Prst u oko nomenklaturi

Piše Marina Muštović

Erik Zemur do daljnjeg neće moći da promoviše svoju knjigu. Francuskim bibliotekama je zabranjeno da svojim članovima nude „Francuski suicid“. Uz to, njemu je dodeljena dvadesetčetvorosatna policijska zaštita. Zašto?

Francuski publicista, Erik Zemur (56) do daljnjeg neće moći da promoviše svoju knjigu „Francuski suicid“. Takođe, francuskim bibliotekama je zabranjeno da svojim članovima nude ovaj „opskurni reakcionarni pamflet“. Posle, po mišljenju mnogih nezavisnih novinara i eksperata, vrlo kontroverznog „evropskog 11. septembra“, odnosno masakra u po bela dana u redakciji satiričnog časopisa „Šarli ebdo“, Zemuru su zabranjeni svi javni nastupi, dodeljena mu je dvadesetčetvorosatna policijska zaštita, a otkazane su i sve promocije njegove knjige iz, kako stoji u zvaničnom saopštenju francuskog Ministarstva unutrašnjih poslova – bezbednosnih razloga: „Gospodin Zemur je u životnoj opasnosti jer već duže vreme prima anonimne poruke u kojima mu muslimanski ekstremisti prete smrću te stoga smatramo da je neophodno da mu se pruži maksimalna policijska zaštita. Takođe, iz pouzdanih izvora saznajemo da se slične pretnje upućuju i svima onima koji organizuju promocije njegove knjige ‚Francusko samoubistvo‘.

U skladu sa pomenutim vrlo ozbiljnim rizicima Ministarstvo ne želi da na sebe preuzima odgovornost za eventualne neželjene posledice Zemurovog pojavljivanja u javnosti, te stoga, i isključivo iz bezbednosnih razloga, do daljneg zabranjuje organizovanje svih javnih manifestacija sa Erikom Zemurom kao učesnikom.“

STRATEGIJA APOKALIPSE, FORMAT 3D Međutim, interesantno je da Zemur sa stranica svoga bloga, ali i u izjavi za AFP, na svoj poznati i ciničan način, demantuje ovo zvanično saopštenje: „Situacija je preko noći postala krajnje apsurdna: dva policajca prate me u stopu i bez njih nigde ne mogu da mrdnem. Otkazane su sve promocije ‚Francuskog suicida‘, svi moji javni nastupi su ekspresno zabranjeni, ograničeno mi je kretanje, nalazim se u nekoj vrsti kućnog pritvora… I sve to, navodno, za moje dobro – iz nekakvih bezbednosnih razloga. Nemam pojma o čemu se radi!? Tačno je da me nepoznati ljudi već mesecima zaustavljaju na ulici, ali samo da me potapšu po ramenu i čestitaju mi jer sam ‚pogodio u centar‘, rekao istinu i obelodanio sve ono što ih već decenijama muči. Ali, ne sećam se da mi je iko ikada pretio, a još manje da sam dobijao anonimne poruke, a pogotovo ne od nekakvih muslimanskih fanatika, u kojima se meni pretilo smrću, a mojoj publici katastrofalnim krvoprolićem. Šta da radim?! Nema mi druge, nego da sve ovo što mi se dešava stoički podnosim… Ali, zar ne mislite da sve ovo što me je snašlo deluje prilično kafkijanski?“

Kada u vremenima sveopštih prevara neko kaže istinu, onda to svakako predstavlja revolucionarno delo. Ali kada istina, za nekoga možda i vrlo nezgodna, postane pravi nacionalni bestseler, onda je i najvećoj naivčini jasno zašto „revolucionar“ Erik Zemur već mesecima u Francuskoj predstavlja svojevrsnu opasnost i personu non grata. Ali ne toliko za neke muslimanske fanatike, koji mu sada, navodno, prete smrtnom kaznom, koliko za samu „šezdesetosmašku nomenklaturu“, sigurno pozicioniranu u fotelje moćnih globalističkih institucija i vrlo dobro plaćenu za nadziranje „političke korektnosti i tekovina zapadne demokratije“; a još više za njihov izvoz, pa čak i uz pomoć bombi sa osiromašenim uranijumom, svuda gde još nije uspela da zavlada Pax Americana. Dakle, iznenadna popularnost Erika Zemura predstavlja pravi prst u oko i ozbiljnu pretnju za urušavanje bajke o idiličnom multikulturnom društvu univerzalnih sloboda i ljudskih prava, koja je perfidno i sistematski stvarana u proteklih četrdeset pet godina.

 

[restrictedarea]

VIRUS FRANCUSKOG PROPADANJA Prvi put neko se usudio da dirne u uglancanu konstrukciju zapadne idile, koja počiva na šezdesetosmaškim parolama tipa: „Zabranjeno je zabranjivati“ i „Uživajte bez granica“. Naime, po Zemuru, nema sumnje da je „propala revolucija ‘68“ na kraju ipak pobedila: „revolucionari iz ‘68“ nisu odmah uspeli da osvoje direktnu političku vlast, ali su njihove ideje o koroziji i uništavanju svega onoga na čemu je počivao dobri, stari, strogi, ali ipak pravedni i sigurni svet, sa porodicom, nacijom i državom kao temeljima društva, na kraju ipak trijumfovale. Oslobodili su nas svih tih opsesija, a zauzvrat su nam dali imbecilne TV programe i šoping centre, ironično zaključuje Zemur u uvodniku svoje knjige i dodaje da je kucnuo čas da konačno padnu maske i da se razotkrije apokaliptična taktika po kojoj je Francuska sistematski uništavana u proteklih četrdesetak godina. Od 1970, tačnije posle smrti generala Šarla de Gola, „sveti triptih D“ (Dérision – ismevanje, Déconstruction – dekonstrukcija i Destruction – destrukcija) primenjivan je sistematski i perfidno, uz zdušnu pomoć vodećih medija, ali i političara, umetnika i intelektualaca, koji su postepeno i kroz mikropromene u svim sferama javnog, kao i privatnog života doprineli „francuskom samoubistvu“ i na tome izgradili lepe karijere.

Prema ovom autoru, virus francuskog propadanja nalazi se čak i tamo gde bismo to najmanje očekivali. Ko bi rekao da je svetski poznati šansonjer, Šarl Aznavur, inače deklarisani ljubitelj žena, u stvari začetnik gej pokreta i dekonstrukcije seksualnog identiteta? Aznavur je, naime, 1972. nastupio na francuskoj televiziji i u udarnom terminu izveo svoju numeru „Comme ils disent“ (Priča se) srceparajuću baladu o čoveku koji preko dana kuva, pere, pegla, šije i povučeno živi sa majkom, a noću krišom nastupa u striptiz barovima za muškarce i tako daje oduška svojoj pravoj prirodi. Prvi put ponosno je izgovorena reč „homo“, a to je ujedno bila i polazna tačka za javno lansiranje danas vrlo moćnog i uticajnog gej lobija. Inače, sam Aznavur je nedavno izjavio da je izuzetno ponosan baš na ovu pesmu i da jedva čeka da uskoro svoj moskovski koncert otvori baš ovom gej himnom, u inat Putinu i njegovoj homofobnoj diktaturi.

 

U IME PROGRESA Saznajemo da je u lepezi simptoma francuske nacionalne propasti važan i 27. decembar 1973. – dan kada je u Francuskoj pompezno otvoren prvi supermarket . Već sami po sebi bezlični, supermarketi ubrzo prerastaju u još bezličnije i sterilnije hipermarkete gde se prodaje roba sumnjivog kvaliteta, pristigla ko zna odakle. To je za direktnu posledicu imalo propast i postepeno nestajanje radnjica koje su bile tipično francuske i imale svoj posebni šarm i dušu. Osim toga, u tim piljarnicama, mesarama i bakalnicama iz kvarta ljudi su se oslovljavali po imenu, družili se i razgovarali, postojalo je još uvek osećanje pripadnosti kolektivu, a i ljudska solidarnost, tako da je često moglo da se pazari i na veresiju. Ali, u ime progresa – sve što je bilo lepo, humano i francusko otišlo je u nepovrat.
Bitan je i 10. maj 1974, datum prvog TV duela između dva kandidata u borbi za Jelisejsku palatu. Istina, Žiskar d‘Esten i Fransoa Miteran na tom snimku deluju pomalo nespretno i smešno, ali ovo je bilo samo vatreno krštenje jer od tog dana politika prestaje da bude ozbiljna stvar za ozbiljne ljude i prerasta u svojevrstan rijaliti TV šou. Od tada počinje da važi pravilo da je za svakog ambicioznog političara važnije da se sprijatelji sa šminkerkom i prvim kamermanom nego da impresionira potencijalne birače i političke analitičare svojim idejama i državničkim kvalitetima.

Sledi 26. april 1981, kada je Žorž Marše poražen od Fransoa Miterana. Marše je od medija prethodno mesecima ismejavan kao čovek koga je pregazilo vreme, proglašen je i za nepopravljivog staljinistu i na kraju je skupa sa svojim KPF-om nestao sa francuske političke scene. „Ne verujte u te laži“, poručuje Zemur, „sve je bila čista dezinformacija jer je stari Žorž bio poslednji francuski Patriota! U stvari, bio je prerušeni degolista koji se jedini protivio ponovnom ulasku Francuske u NATO i kao nekada General, savršeno je shvatio da ‚Evropska kuća‘ nije ništa drugo nego smokvin list za Pax Americana, sa Velikom Britanijom kao američkim trojanskim konjem, a ujedno i sigurna grobnica za nacionalni suverenitet i to ne samo Francuske već i svih ostalih članica Unije.“ Autor tim povodom citira Režisa Debrea, koji je još davno upozoravao da će modernizacija evropskog kapitalističkog sistema neminovno završiti kao amerikanizacija celokupnog društva, sa nesagledivim negativnim posledicama po Francusku.

 

AUTORITET JE MRTAV, JA SAM KRALJ „Francuski suicid“ je i svojevrsni žal za onim vremenima kada je Francuska bila svetska sila, ponosna na svoju „grandeur“ (veličinu) ozbiljna zemlja u kojoj se znao neki red i poštovao autoritet. Ali, Zemurova knjiga je pre svega direktna optužnica protiv „ideologije progresivne elite“, po kojoj porodica postaje prevaziđena kategorija, nacija ne postoji, a tradicija je tako fuj i demode. Ta ista „elita“ se iz petnih žila trudi da na silu nametne ono što ona smatra da je jedino ispravno. Umesto posla i društvene perspektive, osiromašenom narodu se nude supstituti u vidu LGBT ideologije sa maksimalnim seksualnim slobodama i kombinacijama i nekakvi feminizmi, internacionalizmi, globalizacije… Kroz forsiranu emigracionu politiku bez ikakve organizacije i kontrole stvoreno je haotično multikulturno društvo, tako da su nekada simpatične gradske periferije sa porodičnim kućicama, bašticama i bakalnicama, gde se živelo skromno i dostojanstveno, pretvorene u prljava i opasna arapsko-crnačka geta po kojima haraju bande besnih očajnika bez perspektive i nade i kuda čak ni beli šoferi gradskog saobraćaja ne smeju više da privire. Uništeno je školstvo, zdravstvo i kultura, ekonomija je na kolenima pa skoro polovina Francuza danas spada u kategoriju sirotinje. Međutim, preko medija se sav taj novonastali užas uporno ljudima potura kao neko njihovo bogatstvo, a svako ko se usudi da kritikuje šezdesetosmašku mantru: „Autoritet je mrtav, ja sam kralj i mogu da radim šta hoću“ automatski postaje „aut“ i biva etiketiran kao fašista, rasista i čovek kojeg je pregazilo vreme.

Zemur tvrdi da se francusko društvo usled ovakve agresivne propagande pretvorilo u zajednicu izgubljenih, otuđenih i očajnih pojedinaca: feminiziranih i nesigurnih muškaraca i besnih i razočaranih žena. Politički korektni sociolozi tu opštu društvenu konfuziju danas moderno nazivaju individualizmom, ali prevedeno na jezik običnih ljudi (koji su, po Zemuru, posle četiri decenije indoktrinacije najzad otvorili oči i shvatili da su jadni i prevareni) radi se o društvu opšte nesigurnosti i samoće.

 

PUT U TOTALNI HAOS Osim toga, zbog decenijama nekontrolisane emigracione politike, Francuska danas u Evropi drži primat sa šest miliona muslimana, koji žive u svom izdvojenom, paralelnom svetu i uporno odbijaju da se integrišu. Ako se ovoj već impozantnoj brojci doda i njihovo maloletno potomstvo, dolazimo do zastrašujuće cifre od preko dvanaest miliona muslimana, koji predstavljaju ozbiljan problem, svojevrsnu tempiranu bombu i pretnju za „libanizaciju Francuske“.

Autor smatra da država već ide ka totalnom haosu s obzirom na situaciju u kojoj imamo „narod u narodu“; odnosno milione ljudi koji ne samo što ne žele da žive na francuski način već uporno nastoje da domaćoj većini nametnu svoje običaje, kulturu i tradiciju. Stoga je njegov predlog da se pod hitno deportuju svi što se opiru integraciji naišao na žestoke kritike neprikosnovenih progresivnih veličina poput Bernara Anri-Levija, Bernara Kušnera i Danijela Kon-Bendita – a oni su odmah zazvonili na uzbunu i zatražili da se Zemuru zabrani javno istupanje i iznošenje rasističkih i fašističkih ideja.

Međutim, nikome nije zasmetala izjava „crvenog Denija“ (Danijel Kon-Bendit, nekadašnji šezdesetosmaški lider, donedavno šef poslaničke grupe „Zelenih“ u EU parlamentu, koji je u više navrata bio osumnjičen za pedofiliju, ali ne i krivično gonjen, navodno zbog nedostatka dokaza; prim. aut.) „Najerotičniji prizor za mene je da kroz ključaonicu promatram petogodišnju devojčicu dok se svlači.“

Ok, budimo ipak politički korektni i savremeni jer, ako se ovako nastavi, ni pedofilija uskoro više neće biti psihijatrijska dijagnoza, već samo „jedan od oblika ispoljavanja ljubavi i ljudskih sloboda“. Šalu na stranu, ali uveliko se i među pedofilima zbijaju redovi i čuju zahtevi da se konačno prestane sa njihovom diskriminacijom s obzirom da i oni imaju pravo na svoj izbor, odnosno pravo na međugeneracijsku seksualnost.

[/restrictedarea]