Академик Милорад Екмечић, историчар – Предстоји нам нова Стаљинградска битка

Разговарали Милорад Вучелић и Љиљана Богдановић

Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализације једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Рађе ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије

Актуелне сложене и узнемирујуће светске прилике, посебно растућу претњу од избијања глобалног и великог ратног сукоба, у разговору за „Печат“ тумачи и са историјског аспекта појашњава и објашњава водећи српски историчар, академик Милорад Екмечић.

Сада су, у свим медијима, учестале оцене да постоји опасност од новог рата. Да ли сте, као професор универзитета за општу историју Новога века у трајању више од 40 година, разрађивали фазе припрема и вођења ратова? Јасно је да нема општеустановљеног калупа како се они припремају и воде, али ипак постоји једна основа на којој се ратови јављају, или престају.

Јесам, па чак у више наврата о томе објављивао неке студије. Ако некога занима, наводим „Појам ‚Велике силе‘ и умеће дипломатије“ („Огледи из историје“, Београд, 1999, стр. 371–413). Цела је људска историја као сунђер натопљена ратовима и сукобима, а у раздобљу које називамо Новим веком (1492–2014) постоје неке шеме припремања и вођења ратова, које пре тога времена нису постојале, или су се извијале из закржљалих семенки у трајању од две хиљаде година. Главна подлога у тој разлици јесте чињеница да у раздобљу Новога века нема несанкционисаних ратова и да сваки сукоб, где год да се деси у свету, изазива груписање држава у два блока. Због тога су сви ратови велики, а од 1914. и светски.

Где смо данас у развоју модела који јако личи на оне што су претходили, да ли је могуће да се развије неки већи рат?

Данас смо у ономе што је пре мало времена председник Путин назвао тражењем нове равнотеже. То је права реч, јер се мир одржава само онда када постоји равнотежа сила, којом се онемогући да једна од њих добије светску доминацију.

Пуно ме питате да ли је могућ неки већи рат. Одговорио бих онако загонетно као што је пред 1914. Никола Пашић одговорио радозналим новинарима, који су трчали за њим: „Децо, рата може бити и може не бити, трећег нема, а могуће је да се и оно догоди.“ Сад се чеши да нађеш неки сувисли одговор! Оправданије је данас постављати самом себи питање да ли се ми већ сада налазимо у некој врсти рата за који нисмо ни свесни да је ратно стање. Мислим да се ми већ налазимо у једном рату на који никада нисмо научили да може постојати. Сада размишљам о редовима које сам, на једном међународном скупу о сукобу цивилизација, почетком децембра 1997, написао: „светске силе ће ратове водити, као Сједињене Државе данас – религијом, финансијским дестабилизовањем и обавештајним службама, уместо дипломатије и њених принципа ослонца на норме установљеног међународног права. Наредни век ће бити век глобалних прљавих ратова.“ САД се данас упињу да коначно униште одредбе Версајског мира о сувереној националној држави. Сматра се да су обавештајне службе преузеле примат над дипломатијом у међународним односима иза 1962. (или око тог мени нејасног датума). Сједињене Државе данас воде један невитешки, прљави рат, у оквиру оних области које поменух – религиозни односи, унутрашње дестабилизовање противничке валуте и излазак руље на улице – да би се бирао нови председник. У неким областима су саме Сједињене Државе објавиле да су покрет „Солидарност“ Леха Валенсе у Пољској финансирале са пет милиона долара, слом владе Слободана Милошевића са 50 милиона долара, отцепљење Црне Горе од Србије са 55 милиона долара. Ономад саопштише да су слом проруског режима Јануковича у Украјини платили са пет милијарди долара. Најпре су купили 63 посланика у украјинском парламенту из странке Јануковича и одмах гласали да се обара постојећи председник и распишу нови избори, који су довели на власт оно што данас називају „Кијевском хунтом“ председника Порошенка. Сада Русију економски дестабилизују како би се створио један метеж по успелом српском и недавно украјинском моделу. Уверен сам да ће, ако Путина оборе, иза њега доћи нови Стаљин.

Да ли се у прошлости дешавало нешто исто, или слично ономе што гледамо и не верујемо својим очима?

Дешавало се, са Сједињеним Државама, али врло ретко са осталим светом. Сједињене Државе никада у историји нису водиле витешке ратове, сем унутрашњи Грађански рат 1860–1865, када су се клали као жути мрави. На Универзитету у Јужној Каролини, где сам за кратко време предавао као гостујући професор, видео сам да су трагови остали до данас. У средишту кампуса је споменик палим јунацима из тог грађанског рата – Јужне Конфедерације.

Проклет онај који жели рата. Ја сам га доживео од 1941. до 1945, када сам два пута једва спасао главу. Пало је мојих 67 Екмечића, најмлађа Анђелина, преклана у четвртом месецу после рођења, најстарији деда Шћепан са 77 година. Али, нека је проклет и онај који мисли да ратови представљају дело неодговорних појединаца, а не инструменте кроз које се цеди процес историјског развоја. Хегел је ратове назвао чистилиштима за будући развој. Маркс вели да се историја састоји од планина костију и долина крви изгинулих. У српској историји су се увек ценили витешки ратови, укључујући и оне које смо – као Бој на Косову 1389. – губили. Нико такве ратове није платио крвавије од нас, нисмо их желели, али их нисмо могли избећи. У Европи XVI века, само је било шест дана да се негде није водио рат, а у наредном XVII веку један дан више. Сви су ти ратови били ужасно погубни. Након похода Турака на Угарску, после заузимања Београда 1521, становништво Бачке је смањено за 30 пута. Добро сте прочитали – за тридесет пута, јер тако каже један лађар низ Дунав, гледајући леву обалу реке сву зараслу у коров и грмље. Где је некада било 30 села, вели лађар, сада је остало само једно. Тада је Бачка била српска етничка област.

 

[restrictedarea]

 

Шта су ту криве садашње Сједињене Државе? Зар се разликују од других?

Једном је умна, левичарски окренута Сузан Зонтаг у „Partisan Review“ написала да су Сједињене Државе основане на геноциду. Историчари се нису слагали у питању колико је погинуло урођеника на територију на коме су створене Сједињене Државе. Данас се број стабилизује на 18 милиона. Лажу они који причају да је Сузан Зонтаг дошла у Сарајево, почетком грађанског рата у Југославији, да подржи муслиманску страну. Она је дошла са својим сином, који је био дописник „New York Herald Tribunе“ из Босне. Остао је на злу гласу по једном чланку у „Harper‘s Magazine“ да су, за безбедност у свету, биле боље пропале – Хабзбуршка и Османлијска – монархије него националне државе успостављене Версајским миром 1919. „Partisan Review“ је пропао, пукла лопта, распао се тим, а Сузан Зонтаг дошла у Сарајево да одтугује судбину, помажући глумце у једном малом позоришту како да тумаче Шекспира. Од пада тог часописа у САД нема више левих интелектуалаца. Да не одлутам у причицама које само илуструју тему о којој говоримо.

На страну да су босанске муслимане у Сједињеним Државама подржавали само холивудски католички глумци и глумице. Када сам спасао главу из Сарајева, где су ми ухапсили целу породицу и живот нам довели у питање, био сам сведок како један амерички новинар (који ме интервјуисао у Београду) другим, антисрпским језиком говори, кад се хеликоптером пребацио у Сарајево. Говорило се да би некима Харис Силајџић у џепић на реверу стављао у папир умотан мали драги камен. Хоћу да кажем да су Сједињене Државе, у време израстања у велику друштвену заједницу и суверену нацију иза 1776, прошле дугу традицију невитешких, прљавих ратова са урођеничким племенима, док их нису свеле на неурачунљиву величину.

Добро! Вратимо се на тему како је мир у историји од 1492. одржаван преко система равнотеже сила, а ратови избијали кад такве равнотеже није било?

Појам, а и израз „Равнотежа сила“ је настао у Италији пре мира у Лодију 1452. када је и италијански језик био језик дипломатије. „Equilibrio politico“ (данас „Balance of Powers“) назива се вагом сила. Италија је подељена у више регионалних држава, а заједнички језик је створен тек у XX веку. До тада су се некад 15, па 13 и коначно 7 – сматрале не само посебним државама него и посебним нацијама. Увек су биле у некој кризи око различитих интереса. Кад год би се једна држава осмелила да поведе рат против друге, одмах се око нападнуте државе стварао блок држава. Ту се онда успоставља мир, као вага подједнаке снаге. Најјаче од држава су се називале „концерт великих сила“. Од почетка XVI века се тај систем преноси на западну Европу, а након победе Русије над Шведском 1709. код Полтаве, систем постаје општеевропски. Тада је Русија пo пространству највећа држава света, а по броју народа до половице слабија од Француске. Број народа је први од одлучујућих фактора да ли ће једна држава постати велика сила, а други је снага њене економије, јер се једино оснаживањем та два фактора ствара снажна армија за вођење рата.

Статус велике силе се никоме не поклања, него га свака чланица мора извојевати у неком победничком рату, а у том рату једном великом битком. Пример за то је Стаљинградска битка у Другом светском рату, без сумње најзначајнија велика битка у историји човечанства. Европа је била домовина великих сила све до 1914. или можда 1898, када су Сједињене Државе поразиле Шпанију и од ње отеле Кубу и Филипине. У исто време, Јапан интервенише на источноазијском копну, у Кореји и затим Кини. Број и састав концерта великих сила се мењао више пута. Најзначајније промене су учињене Утрехтским миром 1713, Версајским миром 1919, и коначно 1945, када се концерт распао, па уместо њега створен систем двојних односа Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Варао се Черчил 1945, када је рекао да ће будуће велике силе бити само развијене државе, најмање са 50 милиона становника. Показало се да више ниједна европска држава сама од себе не спада у круг великих сила, па је створен нови назив „Светске силе“, на двојној основи. Тај је назив привремен, па основна подлога на којој почивају данашњи међународни односи јесте процес стварања новог система великих сила. Хенри Кисинџер мисли да ће у наредном веку у круг великих сила ући Сједињене Државе, Европа, Кина, Јапан, Русија и „можда Индија“.

Други су склони да не запостављају Латинску Америку и једну од исламских држава, која ће окупити, барем сунитски део Ислама. Склон сам уверењу да ће то бити будућа Турска, као најмоћнија исламска држава света. Њено становништво је 1919. било по броју приближно око 14 милиона људи, као Краљевина СХС, а данас се пење ка броју од 100 милиона. Кроз цели XIX век исламски народи демографски назадују, па је једно време (око 1853.) изгледало да ће Ислам ишчезнути, јер су затворена муслиманска породица, и ендемски сифилис је масовно косио тај свет. Тек су антибиотици, иза 1945, процес окренули на другу страну, уместо демографског назадовања, експлозивни раст. По неким демографима, Русија ће 2025. имати 75 милиона становника, а Турска 83 милиона. Сада се говори о неком новом закону у руској Думи, о увођењу установе „Херојска мајка“, за жене које подижу више деце. Гора од Русије је Немачка, где народ толико ишчезава да нормалан раст обезбеђују само усељени странци, већином исламске вероисповести. Русија ће се, без сумње, ишчупати из овог загрљаја демографске смрти, јер је свесна шта из тога следи.

У ком смислу су се односи међу великим силама правно нормирали и да ли су остајали увек исти?

Радикално су се мењали, по принципу да право одређује сила, а не неке хумане или религиозне норме морала. „Сила закон мења“ постоји и у другим језицима. Макијавелијеву филозофију је одредила италијанска народна пословица „Што потребе захтевају, не треба савета“. Постојале су и „Максиме права људи“ (или народа) које нормирају Гроцијус 1627. и Пуфендорф 1672. Међу тим правима народа („Ius gentium“) на првом месту је да право подједнако штити победнике и поражене. Не треба водити рат дуже него је неопходно, сила није једина која одређује понашање, јер се побеђенима не сме чинити више зла од неопходног минимума. Данас се то изменило, уместо међународног права је створена „дипломатија ултиматума“, доминација обавештајних служби над старом дипломатијом, победа Стаљинове дефиниције да се рат добива у фабрикама, победници намећу пораженима облик својих друштвених односа, а не само статус поражене стране, губљење моралних норми.

Где смо ми данас у том дугом процесу стварања нових односа међу великим силама?

Ми још нисмо стигли до половице тог пењања уз Голготу. Данас се Сједињене Државе понашају као да је дошао тренутак да заврше процес глобализације и остану једини господар који управља светом. То није једини пут у историји да једна од великих сила истрчи, игнорише постојање међународног права и силом жели да остане покровитељ козмичког шатора. У време Наполеона, постојало је 23 године сталних ратова. Тада се Француска упињала да прва стално остане у свету. Наполеон је сматрао да је „равнотежа сила“ тричарија. Тежио је да оствари Универзално царство. Једна од три престонице је била крај Париза, али кључна тачка је Константинопољ. Ко држи Цариград, вели он 1807, држи кључеве универзалне монархије. Хтео је да ствара савез са исламским државама и исламом као религијом. Није се противио да његови војници прелазе на ислам. Председник Клинтон је папагајски понављао његове речи да је „ислам у хармонији са најдубљим идеалима Запада“. Разлика је била у поимању улоге Кине. Наполеон је мислио да је Кина „уснули змај“. Кад се он пробуди, све ће бити другачије. Данас се тај змај пробудио и он полако постаје главни фактор у будућој историји човечанства.

Други пут је Немачка, омамљена од моћи својих челичана и угљенокопа, од 1914. до 1945. сањала да постане прва светска сила. Хитлер је нацртао источне границе Трећег рајха, по врховима планине Урал и истоименом реком. Идеолог нацистичке странке Розенберг био је одређен да са групом стручњака одреди подручја у Сибиру која би требало да уђу у немачке границе. Предвиђало се да ће број Немаца нарасти на пола милијарде, пет пута више него их је Хитлер у рату окупио. Ради тога се не склапа мир са Пољском, не проглашава држава Украјина, а за будуће Русе је мислио да ће моћи да се баве свим што желе, сем политике и ратовања. У том случају – каже он у „Разговорима за столом“ – неће се слати пешадија него авиони да све сравне са земљом. Постоји и енглески превод те обимне књижурине.

У чему данас понашање Сједињених Држава личи на та два покушаја у историји, из времена Наполеона и Хитлера?

Разликује се што САД данас немају ни реалистичног Наполеона, нити његову изопачену појаву у Хитлеру. Америка више не даје велике државнике, који на реалистичан начин, или супротно томе, на дужу стазу воде стратегију развоја. Задњи велики амерички државник је био генерал Ајзенхауер 1960. Диве се председнику Кенедију, што је упућивао своје сународнике да не питају шта држава треба да даде њима, него шта они треба да дају држави. Заборавља се старо начело из времена Џорџа Вашингтона крајем XVIII века да нико није слободан, ако један појединац није слободан. На новчанице су написали девизу „Pluribus unum“. Кенеди је ту мисао пренео из ранијих папских енциклика да је важна моћна држава, а не изгубљени појединац у њој. Он је почео Вијетнамски рат са намером да одвоји католички југ у посебну државу и нацију, па у том није успео. Данас САД опет проповедају да нација није природна појава, да је суверенитет грађанина поклон споља, а не његово природно право које се испољава у сувереној нацији.

Разлика је и у протоколу понашања. Бахатост влада америчким политичарима. Погрешно је рећи да Америка води ратове. Боље је у истини да ратови воде Америку. Ишчезао је страх да ће „Војноиндустријски комплекс“ у друштву истиснути улогу народа, како су мислили Вудроу Вилсон 1914–1919 и Ајзенхауер 1960. Последњи је и сковао израз „Војноиндустријски комплекс“. Ратови су прогутали стару демократију и она се свела на право грађана да од двојице кандидата изаберу једног. Пре избора, кандидати обећавају свој програм, а после избора раде што Вол Стрит налаже. Пример је данашњи председник Обама. Пре избора сви добронамерни људи у свету су се надали да ће један црнац унети више хуманизма у спољну политику, одрећи се сталног ратовања.

С друге стране, изменио се и морал друштва, под утицајем сталног ратовања. Ратове не одобравају само банкари него ни обичан „просечни Американац“ није против њих, ако доносе неке вајде. Држава је престала да буде демократска, у правом смислу демократије да то није само право бирача да од двојице једнаких изаберу једнога него да народ одлучује и има главну реч у циљевима којима тежи власт. САД су постале двопартијска диктатура, јер нико више не види разлику између црног Обаме и белог Буша и Клинтона. О спољној и унутрашњој политици одлучују банке из Вол Стрита, а оне немају људску душу.

Да ли је могуће да ми Срби поново дођемо у средиште неке светске кризе, као што је био случај у прошлости више пута?

Страх ме је да изустим да то није само могуће него је и неизбежност коју ми сами не стварамо, него нам се намеће. У свим великим ратовима са југа Европе на север, као и обрнуто, од севера на југ, Срби су на несрећном стратешком путу који не можемо заменити за неко срећније место. САД су успеле да пониште све битне одлуке Версајског мира из 1919. На првом месту поништена је важећа одлука да демократија извире из природног права суверене нације. Демократија је постала извозна роба, која се намеће важећим дипломатским нормама да постоји политика диктата, или како то назива британски историчар Каплан, „Дипломатија условљавања“. Малим народима се налаже да ураде оно што се захтева, а не што би интереси свију подједнако захтевали.

Највећи губитак који је Србији наметнут, поништавањем духа Версаја, јесте губљење права Србије на излазак на море. То је Версајски мир изричито захтевао, сем у случајевима народа који на то нису имали етничко право. Није више тајна да је за отцепљење Црне Горе од Србије исплаћена сума од 55 милиона долара.

Грађански рат у Украјини је један од фактора више силе која одлучује о нашој судбини.

Једном сам написао (у интервјуу за „Новости“ са Мићом Рајковићем) да није могуће очекивати трећи светски рат, јер силе за његово вођење нису стале на своја места, а да главни изазивач рата, САД, нису уверене да га могу добити. То не значи да Украјинска криза мора да ескалира у светски рат. Могуће су локалне кризе изазване збивањима око Русије и напорима САД да је сведу на другоразредни фактор у напорима да се глобализује човечанство. Сад се ту морамо зауставити, јер ћемо се морати понашати како је Пашић предвиђао, да рата може бити или не бити, да постоји и трећа могућност, па нек се свак чеше тамо где га сврби. Мислим да ће се криза у Украјини дегенерисати у дуги и мучан процес сазревања убеђења америчких политичара да је немогуће победити у једном религиозном рату католичанства и православља који траје већ 420 година. САД немају копнену војску која би смела стати пред руску копнену армију. А оно Пашићево треће су суманути амерички сенатори, који мисле да све могу што им душа иште. Улазак Србије у Европски савез ту ништа не мења. Ни тај савез није на здравим основама. Боља је била варијанта генерала Де Гола о Европи од Атлантика до Урала, дакле са Русијом, а не без и против ње. То не значи да је мислио да Русија треба да напусти Сибир, као што је Француска напустила Алжир. Сибир нису Руси отели од некога, као ни Французи Квебек. Насељавали су га најпре ловци на животиње са скупоценим крзном, па затим дрвосече и металурзи.

Да ли мислите да је Украјина и криза око ње једина област где Србија може да извуче дебљи крај?

У свим другим кризама ће Србија извлачити тањи крај, јер су САД убеђене да смо ми Срби кључ за врата кроз која Русија излази у друштво великих светских сила. Тако је то, барем у сусретима у марту 1993. у Вашингтону, објашњено Алији Изетбеговићу, а други пут и председнику Туђману. Речено им је да Срба укупно у свету има 10 милиона и да би у случају сукоба са Русијом требала америчка армија од пола милиона војника да их држи у миру, а не само 100 000. Америка нам је наметнула место и време да се чешемо где они мисле да нас сврби, а не на месту где нас заиста сврби. Наивни су људи који мисле да ми сами, од своје воље, одређујемо наше будуће понашање. Били су наивни и они који су мислили, да није било Гаврила Принципа, да не би било ни хуманитарних трагедија Срба у Првом светском рату. Не можемо се прокрадати на једну од две стране. Изгубили смо јер нам је унапред одређено да морамо бити поражена страна. Пре двадесетак година је председник „Ренд“ корпорације, за стратешке студије, написао да су Срби народ који у себи носи вирус зла и да према њима треба поступати дугорочним санкцијама да се тај вирус уништи.

Поред данашње Украјинске кризе, кроз коју западни стратези оцењују и данашње понашање Срба, али и сва збивања око нас у будућности, још гора ће криза наступити у касније време, кад се почне радити на стварању исламске велике силе. Садашње могућности упућују да то мора да буде Турска. Ја сам некада мислио да и Египат – барем по броју народа и рађању сваке године милион људи – има основу за исламску суперсилу. За тај статус треба имати и жељу да се та улога врши, а то данас показују највише Турци. Покрет калифатске експанзије у Ираку и Сирији нема иза себе ни основу да издржи терет будуће велике силе, нити могућности да то исправи. Турска је на Наполеоновој основи универзалне монархије. То су Мореузи. Одатле се, каже Наполеон 1807, влада до аустријске границе и целим Блиским истоком. Бугари су, као у средњем веку, први на путу нове турске експанзије, а Срби други. Грешка шефа некадашње Демократске странке да Турску олако прогласи „Стратешким партнером“ скупо ће стајати нашу кожу. Већ сада се морају чинити корекције у тој, из рукава истресеној историјској омашци. Касно је. Турски политичари проглашавају да је Турска у Призрену, у Рашкој области, да су једино они кадри да реше питање опстанка Босне. Заборавили су да су они продали Босну и Херцеговину за велику кесу хабзбуршких златника у Анексионој кризи 1909. Одакле да се продата тиква још може сматрати својом? Ако се нова Турска која долази буде држала овог пута, онда ће на том испиту пропасти одмах на почетку. Отвориће се Источно питање поново и Турска ће се у њему поново заглавити.

Врхунац кризе око Турске ће доћи око питања одржања Израела и његових граница, ако их Ислам уопште буде поштовао. Ми Срби смо братски народ Јеврејима по заједничком геноциду. Ми се не смемо придруживати хору протеста на оштрину одмазде Израела око њихових данашњих граница. Израел не брани своје границе, него је сваки њихов рат у суштини рат против будућег холокауста, за његово уништење као државе. Заједно са почетком великог геноцида над Србима у Хрватској 1941, почео је Холокауст на нашем територију.

