Прст у око номенклатури

Пише Марина Муштовић

Ерик Земур до даљњег неће моћи да промовише своју књигу. Француским библиотекама је забрањено да својим члановима нуде „Француски суицид“. Уз то, њему је додељена двадесетчетворосатна полицијска заштита. Зашто?

Француски публициста, Ерик Земур (56) до даљњег неће моћи да промовише своју књигу „Француски суицид“. Такође, француским библиотекама је забрањено да својим члановима нуде овај „опскурни реакционарни памфлет“. После, по мишљењу многих независних новинара и експерата, врло контроверзног „европског 11. септембра“, односно масакра у по бела дана у редакцији сатиричног часописа „Шарли ебдо“, Земуру су забрањени сви јавни наступи, додељена му је двадесетчетворосатна полицијска заштита, а отказане су и све промоције његове књиге из, како стоји у званичном саопштењу француског Министарства унутрашњих послова – безбедносних разлога: „Господин Земур је у животној опасности јер већ дуже време прима анонимне поруке у којима му муслимански екстремисти прете смрћу те стога сматрамо да је неопходно да му се пружи максимална полицијска заштита. Такође, из поузданих извора сазнајемо да се сличне претње упућују и свима онима који организују промоције његове књиге ‚Француско самоубиство‘.

У складу са поменутим врло озбиљним ризицима Министарство не жели да на себе преузима одговорност за евентуалне нежељене последице Земуровог појављивања у јавности, те стога, и искључиво из безбедносних разлога, до даљнег забрањује организовање свих јавних манифестација са Ериком Земуром као учесником.“

СТРАТЕГИЈА АПОКАЛИПСЕ, ФОРМАТ 3Д Међутим, интересантно је да Земур са страница свога блога, али и у изјави за АФП, на свој познати и циничан начин, демантује ово званично саопштење: „Ситуација је преко ноћи постала крајње апсурдна: два полицајца прате ме у стопу и без њих нигде не могу да мрднем. Отказане су све промоције ‚Француског суицида‘, сви моји јавни наступи су експресно забрањени, ограничено ми је кретање, налазим се у некој врсти кућног притвора… И све то, наводно, за моје добро – из некаквих безбедносних разлога. Немам појма о чему се ради!? Тачно је да ме непознати људи већ месецима заустављају на улици, али само да ме потапшу по рамену и честитају ми јер сам ‚погодио у центар‘, рекао истину и обелоданио све оно што их већ деценијама мучи. Али, не сећам се да ми је ико икада претио, а још мање да сам добијао анонимне поруке, а поготово не од некаквих муслиманских фанатика, у којима се мени претило смрћу, а мојој публици катастрофалним крвопролићем. Шта да радим?! Нема ми друге, него да све ово што ми се дешава стоички подносим… Али, зар не мислите да све ово што ме је снашло делује прилично кафкијански?“

Када у временима свеопштих превара неко каже истину, онда то свакако представља револуционарно дело. Али када истина, за некога можда и врло незгодна, постане прави национални бестселер, онда је и највећој наивчини јасно зашто „револуционар“ Ерик Земур већ месецима у Француској представља својеврсну опасност и персону нон грата. Али не толико за неке муслиманске фанатике, који му сада, наводно, прете смртном казном, колико за саму „шездесетосмашку номенклатуру“, сигурно позиционирану у фотеље моћних глобалистичких институција и врло добро плаћену за надзирање „политичке коректности и тековина западне демократије“; а још више за њихов извоз, па чак и уз помоћ бомби са осиромашеним уранијумом, свуда где још није успела да завлада Pax Americana. Дакле, изненадна популарност Ерика Земура представља прави прст у око и озбиљну претњу за урушавање бајке о идиличном мултикултурном друштву универзалних слобода и људских права, која је перфидно и систематски стварана у протеклих четрдесет пет година.

 

[restrictedarea]

ВИРУС ФРАНЦУСКОГ ПРОПАДАЊА Први пут неко се усудио да дирне у угланцану конструкцију западне идиле, која почива на шездесетосмашким паролама типа: „Забрањено је забрањивати“ и „Уживајте без граница“. Наиме, по Земуру, нема сумње да је „пропала револуција ‘68“ на крају ипак победила: „револуционари из ‘68“ нису одмах успели да освоје директну политичку власт, али су њихове идеје о корозији и уништавању свега онога на чему је почивао добри, стари, строги, али ипак праведни и сигурни свет, са породицом, нацијом и државом као темељима друштва, на крају ипак тријумфовале. Ослободили су нас свих тих опсесија, а заузврат су нам дали имбецилне ТВ програме и шопинг центре, иронично закључује Земур у уводнику своје књиге и додаје да је куцнуо час да коначно падну маске и да се разоткрије апокалиптична тактика по којој је Француска систематски уништавана у протеклих четрдесетак година. Од 1970, тачније после смрти генерала Шарла де Гола, „свети триптих Д“ (Dérision – исмевање, Déconstruction – деконструкција и Destruction – деструкција) примењиван је систематски и перфидно, уз здушну помоћ водећих медија, али и политичара, уметника и интелектуалаца, који су постепено и кроз микропромене у свим сферама јавног, као и приватног живота допринели „француском самоубиству“ и на томе изградили лепе каријере.

Према овом аутору, вирус француског пропадања налази се чак и тамо где бисмо то најмање очекивали. Ко би рекао да је светски познати шансоњер, Шарл Азнавур, иначе декларисани љубитељ жена, у ствари зачетник геј покрета и деконструкције сексуалног идентитета? Азнавур је, наиме, 1972. наступио на француској телевизији и у ударном термину извео своју нумеру „Comme ils disent“ (Прича се) срцепарајућу баладу о човеку који преко дана кува, пере, пегла, шије и повучено живи са мајком, а ноћу кришом наступа у стриптиз баровима за мушкарце и тако даје одушка својој правој природи. Први пут поносно је изговорена реч „хомо“, а то је уједно била и полазна тачка за јавно лансирање данас врло моћног и утицајног геј лобија. Иначе, сам Азнавур је недавно изјавио да је изузетно поносан баш на ову песму и да једва чека да ускоро свој московски концерт отвори баш овом геј химном, у инат Путину и његовој хомофобној диктатури.

 

У ИМЕ ПРОГРЕСА Сазнајемо да је у лепези симптома француске националне пропасти важан и 27. децембар 1973. – дан када је у Француској помпезно отворен први супермаркет . Већ сами по себи безлични, супермаркети убрзо прерастају у још безличније и стерилније хипермаркете где се продаје роба сумњивог квалитета, пристигла ко зна одакле. То је за директну последицу имало пропаст и постепено нестајање радњица које су биле типично француске и имале свој посебни шарм и душу. Осим тога, у тим пиљарницама, месарама и бакалницама из кварта људи су се ословљавали по имену, дружили се и разговарали, постојало је још увек осећање припадности колективу, а и људска солидарност, тако да је често могло да се пазари и на вересију. Али, у име прогреса – све што је било лепо, хумано и француско отишло је у неповрат.
Битан је и 10. мај 1974, датум првог ТВ дуела између два кандидата у борби за Јелисејску палату. Истина, Жискар д‘Естен и Франсоа Митеран на том снимку делују помало неспретно и смешно, али ово је било само ватрено крштење јер од тог дана политика престаје да буде озбиљна ствар за озбиљне људе и прераста у својеврстан ријалити ТВ шоу. Од тада почиње да важи правило да је за сваког амбициозног политичара важније да се спријатељи са шминкерком и првим камерманом него да импресионира потенцијалне бираче и политичке аналитичаре својим идејама и државничким квалитетима.

Следи 26. април 1981, када је Жорж Марше поражен од Франсоа Митерана. Марше је од медија претходно месецима исмејаван као човек кога је прегазило време, проглашен је и за непоправљивог стаљинисту и на крају је скупа са својим КПФ-ом нестао са француске политичке сцене. „Не верујте у те лажи“, поручује Земур, „све је била чиста дезинформација јер је стари Жорж био последњи француски Патриота! У ствари, био је прерушени деголиста који се једини противио поновном уласку Француске у НАТО и као некада Генерал, савршено је схватио да ‚Европска кућа‘ није ништа друго него смоквин лист за Pax Аmericanа, са Великом Британијом као америчким тројанским коњем, а уједно и сигурна гробница за национални суверенитет и то не само Француске већ и свих осталих чланица Уније.“ Аутор тим поводом цитира Режиса Дебреа, који је још давно упозоравао да ће модернизација европског капиталистичког система неминовно завршити као американизација целокупног друштва, са несагледивим негативним последицама по Француску.

 

АУТОРИТЕТ ЈЕ МРТАВ, ЈА САМ КРАЉ „Француски суицид“ је и својеврсни жал за оним временима када је Француска била светска сила, поносна на своју „grandeur“ (величину) озбиљна земља у којој се знао неки ред и поштовао ауторитет. Али, Земурова књига је пре свега директна оптужница против „идеологије прогресивне елите“, по којој породица постаје превазиђена категорија, нација не постоји, а традиција је тако фуј и демоде. Та иста „елита“ се из петних жила труди да на силу наметне оно што она сматра да је једино исправно. Уместо посла и друштвене перспективе, осиромашеном народу се нуде супститути у виду ЛГБТ идеологије са максималним сексуалним слободама и комбинацијама и некакви феминизми, интернационализми, глобализације… Кроз форсирану емиграциону политику без икакве организације и контроле створено је хаотично мултикултурно друштво, тако да су некада симпатичне градске периферије са породичним кућицама, баштицама и бакалницама, где се живело скромно и достојанствено, претворене у прљава и опасна арапско-црначка гета по којима харају банде бесних очајника без перспективе и наде и куда чак ни бели шофери градског саобраћаја не смеју више да привире. Уништено је школство, здравство и култура, економија је на коленима па скоро половина Француза данас спада у категорију сиротиње. Међутим, преко медија се сав тај новонастали ужас упорно људима потура као неко њихово богатство, а свако ко се усуди да критикује шездесетосмашку мантру: „Ауторитет је мртав, ја сам краљ и могу да радим шта хоћу“ аутоматски постаје „аут“ и бива етикетиран као фашиста, расиста и човек којег је прегазило време.

Земур тврди да се француско друштво услед овакве агресивне пропаганде претворило у заједницу изгубљених, отуђених и очајних појединаца: феминизираних и несигурних мушкараца и бесних и разочараних жена. Политички коректни социолози ту општу друштвену конфузију данас модерно називају индивидуализмом, али преведено на језик обичних људи (који су, по Земуру, после четири деценије индоктринације најзад отворили очи и схватили да су јадни и преварени) ради се о друштву опште несигурности и самоће.

 

ПУТ У ТОТАЛНИ ХАОС Осим тога, због деценијама неконтролисане емиграционе политике, Француска данас у Европи држи примат са шест милиона муслимана, који живе у свом издвојеном, паралелном свету и упорно одбијају да се интегришу. Ако се овој већ импозантној бројци дода и њихово малолетно потомство, долазимо до застрашујуће цифре од преко дванаест милиона муслимана, који представљају озбиљан проблем, својеврсну темпирану бомбу и претњу за „либанизацију Француске“.

Аутор сматра да држава већ иде ка тоталном хаосу с обзиром на ситуацију у којој имамо „народ у народу“; односно милионе људи који не само што не желе да живе на француски начин већ упорно настоје да домаћој већини наметну своје обичаје, културу и традицију. Стога је његов предлог да се под хитно депортују сви што се опиру интеграцији наишао на жестоке критике неприкосновених прогресивних величина попут Бернара Анри-Левија, Бернара Кушнера и Данијела Кон-Бендита – а они су одмах зазвонили на узбуну и затражили да се Земуру забрани јавно иступање и изношење расистичких и фашистичких идеја.

Међутим, никоме није засметала изјава „црвеног Денија“ (Данијел Кон-Бендит, некадашњи шездесетосмашки лидер, донедавно шеф посланичке групе „Зелених“ у ЕУ парламенту, који је у више наврата био осумњичен за педофилију, али не и кривично гоњен, наводно због недостатка доказа; прим. аут.) „Најеротичнији призор за мене је да кроз кључаоницу проматрам петогодишњу девојчицу док се свлачи.“

Ок, будимо ипак политички коректни и савремени јер, ако се овако настави, ни педофилија ускоро више неће бити психијатријска дијагноза, већ само „један од облика испољавања љубави и људских слобода“. Шалу на страну, али увелико се и међу педофилима збијају редови и чују захтеви да се коначно престане са њиховом дискриминацијом с обзиром да и они имају право на свој избор, односно право на међугенерацијску сексуалност.

[/restrictedarea]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *