Odlomci iz Dnevnika – Pozdrav Čomskom

Milovan Danojlić

Zatočeniku savesti iz Masačusetsa nisu promakle protivrečnosti i nedoslednosti u protestnim marševima ispravnomislećih: niko se, povodom pokolja u pariskoj redakciji, nije setio masakra pomoćnog osoblja beogradske Televizije u aprilu 1999. Sloboda štampe je dostignuće i povlastica Righteous srećnika; kad su drugi u pitanju, ta sloboda postaje legitimni ratni cilj

Povodom negodovanja izazvanog zločinom u Parizu, prof. Noam Čomski je zaprepašćenim zvaničnicima prišio ironičan epitet Righteous. Tu reč, kao pridev ili kao imenicu, prevodimo sa pravični(k), častan čovek, čestiti presuditelj, oličenje moralne ispravnosti. Ove vrline prisvaja politička i intelektualna elita današnjeg Zapada upravo pod tom geopolitičkom oznakom. Occidental nije puki žitelj jedne od dveju hemisfera; on je samosvesni pripadnik jednog političkog naroda sačinjenog od raznih nacija sabranih oko anglosaksonskog jezgra, zagovornik jedne ideje, nosilac vodećeg civilizacijskog koncepta pod kišobranom NATO-a, pronalazač ekonomskog i kulturnog obrasca priželjkivanog od svih naroda sveta. On daje stroge ocene o stanju demokratskih ustanova, sudstva i štampe, o položaju etničkih i seksualnih manjina, o ekonomskoj i finansijskoj moći dalekih i zabačenih vilajeta, i njegovi se nalazi poštuju kao nebeske objave. Ono što je sam, u dugom istorijskom razvoju, postigao i zaposeo, sveto je i neprikosnoveno: poistovećuje se čak i sa onim delom svoje štampe prema kome gaji odbojnost, odnosno gađenje. Ko u to dirne, taj je neprijatelj progresa, a kad sam gazi tuđe svetinje i ubija civilno stanovništvo Afganistana, onda to treba uvrstiti u kolateralnu štetu borbe za oslobođenje od zaostalosti.

Svi smo, razume se, protiv streljanja novinara po redakcijama, a što se terorizma tiče, američki profesor i slobodoumnik postavlja neka pitanja prirođena svom, i ne samo svom, kritički nastrojenom duhu. Kako povući granicu između divljih pobunjenika i boraca za slobodu? Koliko su glasnici jednog sveta ogrezlog u dvoličnost i koristoljubivu lažljivost pozvani da tu razliku određuju? Koliko je Sveta Alijansa, inače ubeđena da otelotvoruje najviše duhovne, moralne i kulturne vrednosti današnjeg sveta, dosledna u ocenama i osudama? Šta tačno razumeva pod terorizmom, protiv koga vodi gluvi svetski rat? Ko su teroristi? Ovo pitanje se ne postavlja na ozbiljan način: pa, to valjda, svi znamo. Ono što svi znaju nije neko relevantno znanje.

[restrictedarea]

Profesor Čomski je, dva meseca posle rušenja njujorških oblakodera, izišao u javnost sa brošurom „11. IX“; knjižica, posvećena suštinskim uzrocima zla rođenog još u prvim godinama Francuske revolucije, prevedena je na dvadesetak jezika i rasprodata u milionskom tiražu. Po njemu, terorizam je ideološka etiketa, propagandna dosetka vlada nespremnih da priznaju terorističku prirodu sopstvenih ratnih podviga. Ishod tih pohoda je uništenje čitavih država, poput Iraka i Libije, te raspaljivanje mržnje kod jednog dela arapskog i muslimanskog sveta. Atentati, izvedeni u Njujorku, Londonu, Madridu pa i Parizu su uzvratni udarci izbezumljenih osvetnika pri čemu, razume se, ne treba isključiti mogućnost manipulisanja njihovim gnevom. Tu nema nevinaščadi ni na jednoj strani. Samopregorni fanatici, izvođači samoubilačkih napada, ratnici za uspostavu islamske države rađaju se iz odveć bliskog dodira dva nepomirljiva sveta: dobromisleći pravednici odbijaju da se suoče s tom, kao i sa mnogim drugim neprijatnim istinama. Lakše im je da svoje neprijatelje predstave kao otrovni ljudski korov ižđikao, ko zna kako i zašto, u njihovoj mnogocvetnoj bašti. Kao da je mogućno razumevanje između samozadovoljnih gospodara i izbezumljenih marginalaca pod njihovom upravom.

Zatočeniku savesti iz Masačusetsa, Noamu Čomskom, nisu promakle protivrečnosti i nedoslednosti u protestnim marševima ispravnomislećih: niko se, povodom pokolja u pariskoj redakciji, nije setio masakra pomoćnog osoblja beogradske Televizije u aprilu 1999. Sloboda štampe je dostignuće i povlastica Righteous srećnika; kad su drugi u pitanju, ta sloboda postaje legitimni ratni cilj. Ko bi, u ovako ozbiljnim trenucima i o nama mislio? Mi smo se navikli na bombardovanja, mi bolje ne zaslužujemo.

Pravednici su, u poslednjih tridesetak godina, poderali sve povelje međunarodnog prava, i globus pretvorili u besudnu planetu. Oni te papire nikad nisu previše uvažavali, ali su u prošlosti nastupali lukavije. Kad je, u jednoj prilici, britanski zvaničnik upitan s kojim je pravom Imperija zauzela neku luku na Dalekom istoku, on je, kao iz puške, odgovorio: „S pravom prvog sidra!“ I dok su stručnjaci kopali po arhivama tražeći takvu odredbu, pljačka je vojno utvrđena, stvoreno je ono što se, na Kosovu, zove realno stanje stvari. Donde, dok vrše ratne zločine i primenjuju torturu nad zatvorenicima, pravednici ćute, da bi, uz poštovanje neophodne vremenske distance, povremeno sami osudili „neke propuste“, i time pojačali utisak o svojoj moralnoj ispravnosti i večitoj nepogrešivosti.

Teroristi su, dobrim delom, zakoniti porod zapadnjačke uprave nad ostatkom sveta. Njihove su žrtve, često, nedužni građani, žene i deca, bilo ko i bilo gde, jednom rečju, ceo svet ovakav kakav je. Višestruko obespravljenima, njima je od svih egzistencijalnih uporišta ostao jedino religiozni identitet. Kako inače razumeti pojavu da mladići od dvadeset godina, rođeni na Zapadu, postaju fundamentalisti? Za svaku Novu godinu, oni, u Francuskoj, zapale preko hiljadu automobila nanoseći štetu malim, skromnim ljudima, pošto bogati svoja vozila drže u bezbednim kvartovima i zaključanim garažama. Izlivi njihove mržnje vidljivi su u prizorima uništenih telefonskih govornica i polupanih autobuskih stajališta. Šteta se nadoknađuje ćutke, bez bavljenja izvorima te divlje mržnje, kao da je u pitanju prirodna nepogoda.

Goneći, po celom svetu, svoje smrtne neprijatelje, pravednici ne gube iz vida interese velikih kompanija, kao i vojne industrije. Kao i u vreme krstaških ratova, put do naftnih izvora vodi pokraj Hristovog groba. Bahati, uobraženi, oboleli od samodopadljivosti, samoživi i nezasitljivi, Righteous su veštaci u pronalaženju visokih opravdanja za nisku pohlepu. U tome su prevazišli ne samo oksimoronske formule iz Orvelovog romana nego i vizantijskog cara Kodima upamćenog po izjavi da vladar ima pravo da menja značenja reči.

Spor između branilaca ozakonjene nepravde i pobunjenih očajnika slikovito je predstavljen u „Gorskom vijencu“. Kad Ridžal Osman nazove Vuka Mićunovića „kavurskim hajdukom“, ovaj odgovara:

„Zar obadva nijesmo hajduci?

On je hajduk roblja svezanoga,

On je bolji, e više ugrabi;

Ja sam hajduk te gonim hajduke,

Glasnija je moja hajdučina.“

A mi, u svemu tome? Umišljamo da nas neko za nešto pita, da neko obraća pažnju na ono što mislimo i govorimo; podržavamo ovu ili onu stranu, tapkamo stopama Righteous. Pariski nedeljnik je i protiv nas objavljivao ružne karikature, slikajući Srbe kao krvožedne zveri, a mi ga, onomad, ožalismo kao najrođenijeg. Istinu govoreći, budući antiklerikalci i provokatori nihilističkog nadahnuća, saradnici lista nisu ni prema kome bili milosrdni – i svetogrđe je nekakav vid slobode – mada su, što se nas tiče, u onom času bili na liniji zvanične državne politike.

Jeste, izvršen je strašan zločin, ali smo mogli negodovati po strani od kolone pravednih. Zbunjen, opčinjen Zapadom, deo naših izabranika ne vidi taj svet u pravoj boji ili sebi ne priznaje ono što vidi, verujući da je moguće prijateljevanje sa ledenim ravnodušnicima i sebičnjacima.

Ne možemo popraviti svet, ali možemo sagledati svoje mesto u njemu pre nego što nas gđa Miščević, naša predstavnica kod Righteous, pozove na – ovo je njen izraz – žurku.

 

[/restrictedarea]