Корак према сазвежђу победника

Пише Владислав Панов

Завршен је стари-нови ФЕСТ. Поделио је своје прве награде. Победнике, београдске. И најавио боље дане. И победничко сутра…

У недељу окончани четрдесет трећи филмски фестивал у Београду је, постоје за то нада и очекивање, уписао нову, прекретничку страницу у својој дугој историји која га је водила кроз три државе и кроз барем исто толико друштвених уређења. Да и не помињемо економске околности и искушења што је заједно са нама морао да истрпи и преживи. Ипак, за разлику од многих својих верних посетилаца, то је преживљавање некако успео да изведе а да се скоро уопште не измени. Запарложен и учаурен у неку своју временску капсулу, деловао је, посебно последњих година, као аутистично дете излапелих родитеља. А онда су се, ето, десиле неке промене. Највећа је да је, после четири и по деценије упорне, готово инатне задртости да се никако не окрене на ту страну, наш ФЕСТ коначно постао такмичарски. Другим речима, усудио се да подели неке своје награде. Да ли је то одлучујућа и толико битна измена у његовом дубоко средовечном карактеру, мора да покаже и оправда време. Тренутно изгледа да је ипак добро што су му се отворила и ова врата.

Награде, скромне и значајније нама него било коме напољу коме допадну, додале су неку нијансу значаја, односно, ако ништа друго, барем организационе важности.

ПРОГРАМСКИ НЕСКЛАД

ФЕСТ је ове године имао, ваљда и зато што је такмичарски, више филмова него раније. Потпуно смушеним и нејасним њиховим распоређивањем организатори су успели да своју такмичарску новину угрозе понављајући старе нелогичности у концепту програма и његову егзекуцију. Опет је, тако, Културни центар, иако најскромнија и за гледање филмова најмање угодна сала, добио најбоља остварења када је реч о понуди за филмске зналце и њихов захтевни укус. Ако је Центар „Сава“ остао поприште шминке и холивудских хитова (мада је, додуше, ове године то био најмање случај, најпре јер је већина селектованих америчких филмова била много ближа ауторском него уобичајено испразно забавноиндустријском карактеру) зашто је Дом синдиката, рецимо, добио три вечерња термина када су приказивани за гледаоце било којег филмског знања и апетита најмање интересантни филмови? Тако се публика у Културном центру и Дому омладине борила да дође до карата, пројекције су биле распродате, а велики је Дом синдиката остајао полупразан. У његовом програму није било филмова из такмичарског дела понуде ФЕСТ-а, већ оних из наше „микробуџетске“ продукције, како су то организатори етикетирали, као и неколико наслова, једнако непривлачних, „из окружења“, уз врло слаб одабир хорора, који је ове године, за разлику од некадашњег, био најслабији сегмент програма – све то је учинило да су фестовски филмофили заобишли ову дворану. Тај програмски несклад, додуше, није много погодио поменуте филмске зналце пошто су они на време обезбедили место уз добар филм. Оштетио је неупућене који су у већем простору могли да буду комотнији у провери сопствених хоризоната. Можда је и светска филмска продукција била нешто боља него раније па је избор био лакши и квалитетнији. Отуда је такмичарских петнаест остварења заиста имало шта да понуди публици свих профила и филмског образовања. Требало је да награде истакну најбоље међу њима, међутим, оне нису ни изблиза реакција на истинске вредности филмова.

[restrictedarea]
Победници и они који то нису…

Није, рецимо, могуће чак ни само реторички у исту раван ставити било који елемент „Вука“ (проглашен најбољим) и руског неосоцреалистичног хиперинтензивно друштвено ангажованог и потресно у том контексту осуђујућег филма „Будала“, који је добио утешну диплому жирија, што ће рећи награду другог ранга. Иста ствар важи и за светски успешно и омиљено аргентинско остварење „Дивље приче“, које је публика, иако у неком полуозбиљном и више рекламном (у име компаније што је гласање подржала) него званичном гласању, прогласила филмом овогодишњег ФЕСТ-а. „Дивље приче“ нису озбиљан и друштвено значајан филм као „Дурак“, али јесу пример у свом рангу (омнибус који из другог плана црнохуморно слика карактер савременог света и човека у њему) како се ствара понуда за образовану и захтевну публику и како се њен укус уздиже изнад комерцијалног и простог, а притом је остао забаван. И док се „Дурак“, односно „Будала“, као без сумње најбоље што је ФЕСТ ове године донео публици, бави сасвим мрачним портретисањем глобализоване цивилизације капиталистичког зла, „Дивље приче“ се задовољавају само једном од његових последица – фрустрацијом дехуманизованог поданика тог система. Оба филма су на свој начин изузетна и саздана од победничког материјала. Дело које нам је полуинтернационални жири изабрао за најбоље, блискоисточно-британска копродукција „Вук“, много је инфериорније од поменута два и чак не би требало да буде ни на клупи за резерве већини наслова из такмичарског дела програма, а камоли њима. Филм о малом Бедуину, који крајем Првог светског рата „одраста“ водећи британског официра кроз пустињска беспућа и ратни хаос своје земље, више је визуелно него садржајно занимљив, а ни у једном елементу није тако супериоран да би се било где, па ни на ФЕСТ-у, истакао као најбољи. И то није ствар укуса, већ чињеница до које се долази најједноставнијим сабирањем елемената које би најбољи филм требало да поседује.

Најбољи и – најдосаднији

Када је реч о домаћем филму који је својим присуством такође био једна од најважнијих променљивих у програму овогодишњег ФЕСТ-а, за најбољи је проглашен, мање-више очекивано, „провокативни“ рад Вука Ршумовића „Ничије дете“, о мистериозној појави одраслог детета у босанској шуми осамдесетих година прошлог века, дакле у Југославији. Нека врста босанског „Грејстока“ (само што из ове мистерије није произашао Тарзан) ово је остварење са свим својим занимљивостима и квалитетима ипак било у сенци, рецимо, „Травелатора“, који је добио награду за режију. Иако је „Травелатор“ због свог скромног буџета прошаран мањкавостима, успео је да се наметне истовремено као социјални коментар и врло занимљива гејмерска фантазија, односно као, за наше прилике, врло оригиналан филм. Али освајач друге награде, „Исцељење“, потпуна је енигма овог ФЕСТ-а. Откуд да се одбијајуће одсуство филмске приче, било какве нарације, до бола досадни темпо (или, прецизније, његово непостојање) изостанак глумачког рада, који је не-причом једноставно елиминисан, до очајања незанимљиво репетитивно низање празних кадрова (наш „јунак“ хода, и хода, и хода, а онда гледа, и гледа, и гледа, затим коси траву, и коси траву, и коси траву, па се моли, и моли…) уопште назове филмом, а камоли награди!? „Исцељењу“ више одговара награда за историјски најдосаднији филм, што је из неког угла можда чак и шармантно, али сигурно није за озбиљно бирање најбољег у било којем елементу и конкуренцији. Немогуће је на овом месту не поменути и даље необјашњиву фасцинираност овдашњу ликом и делом вишегодишње конфликтне особе из Босне, Емира Хаџихафизбеговића, који прима наше награде и стреља језиком кога дохвати по Србији, али који се, занимљиво, овом приликом као фестовски лауреат за глумачки допринос филму „Деца сунца“ обратио публици изјавом захвалности за леп боравак у нашем граду. Београд је заиста деловао победнички. Чак и без звезда на небу.

Већина домаћих филмова који су били предвиђени да поставе темеље фестовске организационе окренутости нашој кинематографији у наредном периоду била је из нижеразредне продукције, скоро без буџета. Занимљиво је да је, послужимо се новом лепом српском речи коју толико воле новоговорци у актуелној културној елити Србије, једини стварно свежи „мејнстрим“ српске продукције, „Бићемо прваци света“ Дарка Бајића, ушао у биоскопе само дан пре почетка ФЕСТ-а! Толико о србизацији ФЕСТ-овог програма. Не улазећи у то шта је разлог овако драстичног мимоилажења историјског окретања домаћем филму овог фестивала и, делује, инаџијског игнорисања тог „заокрета“ од стране потенцијално комерцијалног новог домаћег наслова и одлуке да се дистрибуира само дан пред почетак ФЕСТ-а, чак на страну и однос оба краја ове приче према публици, остаје опор утисак да су промене у нашем друштву и даље мучно тешке, а да је генетска константа немогућности да се било ко овде са било ким о нечему договори стабилно свеприсутна, па и у концептуалном обећању боље будућности ове филмске смотре и домаћег филма у њој. На крају, ФЕСТ је преживео још једну годину. И своје прво велико умивање. Добио је такмичарски карактер. Већи и бољи програм. Више учесника у свом стварању и егзекуцији. Интернационалне помагаче у вредновању приликом одлуке око награда, које су у складу са слоганом о друштву у сазвежђу победника. Победничка и, што је свакако значајно, ма како да су близу симболичних, та су вредновања изражена најпре материјално, кроз одговарајући новчани износ. Све што је до јуче, по причи оних који су бранили немењање и стагнацију, било немогуће или за шта није било пара, показало се да је ипак могуће. Нови-стари ФЕСТ није драстично другачији, али је другачији на бољи начин у том свом малом помаку, који може али и не мора да значи његову бољу будућност. За то боље сутра предстоји даљи, велики рад. Свакако је битно да је начињен први корак. Можда баш према сазвежђу победника.

[/restrictedarea]

ДОБИТНИЦИ

Награде:

Београдски победник за најбољи филм – „Вук“ (Саудијска Арабија, Судан, Велика Британија)
Награда жирија – „Будала“ (Русија)
Награда публике – „Дивље приче“ (Аргентина)
Најбоља режија – Тим Кругер (Савет птица)
Најбољи деби – Јан Деманж (71)

Национални лауреати:

Најбољи филм – „Ничије дете“
Награда жирија – „Исцељење“
Најбоља режија – Душан Милић „Травелатор“
Најбољи деби – Иван Икић „Варвари“
Награда „Небојша Ђукелић“ – „Ничије дете“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *