Одломци из Дневника – Пoздрав Чомском

Милован Данојлић

Заточенику савести из Масачусетсa нису промакле противречности и недоследности у протестним маршевима исправномислећих: нико се, поводом покоља у париској редакцији, није сетио масакра помоћног особља београдске Телевизије у априлу 1999. Слобода штампе је достигнуће и повластица Righteous срећника; кад су други у питању, та слобода постаје легитимни ратни циљ

Поводом негодовања изазваног злочином у Паризу, проф. Ноам Чомски је запрепашћеним званичницима пришио ироничан епитет Righteous. Ту реч, као придев или као именицу, преводимо са правични(к), частан човек, честити пресудитељ, оличење моралне исправности. Ове врлине присваја политичка и интелектуална елита данашњег Запада управо под том геополитичком ознаком. Occidental није пуки житељ једне од двеју хемисфера; он је самосвесни припадник једног политичког народа сачињеног од разних нација сабраних око англосаксонског језгра, заговорник једне идеје, носилац водећег цивилизацијског концепта под кишобраном НАТО-а, проналазач економског и културног обрасца прижељкиваног од свих народа света. Он даје строге оцене о стању демократских установа, судства и штампе, о положају етничких и сексуалних мањина, о економској и финансијској моћи далеких и забачених вилајета, и његови се налази поштују као небеске објаве. Оно што је сам, у дугом историјском развоју, постигао и запосео, свето је и неприкосновено: поистовећује се чак и са оним делом своје штампе према коме гаји одбојност, односно гађење. Ко у то дирне, тај је непријатељ прогреса, а кад сам гази туђе светиње и убија цивилно становништво Афганистана, онда то треба уврстити у колатералну штету борбе за ослобођење од заосталости.

Сви смо, разуме се, против стрељања новинара по редакцијама, а што се тероризма тиче, амерички професор и слободоумник поставља нека питања прирођена свом, и не само свом, критички настројеном духу. Како повући границу између дивљих побуњеника и бораца за слободу? Колико су гласници једног света огрезлог у дволичност и користољубиву лажљивост позвани да ту разлику одређују? Колико је Света Алијанса, иначе убеђена да отелотворује највише духовне, моралне и културне вредности данашњег света, доследна у оценама и осудама? Шта тачно разумева под тероризмом, против кога води глуви светски рат? Ко су терористи? Ово питање се не поставља на озбиљан начин: па, то ваљда, сви знамо. Оно што сви знају није неко релевантно знање.

[restrictedarea]

Професор Чомски је, два месеца после рушења њујоршких облакодера, изишао у јавност са брошуром „11. IX“; књижица, посвећена суштинским узроцима зла рођеног још у првим годинама Француске револуције, преведена је на двадесетак језика и распродата у милионском тиражу. По њему, тероризам је идеолошка етикета, пропагандна досетка влада неспремних да признају терористичку природу сопствених ратних подвига. Исход тих похода је уништење читавих држава, попут Ирака и Либије, те распаљивање мржње код једног дела арапског и муслиманског света. Атентати, изведени у Њујорку, Лондону, Мадриду па и Паризу су узвратни ударци избезумљених осветника при чему, разуме се, не треба искључити могућност манипулисања њиховим гневом. Ту нема невинашчади ни на једној страни. Самопрегорни фанатици, извођачи самоубилачких напада, ратници за успоставу исламске државе рађају се из одвећ блиског додира два непомирљива света: добромислећи праведници одбијају да се суоче с том, као и са многим другим непријатним истинама. Лакше им је да своје непријатеље представе као отровни људски коров ижђикао, ко зна како и зашто, у њиховој многоцветној башти. Као да је могућно разумевање између самозадовољних господара и избезумљених маргиналаца под њиховом управом.

Заточенику савести из Масачусетса, Ноаму Чомском, нису промакле противречности и недоследности у протестним маршевима исправномислећих: нико се, поводом покоља у париској редакцији, није сетио масакра помоћног особља београдске Телевизије у априлу 1999. Слобода штампе је достигнуће и повластица Righteous срећника; кад су други у питању, та слобода постаје легитимни ратни циљ. Ко би, у овако озбиљним тренуцима и о нама мислио? Ми смо се навикли на бомбардовања, ми боље не заслужујемо.

Праведници су, у последњих тридесетак година, подерали све повеље међународног права, и глобус претворили у бесудну планету. Они те папире никад нису превише уважавали, али су у прошлости наступали лукавије. Кад је, у једној прилици, британски званичник упитан с којим је правом Империја заузела неку луку на Далеком истоку, он је, као из пушке, одговорио: „С правом првог сидра!“ И док су стручњаци копали по архивама тражећи такву одредбу, пљачка је војно утврђена, створено је оно што се, на Косову, зове реално стање ствари. Донде, док врше ратне злочине и примењују тортуру над затвореницима, праведници ћуте, да би, уз поштовање неопходне временске дистанце, повремено сами осудили „неке пропусте“, и тиме појачали утисак о својој моралној исправности и вечитој непогрешивости.

Терористи су, добрим делом, законити пород западњачке управе над остатком света. Њихове су жртве, често, недужни грађани, жене и деца, било ко и било где, једном речју, цео свет овакав какав је. Вишеструко обесправљенима, њима је од свих егзистенцијалних упоришта остао једино религиозни идентитет. Како иначе разумети појаву да младићи од двадесет година, рођени на Западу, постају фундаменталисти? За сваку Нову годину, они, у Француској, запале преко хиљаду аутомобила наносећи штету малим, скромним људима, пошто богати своја возила држе у безбедним квартовима и закључаним гаражама. Изливи њихове мржње видљиви су у призорима уништених телефонских говорница и полупаних аутобуских стајалишта. Штета се надокнађује ћутке, без бављења изворима те дивље мржње, као да је у питању природна непогода.

Гонећи, по целом свету, своје смртне непријатеље, праведници не губе из вида интересе великих компанија, као и војне индустрије. Као и у време крсташких ратова, пут до нафтних извора води покрај Христовог гроба. Бахати, уображени, оболели од самодопадљивости, саможиви и незаситљиви, Righteous су вештаци у проналажењу високих оправдања за ниску похлепу. У томе су превазишли не само оксиморонске формуле из Орвеловог романа него и византијског цара Кодима упамћеног по изјави да владар има право да мења значења речи.

Спор између бранилаца озакоњене неправде и побуњених очајника сликовито је представљен у „Горском вијенцу“. Кад Риџал Осман назове Вука Мићуновића „кавурским хајдуком“, овај одговара:

Зар обадва нијесмо хајдуци?

Он је хајдук робља свезанога,

Он је бољи, е више уграби;

Ја сам хајдук те гоним хајдуке,

Гласнија је моја хајдучина.

А ми, у свему томе? Умишљамо да нас неко за нешто пита, да неко обраћа пажњу на оно што мислимо и говоримо; подржавамо ову или ону страну, тапкамо стопама Righteous. Париски недељник је и против нас објављивао ружне карикатуре, сликајући Србе као крвожедне звери, а ми га, ономад, ожалисмо као најрођенијег. Истину говорећи, будући антиклерикалци и провокатори нихилистичког надахнућа, сарадници листа нису ни према коме били милосрдни – и светогрђе је некакав вид слободе – мада су, што се нас тиче, у оном часу били на линији званичне државне политике.

Јесте, извршен је страшан злочин, али смо могли негодовати по страни од колоне праведних. Збуњен, опчињен Западом, део наших изабраника не види тај свет у правој боји или себи не признаје оно што види, верујући да је могуће пријатељевање са леденим равнодушницима и себичњацима.

Не можемо поправити свет, али можемо сагледати своје место у њему пре него што нас гђа Мишчевић, наша представница код Righteous, позове на – ово је њен израз – журку.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *