TRAŽIM POMILOVANJE ZA CARA (drugi deo)

Prof. dr Oliver Antić

Tražim pomilovanje za pravoslavnog mučenika i pravednika, cara Hajla Selasija I, velikog i dokazanog prijatelja našeg naroda, ali i svih ljudi sveta

Ubedljivo i potpuno moralno superiorno etiopski car Hajle Selasije postavio je pitanje pred celom međunarodnom zajednicom te 1936: „Predstavnici sveta, došao sam u Ženevu da u vašoj sredini izvršim najbolniju od svih dužnosti šefa države. Kakav odgovor ću odneti nazad svom narodu?“ Podsećajući međunarodnu javnost na Memorandum kojim je italijanska vlada podržala svoj zahtev za slobodu delovanja, a u kojem tvrdi da slučaj kao što je Etiopija ne može biti rešen instrumentima predviđenim u Paktu, zadržavajući punu slobodu da usvoji sve mere koje mogu biti neophodne kako bi osigurala bezbednost svojih kolonija i zaštitila svoje interese, car ističe da su to uslovi Izveštaja Komiteta trinaestorice, te da su Savet i Skupština Lige naroda jednoglasno usvojili zaključak da je italijanska vlada prekršila Pakt i da je bila u statusu agresora.

BRANITELJ PRAVA MALIH DRŽAVA Nisam oklevao da izjavim da nisam želeo rat, da mi je on bio nametnut i da sam se samo borio za nezavisnost i integritet svog naroda, ali u toj borbi bio sam i  branitelj prava malih država izloženih pohlepi moćnih suseda.

Oktobra 1935, predstavnici 52 naroda, koji me danas slušaju, uverili su me da agresor neće pobediti, da će se primeniti sve mogućnosti koje pruža Pakt kako bi se osigurali vladavina prava, s jedne, i neuspeh nasilja, s druge strane.

Molim 52 nacije da danas ne zaborave politiku u koju su se upustile pre osam meseci, u koju sam verovao i na koju sam se oslonio kada sam organizovao otpor svog naroda protiv agresora, kojeg smo izložili svetskoj osudi. Uprkos inferiornosti mog oružja, potpunom nedostatku aviona, artiljerije, municije i saniteta, moje poverenje u Ligu bilo je apsolutno. Mislio sam da je nemoguće da jedan agresor uspešno ustane protiv 52 nacije, uključujući tu i najmoćnije sile sveta. Polažući veliko poverenje u međunarodne ugovore i uzdajući se u njih, nisam vršio nikakve pripreme za rat, a takav je slučaj i sa određenim malim evropskim zemljama.

Kada se opasnost ubrzano približila, budući svestan odgovornosti prema svom narodu, tokom prvih šest meseci 1935. pokušavao sam da nabavim naoružanje. Vlade mnogih država uvele su embargo kako bi me sprečile u tome, dok su, međutim, italijanskoj vladi, bez protesta, omogućeni svi uslovi za neometan i neprekidan transport trupa, oružja i municije preko Sueckog kanala.

[restrictedarea]

Dana 3. oktobra 1935. italijanske trupe su izvršile invaziju na moju teritoriju. Nekoliko sati kasnije, dekretom sam proglasio opštu mobilizaciju. U želji da očuvam mir, vodeći se primerom velike evropske zemlje u predvečerje Velikog rata, naredio sam povlačenje svojih trupa za 30 kilometara kako bih otklonio bilo kakav izgovor za provokaciju.

Tek potom se dogodio rat u okrutnim uslovima koje sam izneo na ovom zasedanju ranije. To je bila neravnopravna borba između vlade koja vodi više od četrdeset dva miliona stanovnika, ima na raspolaganju finansijska, industrijska i tehnička sredstva koja joj omogućavaju da napravi neograničene količine najsmrtonosnijeg oružja i, s druge strane, malog naroda od dvanaest miliona stanovnika bez naoružanja i sredstava, koji na svojoj strani ima samo pravednost svoje stvari i obećanje Lige naroda. Kakvu su realnu pomoć Etiopiji pružile 52 nacije koje su vladu u Rimu proglasile krivom za kršenje Pakta i šta su one preduzele da spreče pobedu agresora? Da li je svaka država članica uzela u obzir činjenicu da je agresor počinio ratno dejstvo koje je upereno lično protiv nje, što je bila njena dužnost, jer se čašću svog potpisa obavezala na to članom 15 Pakta? Položio sam sve svoje nade u ispunjenje ovih obaveza. Moje poverenje bilo je potvrđeno ponovljenim izjavama i istupanjima u Savetu, u smislu da agresija ne sme biti nagrađena i da će nasilje prestati tako što će biti primorano da se povinuje pravu.

ŠTA JE OSTALO OD OBEĆANJA? U decembru 1935, Savet je vrlo jasno pokazao da oseća i misli u skladu sa stotinama miliona ljudi koji su, širom sveta, protestovali protiv predloga da se Etiopija rasparča. Neprestano je ponavljano da se nije desio samo sukob između italijanske vlade i Lige naroda i upravo zato sam lično odbio sve predloge i ponude koje je italijanska vlada činila u moju ličnu korist kako bih izdao svoj narod i Pakt Lige naroda. Ja sam branio pravo malih naroda kojima se preti agresijom.

Šta je ostalo od obećanja koja su mi data ne tako davno, u oktobru 1935? Primetio sam sa tugom, ali bez iznenađenja, da su tri moćne države smatrale kako su njihove obaveze definisane Paktom apsolutno bezvredne. Njihove veze i odnosi sa Italijom su ih podstakli da odbiju preduzimanje bilo kakvih mera u cilju zaustavljanja italijanske agresije. Naprotiv, bio sam duboko razočaran kada sam shvatio stav vlade jedne zemlje da je, istovremeno dok je iskazivala savesnu posvećenost Paktu, neumorno ulagala sve svoje napore da spreči njegovo poštovanje. Čim bi bila predložena neka mera koja bi, potencijalno, ubrzo stupila na snagu, bili bi izmišljeni različiti izgovori kako bi se odložilo čak i njeno razmatranje. Da li su tajni sporazumi iz januara 1935. predvideli ove neumorne opstrukcije?

Vlada Etiopije nije očekivala od drugih država, kada njihovi lični i neposredni interesi nisu bili u pitanju, da njihovi vojnici prolivaju krv kako bi odbranili Pakt. Etiopski ratnici su samo tražili sredstva kako bi odbranili sami sebe. Ja sam u mnogim prilikama tražio finansijsku pomoć za nabavku oružja, ali ta pomoć mi je stalno bila uskraćivana. Šta onda, praktično, znači član 16 Pakta i šta je smisao kolektivne bezbednosti?

Upotreba železnice od Džibutija do Adis Abebe od strane etiopske vlade bila je, u praksi, opasna zbog transporta oružja namenjenog etiopskim snagama. Trenutno je to glavno, ako ne i jedino sredstvo snabdevanja italijanskih okupacionih trupa. Pravila neutralnosti bi trebalo da zabranjuju transport namenjen italijanskim snagama, ali tu nema čak ni neutralnosti iako član 16 svakoj državi članici Lige propisuje dužnost da ne ostane neutralna, već da pritekne u pomoć žrtvi agresije, a ne agresoru. Da li je Pakt do sada poštovan? Da li se danas poštuje?

MEĐUNARODNI MORAL POD ZNAKOM PITANJA Konačno, pošto je agresor uspeo u okupaciji velikog dela etiopske teritorije, učinjena je izjava u parlamentima vlada određenih sila, među kojima su najuticajnije članice Lige naroda, kojom oni predlažu da se prestane sa primenom svih ekonomskih i finansijskih mera koje su možda bile preduzete protiv italijanske vlade. Ovo su okolnosti u kojima je, na zahtev argentinske vlade, Skupština Lige naroda izašla u susret da razmotri situaciju nastalu usled italijanske agresije. Tvrdim da je problem, koji je danas izložen pred Skupštinom, mnogo širi. To nije samo pitanje rešavanja italijanske agresije.

Pitanje kolektivne bezbednosti: to je sama suština postojanja Lige naroda. To je uverenje da će svaka država da nađe svoje mesto u međunarodnim sporazumima. To je vrednost obećanja datog malim državama da će njihov integritet i nezavisnost biti poštovani i osigurani. To je načelo jednakosti među državama, sa jedne strane, ili, s druge strane, prihvatanje tereta vazalnih obaveza od strane malih. Rečju, sada je pod znakom pitanja međunarodni moral. Da li potpisi ispod sporazuma vrede samo u onoj meri u kojoj sile potpisnice imaju uključen lični, neposredni i trenutni interes?

Nikakva suptilnost ne može da otkloni problem ili da preokrene osnov ove rasprave. Danas sam svoja razmišljanja potpuno iskreno izneo pred Skupštinu. U vreme kada mom narodu preti istrebljenje, kada podrška Lige može da odagna završni udarac, da li mi može biti dopušteno da govorim krajnje iskreno, bez uzmicanja, sasvim neposredno, kao što to zahteva pravilo jednakosti među zemljama članicama Lige?

Osim carstva nebeskog, ne postoji na ovoj zemlji nijedna nacija koja je superiorna u odnosu na bilo koju drugu. Ukoliko neka jaka vlada pomisli da može nekažnjeno da uništi slab narod, tada je kucnuo čas da se taj slabi narod obrati Ligi naroda da ona potpuno slobodno iznese svoj sud. Bog i istorija će pamtiti vašu presudu.

Čuo sam izjave da neodgovarajuće sankcije, koje su primenjene, nisu postigle svoj cilj. Nikada i ni pod kojim uslovima, sankcije koje su namerno neadekvatne, namerno loše primenjene ne bi mogle da zaustave agresora. Ovo nije slučaj nemogućnosti zaustavljanja agresora, već odbijanja da se agresor zaustavi. Kada je Etiopija tražila, i još uvek traži, da joj se pruži finansijska pomoć, da li je to mera koju je bilo nemoguće primeniti, dok je finansijska pomoć Lige bila odobrena čak i u mirnodopska vremena, dvema zemljama, upravo dvema zemljama koje su odbile da primene sankcije prema agresoru?

PITAM PREDSTAVNIKE 52 NACIJE Suočen, od strane italijanske vlade, sa brojnim kršenjima svih međunarodnih  sporazuma koji zabranjuju pribegavanje oružju, kao i sa upotrebom varvarskih metoda ratovanja, moja je bolna dužnost da primetim da je danas pokrenuta inicijativa sa ciljem da se uvedu sankcije. Zar ova inicijativa u praksi ne znači prepuštanje Etiopije agresoru? Uoči dana kada sam pokušao da učinim krajnji napor u odbrani svog naroda pred ovom Skupštinom, zar ova inicijativa ne lišava Etiopiju poslednje šanse da uspe u dobijanju podrške i garancija država članica? Da li su to smernice za ono što Liga naroda i svaka od država članica treba da očekuje od velikih sila kada brane svoje pravo i svoju dužnost da se rukovode delovanjem Lige? Suočene licem u lice sa svršenim činom od strane agresora, da li će države načiniti užasan presedan i poviti glavu pred silom?

Vaša Skupština će, bez sumnje, načiniti svoje predloge za poboljšanje i reformu Pakta i za efikasnije tumačenje garancija kolektivne bezbednosti. Da li su Paktu potrebne prepravke? Koju vrednost mogu da imaju obaveze i dužnosti ako nedostaje volja da se one ispune? Međunarodni moral je sada stavljen na kocku, a ne članovi Pakta. U ime naroda Etiopije, članice Lige naroda, zahtevam od Skupštine da preduzme sve odgovarajuće mere da osigura poštovanje Pakta. Ponoviću svoj protest protiv kršenja sporazuma, zbog kojih je narod Etiopije bio žrtva. U lice celog sveta objavljujem da se car, vlada i narod Etiopije neće saginjati pred silom; da stoje iza svojih tvrdnji kako će upotrebiti sva sredstva koja su u njihovoj moći da osiguraju pobedu prava i poštovanje Pakta.

