Загледање у срце парадокса – Маргиналије

Пише Мило Ломпар

Шта је истина? Да су Срби и Хрвати два народа раздвојена истим језиком. Зашто је пропао комунизам? Зато што је на мапи свог идеала – не унутар своје историјске реалности – рачунао на оно боље у човеку. Зашто га је надвладао американизам? Зато што у свом најудаљенијем науму рачуна на оно горе у човеку …

Чисто срце. – Није мали ризик који преузимамо ако посумњамо у чисто срце: не у то да ли оно постоји, да ли је могуће у свету, негде око нас, него у то да нам оно доноси – својом безусловношћу – нешто што дубински потврђује живот. Јер, свака сумња у чисто срце, у дамар који бије негде ту, сасвим код нас, означава сумњу у спасоносно присуство близине, у било какву – макар утешну – улогу другог у нашем освртању на сопствену самоћу. Нису ли отвореност и изрученост на дану тако погодни за карикирање, за злонамерно претварање у кич, за надмоћ ироничних осмеха који су лешинарски управљени на место или човека из којих не бије моћ? Јер, постмодерни ироничари непогрешиво знају шта се сме, а шта се не сме, кога могу исмевати, а коме се не смеју подсмехнути ни тананим краком алузије: они непогрешиво знају где зека пије воду. Али, ако ни безусловност којом чисто срце допире до нас није довољна, онда – тако се чини – као да ништа није довољно. То, наиме, значи да ни у какав подухват не треба кренути чиста срца.

У пословном, војном, чак и интелектуалном надметању, као да је разумљиво зашто не треба бити чиста срца, јер није сврсисходно да саопштимо своја сазнања, намере и увиде. Али, зашто остаје некако засенчено нашем погледу, некако ометено од наших најдубљих инстинката, да не ваља бити отворен и чист – у смислу погледа вођеног очима изван сваког зла – у заснивању и испуњавању блискости: било да је поимамо у значењима речи filia или agape или eros?

Јер, само се чисто срце може разочарати. Они који са преварном надом ступају у односе блискости могу бити преварени, чак бесни и љути зато што им је намера осујећена, али не могу бити разочарани: као што нас срачуната (израчуната) блискост није могла очарати него превасходно – узбудити. Очарани су само они који су били чиста срца: њихова страст, полет, одушевљење, њихова безинтересност – као збирно станиште свих њихових својстава – откривају јединствену способност да их очарају. Отуд их воде у пропаст: негде на свом путу сусрећу се са исходом сопственог наума. Ни он – и то је срце парадокса – није лишен чистоте.

Јер, не пропада се – када се пропада чиста срца – због лоших навика и напетих прилика него се пропада због чистоте. Тек то пропадање – које се одиграва у рђав животни час, када је неуспех у послу видљив, када је болест испружила своју руку, када су се нагомилали знаци који упозоравају на опасност – открива у чему се разликује пропаст чистог срца од неуспеха срачунатог хтења: само безразложност чистог срца обезбеђује пропасти белег нечег непоправљивог и безусловног и – отуд – судбинског. Да ли то значи да је – насупрот Сократу – ипак бољи неправичан од правична живота? Није бољи него мање разочарава. Да ли то значи да је пут у пакао поплочан добрим намерама? Ништа даље од таквог суда. Највећа зачудност пропасти је у томе што чисто срце нема никаквих веза са паклом.

 

 

Идиоритмик. – Ако раскине свако очекивање које је похрањено у вези између јавног успеха и интелектуалне дужности, критички интелектуалац се налази у идеалној прилици да измери тежину своје слободе. Јер, постаје идиоритмик. Отуд и нема много критичких интелектуалаца: ко изабере тежину (слободе) у лаким временима (пропасти) неминовно тоне и нестаје са јавног хоризонта.

 

Пабирци. – Како је самотнику? Противници су малобројни, али је он – сам: лако је њему. Шта је чембало? Звекет кључева што тандрчу по тараби. Шта је српска политика? Криво огледало западне политике. Шта је истина? Да су Срби и Хрвати два народа раздвојена истим језиком. Зашто је пропао комунизам? Зато што је на мапи свог идеала – не унутар своје историјске реалности – рачунао на оно боље у човеку. Зашто га је надвладао американизам? Зато што у свом најудаљенијем науму рачуна на оно горе у човеку. У чему је парадокс злочина? У томе што одсуство доказа (злочина) не значи доказ одсуства (злочина). Шта је противно симболима сјајне ноћи? Жеља да се поседује стрпљење и да се не препустимо месечини. У чему је спас? Нико не може више да нас лаже, јер не верујемо ни у оно што је истина. Ко прати самотника? Његова несрећа путује са њим, јер она није тамо где га снађе, где је сретне и где оде.

 

[restrictedarea]

 

 

Необични мултикултурализам. – Људи који су – док живе у Србији – посвећени мултикултуралистичком доживљају света, одани неговању вишеструкости идентитета, тако страсно усмерени ка свакој различитости, у часу кад постану грађани неке друге земље одједном престају да се сећају своје српске народности, одвајају се од емигрантске српске заједнице, не уче децу српском језику, поготово не помишљају да српским моментом идентитета – као аутентичним знаком другости – обавежу нову средину. Они чине све супротно од онога што је био предмет њихове страсне пажње и посвећености у Србији. Јер, они настоје да све чиниоце различитости у новој средини потисну до непрепознатљивости. Како то разумети? Зар мултикултурализам није свуда богатство: и у Немачкој, и у Канади, и у Америци? Управо нам понашање наших космополитских емиграната показује да ствари истински не стоје тако. Тако настаје сасвим необични мултикултурализам: истинско мултикултуралистичко богатство треба унапређивати само и искључиво у Србији. Јер, Србија није ни отаџбина, ни Сербиа, ни  велика тајна, ни буна међу народима, пошто је она обећана и задата земља мултикултурализма.

 

 

Материјалистичка слика човека. – Није мала наша спремност да се подсмехнемо свакој представи о духовном својству – а поготово пореклу – човека. Сувише је много знакова времена који нас упућују на такво понашање. Оно понекад открије неочекиване предности. Понекад угледамо јабуку чија је кора црвенкаста и рујна, свежа од влаге која избија из једре језгре, киселкасте или слатке, но свакад сочне на сваки загрижај, јер се топи у устима као нешто што се – по законима зрења – претвара у сок и слад. Понекад нам се насмеши из излога рапава и вијугава кора хлеба који је испечен до црвеног и црног сјаја, наборан, као што је изнутра мек али не гњецав, но укусан и хрскав у загрижају јаких зуба.

 

Зашто нас мами мед који мирише на ретке планинске траве, што често расту у околини и долини крај општежитељских манастира и самотничких изби? Све то човек једе. Све најлепше плодове природе, прекрасну дивљач или рибу, најређе течности, он упија без околишања, са страшћу понекад ружном, халапљиво или отмено у самој халапљивости, свакако са уживањем, док мљацка устима, док непцима мери претапање разнородних садржаја. Осмотрен док уноси плодове света и земље у себе, човек као да изненада открива своју превасходно прерађивачку улогу у великом ланцу постојања. Јер, сам исход овог кретања једне прождеране лепоте остаје поразан: тврда или разливена форма измета, спљоштеног попут плесниве земичке или изувијаног као индустријска виршла, неуклоњив смрад, позни су трагови распадања материје у цревима. Сублимација употребљене материје, која је ретка у човековим проналасцима или у доброти људског чина, нема своје материјално него духовно утемељење. Отуд човек остаје заувек осуђен да прерађује свет по дубљим законима и путањама измета.

 

 

Улица народног хероја. – Веома је тешко раскрити природу модерних митова који се дуго и упорно проносе кроз разна времена: одржава их чудан спој намерног настојања да опстану и безобалног незнања које их прихвата као готову чињеницу. Сам тај спој – као заштитни знак јавне свести – чини њихово оповргавање готово немогућим. Тако је и са титоистичким митовима. Ослоњени на силе које их још увек чине делотворним, на наизглед спонтане судове који брижљиво крију своје идеолошко порекло, титоистички митови – као плод спонтаног приањања уз устаљене представе у јавној свести – тек неким изненада искрслим сазнањем, доспелим у јавну свест из неочекиваног правца, утолико неконтролисаног, намах откривају какве је врсте лаж од које су саздани.

Таква је – као важан камен митског мозаика о српским „либералним“ комунистима – митска слика Коче Поповића. Шта све није у њу стало: коленовић и богаташ, шпански борац, натпросечно образован и обдарен, легендарни командант Прве пролетерске бригаде, дугогодишњи министар спољних послова титоистичке Југославије, у време када је она доживљавала „златно доба“ на светскоисторијској позорници, тенисер у белом оделу, неконвенционалан у дипломатским упутствима, нарочито нетрпељив према глупостима, пун светског презира према нашим племенским сукобима, увек некако изнад њих, али дубоко осетљив и моралан, премда духовит и намћораст циник који је – у дугим самоћама – исписао томове рукописних бележака што чекају да буду објављене. Све то улази у очаравајућу представу о шармантном и умном космополити.

Како нестају нараштаји сведока, како долази до спирања тамних наноса са једног све даљег времена, како нико не зна више ништа о породици која се обогатила стављајући песак у брашно и продајући то брашно војсци у ратовима Србије, како је изостала свака критичка расправа о томе ко је преговарао – у марту 1943. године – са нацистима у Загребу, како све мање људи памти ко је захтевао – са војног становишта потпуно бесмислено – англоамеричко  бомбардовање градова по Србији 1944. године, ко је обрадовао васкршњим бомбама Београд, како све мање људи помиње бесудно побијене у акцијама одмазде по Србији 1944. године, како нестају заточеници са Голог отока, како је и распад титоистичке државе наткрилила сенка заборава, ова пажљиво обликована представа о Кочи Поповићу има све шансе да се наметне новим нараштајима, однегованим и идеологизованим у правцу удобности и површности, бескрајно удаљеним од сваког осећања патње због начела, од сваке спремности на жртву. Ту представу као да ништа не може оповргнути.

И онда изненада – у Политици од 3–4. априла 2010. године – наилазимо на неочекивано сазнање: „За један маршалов рођендан код мене је дошао Коча Поповић и рекао да маршалу Титу треба поклонити нешто из области уметности, нешто вредно, значајно и напоменуо да ће Титу из колекције Музеја савремене уметности даровати ни мање ни више него чувени ‚Пијани брод‘ Саве Шумановића.“ Сви вербални трикови и досетке, деценијама увежбавана глума, све беседе о револуцији и класној свести, ишчезавају пред овим настојањем које тако пластично, тако уверљиво, тако непролазно одсликава идеализовану представу о титоизму и људима у њој. Одакле уопште идеја да се из музеја одузме слика? Да се од хиљада посетилаца одузме и прилика да виде слику. А зашто? Да би је могао имати црвени краљ: као – како гласи наслов једне књиге – последњи Хабзбург који седи на југословенском комунистичком трону, као човек који – испуњавајући наду аустроугарског министра барона Ерентала – обележава историјски час у којем београдског господара потискује хрватски краљ. То је – nota bene – захтев који настаје у име комунистичког друштва: са идејом једнакости на уснама. Одакле уопште таква послушничка и лакејска идеја у памети једног тобожњег демистификатора митова? Какав духовни став можемо реконструисати у овој идеји о поклону? Какав је цинизам уопште могућ после такве замисли? Само безобзирни цинизам силе: то, међутим, није никакво духовно подручје.

Коме се – са бројних фотографија – кревељи остарели циник? Несвршеном или свршеном студенту, команданту једне војске у грађанском рату, манекену једнопартијске диктатуре који се не осврће на убијања неистомишљеника? Како год да схватимо гримасу са бројних фотографија, увек можемо у њој видети како народни херој долази по музејску слику да би је поклонио као да је његова, да би је узео као што ратни лиферант наплаћује државне обвезнице за вреће са брашном у којима је било песка.

 

 

Несрећа и срамота. – Они људи који су некад водили у пораз и пропаст, данас воде у издају. Зашто? Зато што несрећа уме да призове оно својство које човека претвара у срамоту. Она нужно не оплемењује човека: што смо више несрећни све више постајемо – како је писао Лав Шестов – несрећне свиње.

 

 

У славу јеретика. – Нема сумње у то да свет можемо сагледавати на различите начине. Отуд можемо замислити и како он функционише у две групације. Оличавају их светови који очитују односе поретка и дисидената.

Људи поретка увек подржавају актуелни распоред моћи: политичке, економске, културне, медијске. Дисиденти пак оспоравају актуелну моћ у свим њеним елементима. Отуд они сањају револуцију, преврат, преокрет свих вредности; они су с оне стране поретка: често спавају по станицама метроа или испод мостова, отишли су негде далеко од света, понекад шетају по планинским врховима, попут Ничеа, па их затичемо тамо где Ђеновски залив завршава своју песму, гледају нервозним погледом паметног но немоћног човека.

Шта значи да су ови светови одељени границом? Она је прекид и наставак, почетак и крај, згуснуто подручје мешовитих значења. Ту је комешање људи и кретања најснажније и са најјачим фреквенцијама. Око границе која раздваја поредак и дисиденте – као границе која је ментална, премда се увек може физички осетити – налазе се јеретици: они постоје унутар поретка који оспоравају, као асистемски чинилац система, као људи који би да очувају идеју поретка, али на другим основама од владајућих.

То је подручје чудно изукрштаних судбина. Јер, у њему проналазимо преваранте, фолиранте, квазикритичаре. Како их препознајемо? По симулирању протеста и по приграбљивању утицаја, јер се они у једном трену премећу из побуне у прилагођавање. Као привидни јеретици, они су веома важан чинилац поретка, јер систем има потребу за симулацијом побуне. Зашто? Зато што тек симулација омогућава да систем изгледа целовит.

Прави јеретици су нешто ретко и друго. Јер, они су корисни идиоти: не теже освајању моћи, већ представљају поражени аргумент који одбија да напусти позорницу, пошто верују да истина и разлози, начела и ставови, имају неку вредност. Корисни су зато што су омогућили да поредак приграби њихове идеје и вредности: у часу када се смењује друштвена парадигма. Створивши подлогу да се све одигра, они су нехотично но логично обезбедили да у том часу испадну из игре: зато су идиоти.

 

 

Неко. –  Постоје људи којима је потребна и, чак, неопходна друштвена функција – или положај, или награда – да би били нешто; постоје пак људи код којих друштвена функција – или положај, или награда – показује како су и били нешто; најређи су они људи којима није потребна никаква друштвена функција – или положај, или награда – јер су већ нешто.

 

 

Бранко Станковић. – Има нечег потпуно несаопштивог у самоћи коју младић – понеки младић – може доживети на препуном фудбалском стадиону: поготово на стадиону какви су некада били, док се на трибинама могло стајати, у навијачким таласима састављеним од готово слепљених тела, са уједначеним покретима руку и усаглашеним ритмовима поклича. Човекова самоћа – у таквим опстојатељствима – делује снагом изненадног преокрета: одједном је свест отишла негде изван свега тога, јер се у њој кристализовао само један исечак стварности. Човек је престао да буде ту где некако још увек пребива: искочио је из ритма покрета и узвика, одупро се распростирућој плими осећања и страсти, сав се усредсредивши на некој непознатој осматрачници. Ту престаје сасвим очигледна веза са фудбалом, јер се образује – из самог човека, а не из његовог окружења – посебна веза са животом. Ту почиње самоћа у мноштву људи. Она подарује чудесни талог емоције која пролази дугу кристализацију док добије јасне обрисе искуства.

Тако настаје прецизна слика у свести: на препуним трибинама, које нису испуњене пластичним седиштима него дрвеним пречагама и клупама, у полувремену фудбалске утакмице, одвише важне за успех у међународном такмичењу, резултат је био толико неповољан да се страст – као енергија која се котрљала у телима хиљада људи, оних људи који сатима беху корачали градским улицама ка стадиону – почела стубоком претварати у разочарање, у празнину изневерености, коју увек надопуњују невидљиви садржаји човекове личне промашености, да би се ова лава све више згушњавала у гнев који није само ствар спонтаности него и нешто што тражи свој циљ, место свог утеловљења, тачку у којој ће се испразнити усредсређена стрелица мржње.

То је онај тренутак у коме звиждуци парају ваздух попут сечива које хрли мети. Сви осећају да тај тренутак има да траје док се лопта поново не покрене. Сви хитају да се уклоне пред дугим трајањем једног страшног тренутка: отуд фудбалери готово панично трче у тунел што води привлачној изолацији свлачионице. Киша представља идеални изговор како за њихову журбу тако и за општи гнев који врхуни у звиждуцима: они добијају хорску интонацију, они постају оркестрација сасвим неизмериве јачине. Сви журе да измакну овом неиздрживом распростирању беса, очаја, мржње, страсти, патње.

Високи човек у зрелим годинама, усправан, стамен, елегантног, мирног и одмереног корака, који нити жури нити застајкује, остаје сасвим сам пред очима овог хиљадоструког хора: његова глава стоји право, нити брадом пара висину, услед жеље да се страх сакрије у охолост, нити је спуштена према земљи, јер замишљеношћу жели да прикрије нелагоду. Све то траје, јер пут од тренерске клупе до спортског тунела зна да буде врло дуг кад су сви други – помоћни тренер, физиотерапеут, лекар, играчи – већ замакли с видика. Кроз непроходну шуму беса, љутње и разочарања господин у тренерци, дакле, корача на начин правог – као исправног, истинског и усправног – човека: с оне стране хотимичних подметања у новинским извештајима, ситних и крупних јавних пакости, сасвим у складу са сопственим осећањем живота.

То је тренутак када се може осетити самоћа у маси: само у самотном осећању настаје увид у огромну раздвојеност многоглаве гомиле, која постаје једно тело, страшни замах руке и урлик, и високог господина који јој не пркоси – јер као да зна за њену искрену страст која се на зло преображава – али јој се и не приклања, па нема никаквог убрзања или журбе, будући да све што је у животу урадио – па и сада, па и овде, на овој киши – урадио је сасвим у складу са собом: у складу са класичним мерилом честитости, врсности и поштења. Тек тај склад са собом спаја – у запису који настаје деценијама касније – самоћу једног корачања на дугом путу под звиждуцима са издвојеном свешћу која се – на трибинама – рађа из духа самоће.

[/restrictedarea]