Kastrirani vernici novog poretka

Kakve su posledice insistiranja na ukidanju polova i šta se zapravo krije iza ovih nastojanja?

Nekontrolisana „harmonizacija“ srpskih zakona sa zakonima Unije obuhvata i „harmonizaciju“ seksualnih navika, sklonosti i tradicionalnih porodičnih vrednosti. U akciju će biti uključena armija obučenih vaspitača, nastavnika, sociologa i pravnika zaduženih za legalizaciju protiv prirodnih modela ponašanja. Uskoro bismo mogli da se suočimo sa „norveškim prolećem“, oličenim u „Norveškom džender planu“ (plan za ukidanje polova) bezrezervno prihvaćenom u celoj Uniji. I šire.

VESELI LOBI Insistiranje na ukidanju polova pokrenulo je norveškog sociologa Haralda Eju da snimi dokumentarni film „Džender paradoks“, kojim je, na duhovit način, razbio hit-teoriju o nepostojanju biološke razlike između muškarca i žene. Razvijan pod zastavom „veselog lobija“, ovaj politički projekat je konačno dobio udarac, s obzirom na to da je u Norveškoj, koja je 2008. proglašena za zemlju sa najvećom jednakošću polova, biološka nejednakost sve vidljivija.
Obilazeći kompanije, bolnice, škole, vrtiće, Eja je pokazao da, uprkos agresivnom mentalnom nasilju, Norvežani i dalje pokazuju biološku vitalnost: interesovanje žena za „muške“ poslove zanemarljivo je, dok tehničke nauke u ovoj naprednoj zemlji privlače mnogo manji broj žena nego što je to slučaj u zaostalim afričkim zemljama.
Ovaj fenomen zbunjuje džender aktiviste, suočene sa „norveškim džender paradoksom“ u trenutku kad su dekretima ukinuli biologiju. Niko od njih nije u stanju da osmisli suvisli odgovor na najjednostavnije pitanje: zbog čega među medicinskim sestrama ima 90 odsto žena, a među građevinskim radnicima 90 odsto muškaraca (uključujući inženjerski kadar)?
Paradoks potvrđuje i centar za prikupljanje podataka o afinitetima žena i muškaraca širom sveta. Na osnovu 200.000 odgovora iz 53 zemlje, moglo se zaključiti da su interesovanja žena ista, bez obzira na kulturni milje. Isti slučaj je sa muškarcima, što je istraživače prisililo na nevoljno priznanje da „iza toga ipak stoji biologija“.
[restrictedarea]

DŽENDER PEDAGOGIJA Iako dočekan na nož politički korektne javnosti, film je doveo do ukidanja vladine finansijske pomoći „džender studijama“ (56 miliona evra) uzdrmavši temelje političkog projekta Teorija o polu, ustoličenog pre tri decenije.
Publicitet su konačno dobili i eksperimenti prof. Tronda Diseta iz Norveške nacionalne bolnice, vršeni radi otkrivanja bioloških razlika kod dece rođene s polnim deformitetima: „Definisali smo deset različitih igračaka za devojčice i dečake, kao i takozvane neutralne igračke. Devetomesečne bebe su se opredeljivale – bez izuzetka – za igračke namenjene njihovom polu, što je siguran pokazatelj da se deca rađaju s jasnom biološkom predispozicijom, na koju se vaspitanjem ne može bitno uticati.“
Uprkos nauci, biologiji i zdravom razumu, u Francuskoj su se preduzimljivi džender aktivisti izborili za legalizaciju gej brakova, uvodeći u školski program osnove seksualnog vaspitanja u stilu „svako sa svakim“. U tome su najdalje otišli nastavnici koledža Sen Pol de Leon (Finister) uvođenjem praktične nastave iz „džender pedagogije“ namenjene dvanaestogodišnjacima. Oni su odveli decu u posetu matičnom uredu da bi u sopstvenoj režiji izveli pedagoški performans – fiktivno venčanje dva nastavnika.
Dok pripreme za vrli novi svet seksualno zbunjenih robova i kastriranih vernika Novog svetskog poretka polako ulaze u finale, borci za odbranu prirodnih zakona zauzimaju sve više prostora u alternativnim medijima. Biologija nije mrtva – uzvikuje britanski psihijatar Simon Baron-Koen, dokazujući da deca ubrzo nakon rođenja pokazuju karakteristike sopstvenog pola. „Pokazujući bebama mehanički predmet ili lice, ustanovio sam da većina dečaka zadržava pogled na mehaničkom predmetu, a devojčice na licu. Te razlike su formirane u materici, pod uticajem različitog nivoa hormona (dečaci proizvode duplo više testosterona nego devojčice). “

DEKONSTRUKCIJA HETEROSEKSUALNOSTI Profesorka En Kembel (VB) ukazuje na uticaj dugog procesa prirodne selekcije: „Ženama je dato da rađaju, a samim tim im je ugrađena sposobnost da brinu o detetu i štite ga. Zbog toga se žene opredeljuju za specifična zanimanja: medicinske sestre, socijalne radnice, učiteljice… One se dobro osećaju u ulogama davanja. Suludo je verovati da je evolucija toliko uložila u reproduktivni sistem a da se to nije odrazilo na ljudski mozak. Naravno – postoje odstupanja, ali ona samo potvrđuju pravilo.“
Jedan od najglasnijih boraca protiv džender ludila u Francuskoj, doktor psihologije Jan Karijer, demaskira pozadinu kastracionog projekta negiranja bioloških zakona, tvrdeći da se ova akcija sprovodi u cilju nasilnog kreiranja duha vremena: „Ovde se ne radi o površnom kapricu, već o sistematskom nizu mera za ukidanje polova. Negiranje realnosti i ograničavanje prava da se osećamo kao muškarac ili žena predstavljaju perverznu odbranu onih koji su sebe proglasili za žrtve, nametanjem stava da represiju uvek vrše heteroseksualci nad homoseksualcima ili muškarci nad ženama, iako se represija odvija i u suprotnom smeru.“
Dr Karijer tvrdi da je Teorija o polu samo nastavak radikalnog feminizma praćenog društveno opasnim fantazijama, a prirodu ovog procesa otkriva izjava radikalnog džender aktiviste: „Naša uloga je da porazimo one koji veruju u biologiju.“
O nepojamnoj količini mržnje prema prirodnim zakonima, biologiji i ljudima koji se ne uklapaju u njihove projekte, ispoljenoj od strane portparola regrutovanih među lezbijkama na američkim univerzitetima, govori psihoanalitičar Dženin Česget Smirgel. Ona u ovom krstaškom ratu prepoznaje nameru dekonstrukcije heteroseksualnosti, sprovođenu metodama zastrašivanja i gušenja slobode govora.

JEDINKE BEZ KORENA Dr Karijer se, srećom, nije dao zastrašiti. Njegova predavanja su veoma posećena, a među naučnim radovima na koje upućuje slušaoce nalazi se i knjiga Džona Kolapinta „Kakvim ga je priroda stvorila“. Autor iznosi pred javnost slučaj dečaka Davida Reimera nad kojim je pre nekoliko decenija izvršeno medicinsko nasilje sa tragičnim posledicama. David je kao dvogodišnjak doživeo tešku traumu: tokom nestručnog obrezivanja bio je ozbiljno osakaćen. Lekari su očajnim roditeljima predložili potpuno odstranjivanje polnih organa, ubeđujući ih da će se dečak bolje osećati ako ga budu odgajali kao devojčicu. Oni su tvrdili da će psihološki transfer biti izvodljiv, s obzirom da „detetov polni identitet još nije formiran“. Posle izvršene operacije delimične promene pola, dečaka su počeli da oblače kao devojčicu, krijući istinu o njegovoj pravoj prirodi. David nikada nije prihvatio nametnutu ulogu, neopisivo je patio, sve dok mu nisu otkrili istinu, a onda je izvršio samoubistvo.
David Reimer nije bio jedina žrtva džender teorije, lansirane 60-ih od strane prof. Džona Moneja. Ovaj naučnik je mahao slučajem Reimer kako bi potkrepio svoju nakaradnu teoriju, krijući od javnosti fijasko nasilnog transfera u drugi pol. Tako je na mala vrata u nauku ušla laž da je moguće odgojem delovati na svest deteta o sopstvenom polu.
Jan Karijer ukazuje na tragediju dece prisiljene da žive u lezbijskim parovima bez prava na oca.
On navodi primer lezbijskog para iz Austrije, odlučnog da promeni pol svom dečaku. One su insistirale da lekari to obave što ranije „kako bi se dečak lakše privikao na novi pol“.
Dimenzije narcizma, u nekim slučajevima, poprimaju još monstruoznije razmere. Jedna lezbijka iz Južnoafričke Republike je do smrti tukla četvorogodišnjeg sina svoje partnerke, zato što nije hteo da je oslovljava sa „tata“. Majka je prisustvovala nasilju nad detetom ne uzimajući ga u zaštitu, da bi tokom obdukcije bili konstatovani fraktura lobanje, krvarenje u mozgu, polomljene noge, ključna kost, ruke i karlica.
Onima koji se još uvek pitaju zbog čega se insistira na ukidanju polne različitosti, autor knjige „Slobodom do fašizma“ Aron Ruso daje jednostavan odgovor: „Negirajući razlike između žena i muškaraca, oni stvaraju svet nedefinisanih jedinki bez korena – bića izgubljenih u magmi, bez prava da misle svojom glavom. Zbunjivanje se pokazalo veoma efikasnim, a čoveku bez identiteta nameće se poželjan identitet. Ideologija ovog fašistoidnog narcističkog društva predstavlja opasnost za čitavo čovečanstvo.“
Tiranija „nauke“ nad biologijom legalizovana je Istanbulskom konvencijom Saveta Evrope, potpisanom 2011, u cilju „iskorenjivanja stereotipa vezanih za pol u okviru borbe protiv mizoginog seksizma“.
[/restrictedarea]