Кастрирани верници новог поретка

Какве су последице инсистирања на укидању полова и шта се заправо крије иза ових настојања?

Неконтролисана „хармонизација“ српских закона са законима Уније обухвата и „хармонизацију“ сексуалних навика, склоности и традиционалних породичних вредности. У акцију ће бити укључена армија обучених васпитача, наставника, социолога и правника задужених за легализацију против природних модела понашања. Ускоро бисмо могли да се суочимо са „норвешким пролећем“, оличеним у „Норвешком џендер плану“ (план за укидање полова) безрезервно прихваћеном у целој Унији. И шире.

ВЕСЕЛИ ЛОБИ Инсистирање на укидању полова покренуло је норвешког социолога Харалда Еју да сними документарни филм „Џендер парадокс“, којим је, на духовит начин, разбио хит-теорију о непостојању биолошке разлике између мушкарца и жене. Развијан под заставом „веселог лобија“, овај политички пројекат је коначно добио ударац, с обзиром на то да је у Норвешкој, која је 2008. проглашена за земљу са највећом једнакошћу полова, биолошка неједнакост све видљивија.
Обилазећи компаније, болнице, школе, вртиће, Еја је показао да, упркос агресивном менталном насиљу, Норвежани и даље показују биолошку виталност: интересовање жена за „мушке“ послове занемарљиво је, док техничке науке у овој напредној земљи привлаче много мањи број жена него што је то случај у заосталим афричким земљама.
Овај феномен збуњује џендер активисте, суочене са „норвешким џендер парадоксом“ у тренутку кад су декретима укинули биологију. Нико од њих није у стању да осмисли сувисли одговор на најједноставније питање: због чега међу медицинским сестрама има 90 одсто жена, а међу грађевинским радницима 90 одсто мушкараца (укључујући инжењерски кадар)?
Парадокс потврђује и центар за прикупљање података о афинитетима жена и мушкараца широм света. На основу 200.000 одговора из 53 земље, могло се закључити да су интересовања жена иста, без обзира на културни миље. Исти случај је са мушкарцима, што је истраживаче присилило на невољно признање да „иза тога ипак стоји биологија“.
[restrictedarea]

ЏЕНДЕР ПЕДАГОГИЈА Иако дочекан на нож политички коректне јавности, филм је довео до укидања владине финансијске помоћи „џендер студијама“ (56 милиона евра) уздрмавши темеље политичког пројекта Теорија о полу, устоличеног пре три деценије.
Публицитет су коначно добили и експерименти проф. Тронда Дисета из Норвешке националне болнице, вршени ради откривања биолошких разлика код деце рођене с полним деформитетима: „Дефинисали смо десет различитих играчака за девојчице и дечаке, као и такозване неутралне играчке. Деветомесечне бебе су се опредељивале – без изузетка – за играчке намењене њиховом полу, што је сигуран показатељ да се деца рађају с јасном биолошком предиспозицијом, на коју се васпитањем не може битно утицати.“
Упркос науци, биологији и здравом разуму, у Француској су се предузимљиви џендер активисти изборили за легализацију геј бракова, уводећи у школски програм основе сексуалног васпитања у стилу „свако са сваким“. У томе су најдаље отишли наставници колеџа Сен Пол де Леон (Финистер) увођењем практичне наставе из „џендер педагогије“ намењене дванаестогодишњацима. Они су одвели децу у посету матичном уреду да би у сопственој режији извели педагошки перформанс – фиктивно венчање два наставника.
Док припреме за врли нови свет сексуално збуњених робова и кастрираних верника Новог светског поретка полако улазе у финале, борци за одбрану природних закона заузимају све више простора у алтернативним медијима. Биологија није мртва – узвикује британски психијатар Симон Барон-Коен, доказујући да деца убрзо након рођења показују карактеристике сопственог пола. „Показујући бебама механички предмет или лице, установио сам да већина дечака задржава поглед на механичком предмету, а девојчице на лицу. Те разлике су формиране у материци, под утицајем различитог нивоа хормона (дечаци производе дупло више тестостерона него девојчице). “

ДЕКОНСТРУКЦИЈА ХЕТЕРОСЕКСУАЛНОСТИ Професорка Ен Кембел (ВБ) указује на утицај дугог процеса природне селекције: „Женама је дато да рађају, а самим тим им је уграђена способност да брину о детету и штите га. Због тога се жене опредељују за специфична занимања: медицинске сестре, социјалне раднице, учитељице… Оне се добро осећају у улогама давања. Сулудо је веровати да је еволуција толико уложила у репродуктивни систем а да се то није одразило на људски мозак. Наравно – постоје одступања, али она само потврђују правило.“
Један од најгласнијих бораца против џендер лудила у Француској, доктор психологије Јан Каријер, демаскира позадину кастрационог пројекта негирања биолошких закона, тврдећи да се ова акција спроводи у циљу насилног креирања духа времена: „Овде се не ради о површном каприцу, већ о систематском низу мера за укидање полова. Негирање реалности и ограничавање права да се осећамо као мушкарац или жена представљају перверзну одбрану оних који су себе прогласили за жртве, наметањем става да репресију увек врше хетеросексуалци над хомосексуалцима или мушкарци над женама, иако се репресија одвија и у супротном смеру.“
Др Каријер тврди да је Теорија о полу само наставак радикалног феминизма праћеног друштвено опасним фантазијама, а природу овог процеса открива изјава радикалног џендер активисте: „Наша улога је да поразимо оне који верују у биологију.“
О непојамној количини мржње према природним законима, биологији и људима који се не уклапају у њихове пројекте, испољеној од стране портпарола регрутованих међу лезбијкама на америчким универзитетима, говори психоаналитичар Џенин Чесгет Смиргел. Она у овом крсташком рату препознаје намеру деконструкције хетеросексуалности, спровођену методама застрашивања и гушења слободе говора.

ЈЕДИНКЕ БЕЗ КОРЕНА Др Каријер се, срећом, није дао застрашити. Његова предавања су веома посећена, а међу научним радовима на које упућује слушаоце налази се и књига Џона Колапинта „Каквим га је природа створила“. Аутор износи пред јавност случај дечака Давида Реимера над којим је пре неколико деценија извршено медицинско насиље са трагичним последицама. Давид је као двогодишњак доживео тешку трауму: током нестручног обрезивања био је озбиљно осакаћен. Лекари су очајним родитељима предложили потпуно одстрањивање полних органа, убеђујући их да ће се дечак боље осећати ако га буду одгајали као девојчицу. Они су тврдили да ће психолошки трансфер бити изводљив, с обзиром да „дететов полни идентитет још није формиран“. После извршене операције делимичне промене пола, дечака су почели да облаче као девојчицу, кријући истину о његовој правој природи. Давид никада није прихватио наметнуту улогу, неописиво је патио, све док му нису открили истину, а онда је извршио самоубиство.
Давид Реимер није био једина жртва џендер теорије, лансиране 60-их од стране проф. Џона Монеја. Овај научник је махао случајем Реимер како би поткрепио своју накарадну теорију, кријући од јавности фијаско насилног трансфера у други пол. Тако је на мала врата у науку ушла лаж да је могуће одгојем деловати на свест детета о сопственом полу.
Јан Каријер указује на трагедију деце присиљене да живе у лезбијским паровима без права на оца.
Он наводи пример лезбијског пара из Аустрије, одлучног да промени пол свом дечаку. Оне су инсистирале да лекари то обаве што раније „како би се дечак лакше привикао на нови пол“.
Димензије нарцизма, у неким случајевима, попримају још монструозније размере. Једна лезбијка из Јужноафричке Републике је до смрти тукла четворогодишњег сина своје партнерке, зато што није хтео да је ословљава са „тата“. Mајка је присуствовала насиљу над дететом не узимајући га у заштиту, да би током обдукције били констатовани фрактура лобање, крварење у мозгу, поломљене ноге, кључна кост, руке и карлица.
Онима који се још увек питају због чега се инсистира на укидању полне различитости, аутор књиге „Слободом до фашизма“ Арон Русо даје једноставан одговор: „Негирајући разлике између жена и мушкараца, они стварају свет недефинисаних јединки без корена – бића изгубљених у магми, без права да мисле својом главом. Збуњивање се показало веома ефикасним, а човеку без идентитета намеће се пожељан идентитет. Идеологија овог фашистоидног нарцистичког друштва представља опасност за читаво човечанство.“
Тиранија „науке“ над биологијом легализована је Истанбулском конвенцијом Савета Европе, потписаном 2011, у циљу „искорењивања стереотипа везаних за пол у оквиру борбе против мизогиног сексизма“.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *