Korak prema sazvežđu pobednika

Piše Vladislav Panov

Završen je stari-novi FEST. Podelio je svoje prve nagrade. Pobednike, beogradske. I najavio bolje dane. I pobedničko sutra…

U nedelju okončani četrdeset treći filmski festival u Beogradu je, postoje za to nada i očekivanje, upisao novu, prekretničku stranicu u svojoj dugoj istoriji koja ga je vodila kroz tri države i kroz barem isto toliko društvenih uređenja. Da i ne pominjemo ekonomske okolnosti i iskušenja što je zajedno sa nama morao da istrpi i preživi. Ipak, za razliku od mnogih svojih vernih posetilaca, to je preživljavanje nekako uspeo da izvede a da se skoro uopšte ne izmeni. Zaparložen i učauren u neku svoju vremensku kapsulu, delovao je, posebno poslednjih godina, kao autistično dete izlapelih roditelja. A onda su se, eto, desile neke promene. Najveća je da je, posle četiri i po decenije uporne, gotovo inatne zadrtosti da se nikako ne okrene na tu stranu, naš FEST konačno postao takmičarski. Drugim rečima, usudio se da podeli neke svoje nagrade. Da li je to odlučujuća i toliko bitna izmena u njegovom duboko sredovečnom karakteru, mora da pokaže i opravda vreme. Trenutno izgleda da je ipak dobro što su mu se otvorila i ova vrata.

Nagrade, skromne i značajnije nama nego bilo kome napolju kome dopadnu, dodale su neku nijansu značaja, odnosno, ako ništa drugo, barem organizacione važnosti.

PROGRAMSKI NESKLAD

FEST je ove godine imao, valjda i zato što je takmičarski, više filmova nego ranije. Potpuno smušenim i nejasnim njihovim raspoređivanjem organizatori su uspeli da svoju takmičarsku novinu ugroze ponavljajući stare nelogičnosti u konceptu programa i njegovu egzekuciju. Opet je, tako, Kulturni centar, iako najskromnija i za gledanje filmova najmanje ugodna sala, dobio najbolja ostvarenja kada je reč o ponudi za filmske znalce i njihov zahtevni ukus. Ako je Centar „Sava“ ostao poprište šminke i holivudskih hitova (mada je, doduše, ove godine to bio najmanje slučaj, najpre jer je većina selektovanih američkih filmova bila mnogo bliža autorskom nego uobičajeno isprazno zabavnoindustrijskom karakteru) zašto je Dom sindikata, recimo, dobio tri večernja termina kada su prikazivani za gledaoce bilo kojeg filmskog znanja i apetita najmanje interesantni filmovi? Tako se publika u Kulturnom centru i Domu omladine borila da dođe do karata, projekcije su bile rasprodate, a veliki je Dom sindikata ostajao poluprazan. U njegovom programu nije bilo filmova iz takmičarskog dela ponude FEST-a, već onih iz naše „mikrobudžetske“ produkcije, kako su to organizatori etiketirali, kao i nekoliko naslova, jednako neprivlačnih, „iz okruženja“, uz vrlo slab odabir horora, koji je ove godine, za razliku od nekadašnjeg, bio najslabiji segment programa – sve to je učinilo da su festovski filmofili zaobišli ovu dvoranu. Taj programski nesklad, doduše, nije mnogo pogodio pomenute filmske znalce pošto su oni na vreme obezbedili mesto uz dobar film. Oštetio je neupućene koji su u većem prostoru mogli da budu komotniji u proveri sopstvenih horizonata. Možda je i svetska filmska produkcija bila nešto bolja nego ranije pa je izbor bio lakši i kvalitetniji. Otuda je takmičarskih petnaest ostvarenja zaista imalo šta da ponudi publici svih profila i filmskog obrazovanja. Trebalo je da nagrade istaknu najbolje među njima, međutim, one nisu ni izbliza reakcija na istinske vrednosti filmova.

[restrictedarea]

Pobednici i oni koji to nisu…

Nije, recimo, moguće čak ni samo retorički u istu ravan staviti bilo koji element „Vuka“ (proglašen najboljim) i ruskog neosocrealističnog hiperintenzivno društveno angažovanog i potresno u tom kontekstu osuđujućeg filma „Budala“, koji je dobio utešnu diplomu žirija, što će reći nagradu drugog ranga. Ista stvar važi i za svetski uspešno i omiljeno argentinsko ostvarenje „Divlje priče“, koje je publika, iako u nekom poluozbiljnom i više reklamnom (u ime kompanije što je glasanje podržala) nego zvaničnom glasanju, proglasila filmom ovogodišnjeg FEST-a. „Divlje priče“ nisu ozbiljan i društveno značajan film kao „Durak“, ali jesu primer u svom rangu (omnibus koji iz drugog plana crnohumorno slika karakter savremenog sveta i čoveka u njemu) kako se stvara ponuda za obrazovanu i zahtevnu publiku i kako se njen ukus uzdiže iznad komercijalnog i prostog, a pritom je ostao zabavan. I dok se „Durak“, odnosno „Budala“, kao bez sumnje najbolje što je FEST ove godine doneo publici, bavi sasvim mračnim portretisanjem globalizovane civilizacije kapitalističkog zla, „Divlje priče“ se zadovoljavaju samo jednom od njegovih posledica – frustracijom dehumanizovanog podanika tog sistema. Oba filma su na svoj način izuzetna i sazdana od pobedničkog materijala. Delo koje nam je poluinternacionalni žiri izabrao za najbolje, bliskoistočno-britanska koprodukcija „Vuk“, mnogo je inferiornije od pomenuta dva i čak ne bi trebalo da bude ni na klupi za rezerve većini naslova iz takmičarskog dela programa, a kamoli njima. Film o malom Beduinu, koji krajem Prvog svetskog rata „odrasta“ vodeći britanskog oficira kroz pustinjska bespuća i ratni haos svoje zemlje, više je vizuelno nego sadržajno zanimljiv, a ni u jednom elementu nije tako superioran da bi se bilo gde, pa ni na FEST-u, istakao kao najbolji. I to nije stvar ukusa, već činjenica do koje se dolazi najjednostavnijim sabiranjem elemenata koje bi najbolji film trebalo da poseduje.

Najbolji i – najdosadniji

Kada je reč o domaćem filmu koji je svojim prisustvom takođe bio jedna od najvažnijih promenljivih u programu ovogodišnjeg FEST-a, za najbolji je proglašen, manje-više očekivano, „provokativni“ rad Vuka Ršumovića „Ničije dete“, o misterioznoj pojavi odraslog deteta u bosanskoj šumi osamdesetih godina prošlog veka, dakle u Jugoslaviji. Neka vrsta bosanskog „Grejstoka“ (samo što iz ove misterije nije proizašao Tarzan) ovo je ostvarenje sa svim svojim zanimljivostima i kvalitetima ipak bilo u senci, recimo, „Travelatora“, koji je dobio nagradu za režiju. Iako je „Travelator“ zbog svog skromnog budžeta prošaran manjkavostima, uspeo je da se nametne istovremeno kao socijalni komentar i vrlo zanimljiva gejmerska fantazija, odnosno kao, za naše prilike, vrlo originalan film. Ali osvajač druge nagrade, „Isceljenje“, potpuna je enigma ovog FEST-a. Otkud da se odbijajuće odsustvo filmske priče, bilo kakve naracije, do bola dosadni tempo (ili, preciznije, njegovo nepostojanje) izostanak glumačkog rada, koji je ne-pričom jednostavno eliminisan, do očajanja nezanimljivo repetitivno nizanje praznih kadrova (naš „junak“ hoda, i hoda, i hoda, a onda gleda, i gleda, i gleda, zatim kosi travu, i kosi travu, i kosi travu, pa se moli, i moli…) uopšte nazove filmom, a kamoli nagradi!? „Isceljenju“ više odgovara nagrada za istorijski najdosadniji film, što je iz nekog ugla možda čak i šarmantno, ali sigurno nije za ozbiljno biranje najboljeg u bilo kojem elementu i konkurenciji. Nemoguće je na ovom mestu ne pomenuti i dalje neobjašnjivu fasciniranost ovdašnju likom i delom višegodišnje konfliktne osobe iz Bosne, Emira Hadžihafizbegovića, koji prima naše nagrade i strelja jezikom koga dohvati po Srbiji, ali koji se, zanimljivo, ovom prilikom kao festovski laureat za glumački doprinos filmu „Deca sunca“ obratio publici izjavom zahvalnosti za lep boravak u našem gradu. Beograd je zaista delovao pobednički. Čak i bez zvezda na nebu.

Većina domaćih filmova koji su bili predviđeni da postave temelje festovske organizacione okrenutosti našoj kinematografiji u narednom periodu bila je iz nižerazredne produkcije, skoro bez budžeta. Zanimljivo je da je, poslužimo se novom lepom srpskom reči koju toliko vole novogovorci u aktuelnoj kulturnoj eliti Srbije, jedini stvarno sveži „mejnstrim“ srpske produkcije, „Bićemo prvaci sveta“ Darka Bajića, ušao u bioskope samo dan pre početka FEST-a! Toliko o srbizaciji FEST-ovog programa. Ne ulazeći u to šta je razlog ovako drastičnog mimoilaženja istorijskog okretanja domaćem filmu ovog festivala i, deluje, inadžijskog ignorisanja tog „zaokreta“ od strane potencijalno komercijalnog novog domaćeg naslova i odluke da se distribuira samo dan pred početak FEST-a, čak na stranu i odnos oba kraja ove priče prema publici, ostaje opor utisak da su promene u našem društvu i dalje mučno teške, a da je genetska konstanta nemogućnosti da se bilo ko ovde sa bilo kim o nečemu dogovori stabilno sveprisutna, pa i u konceptualnom obećanju bolje budućnosti ove filmske smotre i domaćeg filma u njoj. Na kraju, FEST je preživeo još jednu godinu. I svoje prvo veliko umivanje. Dobio je takmičarski karakter. Veći i bolji program. Više učesnika u svom stvaranju i egzekuciji. Internacionalne pomagače u vrednovanju prilikom odluke oko nagrada, koje su u skladu sa sloganom o društvu u sazvežđu pobednika. Pobednička i, što je svakako značajno, ma kako da su blizu simboličnih, ta su vrednovanja izražena najpre materijalno, kroz odgovarajući novčani iznos. Sve što je do juče, po priči onih koji su branili nemenjanje i stagnaciju, bilo nemoguće ili za šta nije bilo para, pokazalo se da je ipak moguće. Novi-stari FEST nije drastično drugačiji, ali je drugačiji na bolji način u tom svom malom pomaku, koji može ali i ne mora da znači njegovu bolju budućnost. Za to bolje sutra predstoji dalji, veliki rad. Svakako je bitno da je načinjen prvi korak. Možda baš prema sazvežđu pobednika.

[/restrictedarea]

DOBITNICI

Nagrade:

Beogradski pobednik za najbolji film – „Vuk“ (Saudijska Arabija, Sudan, Velika Britanija)
Nagrada žirija – „Budala“ (Rusija)
Nagrada publike – „Divlje priče“ (Argentina)
Najbolja režija – Tim Kruger (Savet ptica)
Najbolji debi – Jan Demanž (71)

Nacionalni laureati:

Najbolji film – „Ničije dete“
Nagrada žirija – „Isceljenje“
Najbolja režija – Dušan Milić „Travelator“
Najbolji debi – Ivan Ikić „Varvari“
Nagrada „Nebojša Đukelić“ – „Ničije dete“