Бабкен Симоњан /песник, есејиста, преводилац/ – Не заборавимо да је отаџбина изнад свега

Разговарала Мила Милосављевић 

Ми, Јермени, увек смо били доследни у питању признања геноцида над Јерменима. Многе државе и њихове владе су признале да је извршен стравични геноцид и то је званично потврђено резолуцијама и одлукама. Нажалост, Срби нису били толико доследни у том питању, имајући на уму да су страдали у многим ратовима. Наравно, не треба стално живети под теретом крваве историје, али с друге стране, не треба ни заборавити трагедију сопственог народа. Сваки заборав може довести до још трагичнијих последица

Име јерменског песника, преводиоца, есејисте, србисте и културног делатника, Бабкена Симоњана, већ три деценије познато је нашој читалачкој јавности. Он је први човек који је у Јерменији, 1975. године, тачно пре четрдесет година, почео да се бави јерменско-српским културним везама. Аутор је девет књига песама, есеја и путописа. Његова књижевна дела су преведена на руски, српски, словачки, бугарски, украјински, румунски, мађарски, естонски, италијански, француски и енглески. Симоњанова списатељска и културолошка делатност крунисана је значајним наградама, повељама, медаљама, захвалницама, а најзначајније су: „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије (1993) књижевна награда „Свети Сава“ (1994) Повеља Удружења књижевних преводилаца Србије (2011) најпрестижнија јерменска награда „Кандило“ (2010) Златна медаља Министарства културе Републике Јерменије (2012) итд.

Имајући у виду допринос Бабкена Симоњана у неговању књижевних и културних веза између две земље, одлуком Владе Републике Србије новембра 2006. године он је именован за нашег почасног конзула у Јерменији.

Ових дана, одлуком председника Републике Србије Томислава Николића Симоњан је одликован високом државном наградом – Златном медаљом Републике Србије. На Дан државности Републике Србије, 15. фебруара у председничкој палати на Андрићевом венцу, поред осталих одликованих, овај цењени културни радник ће учествовати на свечаној додели. Обратили смо се господину Симоњану да са нама подели своја размишљања уочи свечаности.

Која осећања је изазвала вест да је председник Србије Томислав Николић вас одликовао високом државном наградом, Златном медаљом Републике Србије?

Током званичне посете председника Томислава Николића Јерменији октобра 2014. године имао сам прилике да поразговарам с њим. Председник се интересовао за мој књижевни рад и конзулску делатност, причали смо о важности јерменско-српске билатералне сарадње у свим сферама јавног живота. Три дана био сам нераздвојан са српском делегацијом. Наравно, председник Николић је био обавештен шта радим на књижевном пољу и додао да зна да преводим и представљам српску књижевност и српску културу јерменској читалачкој публици. На крају наше беседе председник Србије је рекао: „Имате пребогату списатељску биографију, доста сте учинили за нашу Србију, заслужујете да вас одликујем државном наградом.“ Наравно, било ми је пријатно да лично од председника чујем нешто лепо. Идеју је свестрано одобрио и подржао саветник председника, господин Иван Мркић, који врло добро зна за моју културолошку делатност. Од тада је прошло четири месеца…

И ево, пре неколико дана обавестили су ме из Протокола председника Републике Србије о одликовању. Обузела ме је необјашњива, неизрецива топлина. Ово је, уопште, прва државна награда која ми се додељује и веома ми је драга. Одмах сам окренуо телефоне својих омиљених јерменских и српских пријатеља да им јавим ову лепу вест. Многи блиски пријатељи обрадовали су се више од мене. Честитали су ми од срца, као да је њихова била та Златна медаља.

Хвала српском руководству за такав леп и пријатан „поклон“, баш на четрдесету годишњицу моје списатељске и културолошке делатности.

[restrictedarea]

Награда је стигла после толико година исцрпног, преданог рада и културног прегалаштва. Толико тога сте учинили на спајању две културе, речником градитеља, направили сте велелепни мост који спаја два страдалничка народа, две велике културе. Када сте почели да откривате српски језик, који говорите као и матерњи, једнако добро?

Тешко је дати једноставан одговор. Било је то давно, пре педесет година. Увек ћу се сећати своје драге учитељице историје, која је једном ушла у учионицу и причала о Косовском боју из 1389. године. Наравно, ми ђаци, средњошколци, тада нисмо ништа знали нити о Србији, нити о Косовском боју, где и када се он одиграо. Учитељица је усхићено причала о цару Лазару и свим српским јунацима који су на Косову пољу бранили своју отаџбину од османлијског зла. Пуних 45 минута наш разред слушао је занимљиву причу. Тај час ми се за сва времена урезао у сећању. Нисам ни слутио да ће прича о Косовском боју бити судбоносна у мом животу.

Године су пролазиле, а љубав према Србији пуштала је корене у моју душу. Почетком седамдесетих година 20. века пут ме је водио у Лењинград, код знамените професорке славистике Ирине Арбузове, која ме је добро упутила у тајне српског језика. Сваки пут, боравећи у Лењинграду, гостовао сам код Арбузове и увек ме је примала као рођеног сина. На крају ми је рекла: „Чека вас сјајна будућност, направићете велику каријеру у области србистике и културних веза.“

Изгледа да је професорка Арбузова била видовита. Постигао сам све оно што је предвидела. Нема, нажалост, више ни моје учитељице историје, ни професорке Арбузове са Катедре за славистику Лењинградског универзитета. Пре неколико година оне су напустиле овоземаљски свет, али њихови савети и мудре поруке прате ме на свакодневном списатељском путу.

Србија заузима значајно место у вашим песмама и прозним текстовима, такође у свакодневном животу. Обишли сте је целу, познајете готово сваку њену стопу. Који крај вам је остао у најдубљем сећању? Шта вас је инспирисало да напишете топле стихове Србији посвећене? 

Објавио сам неколико књига посвећених Србији. У своје поетске збирке увек стављам песме са српском тематиком. Србија је земља која ме је инспирисала још као гимназијалца. Годинама сам обилазио готово све српске пределе од севера до југа. Упознао сам менталитет српског народа, његову историју, културу, језик и обичаје, сретао сам предивне људе који су ми постали драги као браћа. Сасвим је природно да песник изрази своја осећања кроз поезију, мада ја имам и прозних текстова, есеја, путописа.

Србија јесте предивна земља, али српску душу, духовност и пулс историје осетио сам на Космету, у самој колевци Српства. Мој интерес за Космет је настао, пре свега, због његове трагичне и крваве историје, која подсећа на историју Јерменије. Боравећи више пута на Космету, обишао сам чувене споменике средњовековног српског неимарства – Пећку патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку. Чуо сам откуцај срца српске колевке, осетио сам да је још увек жива њена крвава рана. Никада нећу заборавити сусрет са српским патријархом, господином Павлом, ни стари дуд, који је, по народном предању, посадио Свети Сава у дворишту Патријаршије. Тај дуд и данас плодоноси. А то значи да народ постоји, да живи успомена на Светог Саву. Осим путописних текстова, Космету сам посветио циклус песама, које миришу попут косовских божура.

Кроз своја књижевна дела сте се борили за правду и истину о Србима, за Космет и српске светиње тамо. Српска колевка је данас разграбљена од предатора – светских силника. Свеци нам плачу на фрескама… Србија је поново немоћна да га поврати… Шта мислите данас о овоме и шта може да се уради да сачувамо своје корене и достојанство?

Питате ме о Космету. Боли ме срце и не знам шта да вам кажем. Плачу вам свеци на српским фрескама на Космету, а нама свеци плачу на предивним фрескама из 13. века у некадашњој јерменској престоници Ани, сада на територији модерне Турске. Мени је разумљив ваш бол за Косметом, ваша носталгија, јер ја као припадник страдалничког народа у себи генетски носим тај исти бол за отетом отаџбином од стране Турака. Нама су наши највећи непријатељи, Турци, 1915. године отели оно што је изнад свега – већи део наше историјске отаџбине, и извршили стравичан геноцид над јерменским становништвом. Отели су нам највећу светињу – библијску планину Арарат, која је запечаћена у души сваког Јерменина. Космет је српски Арарат. Ми већ тачно сто година сузних очију гледамо Арарат, који нам је недоступан, мада је видљив сваком јерменском оку с оне стране границе. А Срби са болом и чежњом гледају на Космет, који је отет да би они остали без својих светиња. Планетом хода демон с намером да уништи све што има националну подлогу и корене, јер су сами без корена и порекла.

Питате ме шта треба радити за очување порекла и достојанства. Рекао бих, следеће: треба направити национални програм уз учешће национално опредељених историчара, књижевника, уметника, правника, политичара, парламентараца, који су прави патриоти своје земље. Не сме се заборавити: отаџбина је изнад свега. Без жртвовања не постоји ништа. Само се мора добро знати цена жртвовања. Васпитавати млади нараштај у духу националног опредељења. Сваки професор школе, сваки предавач факултета није само стручњак, већ му је задатак да васпитава здраво, патриотски расположено поколење. Само да наведем један пример. Прича се да су млади родитељи једном приликом са својим двогодишњим дететом ишли код познатог руског психолога Макаренка. Питају га од којег узраста треба васпитавати дете. Макаренко се интересује колико је старо. Родитељи одговарају: две године. А Макаренко на крају каже: ви сте већ закаснили две године. Тиме је хтео да истакне да дете треба васпитавати од тренутка рођења. У праву је био руски психолог. Питамо се да ли ми тако васпитавамо своју децу. Сигурно не! Пред многим стварима затварамо очи, правимо се да их не примећујемо. А заборављамо често да управо од правог васпитања зависи будућност младог нараштаја. Као књижевник, сигуран сам да кроз књижевност и културу можемо да постигнемо много, мада то није тако лако и једноставно. Треба уложити много напора и пажње.

У нашем разговору поменули сте геноцид над Јерменима. Без обзира што се у штампи у последње време често пише о трагичној судбини вашег народа – геноциду који су извршили Турци 1915. године, још увек један део српских читалаца нема целовиту представу о Јерменији и њеном древном народу, духовности и садашњости.

Болно је говорити о геноциду који су извршили Турци над Јерменима 1915. године. Та трагична година још није избрисана из нашег сећања. Главни узрок овога злочина је у Првом светском рату, који је донео трагедију многим народима, а јерменском највећу. Џелати младотурске владе, Енвер- паша, Талат-паша, Џемал-паша, др Назим и многи други, користећи ратну ситуацију, предузели су читав низ варварских мера да би реализовали раније смишљен план о истребљењу Јермена. Већ 15. априла 1915. власт је донела одлуку о почетку депортације и погрома Јермена, што је требало извршити 24. априла. Турски крволоци ухапсили су тога дана око 700 најистакнутијих, најугледнијих представника јерменске интелигенције – писце, публицисте, новинаре, историчаре уметности, научнике, лекаре. Ти недужни људи су најпре били зверски мучени, а затим убијени. И то је био повод да крвопија, Талат-паша, најављујући нове масовне погроме, изјави: „Нема више јерменског питања, јер нема више Јермена.“ Све се ово догађало под покровитељством великих држава, пре свега Немачке, док јерменски народ, осим празних обећања и лажних изјава саучешћа, од њих ништа више није добио. Светска јавност је тада била „глува и нема“, а Турци су остали некажњени. То им је омогућило да изврше нови геноцид над другим хришћанима који су тада живели у Турској. Турска је охрабрила фанатике Азербејџанце, који ће потом извршити геноцид у Нагорном Карабаху и Азербејџану над Јерменима. Охрабрила је и муслимане и гурнула их у рат против босанских Срба. Иста та, такозвана модерна Турска, која покушава да брише прљаве странице своје историје, врши нове злочиначке нападе на Кипар, Грчку, опет водећи своју освајачку политику и, наравно, спрема се за нове рушилачке походе. Турска до сада није признала геноцид над Јерменима. Јерменски народ, нажалост, остао је без своје историјске отаџбине, заслугом моћних држава, пре свега, Немачке, јер је она у Првом светском рату била савезница Турске. После геноцида над Јерменима, у Берлину су били сакривени Талат, Енвер, Џемал и други џелати. Ево шта је рекао Карл Либкнехт поводом тога: „Сва кривица за геноцид над Јерменима пада на Немачку, цео свет то зна и, природно, цео свет сматра да је Немачка одговорна, јер су турском владом управљали немачки официри који су се налазили у Цариграду.“

Управо у априлу ове године у Јерменији и у јерменској дијаспори широм света обележава се стогодишњица геноцида над Јерменима у Османлијској империји и Западној Јерменији. Многе државе званично су признале да је 1915. године над Јерменима извршен најбруталнији геноцид у историји човечанства. Има, нажалост, и оних земаља које нису прихватиле ту чињеницу како не би квариле односе са Турском. С обзиром да су Јерменија и Србија сапатнице-сестре, да ли је Јермене разочарало то што се Србија није огласила поводом ове болне и трагичне истине?

Геноцид извршен над јерменским народом 1915. године признало је више од 25 земаља, а међу њима су: Уругвај, Кипар, Аргентина, Русија, Канада, Грчка, Либан, Белгија, Француска, Шведска, Ватикан, Италија, Швајцарска, Словачка, Данска, Немачка, Пољска, Литванија… да не набрајам све. Земље које су признале геноцид над Јерменима не размишљају о томе да ли ће погоршати односе са Турском или не. Свака цивилизована земља зна за патње Јермена, сваки цивилизовани народ свестан је геноцида који је над Јерменима извршен. И полазећи од тога, владе тих земаља донеле су одлуку о признању највећег злочина у 20. веку. Јерменија веома цени став и праведну одлуку тих држава, јер историјске чињенице нико не може да брише, те Турска не може да избегне историјску истину, али ни одговорност.

Као књижевник и преводилац, не једном имао сам прилике да разговарам са српским писцима, историчарима, научницима. И сви образовани Срби врло добро познају историју Јермена, знају за извршени геноцид, о свему томе сам често писао у српској периодици, у својим књигама, па чак издао и књижицу „Геноцид над Јерменима“ на српском језику, где о геноциду говоре странци да не би испало да Јермени стално сами говоре о трагедији која их је задесила. Тиме сам намеравао да покажем и да докажем како и људи који нису јерменског порекла осуђују тај злочин, да још увек има поштеног света, и да није све изгубљено.

Питате ме хоће ли званични Београд осудити геноцид над Јерменима. То је питање које се тиче Скупштине Србије, њеног односа према трагедији јерменског народа. Било би логично да осуди тај злочин, јер је и Србија доживљавала сличне трагедије током читаве своје крваве историје. А мој утисак је да би Србија, уколико осуди геноцид над Јерменима 1915. године од стране Турака, направила велики и праведан гест према сапатничкој Јерменији. Уосталом, Срби можда најбоље разумеју шта је то геноцид и шта значи живети са болом отете отаџбине.

Кад смо већ код страдања Јермена, шта бисте рекли поводом геноцида над Србима, с обзиром да вам је добро позната српска вишевековна голгота…

Срби, као и Јермени, увек су били стављани на жртвени олтар. Сви знају за 500-годишњи турски јарам, за страдање Срба на Солунском фронту, у Првом светском рату, за геноцид над Србима у Јасеновцу, на Космету… Ми, Јермени, увек смо били доследни у питању признања геноцида над Јерменима. Многе државе и њихове владе су признале да је извршен стравични геноцид и то је званично потврђено резолуцијама и одлукама. Нажалост, Срби нису били толико доследни у том питању, имајући на уму да су страдали у многим ратовима. Наравно, не треба стално живети под теретом крваве историје, али с друге стране, не треба ни заборавити трагедију сопственог народа. Сваки заборав може довести до још трагичнијих последица.

Нажалост, у Србији не постоји ниједан споменик посвећен геноциду над Србима, осим у Крагујевцу у Шумарицама, оним учитељима и ђацима који су стрељани у октобру 1941. године   (7 000 жртава). А да не говорим о јасеновачком логору смрти, који је постао гробница многим невиним српским жртвама. Да је био осуђен турски геноцид над Јерменима 1915. године, не би било ни јасеновачког клања, ни геноцида над Јерменима у Азербејџану 1988. године. Пре 100 година турски џелати и крвопије су остали некажњени за своја злочинства и то је довело до нових масакрирања и крвопролића у новијој историји. Мислим да у Београду треба подићи споменик српским жртвама свих времена. Иначе сваки заборав може да доведе до брисања историјског памћења. Треба се стално борити, писати, наступати на разним међународним форумима за људска права, представљати историјску истину. Треба искористити све могућности да би се чуо глас истине.

Можете ли да прокоментаришете тужбу Хрватске против Србије, да су Срби извршили геноцид над хрватским становништвом.

Неколико сати дневно на интернету пратим готово све што се одвија на Балкану и у свету уопште. Прогресивном човечанству, свим ученим људима познато је да су Срби настрадали од усташког ножа и Хитлерових помагача. Мало пре поменуо сам јасеновачку трагедију, стрељање у Шумарицама, убијање Срба у Хрватској 1991. године. Хашки трибунал је одбио и хрватску, и српску оптужбу да не би „увредио“ ни једну ни другу страну. По мени, Хашки трибунал није ни праведан, нити је хуман. Судије из Хашког трибунала су врло добро упућени у историју и добро знају истину, али то им не одговара и зато кажем да је донета одлука неправедна и срамна. То што хашке судије прећуткују и не желе да обелодане историјску истину, нимало ме не чуди. Велике силе на Западу имају своје интересе и тим судијама из Хага, Немачке, Брисела није до Срба и осталих малобројних народа. У Хашком трибуналу нико неће заступати српски интерес и српско питање ако Срби сами не буду бранили свој национални интерес. Верујем да ће доћи боља времена, да ће се променити политичка мапа света и све што је изгубљено биће једном враћено.

Кад већ говоримо о сукобима, ратовима и страдањима, ја бих вас замолила да у неколико реченица изнесете свој утисак о ратним жариштима у разним крајевима света – Украјина, Сирија, Ирак, Палестина… где гину невини људи, деца, жене, старци, руше се ремек-дела светске културне баштине… Велика политичка криза хара нашом планетом… Да ли видите неки излаз из ове трагичне ситуације? Да ли је могуће дипломатским путем зауставити рат?

Ова жаришта, без сумње, стварају велике силе – Америка и Запад. То им је у интересу. Што више хаоса, тим боље. Велесиле су жедне људске крви. Бомбардовале су Ирак, Либију, Србију, а сада Сирију… Запад води дволику политику. Наклоњен је неким земљама, помаже их финансијски, продаје им оружје и гура их у рат, док је према другима расположен непријатељски. За политичку кризу која је у великим размерама захватила Украјину криви су Запад и Америка, нико више. Управо исте те велике силе изазвале су међусобну мржњу у бившој Југославији, касније на српском Космету, у Ираку, а данас и у Украјини, и гурнуле невине људе у крвопролиће. Украјина сада проживљава врло тешка времена. У томе су највећу улогу одиграли подстрекачи рата са Запада. Колико је само невиних људи напустило Украјину, изгубило своја родна места, имања, а пре свега им је неповратно разбијена лична срећа…

Некада је дипломатија имала велики утицај и многе ствари на међународној позорници управо су се решавале на тај начин. То доказује и дипломатска пракса, рецимо пре педесетих-шездесетих година 20. века. Нажалост, дипломатија одавно више нема ту снагу. Данас се све решава силом, ратовима, претњама и убијањем, такође игнорисањем људских права. И што је најгоре, не види се крај злочинству и крвопролићу. Цео Запад и Америка увели су санкције моћној Русији, чиме се делимично променила светска економска и политичка ситуација. Какву корист су им донеле те санкције? Сигурно никакву! Сами су економски доживели колапс и још увек доживљавају. Претњама, санкцијама, језиком рата не може се разговарати. Русија је ипак гарант мира и стабилности. Она је за преговарачки сто, међутим, Запад поставља услове Русији који нису прихватљиви.

Мој је утисак да у оваквој ситуацији у којој се нашло човечанство једино толеранција и разум могу да спасу свет, узајамно поштовање и љубав.

Објавили сте више књига на српском језику. Занимљиво је, иако су у питању различити издавачи, да су све књиге објављене на ћирилици. Да ли је то део вашег личног залагања за очување овог писма? Како се борите за ћирилицу и како је сачувати данас у најезди свих пошасти које прете да је униште?

Сваки народ мора да поштује своје писмо, порекло, обичаје, корене, јер ако један народ то не поштује и изгуби, онда губи своје историјско памћење. Ја сам заиста велики борац за ћирилицу. Латиница није српско писмо. Написао сам пет књига на српском језику и још неколико књига на јерменском. Ниједна моја књига на српском није штампана латиницом. На територији Србије мора да влада искључиво ћирилица и свим Србима је обавеза и дужност да пишу ћирилицом. Немам ништа против да знају латиницу, али њихово писмо је ћирилица.

Шта сматрате својим највећим постигнућем?

Сматрам да сам оставио сведочанство о српским патњама и страдању у новијој историји. Био сам сведок распада Југославије и хроничар свих збивања. Пред мојим очима је нестала Југославија, бомбардована једна од најлепших земаља у Европи. Драго ми је да сам и кроз поезију и кроз прозу, публицистику, оставио трајно сведочанство и траг о једном времену, нажалост суровом и крвавом. Али зато је тај траг неизбрисив.

Како би гласила ваша порука српском народу?

Моја порука српском народу гласи: Чувајте Србију као зеницу ока. „Србија је велика тајна“, говорила је Десанка Максимовић. Србија је ваш светионик на трновитом и тешком историјском путу.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Ретко се кад десило да једно високо државно признање стигне у толико праве руке! Надам се да ће оно утрти пут скором отварању јерменског велепосланства у Србији!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *