Babken Simonjan /pesnik, esejista, prevodilac/ – Ne zaboravimo da je otadžbina iznad svega

Razgovarala Mila Milosavljević 

Mi, Jermeni, uvek smo bili dosledni u pitanju priznanja genocida nad Jermenima. Mnoge države i njihove vlade su priznale da je izvršen stravični genocid i to je zvanično potvrđeno rezolucijama i odlukama. Nažalost, Srbi nisu bili toliko dosledni u tom pitanju, imajući na umu da su stradali u mnogim ratovima. Naravno, ne treba stalno živeti pod teretom krvave istorije, ali s druge strane, ne treba ni zaboraviti tragediju sopstvenog naroda. Svaki zaborav može dovesti do još tragičnijih posledica

Ime jermenskog pesnika, prevodioca, esejiste, srbiste i kulturnog delatnika, Babkena Simonjana, već tri decenije poznato je našoj čitalačkoj javnosti. On je prvi čovek koji je u Jermeniji, 1975. godine, tačno pre četrdeset godina, počeo da se bavi jermensko-srpskim kulturnim vezama. Autor je devet knjiga pesama, eseja i putopisa. Njegova književna dela su prevedena na ruski, srpski, slovački, bugarski, ukrajinski, rumunski, mađarski, estonski, italijanski, francuski i engleski. Simonjanova spisateljska i kulturološka delatnost krunisana je značajnim nagradama, poveljama, medaljama, zahvalnicama, a najznačajnije su: „Zlatna značka“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (1993) književna nagrada „Sveti Sava“ (1994) Povelja Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2011) najprestižnija jermenska nagrada „Kandilo“ (2010) Zlatna medalja Ministarstva kulture Republike Jermenije (2012) itd.

Imajući u vidu doprinos Babkena Simonjana u negovanju književnih i kulturnih veza između dve zemlje, odlukom Vlade Republike Srbije novembra 2006. godine on je imenovan za našeg počasnog konzula u Jermeniji.

Ovih dana, odlukom predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića Simonjan je odlikovan visokom državnom nagradom – Zlatnom medaljom Republike Srbije. Na Dan državnosti Republike Srbije, 15. februara u predsedničkoj palati na Andrićevom vencu, pored ostalih odlikovanih, ovaj cenjeni kulturni radnik će učestvovati na svečanoj dodeli. Obratili smo se gospodinu Simonjanu da sa nama podeli svoja razmišljanja uoči svečanosti.

Koja osećanja je izazvala vest da je predsednik Srbije Tomislav Nikolić vas odlikovao visokom državnom nagradom, Zlatnom medaljom Republike Srbije?

Tokom zvanične posete predsednika Tomislava Nikolića Jermeniji oktobra 2014. godine imao sam prilike da porazgovaram s njim. Predsednik se interesovao za moj književni rad i konzulsku delatnost, pričali smo o važnosti jermensko-srpske bilateralne saradnje u svim sferama javnog života. Tri dana bio sam nerazdvojan sa srpskom delegacijom. Naravno, predsednik Nikolić je bio obavešten šta radim na književnom polju i dodao da zna da prevodim i predstavljam srpsku književnost i srpsku kulturu jermenskoj čitalačkoj publici. Na kraju naše besede predsednik Srbije je rekao: „Imate prebogatu spisateljsku biografiju, dosta ste učinili za našu Srbiju, zaslužujete da vas odlikujem državnom nagradom.“ Naravno, bilo mi je prijatno da lično od predsednika čujem nešto lepo. Ideju je svestrano odobrio i podržao savetnik predsednika, gospodin Ivan Mrkić, koji vrlo dobro zna za moju kulturološku delatnost. Od tada je prošlo četiri meseca…

I evo, pre nekoliko dana obavestili su me iz Protokola predsednika Republike Srbije o odlikovanju. Obuzela me je neobjašnjiva, neizreciva toplina. Ovo je, uopšte, prva državna nagrada koja mi se dodeljuje i veoma mi je draga. Odmah sam okrenuo telefone svojih omiljenih jermenskih i srpskih prijatelja da im javim ovu lepu vest. Mnogi bliski prijatelji obradovali su se više od mene. Čestitali su mi od srca, kao da je njihova bila ta Zlatna medalja.

Hvala srpskom rukovodstvu za takav lep i prijatan „poklon“, baš na četrdesetu godišnjicu moje spisateljske i kulturološke delatnosti.

[restrictedarea]

Nagrada je stigla posle toliko godina iscrpnog, predanog rada i kulturnog pregalaštva. Toliko toga ste učinili na spajanju dve kulture, rečnikom graditelja, napravili ste velelepni most koji spaja dva stradalnička naroda, dve velike kulture. Kada ste počeli da otkrivate srpski jezik, koji govorite kao i maternji, jednako dobro?

Teško je dati jednostavan odgovor. Bilo je to davno, pre pedeset godina. Uvek ću se sećati svoje drage učiteljice istorije, koja je jednom ušla u učionicu i pričala o Kosovskom boju iz 1389. godine. Naravno, mi đaci, srednjoškolci, tada nismo ništa znali niti o Srbiji, niti o Kosovskom boju, gde i kada se on odigrao. Učiteljica je ushićeno pričala o caru Lazaru i svim srpskim junacima koji su na Kosovu polju branili svoju otadžbinu od osmanlijskog zla. Punih 45 minuta naš razred slušao je zanimljivu priču. Taj čas mi se za sva vremena urezao u sećanju. Nisam ni slutio da će priča o Kosovskom boju biti sudbonosna u mom životu.

Godine su prolazile, a ljubav prema Srbiji puštala je korene u moju dušu. Početkom sedamdesetih godina 20. veka put me je vodio u Lenjingrad, kod znamenite profesorke slavistike Irine Arbuzove, koja me je dobro uputila u tajne srpskog jezika. Svaki put, boraveći u Lenjingradu, gostovao sam kod Arbuzove i uvek me je primala kao rođenog sina. Na kraju mi je rekla: „Čeka vas sjajna budućnost, napravićete veliku karijeru u oblasti srbistike i kulturnih veza.“

Izgleda da je profesorka Arbuzova bila vidovita. Postigao sam sve ono što je predvidela. Nema, nažalost, više ni moje učiteljice istorije, ni profesorke Arbuzove sa Katedre za slavistiku Lenjingradskog univerziteta. Pre nekoliko godina one su napustile ovozemaljski svet, ali njihovi saveti i mudre poruke prate me na svakodnevnom spisateljskom putu.

Srbija zauzima značajno mesto u vašim pesmama i proznim tekstovima, takođe u svakodnevnom životu. Obišli ste je celu, poznajete gotovo svaku njenu stopu. Koji kraj vam je ostao u najdubljem sećanju? Šta vas je inspirisalo da napišete tople stihove Srbiji posvećene? 

Objavio sam nekoliko knjiga posvećenih Srbiji. U svoje poetske zbirke uvek stavljam pesme sa srpskom tematikom. Srbija je zemlja koja me je inspirisala još kao gimnazijalca. Godinama sam obilazio gotovo sve srpske predele od severa do juga. Upoznao sam mentalitet srpskog naroda, njegovu istoriju, kulturu, jezik i običaje, sretao sam predivne ljude koji su mi postali dragi kao braća. Sasvim je prirodno da pesnik izrazi svoja osećanja kroz poeziju, mada ja imam i proznih tekstova, eseja, putopisa.

Srbija jeste predivna zemlja, ali srpsku dušu, duhovnost i puls istorije osetio sam na Kosmetu, u samoj kolevci Srpstva. Moj interes za Kosmet je nastao, pre svega, zbog njegove tragične i krvave istorije, koja podseća na istoriju Jermenije. Boraveći više puta na Kosmetu, obišao sam čuvene spomenike srednjovekovnog srpskog neimarstva – Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku. Čuo sam otkucaj srca srpske kolevke, osetio sam da je još uvek živa njena krvava rana. Nikada neću zaboraviti susret sa srpskim patrijarhom, gospodinom Pavlom, ni stari dud, koji je, po narodnom predanju, posadio Sveti Sava u dvorištu Patrijaršije. Taj dud i danas plodonosi. A to znači da narod postoji, da živi uspomena na Svetog Savu. Osim putopisnih tekstova, Kosmetu sam posvetio ciklus pesama, koje mirišu poput kosovskih božura.

Kroz svoja književna dela ste se borili za pravdu i istinu o Srbima, za Kosmet i srpske svetinje tamo. Srpska kolevka je danas razgrabljena od predatora – svetskih silnika. Sveci nam plaču na freskama… Srbija je ponovo nemoćna da ga povrati… Šta mislite danas o ovome i šta može da se uradi da sačuvamo svoje korene i dostojanstvo?

Pitate me o Kosmetu. Boli me srce i ne znam šta da vam kažem. Plaču vam sveci na srpskim freskama na Kosmetu, a nama sveci plaču na predivnim freskama iz 13. veka u nekadašnjoj jermenskoj prestonici Ani, sada na teritoriji moderne Turske. Meni je razumljiv vaš bol za Kosmetom, vaša nostalgija, jer ja kao pripadnik stradalničkog naroda u sebi genetski nosim taj isti bol za otetom otadžbinom od strane Turaka. Nama su naši najveći neprijatelji, Turci, 1915. godine oteli ono što je iznad svega – veći deo naše istorijske otadžbine, i izvršili stravičan genocid nad jermenskim stanovništvom. Oteli su nam najveću svetinju – biblijsku planinu Ararat, koja je zapečaćena u duši svakog Jermenina. Kosmet je srpski Ararat. Mi već tačno sto godina suznih očiju gledamo Ararat, koji nam je nedostupan, mada je vidljiv svakom jermenskom oku s one strane granice. A Srbi sa bolom i čežnjom gledaju na Kosmet, koji je otet da bi oni ostali bez svojih svetinja. Planetom hoda demon s namerom da uništi sve što ima nacionalnu podlogu i korene, jer su sami bez korena i porekla.

Pitate me šta treba raditi za očuvanje porekla i dostojanstva. Rekao bih, sledeće: treba napraviti nacionalni program uz učešće nacionalno opredeljenih istoričara, književnika, umetnika, pravnika, političara, parlamentaraca, koji su pravi patrioti svoje zemlje. Ne sme se zaboraviti: otadžbina je iznad svega. Bez žrtvovanja ne postoji ništa. Samo se mora dobro znati cena žrtvovanja. Vaspitavati mladi naraštaj u duhu nacionalnog opredeljenja. Svaki profesor škole, svaki predavač fakulteta nije samo stručnjak, već mu je zadatak da vaspitava zdravo, patriotski raspoloženo pokolenje. Samo da navedem jedan primer. Priča se da su mladi roditelji jednom prilikom sa svojim dvogodišnjim detetom išli kod poznatog ruskog psihologa Makarenka. Pitaju ga od kojeg uzrasta treba vaspitavati dete. Makarenko se interesuje koliko je staro. Roditelji odgovaraju: dve godine. A Makarenko na kraju kaže: vi ste već zakasnili dve godine. Time je hteo da istakne da dete treba vaspitavati od trenutka rođenja. U pravu je bio ruski psiholog. Pitamo se da li mi tako vaspitavamo svoju decu. Sigurno ne! Pred mnogim stvarima zatvaramo oči, pravimo se da ih ne primećujemo. A zaboravljamo često da upravo od pravog vaspitanja zavisi budućnost mladog naraštaja. Kao književnik, siguran sam da kroz književnost i kulturu možemo da postignemo mnogo, mada to nije tako lako i jednostavno. Treba uložiti mnogo napora i pažnje.

U našem razgovoru pomenuli ste genocid nad Jermenima. Bez obzira što se u štampi u poslednje vreme često piše o tragičnoj sudbini vašeg naroda – genocidu koji su izvršili Turci 1915. godine, još uvek jedan deo srpskih čitalaca nema celovitu predstavu o Jermeniji i njenom drevnom narodu, duhovnosti i sadašnjosti.

Bolno je govoriti o genocidu koji su izvršili Turci nad Jermenima 1915. godine. Ta tragična godina još nije izbrisana iz našeg sećanja. Glavni uzrok ovoga zločina je u Prvom svetskom ratu, koji je doneo tragediju mnogim narodima, a jermenskom najveću. Dželati mladoturske vlade, Enver- paša, Talat-paša, Džemal-paša, dr Nazim i mnogi drugi, koristeći ratnu situaciju, preduzeli su čitav niz varvarskih mera da bi realizovali ranije smišljen plan o istrebljenju Jermena. Već 15. aprila 1915. vlast je donela odluku o početku deportacije i pogroma Jermena, što je trebalo izvršiti 24. aprila. Turski krvoloci uhapsili su toga dana oko 700 najistaknutijih, najuglednijih predstavnika jermenske inteligencije – pisce, publiciste, novinare, istoričare umetnosti, naučnike, lekare. Ti nedužni ljudi su najpre bili zverski mučeni, a zatim ubijeni. I to je bio povod da krvopija, Talat-paša, najavljujući nove masovne pogrome, izjavi: „Nema više jermenskog pitanja, jer nema više Jermena.“ Sve se ovo događalo pod pokroviteljstvom velikih država, pre svega Nemačke, dok jermenski narod, osim praznih obećanja i lažnih izjava saučešća, od njih ništa više nije dobio. Svetska javnost je tada bila „gluva i nema“, a Turci su ostali nekažnjeni. To im je omogućilo da izvrše novi genocid nad drugim hrišćanima koji su tada živeli u Turskoj. Turska je ohrabrila fanatike Azerbejdžance, koji će potom izvršiti genocid u Nagornom Karabahu i Azerbejdžanu nad Jermenima. Ohrabrila je i muslimane i gurnula ih u rat protiv bosanskih Srba. Ista ta, takozvana moderna Turska, koja pokušava da briše prljave stranice svoje istorije, vrši nove zločinačke napade na Kipar, Grčku, opet vodeći svoju osvajačku politiku i, naravno, sprema se za nove rušilačke pohode. Turska do sada nije priznala genocid nad Jermenima. Jermenski narod, nažalost, ostao je bez svoje istorijske otadžbine, zaslugom moćnih država, pre svega, Nemačke, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila saveznica Turske. Posle genocida nad Jermenima, u Berlinu su bili sakriveni Talat, Enver, Džemal i drugi dželati. Evo šta je rekao Karl Libkneht povodom toga: „Sva krivica za genocid nad Jermenima pada na Nemačku, ceo svet to zna i, prirodno, ceo svet smatra da je Nemačka odgovorna, jer su turskom vladom upravljali nemački oficiri koji su se nalazili u Carigradu.“

Upravo u aprilu ove godine u Jermeniji i u jermenskoj dijaspori širom sveta obeležava se stogodišnjica genocida nad Jermenima u Osmanlijskoj imperiji i Zapadnoj Jermeniji. Mnoge države zvanično su priznale da je 1915. godine nad Jermenima izvršen najbrutalniji genocid u istoriji čovečanstva. Ima, nažalost, i onih zemalja koje nisu prihvatile tu činjenicu kako ne bi kvarile odnose sa Turskom. S obzirom da su Jermenija i Srbija sapatnice-sestre, da li je Jermene razočaralo to što se Srbija nije oglasila povodom ove bolne i tragične istine?

Genocid izvršen nad jermenskim narodom 1915. godine priznalo je više od 25 zemalja, a među njima su: Urugvaj, Kipar, Argentina, Rusija, Kanada, Grčka, Liban, Belgija, Francuska, Švedska, Vatikan, Italija, Švajcarska, Slovačka, Danska, Nemačka, Poljska, Litvanija… da ne nabrajam sve. Zemlje koje su priznale genocid nad Jermenima ne razmišljaju o tome da li će pogoršati odnose sa Turskom ili ne. Svaka civilizovana zemlja zna za patnje Jermena, svaki civilizovani narod svestan je genocida koji je nad Jermenima izvršen. I polazeći od toga, vlade tih zemalja donele su odluku o priznanju najvećeg zločina u 20. veku. Jermenija veoma ceni stav i pravednu odluku tih država, jer istorijske činjenice niko ne može da briše, te Turska ne može da izbegne istorijsku istinu, ali ni odgovornost.

Kao književnik i prevodilac, ne jednom imao sam prilike da razgovaram sa srpskim piscima, istoričarima, naučnicima. I svi obrazovani Srbi vrlo dobro poznaju istoriju Jermena, znaju za izvršeni genocid, o svemu tome sam često pisao u srpskoj periodici, u svojim knjigama, pa čak izdao i knjižicu „Genocid nad Jermenima“ na srpskom jeziku, gde o genocidu govore stranci da ne bi ispalo da Jermeni stalno sami govore o tragediji koja ih je zadesila. Time sam nameravao da pokažem i da dokažem kako i ljudi koji nisu jermenskog porekla osuđuju taj zločin, da još uvek ima poštenog sveta, i da nije sve izgubljeno.

Pitate me hoće li zvanični Beograd osuditi genocid nad Jermenima. To je pitanje koje se tiče Skupštine Srbije, njenog odnosa prema tragediji jermenskog naroda. Bilo bi logično da osudi taj zločin, jer je i Srbija doživljavala slične tragedije tokom čitave svoje krvave istorije. A moj utisak je da bi Srbija, ukoliko osudi genocid nad Jermenima 1915. godine od strane Turaka, napravila veliki i pravedan gest prema sapatničkoj Jermeniji. Uostalom, Srbi možda najbolje razumeju šta je to genocid i šta znači živeti sa bolom otete otadžbine.

Kad smo već kod stradanja Jermena, šta biste rekli povodom genocida nad Srbima, s obzirom da vam je dobro poznata srpska viševekovna golgota…

Srbi, kao i Jermeni, uvek su bili stavljani na žrtveni oltar. Svi znaju za 500-godišnji turski jaram, za stradanje Srba na Solunskom frontu, u Prvom svetskom ratu, za genocid nad Srbima u Jasenovcu, na Kosmetu… Mi, Jermeni, uvek smo bili dosledni u pitanju priznanja genocida nad Jermenima. Mnoge države i njihove vlade su priznale da je izvršen stravični genocid i to je zvanično potvrđeno rezolucijama i odlukama. Nažalost, Srbi nisu bili toliko dosledni u tom pitanju, imajući na umu da su stradali u mnogim ratovima. Naravno, ne treba stalno živeti pod teretom krvave istorije, ali s druge strane, ne treba ni zaboraviti tragediju sopstvenog naroda. Svaki zaborav može dovesti do još tragičnijih posledica.

Nažalost, u Srbiji ne postoji nijedan spomenik posvećen genocidu nad Srbima, osim u Kragujevcu u Šumaricama, onim učiteljima i đacima koji su streljani u oktobru 1941. godine   (7 000 žrtava). A da ne govorim o jasenovačkom logoru smrti, koji je postao grobnica mnogim nevinim srpskim žrtvama. Da je bio osuđen turski genocid nad Jermenima 1915. godine, ne bi bilo ni jasenovačkog klanja, ni genocida nad Jermenima u Azerbejdžanu 1988. godine. Pre 100 godina turski dželati i krvopije su ostali nekažnjeni za svoja zločinstva i to je dovelo do novih masakriranja i krvoprolića u novijoj istoriji. Mislim da u Beogradu treba podići spomenik srpskim žrtvama svih vremena. Inače svaki zaborav može da dovede do brisanja istorijskog pamćenja. Treba se stalno boriti, pisati, nastupati na raznim međunarodnim forumima za ljudska prava, predstavljati istorijsku istinu. Treba iskoristiti sve mogućnosti da bi se čuo glas istine.

Možete li da prokomentarišete tužbu Hrvatske protiv Srbije, da su Srbi izvršili genocid nad hrvatskim stanovništvom.

Nekoliko sati dnevno na internetu pratim gotovo sve što se odvija na Balkanu i u svetu uopšte. Progresivnom čovečanstvu, svim učenim ljudima poznato je da su Srbi nastradali od ustaškog noža i Hitlerovih pomagača. Malo pre pomenuo sam jasenovačku tragediju, streljanje u Šumaricama, ubijanje Srba u Hrvatskoj 1991. godine. Haški tribunal je odbio i hrvatsku, i srpsku optužbu da ne bi „uvredio“ ni jednu ni drugu stranu. Po meni, Haški tribunal nije ni pravedan, niti je human. Sudije iz Haškog tribunala su vrlo dobro upućeni u istoriju i dobro znaju istinu, ali to im ne odgovara i zato kažem da je doneta odluka nepravedna i sramna. To što haške sudije prećutkuju i ne žele da obelodane istorijsku istinu, nimalo me ne čudi. Velike sile na Zapadu imaju svoje interese i tim sudijama iz Haga, Nemačke, Brisela nije do Srba i ostalih malobrojnih naroda. U Haškom tribunalu niko neće zastupati srpski interes i srpsko pitanje ako Srbi sami ne budu branili svoj nacionalni interes. Verujem da će doći bolja vremena, da će se promeniti politička mapa sveta i sve što je izgubljeno biće jednom vraćeno.

Kad već govorimo o sukobima, ratovima i stradanjima, ja bih vas zamolila da u nekoliko rečenica iznesete svoj utisak o ratnim žarištima u raznim krajevima sveta – Ukrajina, Sirija, Irak, Palestina… gde ginu nevini ljudi, deca, žene, starci, ruše se remek-dela svetske kulturne baštine… Velika politička kriza hara našom planetom… Da li vidite neki izlaz iz ove tragične situacije? Da li je moguće diplomatskim putem zaustaviti rat?

Ova žarišta, bez sumnje, stvaraju velike sile – Amerika i Zapad. To im je u interesu. Što više haosa, tim bolje. Velesile su žedne ljudske krvi. Bombardovale su Irak, Libiju, Srbiju, a sada Siriju… Zapad vodi dvoliku politiku. Naklonjen je nekim zemljama, pomaže ih finansijski, prodaje im oružje i gura ih u rat, dok je prema drugima raspoložen neprijateljski. Za političku krizu koja je u velikim razmerama zahvatila Ukrajinu krivi su Zapad i Amerika, niko više. Upravo iste te velike sile izazvale su međusobnu mržnju u bivšoj Jugoslaviji, kasnije na srpskom Kosmetu, u Iraku, a danas i u Ukrajini, i gurnule nevine ljude u krvoproliće. Ukrajina sada proživljava vrlo teška vremena. U tome su najveću ulogu odigrali podstrekači rata sa Zapada. Koliko je samo nevinih ljudi napustilo Ukrajinu, izgubilo svoja rodna mesta, imanja, a pre svega im je nepovratno razbijena lična sreća…

Nekada je diplomatija imala veliki uticaj i mnoge stvari na međunarodnoj pozornici upravo su se rešavale na taj način. To dokazuje i diplomatska praksa, recimo pre pedesetih-šezdesetih godina 20. veka. Nažalost, diplomatija odavno više nema tu snagu. Danas se sve rešava silom, ratovima, pretnjama i ubijanjem, takođe ignorisanjem ljudskih prava. I što je najgore, ne vidi se kraj zločinstvu i krvoproliću. Ceo Zapad i Amerika uveli su sankcije moćnoj Rusiji, čime se delimično promenila svetska ekonomska i politička situacija. Kakvu korist su im donele te sankcije? Sigurno nikakvu! Sami su ekonomski doživeli kolaps i još uvek doživljavaju. Pretnjama, sankcijama, jezikom rata ne može se razgovarati. Rusija je ipak garant mira i stabilnosti. Ona je za pregovarački sto, međutim, Zapad postavlja uslove Rusiji koji nisu prihvatljivi.

Moj je utisak da u ovakvoj situaciji u kojoj se našlo čovečanstvo jedino tolerancija i razum mogu da spasu svet, uzajamno poštovanje i ljubav.

Objavili ste više knjiga na srpskom jeziku. Zanimljivo je, iako su u pitanju različiti izdavači, da su sve knjige objavljene na ćirilici. Da li je to deo vašeg ličnog zalaganja za očuvanje ovog pisma? Kako se borite za ćirilicu i kako je sačuvati danas u najezdi svih pošasti koje prete da je unište?

Svaki narod mora da poštuje svoje pismo, poreklo, običaje, korene, jer ako jedan narod to ne poštuje i izgubi, onda gubi svoje istorijsko pamćenje. Ja sam zaista veliki borac za ćirilicu. Latinica nije srpsko pismo. Napisao sam pet knjiga na srpskom jeziku i još nekoliko knjiga na jermenskom. Nijedna moja knjiga na srpskom nije štampana latinicom. Na teritoriji Srbije mora da vlada isključivo ćirilica i svim Srbima je obaveza i dužnost da pišu ćirilicom. Nemam ništa protiv da znaju latinicu, ali njihovo pismo je ćirilica.

Šta smatrate svojim najvećim postignućem?

Smatram da sam ostavio svedočanstvo o srpskim patnjama i stradanju u novijoj istoriji. Bio sam svedok raspada Jugoslavije i hroničar svih zbivanja. Pred mojim očima je nestala Jugoslavija, bombardovana jedna od najlepših zemalja u Evropi. Drago mi je da sam i kroz poeziju i kroz prozu, publicistiku, ostavio trajno svedočanstvo i trag o jednom vremenu, nažalost surovom i krvavom. Ali zato je taj trag neizbrisiv.

Kako bi glasila vaša poruka srpskom narodu?

Moja poruka srpskom narodu glasi: Čuvajte Srbiju kao zenicu oka. „Srbija je velika tajna“, govorila je Desanka Maksimović. Srbija je vaš svetionik na trnovitom i teškom istorijskom putu.

 

[/restrictedarea]