Putin i Milošević

Milorad Vučelić / glavni urednik

Nedavno je, prilikom posete Beogradu, poznati ruski reditelj Aleksandar Sokurov, između ostalog, rekao da „Srbija nikad nije podržala Rusiju“. Mnogima je to zaparalo uši, a neke i obradovalo kao dobra preporuka za kupovinu ulaznice u NATO. Ali ne stigoše ni jedni ni drugi da se dokopaju mikrofona ili late pera i olovke kad se pojavi intervju Vladimira Medinskog, ministra za kulturu Ruske Federacije. Donevši u Beograd stranicu Miroslavljevog jevanđelja koja se od devetnaestog veka nalazila u Petrogradu, on kaza sledeće:

„Mislim da kolega Sokurov nije istoričar, oprostićemo mu on je umetnik. Očigledno je pomešao Srbiju i Bugarsku. Kao istoričar, ja znam i to stalno ponavljam – u najtežim godinama Drugog svetskog rata, još pre otvaranja drugog fronta u Normandiji, a kada su se već vodile borbe u severnoj Africi i Italiji, fašisti su morali da zadržavaju više divizija u Jugoslaviji, gde tobože nije bilo rata – bio je samo partizanski otpor, nego što su slali u severnu Afriku. Ovde su Srbi predstavljali za Nemce ogroman problem. Mnogo veći nego svi takozvani saveznici SSSR-a. Mi to znamo i mi to poštujemo. I ruku na srce, jedina zemlja u Evropi koja je nastavila da se suprotstavlja Nemcima posle okupacije bila je Jugoslavija. Partizanski pokret u Francuskoj bio je pre De Gola razbacan, tu i tamo. U Poljskoj su razmere otpora bile mnogo manje. Ostale zemlje su se prosto pokorile i čekale da ih Rusi spasu svojom krvlju.“

[restrictedarea]

Dobro, to su bitne, velike, nesumnjive i u večnost upisane ali stare zasluge i podvizi, a ima mnogo i onih iz novijeg vremena. Odgovoran i pametan savremenik, svedok ili saučesnik, prateći sve ono što se dešavalo Srbiji i Slobodanu Miloševiću devedesetih godina, jasno je mogao predvideti a danas i videti šta čeka Rusiju i Vladimira Putina. Zapad se nije potrudio da bar malo promeni scenario nego na Rusiju primenjuje doslovno isto ono što je iskoristio u pokušaju satiranja Srbije. Fanatična zaslepljenost uspesima žutih, narandžastih i majdanskih revolucija kombinovanih sa radom ispostava stranih obaveštajnih službi, proverenih nacista i mrežom nevladinih organizacija te brutalnom vojnom silom dovela je Zapad u situaciju da previdi da se ovde nameračila na nepobedivu, veliku i moćnu svetsku velesilu kakva je Rusija. Rusija, i sam Putin, pravilno su izvukli važne pouke iz dešavanja u poslednjih četvrt veka. Znali su šta ih čeka i kako i čime da doskoče i da se suprotstave tome što ih čeka.

Tek danas – na devetogodišnjicu njegove smrti – u svetlu svega onoga što se dešava u Ukrajini i širom sveta, postaje jasna veličina istorijskih i tragičnih iskušenja pred kojima se našao Slobodan Milošević.

Ima onih koji su zaboravili na oštroumne reči Aleksandra Solženjicina da je „bombardovanje Srbije 1999. godine probudilo ruskog čoveka i spaslo Rusiju“, ali Vladimir Vladimirovič ne spada u krug tih zaboravnih. Solženjicin je tada napisao i ovo:

„Kada sam se vratio u Rusiju 1994, ovde sam zatekao skoro obožavanje zapadnog sveta od državnog uređenja. Treba priznati da se to obožavanje nije temeljilo na znanju, već na odvratnosti prema boljševičkom režimu i njegovoj antizapadnoj propagandi. Situaciju je izmenilo žestoko NATO bombardovanje Srbije. To bombardovanje je napravilo crnu nezaboravnu crtu u svim slojevima društva.“

U danima kada je „Zver nasrnula na Srbiju“ Aleksandar Zinovjev kao da je ispisao najbolju odu Srbima, upozorenja Rusima i neku vrstu proročanskog in memoriama Slobodanu Miloševiću:

„Srbi! Ja sam Rus. Istorijska sudbina srodila je nas Ruse sa vama kroz istu, zajedničku tragediju. Mi i vi imali smo 1941–1945 zajedničkog smrtnog neprijatelja – fašističku Nemačku. Zajedno smo se borili. Izgubili smo ljudskih života više od svih ostalih. Ali smo opstali. Spasli smo čovečanstvo od (u to vreme) najstrašnije pretnje – od fašizma. A evo, ponovo imamo pred sobom opšteg neprijatelja – zapadnjački imperijalizam koji želi da zagospodari svetom. Ovaj neprijatelj je mnogo jači od fašističke Nemačke. On je žestok, nemilosrdan, pokvaren i lažljiv. Iste su mu namere i u pogledu nas, Rusa i vas, Srba: razbiti vas, a kao krajnji rezultat – istrebiti nas. Mi, Rusi, već trpimo štetu koju nam je naneo ovaj neprijatelj, mnogo veću od one koju smo pretrpeli u ratu s Nemačkom. Nas su već skrenuli na put degradacije i umiranja. I vaša sudbina je umnogome slična našoj. Mi Rusi smo kapitulirali pred ovim neprijateljem… Izdali smo sve one koji su bili sa nama i koji su sa puno nade gledali u nas. Sada se pretvaramo u zonu kolonizacije od strane Zapada. A vi se ne date. Borite se za svoju nezavisnost. Ja se stidim (u ime) svog naroda. A divim se vašoj odlučnosti da se suprotstavite neprijatelju, desetinu, pa i stotinu puta jačem od vas; da mu se suprotstavite u situaciji kada vas najmoćnija sredstva zapadne propagande kleveću i zasipaju smećem, mobilišući protiv vas stotine zaglupljenih ljudi na Zapadu. To je istorijski podvig. Vaš otpor nije samo borba za Srbiju. To je borba i za nas, Ruse, koji smo sramno napustili polje istorijskih bitaka. To je borba za celo čovečanstvo, kojem preti militantni zapadnjački imperijalizam… I u toj vašoj borbi ja sam sa vama! Bravo, Srbi!“

Putin se danas optužuje da stvara Veliku Rusiju baš kao što je Milošević optuživan da pravi Veliku Srbiju. Putin se danas optužuje zbog toga što ne smatra skorašnje komunističke granice svetinjama, baš kao što je to činjeno i Miloševiću. Od Putina se traži da ne poštuje i ne prihvati pravo svog naroda na samoopredeljenje baš kao što je to svojevremeno zahtevano od Miloševića. Putinu se zamera što nije mirno prepustio svoje sunarodnike ukrajinskim nacistima baš kao što se zameralo Miloševiću što nije hteo da svoje sunarodnike prepusti teroru albanskih nacista, ili današnjih utemeljivača Islamske države…

„Rusija se ponaša kao ‚Velika Srbija‘ za vrijeme Slobodana Miloševića“ , „Putin se čini kao čista kopija Miloševića kad govori u stilu – nitko ne sme da vas bije! – I premda tada tvrdi da brani Ruse, zapravo predstavlja veliku nesreću za Ruse“, tvrdi „najutjecajniji poljski intelektualac“ Adam Mihnjik dok njegov kabinet krasi toalet papir sa Putinovim likom! To je ona vrsta intelektualca koji glumi objektivnog „mudraca“, sve dok u prvoj prilici iz njega ne progovori nešto mračno i mučno, nešto što je, kako se ispostavi, uvek rusofobija i srbofobija.

Kod takve, slične vrste srpskih političara i intelektualaca to je još gore i direktnije. Potreban je samo mali povod da taj užas mržnje izbije iz njih. Na Miloševićevom grobu, na devetogodišnjicu njegove likvidacije u Haškom tribunalu, Aleksandar Vulin reče „da nijedan neprijatelj nije bio samo njegov nego i cele Srbije“. I pojaviše se oni za koje smo mislili da su bili njegovi politički protivnici na izborima i demonstracijama i jasno se svrstaše u neprijateljske redove OVK i NATO-a.

Danas se u javnosti Zapada, posebno u medijima, često prave poređenja Vladimira Putina i Slobodana Miloševića. Sudbina Slobodana Miloševića bila je tragična koliko i herojska, ali sudbina – liderska, državnička i lična – Vladimira Putina ima sve uslove da bude sudbina velikog pravednika i pobednika.

[/restrictedarea]