Prvomilioneri

Milorad Vučelić / glavni urednik

Snage bivšeg režima ili, preciznije, žutog kartela kreću u „opsežnu akciju“. U svom pokušaju da se pretvore u političku opoziciju oni u potrazi za investitorima prvo kreću u inostranstvo i zato će Bojan Pajtić, na samom početku ove „opsežne akcije“, pred socijaldemokratskim poslanicima u Evropskom parlamentu 4. februara govoriti „o teškoj situaciji u kojoj se nalazi opozicija u Srbiji“. Reč je o pravom biznis planu. Budući da u Srbiji imaju skromnih šest odsto političke podrške, oni nude svoj projekat dolaženja na vlast strancima koje bi da zainteresuju da u njih ulože – što politički, što finansijski, i što je najvažnije, traže njihov doprinos u rušenju postojećeg poretka. Kada već ne mogu s narodom na izborima, mogu sa strancima po starom oprobanom receptu. Dva puta im je to „upalilo“, prvi put 2000, a drugi put 2008. godine. Posledice ne samo da su nam poznate nego ćemo u njima  još dugo živeti.

Ali ni delovi naše vlasti ne sede skrštenih ruku. I oni su u akciji. Akciju oglašava, a ko bi drugi ako ne naša hiper i multiaktivna ministarka i potpredsednica Zorana Mihajlović. Budući da se malo odmorila od javnosti, ona je, u vreme napada na svog i srpskog premijera Aleksandra Vučića od strane briselske birokratije, rešila da konačno, posle pola godine, postavi direktora na ključnoj poziciji u njenom – saobraćajnom resoru. Bila je efikasna u eliminaciji Milana Beka, a onda duboko razmišljala i vagala i na mesto direktora Državne Železnice postavila čoveka koga je istog dana smenila. Zašto? Zato što je tokom dugih i besanih noći, onih koje je provela u razmišljanju, previdela da je taj imenovani direktor upropastio jednu privatnu ili poluprivatnu firmu. A onda je u istom danu na pomenutu funkciju imenovala čoveka koji je dugo i aktivno učestvovao u sistematskom uništavanju te iste Državne Železnice!

Nije se, međutim, ni ovde stalo. Sledi nova akcija pod nazivom „Tajkuni, otkud vam prvi milion“. U redu.

[restrictedarea]

Ali, ima tu i nekoliko neizbežnih prethodnih, i naknadnih, pitanja. Ono načelno i neizbežno pitanje je: Kada počinje kapitalizam i tranzicija u Srbiji? Na to pitanje morala bi da odgovori baš pomenuta ministarka i oni koji je bezrezervno podržavaju. Možda oni oglase da je taj datum baš ove 2015. godine? Neka konačno izaberu i obavezno nam kažu u čemu smo to živeli do 2015. godine. I ko je sve i kako u tome učestvovao?

Evo, i ovako nasumično, nekoliko za razmišljanje podsticajnih pitanja-problema. Hoće li se u traganju za tim prvim milionom pravdi privesti oni koji su Srbiji uveli najgore moguće sankcije početkom devedesetih? Hoće li proveri podleći i oni koji su pre devedesetih imali milion? Šta ćemo sa onima koji su tada imali pa u međuvremenu izgubili taj milion i kako će oni odgovarati? Hoće li se pravdi privesti i svi oni privredni subjekti sa Zapada koji su poslovali sa Srbijom i srpskim firmama a tada to zbog sankcija nisu smeli da čine?  Hoće li se istražiti po čijim su nalozima tadašnji srpski privrednici stavljani na američke i evropske crne liste za putovanje po inostranstvu i ko ih je, i za kolike pare, skidao sa tih lista? Čiji je to biznis bio? Hoće li čitav niz tih prvomilionera biti pozvan na odgovornost što je finansijski učestvovao u obaranju tadašnjeg legalnog ustavnog poretka, i hoće li onima koji su to učinili sve biti oprošteno u ime činjenice da su bili u službi viših ciljeva uspostavljanja kapitalizma? Kako to da im je sa prvim milionom bilo tesno u tadašnjem režimu pa su pohrlili u novi – tranzicioni, iz kojega su izašli sa stotinama miliona? Ko je sve u danas aktuelnoj vlasti u tome učestvovao? Hoće li pravdi biti privedeni i svi oni sa prostora bivše Jugoslavije a koji sada žive u zasebnim i međunarodno priznatim državama? Hoće li se ustanoviti da li je nekom od prvomilionera nešto propalo, ili je, kao lokator ili pak drugačije, nešto zaradio prilikom bombardovanja, i hoće li neko ko je izvršio tu agresiju bar biti otvoreno imenovan… Da ne insistiramo dalje na pitanjima ove vrste.

Nekako bismo već izašli na kraj s tim prvim milionom, ali šta ćemo sa prvih sto miliona koji su zarađeni posle petooktobarske revolucije 2000. godine, u režimu kojem je pripadala Zorana Mihajlović? Hoće li se tražiti odgovor i na ovo pitanje – Kako to da je privatizacija, koju je uspostavila i realizovala tadašnja vlast, danas od novih vlasti, gde je takođe pomenuta gospođa, u više navrata oglašena pljačkaškom? Kako se neki u vreme devedesetih sumnjivi milion legalno ustostručio na početku novog milenijuma? Dokle je to bilo legalno i kada je i kako postalo nelegalno? Da li je podozrenju izložen samo prvi milion, a nikako prvih sto miliona? Ima li uopšte kraja i početka ovim zamajavanjima, ima li kraja i početka propagandnom direktnom ometanju funkcionisanja normalnog rasuđivanja u ovoj zemlji?

Šta je sada cilj ovakvih akcija? Osnovni cilj je da se svaki srpski kapitalista oglasi sumnjivim tajkunom ili lopovom i pljačkašem i da mu se sve konfiskuje ili nacionalizuje, takođe i da mu se onemogući ili oduzme pravo da radi. Trebalo bi onda to baš tako, otvoreno revolucionarno deklarisati, a ne okolišati i zavijati. Istovremeno, sve ono što poseduju domaći kapitalisti, kao i preostalo javno dobro, treba prodati ili pak u bescenje dati hrvatskim tajkunima na čelu sa Ivicom Todorićem. Da li su Todorić, ili Tedeski, tajkuni sa područja bivše Jugoslavije i pita li njih neko u Hrvatskoj kako su zaradili prvi milion?  Da možda nije otet od neke srpske imovine u Krajini ili Slavoniji, ili Zagrebu, ili možda prigrabljen zahvaljujući monopolskom položaju koji imaju u Srbiji? Interesuje li to našu ministarku budući da im i ona i svi nadležni organi dozvoljavaju da rade sve što hoće u Srbiji? Komisija za zaštitu konkurencije ne vidi monopole a ni „dominantnu poziciju“ kada je strani kapital u pitanju. Ono za šta su, koliko juče, bili napadani i tuženi „Maksi“ i „Imlek“ sada je poželjno jer su u pitanju strani vlasnici koje niko, pa ni mi, ne juri za prvi milion. Nema ni reči o nekakvom državnom interesu i traženju razumnog reciprociteta za naše privrednike u susednim državicama i na njihovim tržištima. Kako i da ga bude, kada mi sami sve naše kapitaliste kriminalizujemo ili sumnjičimo, a susedske proglašavamo velikim i uglednim biznismenima.

Kada je reč o stranim investitorima, tu stvari stoje mnogo bolje. Oni su iskušenja prvih miliona davno prošli, neki među njima i pre stotinak godina, i sada ih dočekujemo širom raširenih ruku. Oni znaju kada je počeo kapitalizam i šta je bilo u njegovom nastanku. Primera radi, pita li neko ijednog nemačkog investitora da li je zaradio nešto u vreme Hitlerove vlasti, ili da li su doprinos njegovom bogatstvu dali Srbi ili Jevreji zatočeni u radnim logorima? Da li je neko od njih bio u vezi sa Štazijem? Pita li iko nekog američkog investitora da li je imao šta sa prohibicijom? Naravno da ne pita jer se o tim grehovima raspravljalo završno sa četrdesetim ili pedesetim godinama prošlog veka. Sada to raditi bilo bi apsurdno.

I u Srbiji to je normalnima apsurdno. Ima, međutim, onih kojima su ovakve rasprave u redu, a upravo oni na svojoj strani imaju medijsku propagandnu mašineriju. Ova mašinerija istrajava u održavanju izanđalih stereotipa. I još nešto, nimalo nevažno: odsustvo ubedljivog sadržaja i stvarnih rezultata rada lako se prikriva trpanjem u politički korset.

[/restrictedarea]