ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ ЗА ЦАРА (други део)

Проф. др Оливер Антић

Тражим помиловање за православног мученика и праведника, цара Хајла Селасија I, великог и доказаног пријатеља нашег народа, али и свих људи света

Убедљиво и потпуно морално супериорно етиопски цар Хајле Селасије поставио је питање пред целом међународном заједницом те 1936: „Представници света, дошао сам у Женеву да у вашој средини извршим најболнију од свих дужности шефа државе. Какав одговор ћу однети назад свом народу?“ Подсећајући међународну јавност на Меморандум којим је италијанска влада подржала свој захтев за слободу деловања, а у којем тврди да случај као што је Етиопија не може бити решен инструментима предвиђеним у Пакту, задржавајући пуну слободу да усвоји све мере које могу бити неопходне како би осигурала безбедност својих колонија и заштитила своје интересе, цар истиче да су то услови Извештаја Комитета тринаесторице, те да су Савет и Скупштина Лиге народа једногласно усвојили закључак да је италијанска влада прекршила Пакт и да је била у статусу агресора.

БРАНИТЕЉ ПРАВА МАЛИХ ДРЖАВА Нисам оклевао да изјавим да нисам желео рат, да ми је он био наметнут и да сам се само борио за независност и интегритет свог народа, али у тој борби био сам и  бранитељ права малих држава изложених похлепи моћних суседа.

Октобра 1935, представници 52 народа, који ме данас слушају, уверили су ме да агресор неће победити, да ће се применити све могућности које пружа Пакт како би се осигурали владавина права, с једне, и неуспех насиља, с друге стране.

Молим 52 нације да данас не забораве политику у коју су се упустиле пре осам месеци, у коју сам веровао и на коју сам се ослонио када сам организовао отпор свог народа против агресора, којег смо изложили светској осуди. Упркос инфериорности мог оружја, потпуном недостатку авиона, артиљерије, муниције и санитета, моје поверење у Лигу било је апсолутно. Мислио сам да је немогуће да један агресор успешно устане против 52 нације, укључујући ту и најмоћније силе света. Полажући велико поверење у међународне уговоре и уздајући се у њих, нисам вршио никакве припреме за рат, а такав је случај и са одређеним малим европским земљама.

Када се опасност убрзано приближила, будући свестан одговорности према свом народу, током првих шест месеци 1935. покушавао сам да набавим наоружање. Владе многих држава увеле су ембарго како би ме спречиле у томе, док су, међутим, италијанској влади, без протеста, омогућени сви услови за неометан и непрекидан транспорт трупа, оружја и муниције преко Суецког канала.

[restrictedarea]

Дана 3. октобра 1935. италијанске трупе су извршиле инвазију на моју територију. Неколико сати касније, декретом сам прогласио општу мобилизацију. У жељи да очувам мир, водећи се примером велике европске земље у предвечерје Великог рата, наредио сам повлачење својих трупа за 30 километара како бих отклонио било какав изговор за провокацију.

Тек потом се догодио рат у окрутним условима које сам изнео на овом заседању раније. То је била неравноправна борба између владе која води више од четрдесет два милиона становника, има на располагању финансијска, индустријска и техничка средства која јој омогућавају да направи неограничене количине најсмртоноснијег оружја и, с друге стране, малог народа од дванаест милиона становника без наоружања и средстава, који на својој страни има само праведност своје ствари и обећање Лиге народа. Какву су реалну помоћ Етиопији пружиле 52 нације које су владу у Риму прогласиле кривом за кршење Пакта и шта су оне предузеле да спрече победу агресора? Да ли је свака држава чланица узела у обзир чињеницу да је агресор починио ратно дејство које је уперено лично против ње, што је била њена дужност, јер се чашћу свог потписа обавезала на то чланом 15 Пакта? Положио сам све своје наде у испуњење ових обавеза. Моје поверење било је потврђено поновљеним изјавама и иступањима у Савету, у смислу да агресија не сме бити награђена и да ће насиље престати тако што ће бити приморано да се повинује праву.

ШТА ЈЕ ОСТАЛО ОД ОБЕЋАЊА? У децембру 1935, Савет је врло јасно показао да осећа и мисли у складу са стотинама милиона људи који су, широм света, протестовали против предлога да се Етиопија распарча. Непрестано је понављано да се није десио само сукоб између италијанске владе и Лиге народа и управо зато сам лично одбио све предлоге и понуде које је италијанска влада чинила у моју личну корист како бих издао свој народ и Пакт Лиге народа. Ја сам бранио право малих народа којима се прети агресијом.

Шта је остало од обећања која су ми дата не тако давно, у октобру 1935? Приметио сам са тугом, али без изненађења, да су три моћне државе сматрале како су њихове обавезе дефинисане Пактом апсолутно безвредне. Њихове везе и односи са Италијом су их подстакли да одбију предузимање било каквих мера у циљу заустављања италијанске агресије. Напротив, био сам дубоко разочаран када сам схватио став владе једне земље да је, истовремено док је исказивала савесну посвећеност Пакту, неуморно улагала све своје напоре да спречи његово поштовање. Чим би била предложена нека мера која би, потенцијално, убрзо ступила на снагу, били би измишљени различити изговори како би се одложило чак и њено разматрање. Да ли су тајни споразуми из јануара 1935. предвидели ове неуморне опструкције?

Влада Етиопије није очекивала од других држава, када њихови лични и непосредни интереси нису били у питању, да њихови војници проливају крв како би одбранили Пакт. Етиопски ратници су само тражили средства како би одбранили сами себе. Ја сам у многим приликама тражио финансијску помоћ за набавку оружја, али та помоћ ми је стално била ускраћивана. Шта онда, практично, значи члан 16 Пакта и шта је смисао колективне безбедности?

Употреба железнице од Џибутија до Адис Абебе од стране етиопске владе била је, у пракси, опасна због транспорта оружја намењеног етиопским снагама. Тренутно је то главно, ако не и једино средство снабдевања италијанских окупационих трупа. Правила неутралности би требало да забрањују транспорт намењен италијанским снагама, али ту нема чак ни неутралности иако члан 16 свакој држави чланици Лиге прописује дужност да не остане неутрална, већ да притекне у помоћ жртви агресије, а не агресору. Да ли је Пакт до сада поштован? Да ли се данас поштује?

МЕЂУНАРОДНИ МОРАЛ ПОД ЗНАКОМ ПИТАЊА Коначно, пошто је агресор успео у окупацији великог дела етиопске територије, учињена је изјава у парламентима влада одређених сила, међу којима су најутицајније чланице Лиге народа, којом они предлажу да се престане са применом свих економских и финансијских мера које су можда биле предузете против италијанске владе. Ово су околности у којима је, на захтев аргентинске владе, Скупштина Лиге народа изашла у сусрет да размотри ситуацију насталу услед италијанске агресије. Тврдим да је проблем, који је данас изложен пред Скупштином, много шири. То није само питање решавања италијанске агресије.

Питање колективне безбедности: то је сама суштина постојања Лиге народа. То је уверење да ће свака држава да нађе своје место у међународним споразумима. То је вредност обећања датог малим државама да ће њихов интегритет и независност бити поштовани и осигурани. То је начело једнакости међу државама, са једне стране, или, с друге стране, прихватање терета вазалних обавеза од стране малих. Речју, сада је под знаком питања међународни морал. Да ли потписи испод споразума вреде само у оној мери у којој силе потписнице имају укључен лични, непосредни и тренутни интерес?

Никаква суптилност не може да отклони проблем или да преокрене основ ове расправе. Данас сам своја размишљања потпуно искрено изнео пред Скупштину. У време када мом народу прети истребљење, када подршка Лиге може да одагна завршни ударац, да ли ми може бити допуштено да говорим крајње искрено, без узмицања, сасвим непосредно, као што то захтева правило једнакости међу земљама чланицама Лиге?

Осим царства небеског, не постоји на овој земљи ниједна нација која је супериорна у односу на било коју другу. Уколико нека јака влада помисли да може некажњено да уништи слаб народ, тада је куцнуо час да се тај слаби народ обрати Лиги народа да она потпуно слободно изнесе свој суд. Бог и историја ће памтити вашу пресуду.

Чуо сам изјаве да неодговарајуће санкције, које су примењене, нису постигле свој циљ. Никада и ни под којим условима, санкције које су намерно неадекватне, намерно лоше примењене не би могле да зауставе агресора. Ово није случај немогућности заустављања агресора, већ одбијања да се агресор заустави. Када је Етиопија тражила, и још увек тражи, да јој се пружи финансијска помоћ, да ли је то мера коју је било немогуће применити, док је финансијска помоћ Лиге била одобрена чак и у мирнодопска времена, двема земљама, управо двема земљама које су одбиле да примене санкције према агресору?

ПИТАМ ПРЕДСТАВНИКЕ 52 НАЦИЈЕ Суочен, од стране италијанске владе, са бројним кршењима свих међународних  споразума који забрањују прибегавање оружју, као и са употребом варварских метода ратовања, моја је болна дужност да приметим да је данас покренута иницијатива са циљем да се уведу санкције. Зар ова иницијатива у пракси не значи препуштање Етиопије агресору? Уочи дана када сам покушао да учиним крајњи напор у одбрани свог народа пред овом Скупштином, зар ова иницијатива не лишава Етиопију последње шансе да успе у добијању подршке и гаранција држава чланица? Да ли су то смернице за оно што Лига народа и свака од држава чланица треба да очекује од великих сила када бране своје право и своју дужност да се руководе деловањем Лиге? Суочене лицем у лице са свршеним чином од стране агресора, да ли ће државе начинити ужасан преседан и повити главу пред силом?

Ваша Скупштина ће, без сумње, начинити своје предлоге за побољшање и реформу Пакта и за ефикасније тумачење гаранција колективне безбедности. Да ли су Пакту потребне преправке? Коју вредност могу да имају обавезе и дужности ако недостаје воља да се оне испуне? Међународни морал је сада стављен на коцку, а не чланови Пакта. У име народа Етиопије, чланице Лиге народа, захтевам од Скупштине да предузме све одговарајуће мере да осигура поштовање Пакта. Поновићу свој протест против кршења споразума, због којих је народ Етиопије био жртва. У лице целог света објављујем да се цар, влада и народ Етиопије неће сагињати пред силом; да стоје иза својих тврдњи како ће употребити сва средства која су у њиховој моћи да осигурају победу права и поштовање Пакта.

Питам представнике 52 нације, који су народу Етиопије дали обећање да ће им помоћи у њиховом отпору агресору, шта су они вољни да учине за Етиопију? И питам велике силе, које су обећале гаранције колективне безбедности малим државама над којима лебди претња да једног дана могу доживети судбину Етиопије, које мере намеравате да предузмете?

Представници света, дошао сам у Женеву да у вашој средини извршим најболнију од свих дужности шефа државе. Какав одговор ћу однети назад свом народу?“

Јун 1936, Женева, Швајцарска

СНАГА ТРОЈСТВА Још као регент, Хајле Селасије укинуо је ропство, увео Етиопију у Лигу народа, успоставио правосудни систем и парламент, извршио аграрну реформу. Први је указао на злоћудни тумор фашизма, али је и први ослободио своју земљу од фашизма (1942). Од тридесетих година прошлог века на Јамајци се јавио покрет растафаријанаца (сада преко милион припадника) који Хајла Селасија сматрају божанством, ујединитељем и избавитељем афричких народа. Имао је одлучујућу улогу у формирању Организације афричког јединства (1963) и био једна од значајних карика Покрета несврстаних. Мучки је убијен 27. августа 1975. године, од пучисте и комунистичког диктатора Менгисту Хајле Маријама (касније побегао у Зимбабве, у одсуству осуђен због геноцида, ликвидирао без суђења преко 60 званичника, чак и патријарха Теофилоса). Посмртне остатке цара Селасија Етиопљани су, 5. новембра 2000. године, сахранили у велелепној гробници у највећој православној цркви престонице, у Храму Светог Тројства. Хајле Селасије значи: Снага Тројства. Не верујем да је то случајно. Рекао је и следеће: „Морамо да постанемо чланови нове расе, која ће превазићи ситничаве предрасуде, дугујући своју крајњу оданост не нацијама, већ својим ближњим унутар људске заједнице.“

Због свега тога тражим помиловање призивајући упомоћ Десанку Највећу: „за несхваћенога“. Тражим помиловање за православног мученика и праведника, цара Хајла Селасија I, великог и доказаног пријатеља нашег народа, али и свих људи света. Да је изрекао само оне речи пред Лигом народа, препознавши рађање зла, упозоривши благовремено светску заједницу на патње малих народа, узевши их све у заштиту, и оставивши велики легат за сва времена, заслужио је да му, барем, вратимо улицу у Београду која је годинама носила његово име. Можда не толико због њега колико због нас. У Етиопији, нама увек пријатељској земљи (мада смо се ми помало огрешили о њих, али они никада о нас) Хајле Селасије је давно рехабилитован. Можда је баш сада моменат да одамо дужну пошту, признање и поштовање човеку чије су мисли доживеле нову младост и поновну актуелност, човеку који заиста бејаше Цар. Сигуран сам да је прави тренутак да обновимо старо и искрено пријатељство са традиционално најслободнијом државом Африке. Има разлога да иницијатива за подизање односа на највиши ниво буде покренута са наше стране. Знам да ће бити оберучке прихваћена са њихове стране не само због сличности наших народа у поимању правде, етике, поноса, вере него и због сличних судбина.

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Mengistu Haile Mariam, antirojalista

    Nije baš sve tako do tančina profesore. Malčice preterujete. Bio je i ostao prijatelj Jugoslavije, ali za Etiopiju gladnu i napaćenu bio je i ostao tiranin.
    Njegovo obraćanje Ligi je ipak vredno da se pročita. I da se o tome razmisli.
    Ipak da niste slučajno pomešali cara i Dražu? I dokle stigoste sa ovim drugim? A takozvana vojska ovog drugog je bila ( zar ne, da ili ne? ) na platnom spisku osovinskog vođe Imperije koja je pustišila zemlju ovog prvog koga biste pomilovali.
    Sukob simpatija. Ili konfuzija?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *