Basarin demon istorije

Piše Nikola Marinković

Da se iza grotesknog, stilski izuzetno opterećenog pripovedanja krije ozbiljniji naum, pokazuje i niz delova teksta koji na različite načine upućuju na prethodna Basarina dela, što Anđela atentata, stoga, čini složenijim delom od npr. Gnusobe ili Mein kampfa

Prošle godine, u skladu sa i dalje žilavom kulturom sećanja, srpska javnost pokušala je da reafirmiše iskustva ratnika i atentatora iz 1914. godine, u kratkom naletu nacionalnog entuzijazma, pa je sem sporadičnih izuzetaka (poput romana Dževada Sabljakovića Kako ubiti gospodina Frojda i pripovetke Igora Marojevića Leta su ionako zamorna) izostalo umetničko oblikovanje suprotne strane, koji bi nas suočilo sa onim protiv čega smo se, pod imenom „revizije istorije“, tako glasno borili. Roman Anđeo atentata Svetislava Basare, iako sa godinu dana zakašnjenja, pojavljuje se kao mogućnost da, u skladu sa „politikom književnosti“, u javnost prodre glas poražene Austrougarske monarhije i tako ponovo, možda i na marginama književnog života, otvori ozbiljne rasprave. Nova knjiga autora Fame o biciklistima svakako poseduje taj potencijal, u najmanju ruku zbog eruditnog pripovedanja, koje pruža pogled na srpsku istoriju na koji većina čitalaca u Srbiji nije navikla. Ipak, sam tekst dela otkriva druge, pretežnije činioce smisla, bitnije od same mogućnosti da Srbi slušaju ispovest Franca Ferdinanda u posredovanju i oblikovanju Svetislava Basare.
Roman otvara citat iz sjajnog eseja Valtera Benjamina, koji sliku Angelus Novus Pola Klea tumači kao prikaz toka istorije kao toka užasa. Ova konzervativna, pesimistična slika istorije Basarinim čitaocima poznata je još iz njegovih ranijih, pretežno esejističkih knjiga (najviše u Drvetu istorije) ali se ozbiljni stil Benjaminovog eseja napušta već na prvim stranicama.
Glavninu teksta čine dva poglavlja, „Jerihonske trube sviraju Radecki marš“ i „Muzej gadosti“, oblikovana kao posmrtna ispovest Franca Ferdinanda svom, takođe posmrtnom, sekretaru Ferdinandu Berhtoldu. Istorijske, političke, pa i filozofske opaske glavnog lika stilizovane su sa dosta ironije, cinizma i groteske, pa se slika istorije u ovom delu prikazuje ne samo kao tabloid, što je autožanrovsko određenje teksta, već više kao lakrdija. Po principu snižavanja uzvišenog, zapleti velikih istorijskih događaja često se motivišu seksualnim frustracijama istorijskih likova („svi su, umesto glavom, razmišljali guzicama, slezinama, jetrama, mokraćnim bešikama“). U pitanju je karnevalizacija principa ozbiljne, političke istorije, gde se kao glavni pokretački princip prikazuje glupost, odnosno neprestano regresiranje od nekadašnjeg ideala apsolutne monarhije.
Za čitaoce kojima nisu poznati Basarini stavovi o monarhiji, ovo bi moglo delovati kao potpuno, iako ne i proizvoljno, parodiranje i relativizacija ovog istorijskog oblika vladavine („za sveopštu sprdnju i uveseljavanje“) da stvari nisu malo komplikovanije. Za Basarinog Franca Ferdinanda, kao i za njegovog tvorca u ranijim tekstovima, monarhija je duhovna kategorija, ali istovremeno i ograničenje pale, ozverene ljudske prirode da čini zlo drugima. Sa Francuskom buržoaskom revolucijom, a naročito sa romantizmom i kultom naroda, ova strana ljudske prirode dobija na zamahu i počinje svoj prodor u povest. Narodu, koji sve vulgarizuje, zagrobni naslednik bečkog trona suprotstavlja apsolutizam, kao idealan metod da se niža rasa (a za Ferdinanda su svi ljudi niža rasa) drži u pokornosti, a da istorija bude više razumna. Da se iza grotesknog, stilski izuzetno opterećenog pripovedanja krije ozbiljniji naum, pokazuje i niz drugih delova teksta koji na različite načine upućuju na prethodna Basarina dela, što Anđela atentata, stoga, čini složenijim delom od npr. Gnusobe ili Mein kampfa.
Obimom manji deo romana, „Correspondance diplomatique“, pseudopismima američkog i sovjetskog ambasadora, napose i samog J. B. Tita, stilizovan kao i ispovest Franca Ferdinanda, tabloidnu viziju istorije prenosi i na SFRJ. Na taj način se upotpunjuje osnovna, po rečima Nikole Miloševića, „teorijska optika“ romana. Ona je najuspelije formulisana u citatu Ridigera Zafranskog koji se nekoliko puta prenosi u tekstu: „Nisu, znači, slobodni ljudi bili ti koje je država ugnjetavala, ne, bile su to samo divlje zveri koje je ona držala na spasonosnim lancima.“
Ako se ova rečenica Zafranskog, istrgnuta iz konteksta, uporedi sa Ferdinandovim i rečima američkog ambasadora iz drugog dela romana (a, što da ne, i sa rečima realnih američkih ambasadora) Basarin roman-tabloid nije samo utopijsko, karnevalsko oslobađanje od užasa događajne istorije (od kojeg beži Kleov anđeo sa slike). Svestan nedovoljnosti groteske, Basara u Anđelu atentata legitimiše apsolutizam (monarhije, socijalizma, pa i novi, globalizma) kao mehanizme koji bi čoveka, kao „nižu rasu“, lišili mogućnosti delanja, a samim tim i slobode. Baš kako politika moćnih i inače čini, stilski mnogo lošije.