Време за жетву хаоса

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Запад губи битку са џихадистима на Блиском истоку, а резултати немоћи да се сузбије Исламска држава већ увелико се осећају у земљама западне коалиције. Лондоном, тако, круже „Муслиманске патроле“…

Лондонски „Сан“ објавио је прошле седмице да је „најсмртоноснији снајпериста на свету“ извесни, неименовани Британац који је, у релативно кратком раздобљу од 2006. до 2007. године, успео да „скине“ 173 „жива циља“. Дотични је подофицир у британској Краљевској морнарици, а славу светског шампиона стекао је убијајући исламисте док је био на служби у Авганистану.

„Светски шампион“је, како пише „Сан“, узоран супруг из Јужне Енглеске, а за овакво достигнуће награђен је и одликован. Славу шампиона за длаку је однео испред неког Американца из елитне јединце командоса „Фоке“, који је ликвидирао 160 душа, а филм о њему је 2013. био именован за Оскара и у првој седмици приказивања зарадио 240 милиона долара.

 

ЛОНДОНСКЕ ПАТРОЛЕ Прича у Лондонском дневнику је детаљ слике о прилично депресивној атмосфери која обележава покушај да се „из чељусти пораза ишчупа победа“ у очигледно пропалом, а скупом, „рату против терора“. Добар део интерних анализа у Лондону више се бави нарастањем џихадизма на Острву и његовим могућим последицама по безбедност у земљи, него питањем како да се Исламска држава и њени џихадистички савезници поразе и неутралишу. Стање опасности од џихадиста на Острву подигнуто је на претпоследњи степен, а разлози аларма су већ видљиви голим оком.

Источни део престонице (велики број исламске популације) већ дуже време је слика живе џихадистичке атмосфере у којој се исламисти – младићи и девојке -радикализују и припремају за одлазак у редове Исламске државе у Сирији и Ираку. Улицама источног Лондона круже групе (обично од три до пет чланова) под називом „Муслиманске патроле“. Реч је о за сада неутврђеном броју Лондонаца исламске вероисповести, чланова кровне организације под називом „Шеријатски пројекат“.

„Муслиманске патроле“ организовано делују од 2013. године. Видео филмови које су пустили у оптицај „он лајн“ приказују чланове „Патрола“ са капуљачама на глави, како на улицама заустављају пролазнике и упозоравају их да нису „пристојно“ обучени и да морају да се облаче по шеријатским законима. На мети су, посебно, проститутке и пролазници који на улици пију алкохол (најчешће из конзерви пива). Парови мушкараца и жена који се на улици држе за руку добијају „последњу опомену“; на најбруталнији начин поступа се са девојкама исламске вероисповести које нису обучене по шеријатском пропису. Посебном третману су изложени они за које чланови Патроле процене да су хомосексуалци.

[restrictedarea]

Све донедавно „Муслиманске патроле“ имале су готово отворен, неометан простор да заводе шеријатски ред, нарочито у квартовима са великом или претежно исламском популацијом. Али, у последње време и као одговор на џихадистичку „окупацију“, на улицама Источног Лондона појавиле су се и „Хришћанске патроле“. Реч је о милитантно расположеним активистима из организације која себе назива „Британија изнад свега“. Активисти ове групе круже улицама Источног Лондона, претежно у „Лендроверима“ и, с времена на време, деле пролазницима антиисламистичке материјале са знаком крста у заглављу.

Са своје стране исламисти пак растурају сопствену пропаганду. Један њихов видео приказује шеријатски текст са паролом „Ислам ће да освоји свет“. На филму се виде џихадисти како у лондонском кварту Вајтчепел заустављају на улици човека за кога су оценили да је хомосексуалац, малтретирају га и наређују да се „купи са муслиманске територије“.

На једном другом видео снимку појављује се члан „Патроле“ који се обраћа пролазницима: „Ислам ћемо вам, ако затреба, завести силом. Исламске патроле нико неће зауставити.“

Према процени Скотланд јарда, на коју се позива Би-Би-Си, исламске патроле су део ширег идеолошког окупљања под називом „Шеријатски пројекат“. Један од оснивача „Пројекта“, извесни Абу Румејша, открива јавно, на конференцији за новинаре да је руководилац и оснивач „Пројекта“ Анџам Шудари, одавно познат британским властима као радикални исламистички проповедник и челник организације „Мухаџируни“. Чланови „Патрола“ су – наводи се – органски део „Мухаџируна“.

Абу Румејша изјављује да га у борби за победу Ислама и шеријата у Британији не интересује шта кажу британски закони: „Ми не признајемо британске законе; ми једино верујемо и признајемо ислам. Ми верујемо у Шеријат и само то одређује наше параметре о томе шта је исправно, а шта није.“

Стручњаци у Лондону појаву Патрола у британским градовима директно повезују са утицајем и ширењем Исламске државе у Ираку и Сирији. Јака струја верује да Запад губи битку са џихадистима на Блиском истоку, те да се резултати немоћи да се сузбије Исламска држава већ увелико осећају у земљама Западне коалиције.

ИСЛАМСКА ДРЖАВА У књизи „Нарастање Исламске државе“ Патрик Кокберн документује да је Исламска држава већ успела да озбиљно трансформише политичку панораму и увелико поремети све досадашње параметре „рата против терора“. Џихадистички борци су – наводи се – ујединили верски фанатизам са очигледном војном моћи и искуством и постигли спектакуларне победе против ирачких, сиријских и курдских регуларних снага. Исламска држава тренутно доминира сунитском опозицијом владама у Дамаску и Багдаду; њена власт се сада протеже од ирачких граница са Ираном до ирачког Курдистана и предграђа Алепа у Сирији. То је територија неколико пута већа од простора који је икада контролисао Бин Ладен и његова Ал Каида – идеолошки и борбени оквир Исламске државе. Највећи успех џихадиста била је окупација Мосула на северу (нафтоносног) Ирака и заузимање Ракаха на истоку Сирије – једине провинцијске престонице у земљи која је комплетно пала у руке Исламске државе.

У јануару прошле године Исламска држава окупирала је Фалуџу, само шездесет километара од Багдада. Фалуџу су, после жестоких борби и уз велике губитке, вратили амерички маринци.

У јуну прошле године борци Исламске државе постали су већ „доминантна и најефикаснија џихадистичка формација на свету“. У „Нарастању Исламске државе“ Кокберн примећује како су „машинерије“ у Вашингтону и Лондону успевале до сада да медијски и пропагандно минимизирају неуспех и сакрију од очију западне јавности „до које мере је ‚рат против терора‘ тако катастрофално омануо“, од самог његовог почетка у септембру 2001. Овај пораз маскиран је – каже – „обманама и самообманама које су ендемски захватиле владе на Западу“. Тако је, у мају прошле године, Барак Обама рекао да „главна опасност по САД не долази од централног језгра Ал Каиде, него од њених децентрализованих изданака“.

Као и другде где је требало оправдавати америчку војну интервенцију у свету, Обама је (у говору на Вест Поинту) правдао разлоге директног ангажовања у Сирији и Ираку тобожњим претњама самој Америци: „Главна претња нашој безбедности не долази више од централне Ал Каиде, него од њених екстремних огранака. Ако се сиријски грађански рат прелије преко сиријских граница, повећава се капацитет исламских фанатичних група да њихове активности стигну до наших граница.“

 

ПРОВЕРЕНИ ЏИХАДИСТИ Обамин одговор на „опасност“ по Америку удаљену толико хиљада миља од Леванта, била је и остала војна и логистичка подршка „посебно провереним“ опозиционим групама исламиста у Сирији, „које представљају најбољу алтернативу терористима“.

У иронији (и конфузији) каква се ређе среће у великој политици, та подршка се испоставила већ као директна помоћ –- у новцу, оружју и обавештајно-екстремним џихадистима какав је „Фронт Нусра“ у Сирији, тренутно ангажован у амерчком пројекту обарања „проруског“ режима у Дамаску. И већ у јуну прошле године, Обама тражи од Конгреса 500 милиона долара за помоћ и јачање „стриктно филтриране“ џихадистичке опозиције у Сирији.

Да ли се Обама овим потезом „самообмануо“ или је обмануо Конгрес, тек, Џозеф Бајден, потпредседник САД, само пет месеци касније јавно прихвата да војним и политичким саставом сиријске опозиције доминира Исламска држава и „Фронт Нусра“, који се у свим амерчким обавештајним анализама обележава као „званични представник“ Ајмана ал Завахирија, наследника Осаме Бин Ладена на челу Ал Каиде.

Готово да нема лондонске војне и обавештајне анализе која не констатује да не постоји линија раздвајања која би у Сирији и Ираку делила џихадисте Исламске државе од „умерене“ исламистичке опозиције режиму у Дамаску.

Патрик Кокберн, у својој књизи о расту Исламске државе и доприносу Запада том процесу, додаје занимљиво лично сведочење: „Обавештајни официр у Сирији само ми је потврдио оно у шта сам се већ лично, на терену, осведочио: борци Исламске државе увек се обрадују када Американци (и Британци) упуте оружје исламистичким групама које се боре против Асада у Сирији. Кажу да им то представља највећи извор оружја – могу увек да га узму, било силом или да га купе.“

Никаква новост, заиста. Оружје које Англоамериканци продају савезницима у региону – Саудијској Арабији или Катару, ови амерички сателити шаљу џихадистима у Сирији, „али тако да редовно буде заплењено на путу кроз ирачку територију“. Небројене тоне оружја са Запада- виа Саудијска Арабија, Катар, Бахреин, Кувајт – које стижу у хаотично подручје где Исламска држава „држи банку“, нико више не може, поготово Запад, да контролише.

Многи досадашњи, мање-више редовни летови за Багдад (на пример) већ су обустављени. Разлог: велике количине мобилних противавионских система пале су у погрешне руке – групама исламиста које нико више не конторолише…

Америчко-атлантска инвазија на Ирак (2003), садашње бомбардовање Америци ненаклоњених исламиста на северу Ирака и Сирије ради помоћи „умереним“ исламистима, део су панораме хаоса која обележава пропали псеудо-рат против терора. Линије „фронта“ су помешане, непријатељи и савезници недефинисани… Оно што је било стратешки замишљено као нови, овај пут амеро-атлантски „Дранг нах Остен“, преко јужних фланкова Русије све до Подмосковља –виа Украјина – од почетка је било предестинирано да доведе до оваквог хаоса.

Од почетка?

Кокберн подсећа на занимљв факат: главни регионални савезник Америке на терену садашњег сукоба је Саудијска Арабија. Од деветнаест киднапера који су извели напад на Њујорк 11. септембра – што је фактички означило почетак „рата против терора“, петнаест су били Саудијци. Сам Бин Ладен је био део саудијске владајуће елите. Званични амерички документи, објављени после напада, сви без изузетка говоре да је удар на торњеве у Њујорку финансиран из Саудијске Арабије и Емирата у Заливу. Али није само новац у питању. Расадник џихадизма је званична владајућа идеологија саудијске краљевине – Вехабизам, екстремно ретроградна верзија ислама из 17. века. То је верзија која примитивним, деформисаним тумачењем Шеријата деградира (например) жену на социјалну јединку другог реда, а остале делове Исламске заједнице (Умма) – шиите, припаднике суфизма (исламска мистика), заједно са хришћанима и Јеврејима, сматра заклетим непријатељима.

А Барак Обама и сам признаје да су групе типа Ал Каида сада јаче него пре почетка „рата против терора“.

Сума сумарум: Запад је однеговао свог Франкенштајна (још од притицања у помоћ авганистанским талибанима против Совјета) над којим више нема контролу. Нарастање џихадских група типа Ал Каиде није више – оцена је – ствар САД, Запада, Ирака, Сирије, нити искључиво исламског и арапског света. Конфузија и хаос, настали као последица кратковиде западне интервенције, у комбинацији са доминацијом нетолерантног и ретроградног вехабизма унутар већинске, сунитске Заједнице од преко милијарду и по муслимана (готово четвртина светске популација) – тектонски мењају поредак ствари на широком простору, са потенцијалним последицама глобалног домета. Нарочито оним лошим.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *