Ерос и магија

ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ РАДИСЛАВА РАШЕ ТРКУЉЕ У ГАЛЕРИЈИ РТС-а
Пише Дејан Ђорић
Дело овог уметника сада се чини и као синтеза многих стремљења касних шездесетих, мада га он није стварао са том намером

Ликовна понуда у Београду и Србији понекад је лоша па је боље писати о завршеним изложбама, упутити на њихов значај, поготово када представљају изузетне уметнике. Особена појава наше новије историје уметности је Радислав Раша Тркуља (рођен 1938. у Кладову). Његова већа изложба одржана је у два простора београдске Галерије РТС-а, коју непогрешиво води Никола Мирков.

СИНТЕЗА Тркуља је дипломирао сликарство на београдској Академији ликовних уметности 1963. године а постдипломске студије завршио на престижној Мајсторској радионици Крсте Хегедушића у Загребу 1965, коју су похађали Владимир Величковић и Марина Абрамовић. Члан је Српског уметничког друштва „Лада“ од 1968. Реч је о једном од најнеобичнијих уметника са некадашње југословенске сцене. Треба имати у виду време када се појављује са својим пријатељима, саборцима са Ликовне академије – сликарима Момчилом Момом Антоновићем и Тодором Стевановићем. Био је то период када је „Медиала“ коначно задобила своје место, али и када делују бројни апстрактни сликари и енформелисти, истовремено са успоном нове фигурације и првим појавама концептуалне уметности. Тркуља је другачији од свих других, потпуно свежа појава. Сада се његово дело чини и као синтеза многих стремљења касних шездесетих, мада га није стварао са том намером. Има у његовом стваралаштву фантастике, експресионизма, лирске апстракције, па чак и експерименталне уметности. Самосвојан, диваљ и неукротив попут својих шарпланинаца, као вук креће се између замки ликовних појава и средина, прихватајући изазове од Неготина (у којем је давне 1957. имао прву изложбу) Милана до Њујорка, где је живео и имао успеха. Авантуриста и путник, себи никада није дозволио да га било шта спута, сликао је као што иде у лов, са луком и стрелом, срођен са природом, њеним бићима и душом. Вечно носећи печат свог порекла међу Хомољским планинама, делујући у духу Неготинске Крајине и Источне Србије, насликао је Хајдук Вељка, уз Милоша Обилића једну од најхрабријих личности целокупне српске историје али, што је још важније, и лично живи то што ствара. Када код овог експлозивног уметника, налик Каравађу, не помаже снага аргумента, онда на сцену ступа аргумент снаге, тј. убедљивост његових песница. Да, то је Тркуља, непоновљив и свој, љубавник који је своју деценијама млађу пријатељицу јединствено приказао у серији еротских радова као планину, претварајући податно наго женско тело у планински пејзаж. Колико нам је познато, то су у новијој уметности урадили још само Андре Масон, француски надреалиста и Драган Лубарда у циклусу цртежа „Бежанијска коса“. Са Тодором Стевановићем и композитором Зораном Христићем боравио је на Старој планини а после тих експерименталних радова, оригиналнијих од свега што је настало у концептуалној уметности, указао се сав значај овог ствараоца.

[restrictedarea]

ПАРАДОКС Тркуља је традиционалиста који не зна за догматизам, њега више занима дисање трава и лет бубамара од теорије. Све што чини, од потписа на радовима, слика-објеката и слика на кожи до перформанса са Старе планине, прожима магијским осећањем своје Крајине. Зато код њега, осим јунака, има лепотица посебне, вилинске врсте, зачараних, у власти ђавола кога из воде зазивају влашке магичарке. Супротстављајући белу девојачку путеност зеленом демону, усамљено је у новој европској уметности обновио свет фауна, сатира и дивљих шумских зелених људи, о којима се сада на Западу објављују митолошке студије. Парадоксално, упркос често сурових тема, дивљих свиња и бојовника, Тркуља слика нежно, желећи одмах да каже да није одбацио осећајност и људскост, све ређе у (пост)модерној уметности. Нека платна су лирска, женствена, меке атмосфере, сећају на детињство и безбрижан живот у природи, друга имају сурову, ратничку појавност, али у самурајском духу који и у смрти уочава лепоту пролећног цветања.

Овај ђурђевдански, ивањдански зачарани сликар, зналац народних предања, отелотворује то што ствара и зато није лажан, исконструисан, кабинетски стваралац. Одбацио је интелектуалисање да би пригрлио траве, оставши од првог дана и прве слике неизмењен. Мајстор је не само српске епике и етнологије, етноса и етоса, већ и индоевропски трагач по благу традиције схваћене на балкански начин. Препознат и радо тумачен међу песницима а не теоретичарима, прихватили су га и поједини велики уметници и интелектуалци као што су Бета Вукановић и Драгош Калајић, који је слично кладовском хајдуку сматрао да је „Грађанин свиња која хоће да умре природном смрћу“. Колико је особено што Тркуља на посусталу и исцрпену ликовну сцену уноси ерос и магију, сок и дрхтање, битно је и да указује на путеве превладавања проблема (пост)модернизма. У тој је епохи, за разлику од претходних, потпуно одбачен херојски моменат у стварању, постмодернизам је гњецав као рококо, ничег јуначног нема више после Ивана Мештровића. Тркуља је „нејуначком времену упркос“ показао да сликарство може бити херојско на савремен начин, али и да сам стваралачки чин подразумева храброст.

Виталан, снажан, нагао, пун снаге и енергије, веран пријатељима, изворан, али нимало примитиван или наиван као уметник, овај некадашњи директор Музеја савремене уметности у Београду (од 1993. до 2000. године) отворио је посве нове путеве, мимо (хипер)реализма, Београдске школе фантастике, без утицаја интимизма или класичног модернизма. Можемо само да се дивимо и напајамо са те вечне, народске, природне жудње за животом која се претворила у велику потрагу за сликом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *