Ruska krivica

Milorad Vučelić / glavni urednik

Srbija je zbog odluke ruskog predsednika Vladimira Putina da obustavi izgradnju „Južnog toka“ pretrpela veliku štetu. To je činjenica. Srbija je nešto izgubila od svog geopolitičkog značaja. I to je činjenica. Srbija ima pravo da od Rusije očekuje određenu kompenzaciju zato što se u svemu ovome našla bez svoje odgovornosti i što je u najboljoj volji pristupila realizaciji „Južnog toka“. Suprotno delovanje i izjave raznih političara i ministara su potpuno irelevantni za ovaj zaključak. I to je činjenica. Odluku je u iznudi donela Rusija, ali krivce za nju treba tražiti u Briselu i Vašingtonu jer oni su zabranili ovaj gasovod. Da nije tako, očekivalo bi se da se promena stava traži od Kremlja, a ne od Brisela i Evropske komisije 9. decembra. EU zemlje koje su akcionari „Južnog toka“, da nije kako jeste, pohodile bi Moskvu, a ne Brisel. Odluka Rusije se lako može promeniti ako se Brisel usudi da, poštujući interese Evrope, prekrši naredbu Vašingtona i njegovih vernih sledbenika oličenih u nemačkoj kancelarki i britanskom premijeru. I to je činjenica.

Da još malo pojasnimo: za prekid rada na „Južnom toku“ neposredno je kriva  Bugarska kao članica „evropske porodice“, koja zbog briselske fetve nije ni htela ni smela da pristupi planiranoj izgradnji. Rusija je u poslednjih stotinak godina gotovo u svim krizama na Balkanu pomagala ili spasavala Bugare. Sa svake istorijske stranputice oni su ih nekažnjeno izvodili na pravi put i štitili. Okorele naše i ruske neprijatelje pretvarali su naknadno u saveznike pa su tako preko noći  Bugari od okupatora postajali oslobodioci.

Stvari su došle dotle da se i ovo dokazano savezništvo moralo prekinuti jer se Bugarska isprečila na putu „Južnog toka“. Da nije tako, Putin ih ne bi uputio da u vidu obeštećenja zatraže od EU 400 miliona evra, nego bi sam potegnuo da to nadoknadi. Odgovor iz Brisela bio je munjevit i Bugari ne mogu računati ni na jedan cent iz njihovih fondova. Treba da shvate da se radi ostvarenja EU ideala moraju podnositi i neke žrtve. Nema pola milijarde evra, ali ima nekog moralnog zadovoljstva zbog toga čina. Ponovo su u važnom času dosledno stali na stranu svojih starih saveznika iz svetskih ratova. I to je nešto, jer ne može se dobiti sve. Koliko bi samo mnogima od nas bilo lakše da smo članovi EU. I njih bi obuzelo to moralno ushićenje. Oni bi svojom voljom stali uz Bugarsku i ne bi im dali da prednjače.

[restrictedarea]

Rusija je pokazala da ima i dalje poznatu spoljnopolitičku konstantu usmerenja na topla mora i Dardanele i za to joj više ne trebaju Bugari koji su im se otvoreno suprotstavili. A i zašto bi Rusi beskrajno čekali kada svoje interese mogu zadovoljiti u saradnji sa Turskom i Turcima. Rusija je na primeru Sirije bila u iskušenju da dokaže da je velika sila u tom delu sveta. I dokazala je. Baš kao što se tako dokazalo da su zlo islamskog fundamentalizma proizveli Amerika i njeni NATO saveznici. Borba sa tim zlom je otvorila problem teritorijalnog integriteta Turske i to je bila jedna od odlučujućih činjenica, pored onih ekonomskih, za još bolju saradnju sa Rusijom. Turskoj za takvu odluku nije smetalo ni njeno članstvo u NATO-u ni to što je pre mnogo godina otvorila nekoliko poglavlja na putu pristupanja EU. Ni to što u Nemačkoj živi preko tri miliona Turaka. Pokazalo se da Rusija, kada to već Evropa neće, ima gde da plasira gas namenjen „Južnom toku“. Turska je u usponu i dobijaće po smanjenim cenama velike količine gasa. Ostatak će biti smešten u veliko skladište na grčko-turskoj granici pa neka, ko je zainteresovan, izvoli. Možda se Makedonija isprsi, ali dotle će u Srbiji doći na vlast oni koji će uvesti sankcije Rusiji pa tako neće ni biti razgovora oko „Južnog toka“. Srbija će se isprečiti. Tako bar govore istraživanja po kojima se podrška EU vrtoglavo podiže na preko sedamdeset odsto biračkog tela.

Nisu osnovane sumnje i podozrenja da će ovim rusko-turskim potezom prestati geopolitički interes za Balkan. On će samo biti značajno modifikovan i nešto komplikovaniji. Oni koji su na Kosovu i u BiH na Erdoganovim mitinzima klicali „Kosovo je Srbija“ i „Bosna je Turska“ možda će postati malo odmereniji u odnosu na nas, pa i na Dodika. Ili, što je još mnogo gore, tek sada neće. Ili će biti perfidniji. Lomiće se malo između poslušnosti američkom diktatu i odazivanja na Erdoganove otomanske ambicije sve dok među njima bude nesaglasnosti. A pogotovo onda ako iz Carigrada stigne sultanova fetva, poput one od 14. novembra 1914. kojom su muslimanima na srpskoj teritoriji dodeljeni određeni zadaci u svetom ratu protiv saveznika. Nema više sultana, ali ima Erdogana.

Brzinom munje se izračunavaju štete koje je proizvela odluka Vladimira Putina da se odustane od izgradnje „Južnog toka“. Ubrzano se pronalaze ekonomski dokazi za osnaživanje već uspostavljene ruske krivice za sve što se u svetu događa. Do pre samo tri dana gasa je bilo svugde po svetu. Nema gde se nije pričalo o nekom novom gasovodu, a naprečac ispade da gasa nema baš toliko i da je taj ruski preko potreban, pre svega Evropi. I da je Rusija kriva što ga  Evropa neće imati koliko joj treba. Zato je Ukrajina, kolika je − tolika je, ali je još uvek velika, došla u priliku da drži evropske države kao taoce. Ako ne plate i njen gas, neće ga ni one imati. A da bi ga generalno imale, moraju ih primiti u NATO, pa makar i po cenu svetskog oružanog sukoba sa parolom „Drang nach Osten“.

U Srbiji je većina medijskih i političkih evrofila, evrofanatika i  rusofoba pričala da od gasnog aranžmana i nema neke velike koristi. Odjednom, kada se zbog odustajanja od „Južnog toka“ pojavi mogućnost štete po Srbiju, korist od tog posla naglo se uveća do neslućenih razmera. Nepogrešive su to i nepopravljive štetočine. I svi su im krivi zbog toga, samo nisu Evropska unija i Amerika. Sve ove godine nikome od njih nije ni nakraj pameti da izračunaju u koliko se stotina miliona ili u koliko milijardi izražavaju štete zbog realizacije Sporazuma o pridruživanju EU, zbog kojih ćemo uskoro malo toga proizvoditi.

Srpska politička scena je već, a tek će ovih dana biti, prosto zasuta raspirivanjem rusofobije i srbofobije. Na sve moguće načine će se odvijati pokušaj da se prikrije krivica i odgovornost Zapada za narastajući svetski sukob. Na meti će biti i naša vlada, i to upravo zbog onoga što je dobro uradila i što jeste razlog za podršku koju ima.

O gorućim našim i svetskim dešavanjima, na valjan i relevantan  način se možete uputiti ako pročitate tekstove M. Stojanovića, B. Đurovića, B. Raduna, D. Anđelkovića, D. Lukića… I, naravno, čitajući intervju Aleksandra Vulina.

Bez obzira na besomučnu i besprizornu kampanju koja se protiv njega vodi, moramo reći da on relativno dobro prolazi. Razume se da nemamo nameru da ga na bilo koji način upoređujemo sa bivšim nemačkim kancelarom Helmutom Šmitom, ali moramo podsetiti našu javnost da su Šmita u 96. godini oglasili u mladosti „kontaminiranim nacističkom ideologijom“ samo zato što se danas usprotivio aktuelnoj politici Nemačke i Zapada u ukrajinskoj krizi. To su učinili  tabloidi, i po vlasništvu i po maniru srodni onima koji izlaze na srpskom jeziku u Beogradu.

[/restrictedarea]