Други бриселски споразум

Пише Никола Врзић
Какав се то неповратан напредак у односима са Косовом од Србије захтева у замену за отварање првих неколико преговарачких поглавља о евентуалном учлањењу наше земље у Европску унију?

Захваљујући Викторији Нуланд, заменици америчког државног секретара, 13. децембра 2013. сазнали смо да су Сједињене Америчке Државе, у протеклих двадесет и неколико година, инвестирале пет милијарди долара у формирање евроатлантистичких структура у Украјини које су земљу, проевропским оружаним пучем, отргле из братског, а уз то и економски исплативог, загрљаја са Русијом: „Од украјинске независности 1991, САД су подржале Украјинце у изградњи демократских вештина и институција (…) које су предуслови за остварење европских аспирација Украјине. Инвестирали смо преко пет милијарди долара да помогнемо Украјини у остварењу ових и других циљева који ће обезбедити сигурну и просперитетну и демократску Украјину.“ Сви знамо како се то завршило. А сасвим недавно, из уста њеног сарадника Брајана Хојта Јиjа – помоћника заменика државног секретара САД задуженог за америчке односе са земљама централне и „јужно централне“ Европе међу које спадамо и ми – излетело је и признање о количини новца који је у исту сврху инвестиран на просторима онога што Американци називају Западним Балканом: преко седам милијарди долара, наравно, не рачунајући оно што су уложили 1999. године када су нас бомбардовали. Хојт Ји, 29. априла у Вашингтону, у рапорту пред Поткомитетом за Европу америчког Представничког дома, Доњег дома Конгреса, под насловом „Постизање мира и стабилности на Балкану: 20 година после Дејтонског споразума“: „Привлачност чланства у ЕУ и НАТО-у – потпомогнута ангажовањем и асистенцијом САД – постала је трансформишућа политичка и економска снага на Западном Балкану… Од 1990, влада САД је обезбедила преко седам милијарди долара да подржи ова стремљења.“

 

СУЗБИЈАЊЕ РУСИЈЕ Оволики уложени – инвестирани, како то прецизније рече Нуландова – новац, те милијарде долара инвестиране под кринком изградње демократског друштва имале су и сасвим опипљив циљ. То је сузбијање, како рече Хојт Ји, „комплексног утицаја које малигно деловање Русије има на овај регион“ – уосталом, баш као и у Украјини – при чему је овај наш регион „важнији него икада“ због тога што су „руска агресија у Украјини и ИСИЛ-ова владавина терора у Сирији и Ираку очигледном учинили геостратешку важност Западног Балкана“.

Речју, речима које је изговорио високи амерички званичник у званичном извештају америчким конгресменима, САД нису на Балкану и Србији ангажоване због наше већ због сопствене добробити, и све што раде, не раде да би наш живот учинили лагоднијим и просперитетнијим и лепшим, већ да би заштитиле сопствене геостратешке интересе.

И ово нас сазнање, то признање очигледног које се међутим загубило од силне пропаганде о америчкој помоћи у изградњи демократских институција и тржишне економије, доводи и до конкретних потеза које Вашингтон очекује како би му се инвестиција вратила, и то са профитом. О тим очекивањима говорио је и Хојт Ји, и амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби, о тим ће очекивањима српском премијеру Александру Вучићу почетком јуна у Вашингтону говорити и потпредседник САД Џозеф Бајден, а о делу – најважнијем делу – тих очекивања прозборио је пре неколико дана и ЕУ комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан, наговестивши садржину Другог бриселског споразума који нам се спрема…

[restrictedarea]

Америчка очекивања – којима је основа споменуто сузбијање сваког могућег утицаја Русије на Балкану – изражена су у њиховој жељи за уласком Босне и Херцеговине и Косова у НАТО, а и за једно и за друго им је неопходна помоћ Србије; у БиХ да би сломила Републику Српску, а са Косовом да се помири по узору на Источну и Западну Немачку, чему ће вероватно имати да послужи управо нови споразум у Бриселу који је, бираном речју, најавио споменути комесар Хан.

