Eros i magija

POVODOM IZLOŽBE RADISLAVA RAŠE TRKULJE U GALERIJI RTS-a

Piše Dejan Đorić

Delo ovog umetnika sada se čini i kao sinteza mnogih stremljenja kasnih šezdesetih, mada ga on nije stvarao sa tom namerom

Likovna ponuda u Beogradu i Srbiji ponekad je loša pa je bolje pisati o završenim izložbama, uputiti na njihov značaj, pogotovo kada predstavljaju izuzetne umetnike. Osobena pojava naše novije istorije umetnosti je Radislav Raša Trkulja (rođen 1938. u Kladovu). Njegova veća izložba održana je u dva prostora beogradske Galerije RTS-a, koju nepogrešivo vodi Nikola Mirkov.

SINTEZA Trkulja je diplomirao slikarstvo na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti 1963. godine a postdiplomske studije završio na prestižnoj Majstorskoj radionici Krste Hegedušića u Zagrebu 1965, koju su pohađali Vladimir Veličković i Marina Abramović. Član je Srpskog umetničkog društva „Lada“ od 1968. Reč je o jednom od najneobičnijih umetnika sa nekadašnje jugoslovenske scene. Treba imati u vidu vreme kada se pojavljuje sa svojim prijateljima, saborcima sa Likovne akademije – slikarima Momčilom Momom Antonovićem i Todorom Stevanovićem. Bio je to period kada je „Mediala“ konačno zadobila svoje mesto, ali i kada deluju brojni apstraktni slikari i enformelisti, istovremeno sa usponom nove figuracije i prvim pojavama konceptualne umetnosti. Trkulja je drugačiji od svih drugih, potpuno sveža pojava. Sada se njegovo delo čini i kao sinteza mnogih stremljenja kasnih šezdesetih, mada ga nije stvarao sa tom namerom. Ima u njegovom stvaralaštvu fantastike, ekspresionizma, lirske apstrakcije, pa čak i eksperimentalne umetnosti. Samosvojan, divalj i neukrotiv poput svojih šarplaninaca, kao vuk kreće se između zamki likovnih pojava i sredina, prihvatajući izazove od Negotina (u kojem je davne 1957. imao prvu izložbu) Milana do Njujorka, gde je živeo i imao uspeha. Avanturista i putnik, sebi nikada nije dozvolio da ga bilo šta sputa, slikao je kao što ide u lov, sa lukom i strelom, srođen sa prirodom, njenim bićima i dušom. Večno noseći pečat svog porekla među Homoljskim planinama, delujući u duhu Negotinske Krajine i Istočne Srbije, naslikao je Hajduk Veljka, uz Miloša Obilića jednu od najhrabrijih ličnosti celokupne srpske istorije ali, što je još važnije, i lično živi to što stvara. Kada kod ovog eksplozivnog umetnika, nalik Karavađu, ne pomaže snaga argumenta, onda na scenu stupa argument snage, tj. ubedljivost njegovih pesnica. Da, to je Trkulja, neponovljiv i svoj, ljubavnik koji je svoju decenijama mlađu prijateljicu jedinstveno prikazao u seriji erotskih radova kao planinu, pretvarajući podatno nago žensko telo u planinski pejzaž. Koliko nam je poznato, to su u novijoj umetnosti uradili još samo Andre Mason, francuski nadrealista i Dragan Lubarda u ciklusu crteža „Bežanijska kosa“. Sa Todorom Stevanovićem i kompozitorom Zoranom Hristićem boravio je na Staroj planini a posle tih eksperimentalnih radova, originalnijih od svega što je nastalo u konceptualnoj umetnosti, ukazao se sav značaj ovog stvaraoca.

[restrictedarea]

PARADOKS Trkulja je tradicionalista koji ne zna za dogmatizam, njega više zanima disanje trava i let bubamara od teorije. Sve što čini, od potpisa na radovima, slika-objekata i slika na koži do performansa sa Stare planine, prožima magijskim osećanjem svoje Krajine. Zato kod njega, osim junaka, ima lepotica posebne, vilinske vrste, začaranih, u vlasti đavola koga iz vode zazivaju vlaške magičarke. Suprotstavljajući belu devojačku putenost zelenom demonu, usamljeno je u novoj evropskoj umetnosti obnovio svet fauna, satira i divljih šumskih zelenih ljudi, o kojima se sada na Zapadu objavljuju mitološke studije. Paradoksalno, uprkos često surovih tema, divljih svinja i bojovnika, Trkulja slika nežno, želeći odmah da kaže da nije odbacio osećajnost i ljudskost, sve ređe u (post)modernoj umetnosti. Neka platna su lirska, ženstvena, meke atmosfere, sećaju na detinjstvo i bezbrižan život u prirodi, druga imaju surovu, ratničku pojavnost, ali u samurajskom duhu koji i u smrti uočava lepotu prolećnog cvetanja.

Ovaj đurđevdanski, ivanjdanski začarani slikar, znalac narodnih predanja, otelotvoruje to što stvara i zato nije lažan, iskonstruisan, kabinetski stvaralac. Odbacio je intelektualisanje da bi prigrlio trave, ostavši od prvog dana i prve slike neizmenjen. Majstor je ne samo srpske epike i etnologije, etnosa i etosa, već i indoevropski tragač po blagu tradicije shvaćene na balkanski način. Prepoznat i rado tumačen među pesnicima a ne teoretičarima, prihvatili su ga i pojedini veliki umetnici i intelektualci kao što su Beta Vukanović i Dragoš Kalajić, koji je slično kladovskom hajduku smatrao da je „Građanin svinja koja hoće da umre prirodnom smrću“. Koliko je osobeno što Trkulja na posustalu i iscrpenu likovnu scenu unosi eros i magiju, sok i drhtanje, bitno je i da ukazuje na puteve prevladavanja problema (post)modernizma. U toj je epohi, za razliku od prethodnih, potpuno odbačen herojski momenat u stvaranju, postmodernizam je gnjecav kao rokoko, ničeg junačnog nema više posle Ivana Meštrovića. Trkulja je „nejunačkom vremenu uprkos“ pokazao da slikarstvo može biti herojsko na savremen način, ali i da sam stvaralački čin podrazumeva hrabrost.

Vitalan, snažan, nagao, pun snage i energije, veran prijateljima, izvoran, ali nimalo primitivan ili naivan kao umetnik, ovaj nekadašnji direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (od 1993. do 2000. godine) otvorio je posve nove puteve, mimo (hiper)realizma, Beogradske škole fantastike, bez uticaja intimizma ili klasičnog modernizma. Možemo samo da se divimo i napajamo sa te večne, narodske, prirodne žudnje za životom koja se pretvorila u veliku potragu za slikom.

[/restrictedarea]