Vreme za žetvu haosa

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Zapad gubi bitku sa džihadistima na Bliskom istoku, a rezultati nemoći da se suzbije Islamska država već uveliko se osećaju u zemljama zapadne koalicije. Londonom, tako, kruže „Muslimanske patrole“…

Londonski „San“ objavio je prošle sedmice da je „najsmrtonosniji snajperista na svetu“ izvesni, neimenovani Britanac koji je, u relativno kratkom razdoblju od 2006. do 2007. godine, uspeo da „skine“ 173 „živa cilja“. Dotični je podoficir u britanskoj Kraljevskoj mornarici, a slavu svetskog šampiona stekao je ubijajući islamiste dok je bio na službi u Avganistanu.

„Svetski šampion“je, kako piše „San“, uzoran suprug iz Južne Engleske, a za ovakvo dostignuće nagrađen je i odlikovan. Slavu šampiona za dlaku je odneo ispred nekog Amerikanca iz elitne jedince komandosa „Foke“, koji je likvidirao 160 duša, a film o njemu je 2013. bio imenovan za Oskara i u prvoj sedmici prikazivanja zaradio 240 miliona dolara.

 

LONDONSKE PATROLE Priča u Londonskom dnevniku je detalj slike o prilično depresivnoj atmosferi koja obeležava pokušaj da se „iz čeljusti poraza iščupa pobeda“ u očigledno propalom, a skupom, „ratu protiv terora“. Dobar deo internih analiza u Londonu više se bavi narastanjem džihadizma na Ostrvu i njegovim mogućim posledicama po bezbednost u zemlji, nego pitanjem kako da se Islamska država i njeni džihadistički saveznici poraze i neutrališu. Stanje opasnosti od džihadista na Ostrvu podignuto je na pretposlednji stepen, a razlozi alarma su već vidljivi golim okom.

Istočni deo prestonice (veliki broj islamske populacije) već duže vreme je slika žive džihadističke atmosfere u kojoj se islamisti – mladići i devojke -radikalizuju i pripremaju za odlazak u redove Islamske države u Siriji i Iraku. Ulicama istočnog Londona kruže grupe (obično od tri do pet članova) pod nazivom „Muslimanske patrole“. Reč je o za sada neutvrđenom broju Londonaca islamske veroispovesti, članova krovne organizacije pod nazivom „Šerijatski projekat“.

„Muslimanske patrole“ organizovano deluju od 2013. godine. Video filmovi koje su pustili u opticaj „on lajn“ prikazuju članove „Patrola“ sa kapuljačama na glavi, kako na ulicama zaustavljaju prolaznike i upozoravaju ih da nisu „pristojno“ obučeni i da moraju da se oblače po šerijatskim zakonima. Na meti su, posebno, prostitutke i prolaznici koji na ulici piju alkohol (najčešće iz konzervi piva). Parovi muškaraca i žena koji se na ulici drže za ruku dobijaju „poslednju opomenu“; na najbrutalniji način postupa se sa devojkama islamske veroispovesti koje nisu obučene po šerijatskom propisu. Posebnom tretmanu su izloženi oni za koje članovi Patrole procene da su homoseksualci.

[restrictedarea]

Sve donedavno „Muslimanske patrole“ imale su gotovo otvoren, neometan prostor da zavode šerijatski red, naročito u kvartovima sa velikom ili pretežno islamskom populacijom. Ali, u poslednje vreme i kao odgovor na džihadističku „okupaciju“, na ulicama Istočnog Londona pojavile su se i „Hrišćanske patrole“. Reč je o militantno raspoloženim aktivistima iz organizacije koja sebe naziva „Britanija iznad svega“. Aktivisti ove grupe kruže ulicama Istočnog Londona, pretežno u „Lendroverima“ i, s vremena na vreme, dele prolaznicima antiislamističke materijale sa znakom krsta u zaglavlju.

Sa svoje strane islamisti pak rasturaju sopstvenu propagandu. Jedan njihov video prikazuje šerijatski tekst sa parolom „Islam će da osvoji svet“. Na filmu se vide džihadisti kako u londonskom kvartu Vajtčepel zaustavljaju na ulici čoveka za koga su ocenili da je homoseksualac, maltretiraju ga i naređuju da se „kupi sa muslimanske teritorije“.

Na jednom drugom video snimku pojavljuje se član „Patrole“ koji se obraća prolaznicima: „Islam ćemo vam, ako zatreba, zavesti silom. Islamske patrole niko neće zaustaviti.“

Prema proceni Skotland jarda, na koju se poziva Bi-Bi-Si, islamske patrole su deo šireg ideološkog okupljanja pod nazivom „Šerijatski projekat“. Jedan od osnivača „Projekta“, izvesni Abu Rumejša, otkriva javno, na konferenciji za novinare da je rukovodilac i osnivač „Projekta“ Andžam Šudari, odavno poznat britanskim vlastima kao radikalni islamistički propovednik i čelnik organizacije „Muhadžiruni“. Članovi „Patrola“ su – navodi se – organski deo „Muhadžiruna“.

Abu Rumejša izjavljuje da ga u borbi za pobedu Islama i šerijata u Britaniji ne interesuje šta kažu britanski zakoni: „Mi ne priznajemo britanske zakone; mi jedino verujemo i priznajemo islam. Mi verujemo u Šerijat i samo to određuje naše parametre o tome šta je ispravno, a šta nije.“

Stručnjaci u Londonu pojavu Patrola u britanskim gradovima direktno povezuju sa uticajem i širenjem Islamske države u Iraku i Siriji. Jaka struja veruje da Zapad gubi bitku sa džihadistima na Bliskom istoku, te da se rezultati nemoći da se suzbije Islamska država već uveliko osećaju u zemljama Zapadne koalicije.

ISLAMSKA DRŽAVA U knjizi „Narastanje Islamske države“ Patrik Kokbern dokumentuje da je Islamska država već uspela da ozbiljno transformiše političku panoramu i uveliko poremeti sve dosadašnje parametre „rata protiv terora“. Džihadistički borci su – navodi se – ujedinili verski fanatizam sa očiglednom vojnom moći i iskustvom i postigli spektakularne pobede protiv iračkih, sirijskih i kurdskih regularnih snaga. Islamska država trenutno dominira sunitskom opozicijom vladama u Damasku i Bagdadu; njena vlast se sada proteže od iračkih granica sa Iranom do iračkog Kurdistana i predgrađa Alepa u Siriji. To je teritorija nekoliko puta veća od prostora koji je ikada kontrolisao Bin Laden i njegova Al Kaida – ideološki i borbeni okvir Islamske države. Najveći uspeh džihadista bila je okupacija Mosula na severu (naftonosnog) Iraka i zauzimanje Rakaha na istoku Sirije – jedine provincijske prestonice u zemlji koja je kompletno pala u ruke Islamske države.

U januaru prošle godine Islamska država okupirala je Faludžu, samo šezdeset kilometara od Bagdada. Faludžu su, posle žestokih borbi i uz velike gubitke, vratili američki marinci.

U junu prošle godine borci Islamske države postali su već „dominantna i najefikasnija džihadistička formacija na svetu“. U „Narastanju Islamske države“ Kokbern primećuje kako su „mašinerije“ u Vašingtonu i Londonu uspevale do sada da medijski i propagandno minimiziraju neuspeh i sakriju od očiju zapadne javnosti „do koje mere je ‚rat protiv terora‘ tako katastrofalno omanuo“, od samog njegovog početka u septembru 2001. Ovaj poraz maskiran je – kaže – „obmanama i samoobmanama koje su endemski zahvatile vlade na Zapadu“. Tako je, u maju prošle godine, Barak Obama rekao da „glavna opasnost po SAD ne dolazi od centralnog jezgra Al Kaide, nego od njenih decentralizovanih izdanaka“.

Kao i drugde gde je trebalo opravdavati američku vojnu intervenciju u svetu, Obama je (u govoru na Vest Pointu) pravdao razloge direktnog angažovanja u Siriji i Iraku tobožnjim pretnjama samoj Americi: „Glavna pretnja našoj bezbednosti ne dolazi više od centralne Al Kaide, nego od njenih ekstremnih ogranaka. Ako se sirijski građanski rat prelije preko sirijskih granica, povećava se kapacitet islamskih fanatičnih grupa da njihove aktivnosti stignu do naših granica.“

 

PROVERENI DŽIHADISTI Obamin odgovor na „opasnost“ po Ameriku udaljenu toliko hiljada milja od Levanta, bila je i ostala vojna i logistička podrška „posebno proverenim“ opozicionim grupama islamista u Siriji, „koje predstavljaju najbolju alternativu teroristima“.

U ironiji (i konfuziji) kakva se ređe sreće u velikoj politici, ta podrška se ispostavila već kao direktna pomoć –- u novcu, oružju i obaveštajno-ekstremnim džihadistima kakav je „Front Nusra“ u Siriji, trenutno angažovan u amerčkom projektu obaranja „proruskog“ režima u Damasku. I već u junu prošle godine, Obama traži od Kongresa 500 miliona dolara za pomoć i jačanje „striktno filtrirane“ džihadističke opozicije u Siriji.

Da li se Obama ovim potezom „samoobmanuo“ ili je obmanuo Kongres, tek, Džozef Bajden, potpredsednik SAD, samo pet meseci kasnije javno prihvata da vojnim i političkim sastavom sirijske opozicije dominira Islamska država i „Front Nusra“, koji se u svim amerčkim obaveštajnim analizama obeležava kao „zvanični predstavnik“ Ajmana al Zavahirija, naslednika Osame Bin Ladena na čelu Al Kaide.

Gotovo da nema londonske vojne i obaveštajne analize koja ne konstatuje da ne postoji linija razdvajanja koja bi u Siriji i Iraku delila džihadiste Islamske države od „umerene“ islamističke opozicije režimu u Damasku.

Patrik Kokbern, u svojoj knjizi o rastu Islamske države i doprinosu Zapada tom procesu, dodaje zanimljivo lično svedočenje: „Obaveštajni oficir u Siriji samo mi je potvrdio ono u šta sam se već lično, na terenu, osvedočio: borci Islamske države uvek se obraduju kada Amerikanci (i Britanci) upute oružje islamističkim grupama koje se bore protiv Asada u Siriji. Kažu da im to predstavlja najveći izvor oružja – mogu uvek da ga uzmu, bilo silom ili da ga kupe.“

Nikakva novost, zaista. Oružje koje Angloamerikanci prodaju saveznicima u regionu – Saudijskoj Arabiji ili Kataru, ovi američki sateliti šalju džihadistima u Siriji, „ali tako da redovno bude zaplenjeno na putu kroz iračku teritoriju“. Nebrojene tone oružja sa Zapada- via Saudijska Arabija, Katar, Bahrein, Kuvajt – koje stižu u haotično područje gde Islamska država „drži banku“, niko više ne može, pogotovo Zapad, da kontroliše.

Mnogi dosadašnji, manje-više redovni letovi za Bagdad (na primer) već su obustavljeni. Razlog: velike količine mobilnih protivavionskih sistema pale su u pogrešne ruke – grupama islamista koje niko više ne kontoroliše…

Američko-atlantska invazija na Irak (2003), sadašnje bombardovanje Americi nenaklonjenih islamista na severu Iraka i Sirije radi pomoći „umerenim“ islamistima, deo su panorame haosa koja obeležava propali pseudo-rat protiv terora. Linije „fronta“ su pomešane, neprijatelji i saveznici nedefinisani… Ono što je bilo strateški zamišljeno kao novi, ovaj put amero-atlantski „Drang nah Osten“, preko južnih flankova Rusije sve do Podmoskovlja –via Ukrajina – od početka je bilo predestinirano da dovede do ovakvog haosa.

Od početka?

Kokbern podseća na zanimljv fakat: glavni regionalni saveznik Amerike na terenu sadašnjeg sukoba je Saudijska Arabija. Od devetnaest kidnapera koji su izveli napad na Njujork 11. septembra – što je faktički označilo početak „rata protiv terora“, petnaest su bili Saudijci. Sam Bin Laden je bio deo saudijske vladajuće elite. Zvanični američki dokumenti, objavljeni posle napada, svi bez izuzetka govore da je udar na tornjeve u Njujorku finansiran iz Saudijske Arabije i Emirata u Zalivu. Ali nije samo novac u pitanju. Rasadnik džihadizma je zvanična vladajuća ideologija saudijske kraljevine – Vehabizam, ekstremno retrogradna verzija islama iz 17. veka. To je verzija koja primitivnim, deformisanim tumačenjem Šerijata degradira (naprimer) ženu na socijalnu jedinku drugog reda, a ostale delove Islamske zajednice (Umma) – šiite, pripadnike sufizma (islamska mistika), zajedno sa hrišćanima i Jevrejima, smatra zakletim neprijateljima.

A Barak Obama i sam priznaje da su grupe tipa Al Kaida sada jače nego pre početka „rata protiv terora“.

Suma sumarum: Zapad je odnegovao svog Frankenštajna (još od priticanja u pomoć avganistanskim talibanima protiv Sovjeta) nad kojim više nema kontrolu. Narastanje džihadskih grupa tipa Al Kaide nije više – ocena je – stvar SAD, Zapada, Iraka, Sirije, niti isključivo islamskog i arapskog sveta. Konfuzija i haos, nastali kao posledica kratkovide zapadne intervencije, u kombinaciji sa dominacijom netolerantnog i retrogradnog vehabizma unutar većinske, sunitske Zajednice od preko milijardu i po muslimana (gotovo četvrtina svetske populacija) – tektonski menjaju poredak stvari na širokom prostoru, sa potencijalnim posledicama globalnog dometa. Naročito onim lošim.

 

[/restrictedarea]