Што се БиХ тиче, Хојт Ји је најавио „уставне промене“ јер је „Устав БиХ заснован на Дејтонском споразуму, потписаном пре 20 година, и мора да буде прилагођен новим чињеницама и стандардима“, а то значи централизован до мере потпуног обесмишљавања РС, уосталом, сасвим у складу са тенденцијом одузимања надлежности Српској која је практично започела одмах по формирању дејтонске БиХ. Но не очекује се помоћ Србије само око гушења Српске, већ и око НАТО-а јер, рече Хојт Ји, „Ми чврсто верујемо да будућност БиХ лежи у ЕУ и НАТО-у“. Какве то везе има са Србијом? Веза је директна: недавно је српски члан Председништва БиХ Младен Иванић рекао да ће БиХ ући у НАТО само ако Србија то учини прва, односно, „ту тему заправо не треба ни отварати, јер за чланство БиХ у НАТО нема услова све док Србија није у том савезу“. А да ће (и) БиХ заиста бити тема о којој ће у Вашингтону разговарати Бајден и Вучић, потврдио је и амбасадор Кирби: „Прво ће се разговарати о ситуацији у региону… О односу са Косовом, али и о Босни и Херцеговини, где има одређених дешавања, којих је премијер Вучић сигурно свестан.“

Док смо још код НАТО-а, треба рећи и да је Хојт Ји пред конгресменима похвалио улазак Србије у ИПАП као програм „колаборације Србије и НАТО-а“ (интересантно, употребио је баш ту реч – collaboration – уместо вредносно неутралније речи за сарадњу, cooperation) који „отвара ново поглавље у политичким односима Србије са Алијансом“, чиме је, узгред, потврдио писање „Печата“ да овде није реч само о војној сарадњи већ пре свега о политичком стављању Србије под НАТО надлежност. Треба рећи и да Хојт Ји није директно рекао – али ни порекао – да и будућност Србије, као БиХ и Косова, САД виде у НАТО-у, премда није био ни много далеко од тога: „Због континуиране руске агресије у Украјини, остајемо приправни. Ми смо у потпуности посвећени евроатлантским интеграцијама региона, и подржавамо такве тежње свих држава Западног Балкана.“ Али то је, да САД и Србију хоће у НАТО-у, уместо Хојта Јиа на истом саслушању пред Конгресом експлицитно изговорила Сузан Фриц, вршилац дужности помоћника администратора УСАИД-а за Европу и Евроазију: „Програми УСАИД-а у Србији имају општи стратешки циљ подршке Србији у њеној визији да буде демократска, просперитетна и у потпуности интегрисана у евроатлантске институције.“ И треба то признање имати у виду сваки пут када видите да је УСАИД подржао неки пројекат у Србији.

 

БРИСЕЛ 2 Но, окренимо се Косову. Говорећи о Косову, Брајан Хојт Ји рече да је оно „чланица бројних регионалних и међународних организација“, да га „поред САД још 106 земаља признаје као суверену државу“, те да „САД настављају да активно охрабрују билатерална признања Косова кроз разговоре са онима који га не признају на највишим нивоима, кад год је то могуће.“ И: „Ми подржавамо коначно чланство Косова у НАТО-у, ОЕБС-у и Европској унији.“ Док, што се Србије тиче, оно што САД „највише охрабрује“ јесте „посвећеност бриселском дијалогу са Косовом под покровитељством ЕУ“, који је – дијалог – „резултирао нормализованим односима и конкретним договорима који су повећали регионалну безбедност и разумевање“.

Између ова два исказа – досадашњи договори Београда и Приштине и учлањење Косова у међународне организације – нешто недостаје; оно друго, наиме, не проистиче из првог. Договори које су Србија и Косово досад постигли нису чак ни нужан, а камоли довољан услов за улазак Косова у ОЕБС, НАТО и ЕУ.

И то нас заправо доводи до питања шта је то што се од Србије сада очекује, а што је Брајан Хојт Ји овом приликом прећутао? Ево и одговора: то што се прећуткује јесте, управо, Други бриселски споразум, Други споразум о принципима који регулишу нормализацију односа.

Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа, колоквијално назван Први бриселски споразум, парафирали су 19. априла 2013. тадашњи премијери Србије и Косова Ивица Дачић и Хашим Тачи. Њиме се, подсећамо, Србија обавезала да ће укинути све своје институције на Косову и Метохији и заменити их институцијама независног Косова; другим речима, тим је споразумом Србија Косову подарила унутрашњи суверенитет.

Узгред буди речено: као компензацију, косметски Срби би требало да добију Заједницу српских општина (ЗСО) која ће функционисати – члан 4 – „у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима“ а „правне гаранције“ – члан 2 – „ће бити одговарајући закони и уставни закон“ Косова. Примена Првог бриселског споразума запела је сад на формирању ЗСО-а јер, како је то на америчком Радију Слободна Европа обелоданио Ненад Ђурђевић, координатор Форума за етничке односе, „српска страна говори да, иако статут Заједнице треба да буде по косовским законима, он треба да буде по косовским законима који тек треба да се донесу у складу са договором постигнутим у Бриселу, док косовска страна сматра да статут и Заједница општина морају бити по постојећем косовском законодавству“.

Али без обзира на то што ни први споразум није примењен до краја, у изгледу нам је други. Ово нам је, уосталом, најављено и у Преговарачком оквиру Србије о евентуалном приступању Европској унији (евентуалном, зато што, како такође пише у том Преговарачком оквиру, чак и ако Србија испуни све услове који се пред њу поставе, ЕУ задржава право да је не прими у чланство, ако процени да нема капацитета за даље ширење) који каже да процес бриселског дијалога „треба постепено да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума до краја приступних преговора са Србијом“, при чему акценат сада стављамо на оно постепено довођење до свеобухватне нормализације. Шта је следећи степен(ик) у тој постепености коју нам налаже ЕУ, ако не Други бриселски споразум? Да нам се управо он спрема, сведочи и сам назив документа који су 2013. парафирали Дачић и Тачи. Да је он једини који има да регулише нормализацију наших односа са Косовом, и био би назван Јединим или само Споразумом о принципима који регулишу нормализацију односа; да иза њега не треба да уследи и други, не би тај споразум био називан Првим.

Али како знамо, не само да нам следи Други бриселски споразум, већ и да нам он следи сасвим ускоро? О томе говори лично комесар Хан, иначе, читамо ли знаке исправно, говорећи о томе сасвим у сагласју са Брајаном Хојтом Јијем и његовом објавом америчке жеље за уласком Косова у НАТО, ЕУ и ОЕБС у коме се, иначе, одлуке о пријему нових чланица доносе једногласно па би о томе морала да се сагласи и Србија.

 

НЕПОВРАТНИ НАПРЕДАК Ове недеље наиме, у интервјуу Танјугу, комесар је рекао: „Заједничка позиција свих 28 земаља чланица је да треба прво отворити поглавља 23, 24 и 35, која се тичу правосуђа, основних права и нормализације односа са Приштином, а да би се међу чланицама постигао консензус да се та поглавља отворе“ – и ево сада суштине – „важно је да Србија оствари јасан и неповратан напредак на овим пољима.“

Какав је, дакле, то неповратан напредак који Србија тек треба да оствари у нормализацији односа са Косовом а још га није остварила, да би јој прва преговарачка поглавља уопште била отворена?

Ствар је у томе што Први бриселски споразум није неповратан зато што Србија, која га је парафирала, макар у теорији од њега може и да одустане, и тиме он постаје бесмислено парче папира. Ова нас – понављамо, макар и теоретска – могућност доводи до наредног, Другог бриселског споразума, који би морао да буде неповратан управо у мери у којој то Први није баш зато што, на концу, зависи од воље Србије. Како ће Други бриселски споразум омогућити неповратну независност Косова од воље Србије? Тако што ће – пошто је Првим споразумом Косово добило унутрашњи суверенитет – Другим споразумом оно добити и могућност стицања међународног легалитета. Тиме ће евентуално српско предомишљање изгубити на значају, и процес ће збиља постати, како то Хан рече, неповратан јер косовска државност неће зависити од Србије већ од међународних спонзора његове садашње квазидржавности. И тиме ће бити остварен споменути нужан, иако не и довољан услов за испуњење америчке жеље за учлањењем Косова у ОЕБС, ЕУ и НАТО о коме је говорио Брајан Хојт Ји.

Ово ће дакле – прогнозирамо – бити услов за отварање првих ЕУ преговарачких поглавља са Србијом, а како се то отварање најављује до краја ове године, прогнозирамо и да ће овакав Други бриселски споразум на дневни ред стићи ускоро.

Ова прогноза – да ће се „Бриселом 2“ од Србије захтевати да се сагласи са међународним легалитетом Косова, што ће му омогућити да уђе у међународне организације чији сада није члан, од УН-а до ОЕБС-а – има основа и ако се вратимо само неколико година уназад. Подсећамо, пре две године, када је потписиван Први бриселски споразум, било је запело око тачке 14 овог споразума; првобитна верзија тог члана тражила је од Србије да се обавеже да неће блокирати чланство Косова у међународним организацијама, што му је отварало пут и у УН и у ОЕБС и све остале међународне организације, али Србија на то – макар на то – није пристала, те је и пронађена она компромисна формулација по којој је „договорено да две стране неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак неке од страна на њеном европском путу“. То што су пре две године Србији барем за толико дали на вољу, међутим, не значи и да су западни спонзори косовске независности одустали од жеље за уласком Косова у међународне организације, о чему уосталом уверљиво говоре и цитиране речи Брајана Хојта Јија.

КОСОВО У УН А да је заиста тако, видело се и прошле године када је у Београду боравила делегација немачких парламентараца предвођена покојним Андреасом Шокенхофом. Како је писао „Блиц“, овдашњи таблоид у немачком (су)власништву, „немачки парламентарци поручили српским колегама: Србија ће у ЕУ када Косово уђе у УН“. „Преговори са ЕУ неће почети док се не спроведе Бриселски споразум, а Србија неће моћи да уђе у ЕУ док Косово не постане пуноправни члан УН. Са овако бруталним условима је Андреас Шокенхоф изашао пред српске посланике, сазнаје ‚Блиц‘ из поузданих извора… Реченица да се ‚процес придруживања Србије Унији неће окончати док Косово не уђе у УН‘ до сада није коришћена приликом њихових посета, мада је од почетка познат услов да ‚Србија не сме да спречава чланство Косова у међународним организацијама‘“…

И ових дана (1. маја) „Блиц“ јавља: „ОТКРИВАМО: Србија ће морати да пусти Косово у УН. Ако желе да уђу у ЕУ, Београд и Приштина имају обавезу да потпишу још један споразум којим ће се омогућити пријем Косова у Уједињене нације. Пуноправно чланство Косова у УН омогућиће и улазак у друге међународне организације, попут ОЕБС-а, Савета Европе и, на крају, Европске уније, кажу западни дипломатски извори ‚Блица‘ објашњавајући шта доноси будући споразум, такозвани ‚Брисел 2‘, о којем се ових дана спекулише у јавности.“

Само неколико дана пре тога, приштински координатор у бриселском дијалогу Бљерим Шаља такође говори о уласку Косова у УН: „Наш је циљ, али је и захтев Немачке, да се мировни споразум између Косова и Србије потпише 2016. године. Његовим потписивањем Косово ће тражити чланство у УН и другим међународним организацијама.“ Важно је напоменути да је ову изјаву Шаља дао 28. априла, непосредно после разговора које је са косовским званичницима у Приштини водио шеф немачке дипломатије Франк Валтер Штајнмајер, а Шаљине речи немачка амбасада у Приштини није оповргла. Штавише, и председник Србије Томислав Николић, у интервјуу „Новостима“ објављеном тих дана, говори: „Од нас се тражи да потпишемо споразум са привременим институцијама самоуправе у Приштини којим бисмо регулисали међусобне односе. Од тога Немачка неће одустати.“

„Блиц“ пак, најављујући захтев за уласком Косова у УН, наводи да „западни извори одбацују тврдње из Приштине да би се ‚Брисел 2‘ звао ‚мировни споразум‘ и да би га две стране потписале 2016. године“, али наводи и да „западни извори наглашавају да то што би Србија омогућила улазак Косова у УН ‚не мора да значи‘ да би формалноправно признала косовску независност. Они подсећају да се Западна и Источна Немачка својевремено нису признале, али су обе биле у УН“.

О чему се, дакле, ради? Шта хоће а шта неће садржавати „Брисел 2“, и хоће ли се наш потпис на том документу од нас затражити на почетку, или на крају преговора? Несагласје је, заправо, само привидно. Захтев за омогућавањем уласка Косова у УН и друге међународне организације, тај „Брисел 2“ по угледу на споразум Источне и Западне Немачке од 21. децембра 1972. године, биће постављен као услов за отварање преговарачких поглавља – то је онај „неповратан напредак“ о коме Хан говори „да би се међу чланицама постигао консензус да се та поглавља отворе“ – док ће и формално признање косовске независности Србији бити као захтев постављено на крају преговора.

Разјашњења ради, споменути Уговор о основама односа између Савезне Републике Немачке и Немачке Демократске Републике – који није подразумевао узајамно признање – обема је омогућио да 18. септембра 1973. буду примљене у пуноправно чланство у УН-у, а Источној Немачкој и формално признање САД-а 4. септембра 1974, при чему треба имати у виду да су САД, до постизања овог споразума, то одбијале да учине зато што, према америчком тумачењу, ДДР „није имала никакву легалну валидност“.

Овај „модел две Немачке“ – омогућавање међународног, али не и узајамно признање – Србији је понуђен још 2007. године, што је српска влада Војислава Коштунице, наравно, одбила. Али је о томе свеједно настављено да се размишља, о чему сведоче и депеше америчке дипломатије 08BELGRADE1338 и 10BRUSSELS85. У првој, тадашњи шеф српске дипломатије Вук Јеремић каже „да је такав немачки модел најбоље чему Србија може да се нада, ‚ако будемо имали среће‘“; друга пак, пуно пута спомињана на овим страницама, описујући састанак представника Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска, Италија) наводи да је „Француска рекла да ‚међунемачки‘ модел може да буде само привремено решење, и да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова“.

Са тиме су се сви и сагласили. И размишљали су, само, показује даље ова депеша, у којем ће моменту од Србије затражити да потпише онај од докумената који су јој наменили. Па тако сада и дођосмо до Другог бриселског споразума. До увођења Косова у Уједињене нације, као услова да нам отворе преговарачка поглавља бр. 23, 24 и 35…

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Neverovatan je ovaj covek dacici sami gradani koji glasaju za ove stranke pups penzioneri sps ovaj covek je uveo neku novu njemu znanu stranku koja radnike usrbiji uopste ne stiti gde je radncima povecana plata gde im je zajamceno da im netko ne dade otkaz na osnovu svog uveranj nacionalnog svojevoljnog i gde uopste radnici i intelektualci imaju u kompanijam vlasnitvo sto i trebaju da svoj zivot u tim kompanijma daju drugom a neamju vlasnitvo to je uloga socijalizma ova stranka nema veze s tim tim vise sto je s ds srbiju opljackao jer je tvorio vlast i dalje iz tko zna kojeg razloga gradani penzioneri i tko zna glasaju za ovu stranku.Njesmesnije je to koje sporazume potpisuju i kad ce srbija uvi u evropu u kojoj izgleda englezi izlaze i gde ce traziti priznaje kosova javno i gde sigruno za 15 godina nece uci jer je to javno reako austrijski ministar vanjskih poslova neshvatljivo je sto uopste zele srbi izgleda ne znaju ekonomiju ni ti imaju rezultat.Nre mozes cekati jos 30 godina proslo 20 da dodes na nivo iz 1991 i na to se pozivati da je recesija i time opravdavati se recesija nije u svajcarskoj norveskoj rusiji kini singapuru brazilu indiji luxemburgu austriji alziru monte karlu nemackoj svedskoj finskoj danskoj belgiji holandiji japanu autraliji kanadi americi zasto je u srbiji to izlgeda srbi ne znaju kad glasaju za ovakve

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *