Vukov nož u leđa – Vuk Drašković, Isusovi memoari, „Laguna“, 2015.

Piše Nikola Marinković

Nemogući istorijski konstrukt prati i nemoguće pripovedanje. Vuk Drašković nije loš pripovedač, ali nije ni modernističkog tipa, što podrazumeva da ne bi trebalo da piše na način na koji ne ume, ako uopšte želi da napiše uspešan roman a ne neki hibridni žanr, na granici političke publicistike

S vremena na vreme, Vuk Drašković se vrati onome u čemu je objektivno najuspešniji – pisanju romana. Ova periodična vraćanja pisanju uvek prate promene ideologije autora, pa je interesantno analizirati kako se nekadašnji „kralj trgova“ prilagođava različitim vremenima, pokušavajući da ostvari sintezu koja bi ga održala u političkom životu.

U tom smislu, novi roman autora Noža nije izuzetak. Naslov sugeriše određeno pozivanje na biblijski podtekst i autor to pokušava da sprovede, što preko kompozicije (roman ima simboličkih dvanaest poglavlja), što preko hristolike figure glavnog junaka – fotoreportera Veljka Vujovića zvanog Ćopavi Isus. Naravno, tu je i neizbežni bilijski citat na početku iz Knjige Proroka Jeremije. No, da li je to umetnički uspešno?

CRNO-BELA PODELA Radnja romana smeštena je u građanski rat devedesetih godina, ali suštinski počinje 9. marta 1991. godine – mitologizovanim demonstracijama protiv Slobodana Miloševića, u romanu preimenovanog u Marka Lazića. Već na početku, u mešavini ekspresivne fokalizacije i toka svesti, događaji sa protesta prelamaju se kroz istorijsko-mitsku optiku junaka (na prvi pogled bez upliva Draškovićeve ideologije), pa tako policajci postaju Turci na koje je prst uperio knez Mihailo, dok napadaju demonstrante-ustanike koji hoće mir, sve pevajući četničke pesme. Junak zatim završava u bolnici, da bi se, posle kratke posete studentskim protestima na Terazijama, radnja nastavila u redakciji časopisa Srpsko slovo (odnosno, Srpska reč, za one koji se sećaju tadašnje uloge glasila SPO).

Ovako oblikovan zaplet nečega što pledira da bude antiratni roman vrlo je problematičan i nedorečen (kao i mnogo toga u romanu, što će se kasnije videti). Crno-bela podela na dobre i loše sasvim odudara od namere autora da bude „ni na čijoj strani u nacionalnom i ideološkom smislu“, kako u pogovoru piše recenzent. U filozofskom smislu, rat kao apsolutno zlo podrazumeva da u njemu nema samo dobre i samo loše strane, a sa istorijske tačke gledišta Vukovo mirotvorstvo sve je samo ne uverljivo.

Nemogući istorijski konstrukt prati i nemoguće pripovedanje. Vuk Drašković nije loš pripovedač, ali nije ni modernističkog tipa, što podrazumeva da ne bi trebalo da piše na način na koji ne ume, ako uopšte želi da napiše uspešan roman a ne neki hibridni žanr, na granici političke publicistike. Jer, sem Slobodana Miloševića i Vuka Draškovića (skromno preoblikovanog u „rok zvezdu“, „bradonju“, „Maksima“, a često se koristi i samo lična zamenica nabijena patetizmom – on), u opisima ratišta u Hrvatskoj pojavljuju se i general Ratko Mladić, preimenovan u Čavku, pojedini velikodostojnici SPC, združeni u izrazito negativni lik vladike Blebetala, kao i komandant Srpske garde Giška, ovaj put kao Vojin Glišić. Već u ovoj epizodi jasno je ko je na crnoj strani u „antiratnom“ romanu: država, odnosno Služba državne bezbednosti, SPC, Ratko Mladić, JNA i ustaše; a dobri su Giška, Srpsko slovo, glavni junak i on.

Ključna su, međutim, poglavlja koja tematizuju rat u Bosni i Hercegovini. U istorijskom romanu u kojem su sve institucije na koje je srpski narod mogao da se osloni – izvori zla, logično je da Srbi započinju rat protiv muslimana. (Upravo zbog toga je ova knjiga reklamirana kao „Roman koji nastavlja tamo gde je stao kultni roman Nož!“) Usvojivši ovaj politički stereotip drugosrbijanaca, roman i sam postaje stereotipan. Ratna stradanja muslimana svoj odjek imaju u postepenom gradiranju sve veće odbojnosti glavnog junaka prema narodu kojem pripada, od kojeg on beži u potpunu etnološku idilu rodne planine, gde se od čitaoca očekuje da poveruje da su 1992. godine pastiri i dalje nosili pletene vunene torbe sa kićankom, a starci i žene živele sto i više godina, lečeći se travama i medom. U takvoj situaciji, junak-fotoreporter postaje junak-pisac, pa se tako uvodi nedorečeni motiv pronađenog i priređenog rukopisa, poetički potpuno suvišan u draškovićevskom epskom pripovedanju.

LAKRDIJA I TRAGEDIJA Isusova smrt vrhunac je pamfletizacije. Autoru kao da nije bilo dovoljno što je na vrlo banalan način uveo u roman političke i vojne aktere s početka devedesetih, nego Ćopavog Isusa u smrt vode, niko drugi do – Crvene beretke. Banalnost i neuspelost ovog postupka, međutim, nije u samom uvođenju likova koji pripadaju neposrednoj istoriji, već u činjenici da ovaj postupak više pripada satiri ili lakrdiji, a ne epskom pripovedanju sa elementima tragičnog. Šteta je što čisto epski potencijal, obogaćen dinamičnim stilom, nije realizovan, već je ograničen neuspelom upotrebom modernističkih tehnika, ali ovo odsustvo koherencije ukazuje na drugačije, neumetničke pobude.

U želji da asocira i, verovatno, postigne propagandni uspeh, Vuk Drašković je sve prenaglasio, pa iz te namere potiče i patetična etnoidila planine Tavor i nevešto prikriveni likovi političara, crkvenih i vojnih lica. Prenaglašenost, karakteriše i potencijalni biblijski podtekst, koji bi bio znatno uspeliji da je manje očigledan. Kako objektivno ne vlada sofisticiranim pripovedačkim tehnikama, Vukovo umetanje tehnike priređenog rukopisa potpuni je promašaj. Sam naslov romana, Isusovi memoari, stoga nema veze sa smislom, već sa svrhom teksta. U čemu je ona?

Umetnički nedorečen, ideološki potpuno opredeljen na strani zagovornika „srpske krivice“, roman Isusovi memoari pripada korpusu tekstova koji imaju cilj da učestvuju u zacrtanoj promeni svesti srpskog naroda, preko oprobane kombinacije trikova iz trivijalne književnosti i drugosrbijanske ideologije. Kada bi ova ideološka tmina nestala, možda bi srpska književnost i dobila autentičan antiratni roman. Do tada nam ostaje samo da izobličujemo dela koja zloupotrebljavaju ovaj povlašćeni žanr.