Pitam predstavnike 52 nacije, koji su narodu Etiopije dali obećanje da će im pomoći u njihovom otporu agresoru, šta su oni voljni da učine za Etiopiju? I pitam velike sile, koje su obećale garancije kolektivne bezbednosti malim državama nad kojima lebdi pretnja da jednog dana mogu doživeti sudbinu Etiopije, koje mere nameravate da preduzmete?

Predstavnici sveta, došao sam u Ženevu da u vašoj sredini izvršim najbolniju od svih dužnosti šefa države. Kakav odgovor ću odneti nazad svom narodu?“

Jun 1936, Ženeva, Švajcarska

SNAGA TROJSTVA Još kao regent, Hajle Selasije ukinuo je ropstvo, uveo Etiopiju u Ligu naroda, uspostavio pravosudni sistem i parlament, izvršio agrarnu reformu. Prvi je ukazao na zloćudni tumor fašizma, ali je i prvi oslobodio svoju zemlju od fašizma (1942). Od tridesetih godina prošlog veka na Jamajci se javio pokret rastafarijanaca (sada preko milion pripadnika) koji Hajla Selasija smatraju božanstvom, ujediniteljem i izbaviteljem afričkih naroda. Imao je odlučujuću ulogu u formiranju Organizacije afričkog jedinstva (1963) i bio jedna od značajnih karika Pokreta nesvrstanih. Mučki je ubijen 27. avgusta 1975. godine, od pučiste i komunističkog diktatora Mengistu Hajle Marijama (kasnije pobegao u Zimbabve, u odsustvu osuđen zbog genocida, likvidirao bez suđenja preko 60 zvaničnika, čak i patrijarha Teofilosa). Posmrtne ostatke cara Selasija Etiopljani su, 5. novembra 2000. godine, sahranili u velelepnoj grobnici u najvećoj pravoslavnoj crkvi prestonice, u Hramu Svetog Trojstva. Hajle Selasije znači: Snaga Trojstva. Ne verujem da je to slučajno. Rekao je i sledeće: „Moramo da postanemo članovi nove rase, koja će prevazići sitničave predrasude, dugujući svoju krajnju odanost ne nacijama, već svojim bližnjim unutar ljudske zajednice.“

Zbog svega toga tražim pomilovanje prizivajući upomoć Desanku Najveću: „za neshvaćenoga“. Tražim pomilovanje za pravoslavnog mučenika i pravednika, cara Hajla Selasija I, velikog i dokazanog prijatelja našeg naroda, ali i svih ljudi sveta. Da je izrekao samo one reči pred Ligom naroda, prepoznavši rađanje zla, upozorivši blagovremeno svetsku zajednicu na patnje malih naroda, uzevši ih sve u zaštitu, i ostavivši veliki legat za sva vremena, zaslužio je da mu, barem, vratimo ulicu u Beogradu koja je godinama nosila njegovo ime. Možda ne toliko zbog njega koliko zbog nas. U Etiopiji, nama uvek prijateljskoj zemlji (mada smo se mi pomalo ogrešili o njih, ali oni nikada o nas) Hajle Selasije je davno rehabilitovan. Možda je baš sada momenat da odamo dužnu poštu, priznanje i poštovanje čoveku čije su misli doživele novu mladost i ponovnu aktuelnost, čoveku koji zaista bejaše Car. Siguran sam da je pravi trenutak da obnovimo staro i iskreno prijateljstvo sa tradicionalno najslobodnijom državom Afrike. Ima razloga da inicijativa za podizanje odnosa na najviši nivo bude pokrenuta sa naše strane. Znam da će biti oberučke prihvaćena sa njihove strane ne samo zbog sličnosti naših naroda u poimanju pravde, etike, ponosa, vere nego i zbog sličnih sudbina.

 

[/restrictedarea]