Akademik Milorad Ekmečić, istoričar – Predstoji nam nova Staljingradska bitka

Razgovarali Milorad Vučelić i Ljiljana Bogdanović

Svet ide u susret dužem vremenu prelaska sa politike globalizacije jedne velike sile u novi sistem ravnoteže velikih sila. Za ulazak u njihov koncert se plaća visoka cena novim ratovima i odlučujućim bitkama u njima. Teško je verovati da će američki grogirani bokser napraviti istorijsku omašku da svoje latinoameričke plaćenike pošalje u poljske i ruske ravnice. Rađe će se držati dosadašnjeg pravila da Amerikanci daju generale, a Nemci i Crnogorci pešadiju. Neki pod Lovćenom već klikću što će poći u novi Feldzug nach Stalingrad. Dolazi era prljavih manjih i većih ratova na svim područjima oko Rusije

Aktuelne složene i uznemirujuće svetske prilike, posebno rastuću pretnju od izbijanja globalnog i velikog ratnog sukoba, u razgovoru za „Pečat“ tumači i sa istorijskog aspekta pojašnjava i objašnjava vodeći srpski istoričar, akademik Milorad Ekmečić.

Sada su, u svim medijima, učestale ocene da postoji opasnost od novog rata. Da li ste, kao profesor univerziteta za opštu istoriju Novoga veka u trajanju više od 40 godina, razrađivali faze priprema i vođenja ratova? Jasno je da nema opšteustanovljenog kalupa kako se oni pripremaju i vode, ali ipak postoji jedna osnova na kojoj se ratovi javljaju, ili prestaju.

Jesam, pa čak u više navrata o tome objavljivao neke studije. Ako nekoga zanima, navodim „Pojam ‚Velike sile‘ i umeće diplomatije“ („Ogledi iz istorije“, Beograd, 1999, str. 371–413). Cela je ljudska istorija kao sunđer natopljena ratovima i sukobima, a u razdoblju koje nazivamo Novim vekom (1492–2014) postoje neke šeme pripremanja i vođenja ratova, koje pre toga vremena nisu postojale, ili su se izvijale iz zakržljalih semenki u trajanju od dve hiljade godina. Glavna podloga u toj razlici jeste činjenica da u razdoblju Novoga veka nema nesankcionisanih ratova i da svaki sukob, gde god da se desi u svetu, izaziva grupisanje država u dva bloka. Zbog toga su svi ratovi veliki, a od 1914. i svetski.

Gde smo danas u razvoju modela koji jako liči na one što su prethodili, da li je moguće da se razvije neki veći rat?

Danas smo u onome što je pre malo vremena predsednik Putin nazvao traženjem nove ravnoteže. To je prava reč, jer se mir održava samo onda kada postoji ravnoteža sila, kojom se onemogući da jedna od njih dobije svetsku dominaciju.

Puno me pitate da li je moguć neki veći rat. Odgovorio bih onako zagonetno kao što je pred 1914. Nikola Pašić odgovorio radoznalim novinarima, koji su trčali za njim: „Deco, rata može biti i može ne biti, trećeg nema, a moguće je da se i ono dogodi.“ Sad se češi da nađeš neki suvisli odgovor! Opravdanije je danas postavljati samom sebi pitanje da li se mi već sada nalazimo u nekoj vrsti rata za koji nismo ni svesni da je ratno stanje. Mislim da se mi već nalazimo u jednom ratu na koji nikada nismo naučili da može postojati. Sada razmišljam o redovima koje sam, na jednom međunarodnom skupu o sukobu civilizacija, početkom decembra 1997, napisao: „svetske sile će ratove voditi, kao Sjedinjene Države danas – religijom, finansijskim destabilizovanjem i obaveštajnim službama, umesto diplomatije i njenih principa oslonca na norme ustanovljenog međunarodnog prava. Naredni vek će biti vek globalnih prljavih ratova.“ SAD se danas upinju da konačno unište odredbe Versajskog mira o suverenoj nacionalnoj državi. Smatra se da su obaveštajne službe preuzele primat nad diplomatijom u međunarodnim odnosima iza 1962. (ili oko tog meni nejasnog datuma). Sjedinjene Države danas vode jedan neviteški, prljavi rat, u okviru onih oblasti koje pomenuh – religiozni odnosi, unutrašnje destabilizovanje protivničke valute i izlazak rulje na ulice – da bi se birao novi predsednik. U nekim oblastima su same Sjedinjene Države objavile da su pokret „Solidarnost“ Leha Valense u Poljskoj finansirale sa pet miliona dolara, slom vlade Slobodana Miloševića sa 50 miliona dolara, otcepljenje Crne Gore od Srbije sa 55 miliona dolara. Onomad saopštiše da su slom proruskog režima Janukoviča u Ukrajini platili sa pet milijardi dolara. Najpre su kupili 63 poslanika u ukrajinskom parlamentu iz stranke Janukoviča i odmah glasali da se obara postojeći predsednik i raspišu novi izbori, koji su doveli na vlast ono što danas nazivaju „Kijevskom huntom“ predsednika Porošenka. Sada Rusiju ekonomski destabilizuju kako bi se stvorio jedan metež po uspelom srpskom i nedavno ukrajinskom modelu. Uveren sam da će, ako Putina obore, iza njega doći novi Staljin.

Da li se u prošlosti dešavalo nešto isto, ili slično onome što gledamo i ne verujemo svojim očima?

Dešavalo se, sa Sjedinjenim Državama, ali vrlo retko sa ostalim svetom. Sjedinjene Države nikada u istoriji nisu vodile viteške ratove, sem unutrašnji Građanski rat 1860–1865, kada su se klali kao žuti mravi. Na Univerzitetu u Južnoj Karolini, gde sam za kratko vreme predavao kao gostujući profesor, video sam da su tragovi ostali do danas. U središtu kampusa je spomenik palim junacima iz tog građanskog rata – Južne Konfederacije.

Proklet onaj koji želi rata. Ja sam ga doživeo od 1941. do 1945, kada sam dva puta jedva spasao glavu. Palo je mojih 67 Ekmečića, najmlađa Anđelina, preklana u četvrtom mesecu posle rođenja, najstariji deda Šćepan sa 77 godina. Ali, neka je proklet i onaj koji misli da ratovi predstavljaju delo neodgovornih pojedinaca, a ne instrumente kroz koje se cedi proces istorijskog razvoja. Hegel je ratove nazvao čistilištima za budući razvoj. Marks veli da se istorija sastoji od planina kostiju i dolina krvi izginulih. U srpskoj istoriji su se uvek cenili viteški ratovi, uključujući i one koje smo – kao Boj na Kosovu 1389. – gubili. Niko takve ratove nije platio krvavije od nas, nismo ih želeli, ali ih nismo mogli izbeći. U Evropi XVI veka, samo je bilo šest dana da se negde nije vodio rat, a u narednom XVII veku jedan dan više. Svi su ti ratovi bili užasno pogubni. Nakon pohoda Turaka na Ugarsku, posle zauzimanja Beograda 1521, stanovništvo Bačke je smanjeno za 30 puta. Dobro ste pročitali – za trideset puta, jer tako kaže jedan lađar niz Dunav, gledajući levu obalu reke svu zaraslu u korov i grmlje. Gde je nekada bilo 30 sela, veli lađar, sada je ostalo samo jedno. Tada je Bačka bila srpska etnička oblast.

 

[restrictedarea]

 

Šta su tu krive sadašnje Sjedinjene Države? Zar se razlikuju od drugih?

Jednom je umna, levičarski okrenuta Suzan Zontag u „Partisan Review“ napisala da su Sjedinjene Države osnovane na genocidu. Istoričari se nisu slagali u pitanju koliko je poginulo urođenika na teritoriju na kome su stvorene Sjedinjene Države. Danas se broj stabilizuje na 18 miliona. Lažu oni koji pričaju da je Suzan Zontag došla u Sarajevo, početkom građanskog rata u Jugoslaviji, da podrži muslimansku stranu. Ona je došla sa svojim sinom, koji je bio dopisnik „New York Herald Tribune“ iz Bosne. Ostao je na zlu glasu po jednom članku u „Harper‘s Magazine“ da su, za bezbednost u svetu, bile bolje propale – Habzburška i Osmanlijska – monarhije nego nacionalne države uspostavljene Versajskim mirom 1919. „Partisan Review“ je propao, pukla lopta, raspao se tim, a Suzan Zontag došla u Sarajevo da odtuguje sudbinu, pomažući glumce u jednom malom pozorištu kako da tumače Šekspira. Od pada tog časopisa u SAD nema više levih intelektualaca. Da ne odlutam u pričicama koje samo ilustruju temu o kojoj govorimo.

Na stranu da su bosanske muslimane u Sjedinjenim Državama podržavali samo holivudski katolički glumci i glumice. Kada sam spasao glavu iz Sarajeva, gde su mi uhapsili celu porodicu i život nam doveli u pitanje, bio sam svedok kako jedan američki novinar (koji me intervjuisao u Beogradu) drugim, antisrpskim jezikom govori, kad se helikopterom prebacio u Sarajevo. Govorilo se da bi nekima Haris Silajdžić u džepić na reveru stavljao u papir umotan mali dragi kamen. Hoću da kažem da su Sjedinjene Države, u vreme izrastanja u veliku društvenu zajednicu i suverenu naciju iza 1776, prošle dugu tradiciju neviteških, prljavih ratova sa urođeničkim plemenima, dok ih nisu svele na neuračunljivu veličinu.

Dobro! Vratimo se na temu kako je mir u istoriji od 1492. održavan preko sistema ravnoteže sila, a ratovi izbijali kad takve ravnoteže nije bilo?

Pojam, a i izraz „Ravnoteža sila“ je nastao u Italiji pre mira u Lodiju 1452. kada je i italijanski jezik bio jezik diplomatije. „Equilibrio politico“ (danas „Balance of Powers“) naziva se vagom sila. Italija je podeljena u više regionalnih država, a zajednički jezik je stvoren tek u XX veku. Do tada su se nekad 15, pa 13 i konačno 7 – smatrale ne samo posebnim državama nego i posebnim nacijama. Uvek su bile u nekoj krizi oko različitih interesa. Kad god bi se jedna država osmelila da povede rat protiv druge, odmah se oko napadnute države stvarao blok država. Tu se onda uspostavlja mir, kao vaga podjednake snage. Najjače od država su se nazivale „koncert velikih sila“. Od početka XVI veka se taj sistem prenosi na zapadnu Evropu, a nakon pobede Rusije nad Švedskom 1709. kod Poltave, sistem postaje opšteevropski. Tada je Rusija po prostranstvu najveća država sveta, a po broju naroda do polovice slabija od Francuske. Broj naroda je prvi od odlučujućih faktora da li će jedna država postati velika sila, a drugi je snaga njene ekonomije, jer se jedino osnaživanjem ta dva faktora stvara snažna armija za vođenje rata.

Status velike sile se nikome ne poklanja, nego ga svaka članica mora izvojevati u nekom pobedničkom ratu, a u tom ratu jednom velikom bitkom. Primer za to je Staljingradska bitka u Drugom svetskom ratu, bez sumnje najznačajnija velika bitka u istoriji čovečanstva. Evropa je bila domovina velikih sila sve do 1914. ili možda 1898, kada su Sjedinjene Države porazile Španiju i od nje otele Kubu i Filipine. U isto vreme, Japan interveniše na istočnoazijskom kopnu, u Koreji i zatim Kini. Broj i sastav koncerta velikih sila se menjao više puta. Najznačajnije promene su učinjene Utrehtskim mirom 1713, Versajskim mirom 1919, i konačno 1945, kada se koncert raspao, pa umesto njega stvoren sistem dvojnih odnosa Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Varao se Čerčil 1945, kada je rekao da će buduće velike sile biti samo razvijene države, najmanje sa 50 miliona stanovnika. Pokazalo se da više nijedna evropska država sama od sebe ne spada u krug velikih sila, pa je stvoren novi naziv „Svetske sile“, na dvojnoj osnovi. Taj je naziv privremen, pa osnovna podloga na kojoj počivaju današnji međunarodni odnosi jeste proces stvaranja novog sistema velikih sila. Henri Kisindžer misli da će u narednom veku u krug velikih sila ući Sjedinjene Države, Evropa, Kina, Japan, Rusija i „možda Indija“.

Drugi su skloni da ne zapostavljaju Latinsku Ameriku i jednu od islamskih država, koja će okupiti, barem sunitski deo Islama. Sklon sam uverenju da će to biti buduća Turska, kao najmoćnija islamska država sveta. Njeno stanovništvo je 1919. bilo po broju približno oko 14 miliona ljudi, kao Kraljevina SHS, a danas se penje ka broju od 100 miliona. Kroz celi XIX vek islamski narodi demografski nazaduju, pa je jedno vreme (oko 1853.) izgledalo da će Islam iščeznuti, jer su zatvorena muslimanska porodica, i endemski sifilis je masovno kosio taj svet. Tek su antibiotici, iza 1945, proces okrenuli na drugu stranu, umesto demografskog nazadovanja, eksplozivni rast. Po nekim demografima, Rusija će 2025. imati 75 miliona stanovnika, a Turska 83 miliona. Sada se govori o nekom novom zakonu u ruskoj Dumi, o uvođenju ustanove „Herojska majka“, za žene koje podižu više dece. Gora od Rusije je Nemačka, gde narod toliko iščezava da normalan rast obezbeđuju samo useljeni stranci, većinom islamske veroispovesti. Rusija će se, bez sumnje, iščupati iz ovog zagrljaja demografske smrti, jer je svesna šta iz toga sledi.

U kom smislu su se odnosi među velikim silama pravno normirali i da li su ostajali uvek isti?

Radikalno su se menjali, po principu da pravo određuje sila, a ne neke humane ili religiozne norme morala. „Sila zakon menja“ postoji i u drugim jezicima. Makijavelijevu filozofiju je odredila italijanska narodna poslovica „Što potrebe zahtevaju, ne treba saveta“. Postojale su i „Maksime prava ljudi“ (ili naroda) koje normiraju Grocijus 1627. i Pufendorf 1672. Među tim pravima naroda („Ius gentium“) na prvom mestu je da pravo podjednako štiti pobednike i poražene. Ne treba voditi rat duže nego je neophodno, sila nije jedina koja određuje ponašanje, jer se pobeđenima ne sme činiti više zla od neophodnog minimuma. Danas se to izmenilo, umesto međunarodnog prava je stvorena „diplomatija ultimatuma“, dominacija obaveštajnih službi nad starom diplomatijom, pobeda Staljinove definicije da se rat dobiva u fabrikama, pobednici nameću poraženima oblik svojih društvenih odnosa, a ne samo status poražene strane, gubljenje moralnih normi.

Gde smo mi danas u tom dugom procesu stvaranja novih odnosa među velikim silama?

Mi još nismo stigli do polovice tog penjanja uz Golgotu. Danas se Sjedinjene Države ponašaju kao da je došao trenutak da završe proces globalizacije i ostanu jedini gospodar koji upravlja svetom. To nije jedini put u istoriji da jedna od velikih sila istrči, ignoriše postojanje međunarodnog prava i silom želi da ostane pokrovitelj kozmičkog šatora. U vreme Napoleona, postojalo je 23 godine stalnih ratova. Tada se Francuska upinjala da prva stalno ostane u svetu. Napoleon je smatrao da je „ravnoteža sila“ tričarija. Težio je da ostvari Univerzalno carstvo. Jedna od tri prestonice je bila kraj Pariza, ali ključna tačka je Konstantinopolj. Ko drži Carigrad, veli on 1807, drži ključeve univerzalne monarhije. Hteo je da stvara savez sa islamskim državama i islamom kao religijom. Nije se protivio da njegovi vojnici prelaze na islam. Predsednik Klinton je papagajski ponavljao njegove reči da je „islam u harmoniji sa najdubljim idealima Zapada“. Razlika je bila u poimanju uloge Kine. Napoleon je mislio da je Kina „usnuli zmaj“. Kad se on probudi, sve će biti drugačije. Danas se taj zmaj probudio i on polako postaje glavni faktor u budućoj istoriji čovečanstva.

Drugi put je Nemačka, omamljena od moći svojih čeličana i ugljenokopa, od 1914. do 1945. sanjala da postane prva svetska sila. Hitler je nacrtao istočne granice Trećeg rajha, po vrhovima planine Ural i istoimenom rekom. Ideolog nacističke stranke Rozenberg bio je određen da sa grupom stručnjaka odredi područja u Sibiru koja bi trebalo da uđu u nemačke granice. Predviđalo se da će broj Nemaca narasti na pola milijarde, pet puta više nego ih je Hitler u ratu okupio. Radi toga se ne sklapa mir sa Poljskom, ne proglašava država Ukrajina, a za buduće Ruse je mislio da će moći da se bave svim što žele, sem politike i ratovanja. U tom slučaju – kaže on u „Razgovorima za stolom“ – neće se slati pešadija nego avioni da sve sravne sa zemljom. Postoji i engleski prevod te obimne knjižurine.

U čemu danas ponašanje Sjedinjenih Država liči na ta dva pokušaja u istoriji, iz vremena Napoleona i Hitlera?

Razlikuje se što SAD danas nemaju ni realističnog Napoleona, niti njegovu izopačenu pojavu u Hitleru. Amerika više ne daje velike državnike, koji na realističan način, ili suprotno tome, na dužu stazu vode strategiju razvoja. Zadnji veliki američki državnik je bio general Ajzenhauer 1960. Dive se predsedniku Kenediju, što je upućivao svoje sunarodnike da ne pitaju šta država treba da dade njima, nego šta oni treba da daju državi. Zaboravlja se staro načelo iz vremena Džordža Vašingtona krajem XVIII veka da niko nije slobodan, ako jedan pojedinac nije slobodan. Na novčanice su napisali devizu „Pluribus unum“. Kenedi je tu misao preneo iz ranijih papskih enciklika da je važna moćna država, a ne izgubljeni pojedinac u njoj. On je počeo Vijetnamski rat sa namerom da odvoji katolički jug u posebnu državu i naciju, pa u tom nije uspeo. Danas SAD opet propovedaju da nacija nije prirodna pojava, da je suverenitet građanina poklon spolja, a ne njegovo prirodno pravo koje se ispoljava u suverenoj naciji.

Razlika je i u protokolu ponašanja. Bahatost vlada američkim političarima. Pogrešno je reći da Amerika vodi ratove. Bolje je u istini da ratovi vode Ameriku. Iščezao je strah da će „Vojnoindustrijski kompleks“ u društvu istisnuti ulogu naroda, kako su mislili Vudrou Vilson 1914–1919 i Ajzenhauer 1960. Poslednji je i skovao izraz „Vojnoindustrijski kompleks“. Ratovi su progutali staru demokratiju i ona se svela na pravo građana da od dvojice kandidata izaberu jednog. Pre izbora, kandidati obećavaju svoj program, a posle izbora rade što Vol Strit nalaže. Primer je današnji predsednik Obama. Pre izbora svi dobronamerni ljudi u svetu su se nadali da će jedan crnac uneti više humanizma u spoljnu politiku, odreći se stalnog ratovanja.

S druge strane, izmenio se i moral društva, pod uticajem stalnog ratovanja. Ratove ne odobravaju samo bankari nego ni običan „prosečni Amerikanac“ nije protiv njih, ako donose neke vajde. Država je prestala da bude demokratska, u pravom smislu demokratije da to nije samo pravo birača da od dvojice jednakih izaberu jednoga nego da narod odlučuje i ima glavnu reč u ciljevima kojima teži vlast. SAD su postale dvopartijska diktatura, jer niko više ne vidi razliku između crnog Obame i belog Buša i Klintona. O spoljnoj i unutrašnjoj politici odlučuju banke iz Vol Strita, a one nemaju ljudsku dušu.

Da li je moguće da mi Srbi ponovo dođemo u središte neke svetske krize, kao što je bio slučaj u prošlosti više puta?

Strah me je da izustim da to nije samo moguće nego je i neizbežnost koju mi sami ne stvaramo, nego nam se nameće. U svim velikim ratovima sa juga Evrope na sever, kao i obrnuto, od severa na jug, Srbi su na nesrećnom strateškom putu koji ne možemo zameniti za neko srećnije mesto. SAD su uspele da ponište sve bitne odluke Versajskog mira iz 1919. Na prvom mestu poništena je važeća odluka da demokratija izvire iz prirodnog prava suverene nacije. Demokratija je postala izvozna roba, koja se nameće važećim diplomatskim normama da postoji politika diktata, ili kako to naziva britanski istoričar Kaplan, „Diplomatija uslovljavanja“. Malim narodima se nalaže da urade ono što se zahteva, a ne što bi interesi sviju podjednako zahtevali.

Najveći gubitak koji je Srbiji nametnut, poništavanjem duha Versaja, jeste gubljenje prava Srbije na izlazak na more. To je Versajski mir izričito zahtevao, sem u slučajevima naroda koji na to nisu imali etničko pravo. Nije više tajna da je za otcepljenje Crne Gore od Srbije isplaćena suma od 55 miliona dolara.

Građanski rat u Ukrajini je jedan od faktora više sile koja odlučuje o našoj sudbini.

Jednom sam napisao (u intervjuu za „Novosti“ sa Mićom Rajkovićem) da nije moguće očekivati treći svetski rat, jer sile za njegovo vođenje nisu stale na svoja mesta, a da glavni izazivač rata, SAD, nisu uverene da ga mogu dobiti. To ne znači da Ukrajinska kriza mora da eskalira u svetski rat. Moguće su lokalne krize izazvane zbivanjima oko Rusije i naporima SAD da je svedu na drugorazredni faktor u naporima da se globalizuje čovečanstvo. Sad se tu moramo zaustaviti, jer ćemo se morati ponašati kako je Pašić predviđao, da rata može biti ili ne biti, da postoji i treća mogućnost, pa nek se svak češe tamo gde ga svrbi. Mislim da će se kriza u Ukrajini degenerisati u dugi i mučan proces sazrevanja ubeđenja američkih političara da je nemoguće pobediti u jednom religioznom ratu katoličanstva i pravoslavlja koji traje već 420 godina. SAD nemaju kopnenu vojsku koja bi smela stati pred rusku kopnenu armiju. A ono Pašićevo treće su sumanuti američki senatori, koji misle da sve mogu što im duša ište. Ulazak Srbije u Evropski savez tu ništa ne menja. Ni taj savez nije na zdravim osnovama. Bolja je bila varijanta generala De Gola o Evropi od Atlantika do Urala, dakle sa Rusijom, a ne bez i protiv nje. To ne znači da je mislio da Rusija treba da napusti Sibir, kao što je Francuska napustila Alžir. Sibir nisu Rusi oteli od nekoga, kao ni Francuzi Kvebek. Naseljavali su ga najpre lovci na životinje sa skupocenim krznom, pa zatim drvoseče i metalurzi.

Da li mislite da je Ukrajina i kriza oko nje jedina oblast gde Srbija može da izvuče deblji kraj?

U svim drugim krizama će Srbija izvlačiti tanji kraj, jer su SAD ubeđene da smo mi Srbi ključ za vrata kroz koja Rusija izlazi u društvo velikih svetskih sila. Tako je to, barem u susretima u martu 1993. u Vašingtonu, objašnjeno Aliji Izetbegoviću, a drugi put i predsedniku Tuđmanu. Rečeno im je da Srba ukupno u svetu ima 10 miliona i da bi u slučaju sukoba sa Rusijom trebala američka armija od pola miliona vojnika da ih drži u miru, a ne samo 100 000. Amerika nam je nametnula mesto i vreme da se češemo gde oni misle da nas svrbi, a ne na mestu gde nas zaista svrbi. Naivni su ljudi koji misle da mi sami, od svoje volje, određujemo naše buduće ponašanje. Bili su naivni i oni koji su mislili, da nije bilo Gavrila Principa, da ne bi bilo ni humanitarnih tragedija Srba u Prvom svetskom ratu. Ne možemo se prokradati na jednu od dve strane. Izgubili smo jer nam je unapred određeno da moramo biti poražena strana. Pre dvadesetak godina je predsednik „Rend“ korporacije, za strateške studije, napisao da su Srbi narod koji u sebi nosi virus zla i da prema njima treba postupati dugoročnim sankcijama da se taj virus uništi.

Pored današnje Ukrajinske krize, kroz koju zapadni stratezi ocenjuju i današnje ponašanje Srba, ali i sva zbivanja oko nas u budućnosti, još gora će kriza nastupiti u kasnije vreme, kad se počne raditi na stvaranju islamske velike sile. Sadašnje mogućnosti upućuju da to mora da bude Turska. Ja sam nekada mislio da i Egipat – barem po broju naroda i rađanju svake godine milion ljudi – ima osnovu za islamsku supersilu. Za taj status treba imati i želju da se ta uloga vrši, a to danas pokazuju najviše Turci. Pokret kalifatske ekspanzije u Iraku i Siriji nema iza sebe ni osnovu da izdrži teret buduće velike sile, niti mogućnosti da to ispravi. Turska je na Napoleonovoj osnovi univerzalne monarhije. To su Moreuzi. Odatle se, kaže Napoleon 1807, vlada do austrijske granice i celim Bliskim istokom. Bugari su, kao u srednjem veku, prvi na putu nove turske ekspanzije, a Srbi drugi. Greška šefa nekadašnje Demokratske stranke da Tursku olako proglasi „Strateškim partnerom“ skupo će stajati našu kožu. Već sada se moraju činiti korekcije u toj, iz rukava istresenoj istorijskoj omašci. Kasno je. Turski političari proglašavaju da je Turska u Prizrenu, u Raškoj oblasti, da su jedino oni kadri da reše pitanje opstanka Bosne. Zaboravili su da su oni prodali Bosnu i Hercegovinu za veliku kesu habzburških zlatnika u Aneksionoj krizi 1909. Odakle da se prodata tikva još može smatrati svojom? Ako se nova Turska koja dolazi bude držala ovog puta, onda će na tom ispitu propasti odmah na početku. Otvoriće se Istočno pitanje ponovo i Turska će se u njemu ponovo zaglaviti.

Vrhunac krize oko Turske će doći oko pitanja održanja Izraela i njegovih granica, ako ih Islam uopšte bude poštovao. Mi Srbi smo bratski narod Jevrejima po zajedničkom genocidu. Mi se ne smemo pridruživati horu protesta na oštrinu odmazde Izraela oko njihovih današnjih granica. Izrael ne brani svoje granice, nego je svaki njihov rat u suštini rat protiv budućeg holokausta, za njegovo uništenje kao države. Zajedno sa početkom velikog genocida nad Srbima u Hrvatskoj 1941, počeo je Holokaust na našem teritoriju.

Holokaust je pripreman kroz istoriju. U Drugom svetskom ratu je počeo rano 1942, odlukom savetovanja u jednom odmaralištu kraj Berlina. Kad je pošao na Poljsku 1939, Hitler je poslao Ribentropa u Vatikan da u tajnoj misiji saopšti papi da je napad na Poljsku samo otvaranje puta za napad na Sovjetski Savez. Pakt Molotov – Ribentrop 1939. Hitler je nazivao savezom sa đavolom protiv Sotone. Taj savez je i sa sovjetske strane smatran savezom neprijatelja. Sovjetska obaveštajna služba je proračunala da će sledeća ratna avantura Trećeg rajha biti Jugoslavija. Odmah nakon likvidacije Trockog, čime rukovodi Mustafa Golubić, glavni Staljinov agent toga vremena, on dolazi u Beograd. Bio je stalno u pokretu kroz jugoslovenski teritorij, dolazio je i u moju Čapljinu gde mu je bila porodica. Jedan član porodice, stariji od mene, moj školski drug, završio je u Jasenovcu. Preživela je jedna lepotica. Član vođstva partije za Bosnu i Hercegovinu, Nika Milićević, meni je pričao da mu je Mustafa Golubić došapnuo u prolazu pred Markalama u Sarajevu da nema poverenja u novo vođstvo KP Jugoslavije. Milićević je ostao jedan usamljeni disident. U Sarajevu se dnevno sastajao sa filozofima Ljubomirom Tadićem i Andrijom Krešićem.

Glavna opasnost oko budućeg razvoja Turske na putu za novu svetsku silu će nastupiti oko Izraela. Holokaust nad njima 1941. nije bio jedini u njihovoj milenijumski dugoj istoriji. U Starom veku je izgon u Egipat bio prvi veliki holokaust Jevreja. Drugi je bio Judejski rat sa vojskom Rimskog carstva, u kome je pobijeno oko 1 600 000 Jevreja. Jerusalim je bio bogatiji nego prestonica Carstva, Rim. Imao je lepše mramorne građevine, više vavilonskih tepiha, kako su se nazivali današnji persijski tepisi, i više umnih ljudi nego Rim. Tada nije bilo vatrenog oružja, nego mačem i kopljima je pobijeno toliko ljudi. Taj broj odgovara broju nekih današnjih evropskih nacija. Treći ograničeni holokaust je bio progon i uništavanje Jevreja u Španiji u XV veku, njihov progon iz katoličkih evropskih država. Jalovo je hvalisanje današnjih hrvatskih oporbenjaka da su ih Hrvati u Dubrovniku sačuvali u Žudejskoj ulici. Đavola su ih sačuvali. Za reč Hrvati Dubrovnik tada nije ni znao. Doneli su odluku da priteraju Jevreje, ali ih je spasio protektor Dubrovnika Sulejman Veličanstveni, od koga su dubrovački Jevreji zatražili pomoć.

Jedan ograničeni holokaust nad Jevrejima je izvršen u ratu Svete lige 1684–1699. Ligu je stvorio papa Inokent (Innocent) XI, za oslobođenje srednje Evrope od turskih provala. Usput su, do Save i Dunava, očišćeni svi Jevreji. U Budimu su bežali na lađe i spasavao se ko je mogao. Jedna grupa „Ricerskih Hrvata“ je počela da to isto radi sa Srbima oko Budima. Tada to područje nije bilo čisto mađarski etnički prostor. Smatra se da je prvo srpsko naselje u Panoniji bilo selo Serbinum, ukopano u Baranji kraj Pečuja, u godini kad je Hrist imao 30 godina (30. godina hrišćanske ere). U dokumentima Požarevačkog mira 1718. postoje antisemitske odredbe da se Jevrejima zabranjuje svaka, najbeznačajnija i sporedna uloga u trgovini između dva carstva. To je razlog da se Jevreji naseljavaju u Poljskoj, a od 1795. u Rusiji, kao prvoj zemlji po broju Jevreja u svetu. Solženjicin je to opisao u dvotomnoj knjizi „Dvesta godina zajedno“. Prevedena je i na naš jezik.

Nemoguće je da Suzan Zontag nije znala da je Holokaust 1941. počeo u Sarajevu. Odmah nakon sloma jugoslovenske države 6. aprila 1941, počelo je pljačkanje jevrejskih radnji i rušenje sinagoga u Sarajevu. „Templ“, glavna od njih, posle rata 1945. pregrađena je u koncertnu dvoranu. Crna čoja iz jevrejskih trgovina je odnesena u fabriku za krojenje uniformi „Crne legije“. Od oko 10 000 sarajevskih Jevreja ostalo je u životu samo hiljadu. Ostali su, u tri talasa, do novembra 1941, odvezeni i bačeni u jamu. I danas me, u talasu nesanice, nešto pecne u srcu, kad bi me telefonom pozvala fakultetska koleginica Marija Kon. Novine bi objavile da su muslimanska derišta na jevrejskom groblju po noći špricem naslikala kukaste krstove. Osećao sam da plače: „Milorade, zar opet dolazi fašizam sa svojim noževima?“

Prevario sam se u jalovim nadama da se neće nikad povampiriti, jer sam i sam u maju 1922. tajno pobegao iz Sarajeva.

Uhapsili su mi porodicu i držali u zbirnom logoru Vratnik. Sarajevo je tada bilo podeljeno, po nekima u sedam, a po drugima u dvanaest zona, na čelu svake po jedan „Ćelo“ (od čelnik). Vodio ih je zajednički zapovednik Dedo, bivši ustaša iz 1941, Nusret Šišić. Nisu Srbi opkolili Sarajevo da ga otmu od muslimana, kako je to protumačila američka vlada tada, nego branili 150 000 svojih sunarodnika u gradu. Među njima sam bio i ja. Otekao sam u licu zbog udaraca nogom da sam jedva zevao da nešto kažem. U Beogradu mi ustanovili da sam od udaraca dobio Hematom subduralis u mozgu, pa su mi morali provrteti dve rupe na lobanji da ispumpaju krv. Tada već u Sarajevu nije bilo Jevreja, sem pojedinci koji su se orodili sa muslimanima.

U budućem usponu Turske u red svetskih sila, Izrael kao država mora biti sačuvan, sa Jerusalimom kao prestonicom. Vara se Amerika kad se njihovi šarlatanski predsednici hvale da će spasiti Izrael u novoj, zajedničkoj državi sa Arapima. Jerusalim dele u jevrejski i muslimanski deo buduće prestonice. To će biti put u novi holokaust. Ako Amerika zaista želi da spasi Izrael, ona već danas mora da pošalje najmanje milion svojih kopnenih trupa, kao prsten oko njega. Sve drugo je samo zatvaranje očiju pred buduću katastrofu. U njoj ćemo i mi Srbi ponovo deliti sudbinu novog genocida.

Zašto ste današnje stanje krize oko Rusije nazvali američkim neviteškim i prljavim ratom?

Zato što smo zaboravili da od više od 80 ratova u svetu od 1945. najmanje 70 otpada na američke ratove. Dva puta su američki stratezi upotrebili bojni otrov kao sredstvo ratovanja. Prvi put u avgustu 1945. kada su bačene dve atomske bombe na Japan. Pre toga je jedan naučnik upozorio predsednika Trumana da je atomska bomba bojni otrov koji zabranjuje Konvencija o bojnim otrovima. U njoj su pomenuti otrovni gasovi, tečnosti i materijali kao bojni otrovi. Atomska bomba sa uranijumom spada u tu listu po materijalu. To je odbijeno jer se američkoj vladi žurilo da što pre okupira Japan, da ih ne preduhitri sovjetska armija sa severa. Drugi bojni otrov je bio „Narandžasti prah“ u Vijetnamu. Nije isproban kao bojni otrov, nego bacan iz vazduha kao sredstvo za defolijaciju džungle kako bi se otkrili vijetnamski vojnici. Posledica je da se u nekim delovima Vijetnama rađalo oko trećinu umno, ili telesno obogaljene novorođenčadi.

U više navrata ste pominjali današnju Katoličku crkvu kao glavnog ideološkog saveznika u američkim naporima globalizacije. Šta bi se u tome moglo smatrati nekim izvorom budućih nevolja Srba?

Sama ta crkva je u istoriji bila izvor naših narodnih nevolja. Samo su pojedinci, ili njihove grupe, bili zagovornici ideja zajedničke države. Ta crkva je odobrila stvaranje Jugoslavije pod habzburškim vladarom 1918. kad je takvu proklamaciju bečki dvor objavio. Jugoslaviju sa srpskim kraljem 1918. Vatikan nije odobrio. U Drugom svetskom ratu je Katolička crkva bila direktno umešana u nasilno pokrštavanje i bacanje nezaštićenog sveta u jame, ili progon preko granice. Prema usmenom kazivanju bivšeg predsednika Stjepana Mesića (Dnevnik HRT, 12. oktobra 2010.) grupa pobunjenih ustaških generala i ministara sa ministrom spoljnim Lorkovićem, slala je izaslanika na slobodni partizanski teritorij 1943. da pregovaraju o formiranju zajedničke vlade tih ustaških otpadnika, druge opozicije i hrvatskih komunista. Na čelu vlade je predlagan nadbiskup Stepinac, po čemu se mora zaključiti da je Vatikan iza toga stajao. Mi ne znamo pojedinosti o tome, jer su papiri koji su bili predati Andriji Hebrangu ostali negde u stolu predsednika Tuđmana.

Komunističke vlasti su posle rata kažnjavale određene pojedince iz vođstva Katoličke crkve, ali nikada njenu celinu. Zna se da Tito nikada nije otišao u Jasenovac da se pokloni srpskim žrtvama. Protokolom sastanka Tita sa papom u Vatikanu 1966. je preporučeno da se ne pominje učešće katoličkih sveštenika u genocidu nad srpskim narodom. Avro Menhetn, britanski istoričar, navodi da je ovim pregovorima podršku davala američka vlada, uz određenu finansijsku pomoć jugoslovenskoj strani. Dva puta je bilo naređeno da se „Jame golubinke“ zabetoniraju, kosti ne vade i taj zločin ne pominje. „Hrvatsko proljeće“ 1972. je direktna posledica ovog trulog sporazumevanja, kao i proglašenje nezavisnosti hrvatske države dvadeset godina posle tog proletnjeg kravljenja. Takvi pokušaji sporazumevanja sa fašističkim zemljama su uspeli u Italiji septembra 1943. U Mađarskoj je zbačena vlada, pružena ruka zapadnim saveznicima, a rat sa Sovjetima žestoko nastavljen. Tada se i u mađarskom ratnom parlamentu javljaju ljudi koji osuđuju bacanje Srba i Jevreja pod led u rekama Vojvodine.

Danas je Katolička crkva bezrezervni saveznik sa Sjedinjenim Državama i daje im podršku u pokušaju globalizacije čovečanstva pod američkim vođstvom. Tu je izvor svih uspeha Katoličke crkve danas u svetu, ali i prapočetak krize te crkve kad mečka počne da igra i pred američkim vratima. Postoji stari pokušaj ujedinjenja svih hrišćanskih crkava, pod vatikanskim vođstvom, ali i jedinstvo sa nehrišćanskim crkvama, najviše budizmom i islamom. Susreti novog pape sa pravoslavnim vaseljenskim patrijarhom, nedavno u Istanbulu, samo su beočuzi u lancu koji će se protegnuti daleko u budućnost. To se na prvom mestu tiče naše srpske kože. Neke vladike su dale pristanak, bez merodavne odluke Svetog sinoda, da se obavljaju zajedničke molitve po katoličkim crkvama.

Novi papa je obećao velike reforme u svojoj crkvi. Nedavno je obrazložio da će preduzeti neke napore da se konačno reši pitanje celibata (bezženstva) katoličkih sveštenika. Drugom prilikom je pominjao čak i decentralizaciju i drukčiji stav prema homoseksualcima. Samo redanje tih obećanja pokazuje da je njihov koren u podrumima gde se kuje američka strategija globalizacije.

Građanski rat u Ukrajini je samo nastavak sličnih sukoba katolika i pravoslavnih, koji traju od kraja XVI veka, punih 420 godina. Odvajanje dela Crnogorske crkve u posebnu crkvu, uporno odbijanje da se reši spor oko odnosa između Srpske i Makedonske crkve, pokušaji da se obračuna sa pojedinim sveštenicima u oba ta slučaja, pokazuju koliko je aktuelna opasnost da se pokuša širi rascep u Srpskoj crkvi samoj i poništi njena vodeća uloga u današnjem vođstvu srpskog naroda.

Svestan sam jalovosti svakog predviđanja neposredne budućnosti. Jedno je izvesno, ako se Katolička crkva ohrabrila da bude glavni potporanj u američkim pokušajima da zavladaju svetom, ta crkva je samim nizom budućih događaja osuđena da deli sudbinu tog kolosalnog američkog neuspeha. Lako je proglasiti male nacije kao neprirodne pojave i u zamenu za njih preporučivati mali regionalizam. Nije isto to uraditi i sa velikim nacijama Kine i Rusije. I Izrael želi da donese ustavne odredbe da je država jevrejskog naroda, a ne i arapskog stanovništva koje u njemu živi. Kina ide istim putem kojim su prošle sve evropske nacije u prošlosti. Na prvom mestu je tu napor da se u narodu učvrsti jedan govorni jezik, na osnovu mandarinskog standarda. Makao je napustio portugalski jezik, ostao iz vremena pre oslobođenja, i prihvatio naredbu da se mandarinski („Pekinški jezik“) usvoji kao službeni govorni jezik. Pred tom pozadinom razvoja današnjih nacija će se krojiti sudbina i svih malih nacija u svetu. Doći će brzo dan renesanse nacije kao osnove suvereniteta i prirodnog prava čoveka na slobodu.

Nemoguće je očekivati da taj veliki proces mimoiđe i Katoličku crkvu, koja se do kraja predala ovim svetskim naporima Sjedinjenih Država. Duh Martina Lutera lebdi nad Rimom i samo je pitanje decenije u kojoj će se spustiti na krovove katoličke Katedrale Svetog Petra. Reformu crkve neće vršiti rimski papa po američkim merilima nego će narodni pokreti tu reformu izvoditi, kao što je bilo uvek u prošlosti. Moderni katolički vernik je sit i presit prisustva američke politike u svojoj crkvi. Popela mu se navrh glave.

Svet ide u susret dužem vremenu prelaska sa politike globalizacije jedne velike sile u novi sistem ravnoteže velikih sila. Za ulazak u njihov koncert se plaća visoka cena novim ratovima i odlučujućim bitkama u njima. Teško je verovati da će američki grogirani bokser napraviti istorijsku omašku da svoje latinoameričke plaćenike pošalje u poljske i ruske ravnice. Rađe će se držati dosadašnjeg pravila da Amerikanci daju generale, a Nemci i Crnogorci pešadiju. Neki pod Lovćenom već klikću što će poći u novi Feldzug nach Stalingrad. Dolazi era prljavih manjih i većih ratova na svim područjima oko Rusije. Novo oružje, kao sad dronovi, će se izumeti i običan svet padaće u besvesticu fobija prema Rusiji. To kovitlanje ne može mimoići nas Srbe, koji tonemo u siromaštvo i pomamu unutrašnjih deljenja. Naročito su srpski političari u Republici Srpskoj prekovali izreku antičkih filozofa da je čovek mera svih stvari. Opozicioni čelnici se ponašaju prema novoj filozofiji da je svoja zadnjica u ministarskoj stolici mera svih stvari u životu. Izgleda da će opozicione starešine u Banjaluci ući u istoriju filozofije – odmah pored Aristotela.

[/restrictedarea]