave u Prištini kojim bismo regulisali međusobne odnose. Od toga Nemačka neće odustati.“

„Blic“ pak, najavljujući zahtev za ulaskom Kosova u UN, navodi da „zapadni izvori odbacuju tvrdnje iz Prištine da bi se ‚Brisel 2‘ zvao ‚mirovni sporazum‘ i da bi ga dve strane potpisale 2016. godine“, ali navodi i da „zapadni izvori naglašavaju da to što bi Srbija omogućila ulazak Kosova u UN ‚ne mora da znači‘ da bi formalnopravno priznala kosovsku nezavisnost. Oni podsećaju da se Zapadna i Istočna Nemačka svojevremeno nisu priznale, ali su obe bile u UN“.

O čemu se, dakle, radi? Šta hoće a šta neće sadržavati „Brisel 2“, i hoće li se naš potpis na tom dokumentu od nas zatražiti na početku, ili na kraju pregovora? Nesaglasje je, zapravo, samo prividno. Zahtev za omogućavanjem ulaska Kosova u UN i druge međunarodne organizacije, taj „Brisel 2“ po ugledu na sporazum Istočne i Zapadne Nemačke od 21. decembra 1972. godine, biće postavljen kao uslov za otvaranje pregovaračkih poglavlja – to je onaj „nepovratan napredak“ o kome Han govori „da bi se među članicama postigao konsenzus da se ta poglavlja otvore“ – dok će i formalno priznanje kosovske nezavisnosti Srbiji biti kao zahtev postavljeno na kraju pregovora.

Razjašnjenja radi, spomenuti Ugovor o osnovama odnosa između Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike – koji nije podrazumevao uzajamno priznanje – obema je omogućio da 18. septembra 1973. budu primljene u punopravno članstvo u UN-u, a Istočnoj Nemačkoj i formalno priznanje SAD-a 4. septembra 1974, pri čemu treba imati u vidu da su SAD, do postizanja ovog sporazuma, to odbijale da učine zato što, prema američkom tumačenju, DDR „nije imala nikakvu legalnu validnost“.

Ovaj „model dve Nemačke“ – omogućavanje međunarodnog, ali ne i uzajamno priznanje – Srbiji je ponuđen još 2007. godine, što je srpska vlada Vojislava Koštunice, naravno, odbila. Ali je o tome svejedno nastavljeno da se razmišlja, o čemu svedoče i depeše američke diplomatije 08BELGRADE1338 i 10BRUSSELS85. U prvoj, tadašnji šef srpske diplomatije Vuk Jeremić kaže „da je takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, ‚ako budemo imali sreće‘“; druga pak, puno puta spominjana na ovim stranicama, opisujući sastanak predstavnika Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Italija) navodi da je „Francuska rekla da ‚međunemački‘ model može da bude samo privremeno rešenje, i da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova“.

Sa time su se svi i saglasili. I razmišljali su, samo, pokazuje dalje ova depeša, u kojem će momentu od Srbije zatražiti da potpiše onaj od dokumenata koji su joj namenili. Pa tako sada i dođosmo do Drugog briselskog sporazuma. Do uvođenja Kosova u Ujedinjene nacije, kao uslova da nam otvore pregovaračka poglavlja br. 23, 24 i 35…

[/restrictedarea]