Zagledanje u srce paradoksa – Marginalije

Piše Milo Lompar

Šta je istina? Da su Srbi i Hrvati dva naroda razdvojena istim jezikom. Zašto je propao komunizam? Zato što je na mapi svog ideala – ne unutar svoje istorijske realnosti – računao na ono bolje u čoveku. Zašto ga je nadvladao amerikanizam? Zato što u svom najudaljenijem naumu računa na ono gore u čoveku …

Čisto srce. – Nije mali rizik koji preuzimamo ako posumnjamo u čisto srce: ne u to da li ono postoji, da li je moguće u svetu, negde oko nas, nego u to da nam ono donosi – svojom bezuslovnošću – nešto što dubinski potvrđuje život. Jer, svaka sumnja u čisto srce, u damar koji bije negde tu, sasvim kod nas, označava sumnju u spasonosno prisustvo blizine, u bilo kakvu – makar utešnu – ulogu drugog u našem osvrtanju na sopstvenu samoću. Nisu li otvorenost i izručenost na danu tako pogodni za karikiranje, za zlonamerno pretvaranje u kič, za nadmoć ironičnih osmeha koji su lešinarski upravljeni na mesto ili čoveka iz kojih ne bije moć? Jer, postmoderni ironičari nepogrešivo znaju šta se sme, a šta se ne sme, koga mogu ismevati, a kome se ne smeju podsmehnuti ni tananim krakom aluzije: oni nepogrešivo znaju gde zeka pije vodu. Ali, ako ni bezuslovnost kojom čisto srce dopire do nas nije dovoljna, onda – tako se čini – kao da ništa nije dovoljno. To, naime, znači da ni u kakav poduhvat ne treba krenuti čista srca.

U poslovnom, vojnom, čak i intelektualnom nadmetanju, kao da je razumljivo zašto ne treba biti čista srca, jer nije svrsishodno da saopštimo svoja saznanja, namere i uvide. Ali, zašto ostaje nekako zasenčeno našem pogledu, nekako ometeno od naših najdubljih instinkata, da ne valja biti otvoren i čist – u smislu pogleda vođenog očima izvan svakog zla – u zasnivanju i ispunjavanju bliskosti: bilo da je poimamo u značenjima reči filia ili agape ili eros?

Jer, samo se čisto srce može razočarati. Oni koji sa prevarnom nadom stupaju u odnose bliskosti mogu biti prevareni, čak besni i ljuti zato što im je namera osujećena, ali ne mogu biti razočarani: kao što nas sračunata (izračunata) bliskost nije mogla očarati nego prevashodno – uzbuditi. Očarani su samo oni koji su bili čista srca: njihova strast, polet, oduševljenje, njihova bezinteresnost – kao zbirno stanište svih njihovih svojstava – otkrivaju jedinstvenu sposobnost da ih očaraju. Otud ih vode u propast: negde na svom putu susreću se sa ishodom sopstvenog nauma. Ni on – i to je srce paradoksa – nije lišen čistote.

Jer, ne propada se – kada se propada čista srca – zbog loših navika i napetih prilika nego se propada zbog čistote. Tek to propadanje – koje se odigrava u rđav životni čas, kada je neuspeh u poslu vidljiv, kada je bolest ispružila svoju ruku, kada su se nagomilali znaci koji upozoravaju na opasnost – otkriva u čemu se razlikuje propast čistog srca od neuspeha sračunatog htenja: samo bezrazložnost čistog srca obezbeđuje propasti beleg nečeg nepopravljivog i bezuslovnog i – otud – sudbinskog. Da li to znači da je – nasuprot Sokratu – ipak bolji nepravičan od pravična života? Nije bolji nego manje razočarava. Da li to znači da je put u pakao popločan dobrim namerama? Ništa dalje od takvog suda. Najveća začudnost propasti je u tome što čisto srce nema nikakvih veza sa paklom.

 

 

Idioritmik. – Ako raskine svako očekivanje koje je pohranjeno u vezi između javnog uspeha i intelektualne dužnosti, kritički intelektualac se nalazi u idealnoj prilici da izmeri težinu svoje slobode. Jer, postaje idioritmik. Otud i nema mnogo kritičkih intelektualaca: ko izabere težinu (slobode) u lakim vremenima (propasti) neminovno tone i nestaje sa javnog horizonta.

 

Pabirci. – Kako je samotniku? Protivnici su malobrojni, ali je on – sam: lako je njemu. Šta je čembalo? Zveket ključeva što tandrču po tarabi. Šta je srpska politika? Krivo ogledalo zapadne politike. Šta je istina? Da su Srbi i Hrvati dva naroda razdvojena istim jezikom. Zašto je propao komunizam? Zato što je na mapi svog ideala – ne unutar svoje istorijske realnosti – računao na ono bolje u čoveku. Zašto ga je nadvladao amerikanizam? Zato što u svom najudaljenijem naumu računa na ono gore u čoveku. U čemu je paradoks zločina? U tome što odsustvo dokaza (zločina) ne znači dokaz odsustva (zločina). Šta je protivno simbolima sjajne noći? Želja da se poseduje strpljenje i da se ne prepustimo mesečini. U čemu je spas? Niko ne može više da nas laže, jer ne verujemo ni u ono što je istina. Ko prati samotnika? Njegova nesreća putuje sa njim, jer ona nije tamo gde ga snađe, gde je sretne i gde ode.

 

[restrictedarea]

 

 

Neobični multikulturalizam. – Ljudi koji su – dok žive u Srbiji – posvećeni multikulturalističkom doživljaju sveta, odani negovanju višestrukosti identiteta, tako strasno usmereni ka svakoj različitosti, u času kad postanu građani neke druge zemlje odjednom prestaju da se sećaju svoje srpske narodnosti, odvajaju se od emigrantske srpske zajednice, ne uče decu srpskom jeziku, pogotovo ne pomišljaju da srpskim momentom identiteta – kao autentičnim znakom drugosti – obavežu novu sredinu. Oni čine sve suprotno od onoga što je bio predmet njihove strasne pažnje i posvećenosti u Srbiji. Jer, oni nastoje da sve činioce različitosti u novoj sredini potisnu do neprepoznatljivosti. Kako to razumeti? Zar multikulturalizam nije svuda bogatstvo: i u Nemačkoj, i u Kanadi, i u Americi? Upravo nam ponašanje naših kosmopolitskih emigranata pokazuje da stvari istinski ne stoje tako. Tako nastaje sasvim neobični multikulturalizam: istinsko multikulturalističko bogatstvo treba unapređivati samo i isključivo u Srbiji. Jer, Srbija nije ni otadžbina, ni Serbia, ni  velika tajna, ni buna među narodima, pošto je ona obećana i zadata zemlja multikulturalizma.

 

 

Materijalistička slika čoveka. – Nije mala naša spremnost da se podsmehnemo svakoj predstavi o duhovnom svojstvu – a pogotovo poreklu – čoveka. Suviše je mnogo znakova vremena koji nas upućuju na takvo ponašanje. Ono ponekad otkrije neočekivane prednosti. Ponekad ugledamo jabuku čija je kora crvenkasta i rujna, sveža od vlage koja izbija iz jedre jezgre, kiselkaste ili slatke, no svakad sočne na svaki zagrižaj, jer se topi u ustima kao nešto što se – po zakonima zrenja – pretvara u sok i slad. Ponekad nam se nasmeši iz izloga rapava i vijugava kora hleba koji je ispečen do crvenog i crnog sjaja, naboran, kao što je iznutra mek ali ne gnjecav, no ukusan i hrskav u zagrižaju jakih zuba.

 

Zašto nas mami med koji miriše na retke planinske trave, što često rastu u okolini i dolini kraj opštežiteljskih manastira i samotničkih izbi? Sve to čovek jede. Sve najlepše plodove prirode, prekrasnu divljač ili ribu, najređe tečnosti, on upija bez okolišanja, sa strašću ponekad ružnom, halapljivo ili otmeno u samoj halapljivosti, svakako sa uživanjem, dok mljacka ustima, dok nepcima meri pretapanje raznorodnih sadržaja. Osmotren dok unosi plodove sveta i zemlje u sebe, čovek kao da iznenada otkriva svoju prevashodno prerađivačku ulogu u velikom lancu postojanja. Jer, sam ishod ovog kretanja jedne prožderane lepote ostaje porazan: tvrda ili razlivena forma izmeta, spljoštenog poput plesnive zemičke ili izuvijanog kao industrijska viršla, neuklonjiv smrad, pozni su tragovi raspadanja materije u crevima. Sublimacija upotrebljene materije, koja je retka u čovekovim pronalascima ili u dobroti ljudskog čina, nema svoje materijalno nego duhovno utemeljenje. Otud čovek ostaje zauvek osuđen da prerađuje svet po dubljim zakonima i putanjama izmeta.

 

 

Ulica narodnog heroja. – Veoma je teško raskriti prirodu modernih mitova koji se dugo i uporno pronose kroz razna vremena: održava ih čudan spoj namernog nastojanja da opstanu i bezobalnog neznanja koje ih prihvata kao gotovu činjenicu. Sam taj spoj – kao zaštitni znak javne svesti – čini njihovo opovrgavanje gotovo nemogućim. Tako je i sa titoističkim mitovima. Oslonjeni na sile koje ih još uvek čine delotvornim, na naizgled spontane sudove koji brižljivo kriju svoje ideološko poreklo, titoistički mitovi – kao plod spontanog prianjanja uz ustaljene predstave u javnoj svesti – tek nekim iznenada iskrslim saznanjem, dospelim u javnu svest iz neočekivanog pravca, utoliko nekontrolisanog, namah otkrivaju kakve je vrste laž od koje su sazdani.

Takva je – kao važan kamen mitskog mozaika o srpskim „liberalnim“ komunistima – mitska slika Koče Popovića. Šta sve nije u nju stalo: kolenović i bogataš, španski borac, natprosečno obrazovan i obdaren, legendarni komandant Prve proleterske brigade, dugogodišnji ministar spoljnih poslova titoističke Jugoslavije, u vreme kada je ona doživljavala „zlatno doba“ na svetskoistorijskoj pozornici, teniser u belom odelu, nekonvencionalan u diplomatskim uputstvima, naročito netrpeljiv prema glupostima, pun svetskog prezira prema našim plemenskim sukobima, uvek nekako iznad njih, ali duboko osetljiv i moralan, premda duhovit i namćorast cinik koji je – u dugim samoćama – ispisao tomove rukopisnih beležaka što čekaju da budu objavljene. Sve to ulazi u očaravajuću predstavu o šarmantnom i umnom kosmopoliti.

Kako nestaju naraštaji svedoka, kako dolazi do spiranja tamnih nanosa sa jednog sve daljeg vremena, kako niko ne zna više ništa o porodici koja se obogatila stavljajući pesak u brašno i prodajući to brašno vojsci u ratovima Srbije, kako je izostala svaka kritička rasprava o tome ko je pregovarao – u martu 1943. godine – sa nacistima u Zagrebu, kako sve manje ljudi pamti ko je zahtevao – sa vojnog stanovišta potpuno besmisleno – angloameričko  bombardovanje gradova po Srbiji 1944. godine, ko je obradovao vaskršnjim bombama Beograd, kako sve manje ljudi pominje besudno pobijene u akcijama odmazde po Srbiji 1944. godine, kako nestaju zatočenici sa Golog otoka, kako je i raspad titoističke države natkrilila senka zaborava, ova pažljivo oblikovana predstava o Koči Popoviću ima sve šanse da se nametne novim naraštajima, odnegovanim i ideologizovanim u pravcu udobnosti i površnosti, beskrajno udaljenim od svakog osećanja patnje zbog načela, od svake spremnosti na žrtvu. Tu predstavu kao da ništa ne može opovrgnuti.

I onda iznenada – u Politici od 3–4. aprila 2010. godine – nailazimo na neočekivano saznanje: „Za jedan maršalov rođendan kod mene je došao Koča Popović i rekao da maršalu Titu treba pokloniti nešto iz oblasti umetnosti, nešto vredno, značajno i napomenuo da će Titu iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti darovati ni manje ni više nego čuveni ‚Pijani brod‘ Save Šumanovića.“ Svi verbalni trikovi i dosetke, decenijama uvežbavana gluma, sve besede o revoluciji i klasnoj svesti, iščezavaju pred ovim nastojanjem koje tako plastično, tako uverljivo, tako neprolazno odslikava idealizovanu predstavu o titoizmu i ljudima u njoj. Odakle uopšte ideja da se iz muzeja oduzme slika? Da se od hiljada posetilaca oduzme i prilika da vide sliku. A zašto? Da bi je mogao imati crveni kralj: kao – kako glasi naslov jedne knjige – poslednji Habzburg koji sedi na jugoslovenskom komunističkom tronu, kao čovek koji – ispunjavajući nadu austrougarskog ministra barona Erentala – obeležava istorijski čas u kojem beogradskog gospodara potiskuje hrvatski kralj. To je – nota bene – zahtev koji nastaje u ime komunističkog društva: sa idejom jednakosti na usnama. Odakle uopšte takva poslušnička i lakejska ideja u pameti jednog tobožnjeg demistifikatora mitova? Kakav duhovni stav možemo rekonstruisati u ovoj ideji o poklonu? Kakav je cinizam uopšte moguć posle takve zamisli? Samo bezobzirni cinizam sile: to, međutim, nije nikakvo duhovno područje.

Kome se – sa brojnih fotografija – krevelji ostareli cinik? Nesvršenom ili svršenom studentu, komandantu jedne vojske u građanskom ratu, manekenu jednopartijske diktature koji se ne osvrće na ubijanja neistomišljenika? Kako god da shvatimo grimasu sa brojnih fotografija, uvek možemo u njoj videti kako narodni heroj dolazi po muzejsku sliku da bi je poklonio kao da je njegova, da bi je uzeo kao što ratni liferant naplaćuje državne obveznice za vreće sa brašnom u kojima je bilo peska.

 

 

Nesreća i sramota. – Oni ljudi koji su nekad vodili u poraz i propast, danas vode u izdaju. Zašto? Zato što nesreća ume da prizove ono svojstvo koje čoveka pretvara u sramotu. Ona nužno ne oplemenjuje čoveka: što smo više nesrećni sve više postajemo – kako je pisao Lav Šestov – nesrećne svinje.

 

 

U slavu jeretika. – Nema sumnje u to da svet možemo sagledavati na različite načine. Otud možemo zamisliti i kako on funkcioniše u dve grupacije. Oličavaju ih svetovi koji očituju odnose poretka i disidenata.

Ljudi poretka uvek podržavaju aktuelni raspored moći: političke, ekonomske, kulturne, medijske. Disidenti pak osporavaju aktuelnu moć u svim njenim elementima. Otud oni sanjaju revoluciju, prevrat, preokret svih vrednosti; oni su s one strane poretka: često spavaju po stanicama metroa ili ispod mostova, otišli su negde daleko od sveta, ponekad šetaju po planinskim vrhovima, poput Ničea, pa ih zatičemo tamo gde Đenovski zaliv završava svoju pesmu, gledaju nervoznim pogledom pametnog no nemoćnog čoveka.

Šta znači da su ovi svetovi odeljeni granicom? Ona je prekid i nastavak, početak i kraj, zgusnuto područje mešovitih značenja. Tu je komešanje ljudi i kretanja najsnažnije i sa najjačim frekvencijama. Oko granice koja razdvaja poredak i disidente – kao granice koja je mentalna, premda se uvek može fizički osetiti – nalaze se jeretici: oni postoje unutar poretka koji osporavaju, kao asistemski činilac sistema, kao ljudi koji bi da očuvaju ideju poretka, ali na drugim osnovama od vladajućih.

To je područje čudno izukrštanih sudbina. Jer, u njemu pronalazimo prevarante, folirante, kvazikritičare. Kako ih prepoznajemo? Po simuliranju protesta i po prigrabljivanju uticaja, jer se oni u jednom trenu premeću iz pobune u prilagođavanje. Kao prividni jeretici, oni su veoma važan činilac poretka, jer sistem ima potrebu za simulacijom pobune. Zašto? Zato što tek simulacija omogućava da sistem izgleda celovit.

Pravi jeretici su nešto retko i drugo. Jer, oni su korisni idioti: ne teže osvajanju moći, već predstavljaju poraženi argument koji odbija da napusti pozornicu, pošto veruju da istina i razlozi, načela i stavovi, imaju neku vrednost. Korisni su zato što su omogućili da poredak prigrabi njihove ideje i vrednosti: u času kada se smenjuje društvena paradigma. Stvorivši podlogu da se sve odigra, oni su nehotično no logično obezbedili da u tom času ispadnu iz igre: zato su idioti.

 

 

Neko. –  Postoje ljudi kojima je potrebna i, čak, neophodna društvena funkcija – ili položaj, ili nagrada – da bi bili nešto; postoje pak ljudi kod kojih društvena funkcija – ili položaj, ili nagrada – pokazuje kako su i bili nešto; najređi su oni ljudi kojima nije potrebna nikakva društvena funkcija – ili položaj, ili nagrada – jer su već nešto.

 

 

Branko Stanković. – Ima nečeg potpuno nesaopštivog u samoći koju mladić – poneki mladić – može doživeti na prepunom fudbalskom stadionu: pogotovo na stadionu kakvi su nekada bili, dok se na tribinama moglo stajati, u navijačkim talasima sastavljenim od gotovo slepljenih tela, sa ujednačenim pokretima ruku i usaglašenim ritmovima pokliča. Čovekova samoća – u takvim opstojateljstvima – deluje snagom iznenadnog preokreta: odjednom je svest otišla negde izvan svega toga, jer se u njoj kristalizovao samo jedan isečak stvarnosti. Čovek je prestao da bude tu gde nekako još uvek prebiva: iskočio je iz ritma pokreta i uzvika, odupro se rasprostirućoj plimi osećanja i strasti, sav se usredsredivši na nekoj nepoznatoj osmatračnici. Tu prestaje sasvim očigledna veza sa fudbalom, jer se obrazuje – iz samog čoveka, a ne iz njegovog okruženja – posebna veza sa životom. Tu počinje samoća u mnoštvu ljudi. Ona podaruje čudesni talog emocije koja prolazi dugu kristalizaciju dok dobije jasne obrise iskustva.

Tako nastaje precizna slika u svesti: na prepunim tribinama, koje nisu ispunjene plastičnim sedištima nego drvenim prečagama i klupama, u poluvremenu fudbalske utakmice, odviše važne za uspeh u međunarodnom takmičenju, rezultat je bio toliko nepovoljan da se strast – kao energija koja se kotrljala u telima hiljada ljudi, onih ljudi koji satima behu koračali gradskim ulicama ka stadionu – počela stubokom pretvarati u razočaranje, u prazninu izneverenosti, koju uvek nadopunjuju nevidljivi sadržaji čovekove lične promašenosti, da bi se ova lava sve više zgušnjavala u gnev koji nije samo stvar spontanosti nego i nešto što traži svoj cilj, mesto svog utelovljenja, tačku u kojoj će se isprazniti usredsređena strelica mržnje.

To je onaj trenutak u kome zvižduci paraju vazduh poput sečiva koje hrli meti. Svi osećaju da taj trenutak ima da traje dok se lopta ponovo ne pokrene. Svi hitaju da se uklone pred dugim trajanjem jednog strašnog trenutka: otud fudbaleri gotovo panično trče u tunel što vodi privlačnoj izolaciji svlačionice. Kiša predstavlja idealni izgovor kako za njihovu žurbu tako i za opšti gnev koji vrhuni u zvižducima: oni dobijaju horsku intonaciju, oni postaju orkestracija sasvim neizmerive jačine. Svi žure da izmaknu ovom neizdrživom rasprostiranju besa, očaja, mržnje, strasti, patnje.

Visoki čovek u zrelim godinama, uspravan, stamen, elegantnog, mirnog i odmerenog koraka, koji niti žuri niti zastajkuje, ostaje sasvim sam pred očima ovog hiljadostrukog hora: njegova glava stoji pravo, niti bradom para visinu, usled želje da se strah sakrije u oholost, niti je spuštena prema zemlji, jer zamišljenošću želi da prikrije nelagodu. Sve to traje, jer put od trenerske klupe do sportskog tunela zna da bude vrlo dug kad su svi drugi – pomoćni trener, fizioterapeut, lekar, igrači – već zamakli s vidika. Kroz neprohodnu šumu besa, ljutnje i razočaranja gospodin u trenerci, dakle, korača na način pravog – kao ispravnog, istinskog i uspravnog – čoveka: s one strane hotimičnih podmetanja u novinskim izveštajima, sitnih i krupnih javnih pakosti, sasvim u skladu sa sopstvenim osećanjem života.

To je trenutak kada se može osetiti samoća u masi: samo u samotnom osećanju nastaje uvid u ogromnu razdvojenost mnogoglave gomile, koja postaje jedno telo, strašni zamah ruke i urlik, i visokog gospodina koji joj ne prkosi – jer kao da zna za njenu iskrenu strast koja se na zlo preobražava – ali joj se i ne priklanja, pa nema nikakvog ubrzanja ili žurbe, budući da sve što je u životu uradio – pa i sada, pa i ovde, na ovoj kiši – uradio je sasvim u skladu sa sobom: u skladu sa klasičnim merilom čestitosti, vrsnosti i poštenja. Tek taj sklad sa sobom spaja – u zapisu koji nastaje decenijama kasnije – samoću jednog koračanja na dugom putu pod zvižducima sa izdvojenom svešću koja se – na tribinama – rađa iz duha samoće.

[/restrictedarea]