Холокауст је припреман кроз историју. У Другом светском рату је почео рано 1942, одлуком саветовања у једном одмаралишту крај Берлина. Кад је пошао на Пољску 1939, Хитлер је послао Рибентропа у Ватикан да у тајној мисији саопшти папи да је напад на Пољску само отварање пута за напад на Совјетски Савез. Пакт Молотов – Рибентроп 1939. Хитлер је називао савезом са ђаволом против Сотоне. Тај савез је и са совјетске стране сматран савезом непријатеља. Совјетска обавештајна служба је прорачунала да ће следећа ратна авантура Трећег рајха бити Југославија. Одмах након ликвидације Троцког, чиме руководи Мустафа Голубић, главни Стаљинов агент тога времена, он долази у Београд. Био је стално у покрету кроз југословенски териториј, долазио је и у моју Чапљину где му је била породица. Један члан породице, старији од мене, мој школски друг, завршио је у Јасеновцу. Преживела је једна лепотица. Члан вођства партије за Босну и Херцеговину, Ника Милићевић, мени је причао да му је Мустафа Голубић дошапнуо у пролазу пред Маркалама у Сарајеву да нема поверења у ново вођство КП Југославије. Милићевић је остао један усамљени дисидент. У Сарајеву се дневно састајао са филозофима Љубомиром Тадићем и Андријом Крешићем.

Главна опасност око будућег развоја Турске на путу за нову светску силу ће наступити око Израела. Холокауст над њима 1941. није био једини у њиховој миленијумски дугој историји. У Старом веку је изгон у Египат био први велики холокауст Јевреја. Други је био Јудејски рат са војском Римског царства, у коме је побијено око 1 600 000 Јевреја. Јерусалим је био богатији него престоница Царства, Рим. Имао је лепше мраморне грађевине, више вавилонских тепиха, како су се називали данашњи персијски теписи, и више умних људи него Рим. Тада није било ватреног оружја, него мачем и копљима је побијено толико људи. Тај број одговара броју неких данашњих европских нација. Трећи ограничени холокауст је био прогон и уништавање Јевреја у Шпанији у XV веку, њихов прогон из католичких европских држава. Јалово је хвалисање данашњих хрватских опорбењака да су их Хрвати у Дубровнику сачували у Жудејској улици. Ђавола су их сачували. За реч Хрвати Дубровник тада није ни знао. Донели су одлуку да притерају Јевреје, али их је спасио протектор Дубровника Сулејман Величанствени, од кога су дубровачки Јевреји затражили помоћ.

Један ограничени холокауст над Јеврејима је извршен у рату Свете лиге 1684–1699. Лигу је створио папа Инокент (Innocent) XI, за ослобођење средње Европе од турских провала. Успут су, до Саве и Дунава, очишћени сви Јевреји. У Будиму су бежали на лађе и спасавао се ко је могао. Једна група „Рицерских Хрвата“ је почела да то исто ради са Србима око Будима. Тада то подручје није било чисто мађарски етнички простор. Сматра се да је прво српско насеље у Панонији било село Сербинум, укопано у Барањи крај Печуја, у години кад је Христ имао 30 година (30. година хришћанске ере). У документима Пожаревачког мира 1718. постоје антисемитске одредбе да се Јеврејима забрањује свака, најбезначајнија и споредна улога у трговини између два царства. То је разлог да се Јевреји насељавају у Пољској, а од 1795. у Русији, као првој земљи по броју Јевреја у свету. Солжењицин је то описао у двотомној књизи „Двеста година заједно“. Преведена је и на наш језик.

Немогуће је да Сузан Зонтаг није знала да је Холокауст 1941. почео у Сарајеву. Одмах након слома југословенске државе 6. априла 1941, почело је пљачкање јеврејских радњи и рушење синагога у Сарајеву. „Темпл“, главна од њих, после рата 1945. преграђена је у концертну дворану. Црна чоја из јеврејских трговина је однесена у фабрику за кројење униформи „Црне легије“. Од око 10 000 сарајевских Јевреја остало је у животу само хиљаду. Остали су, у три таласа, до новембра 1941, одвезени и бачени у јаму. И данас ме, у таласу несанице, нешто пецне у срцу, кад би ме телефоном позвала факултетска колегиница Марија Кон. Новине би објавиле да су муслиманска деришта на јеврејском гробљу по ноћи шприцем насликала кукасте крстове. Осећао сам да плаче: „Милораде, зар опет долази фашизам са својим ножевима?“

Преварио сам се у јаловим надама да се неће никад повампирити, јер сам и сам у мају 1922. тајно побегао из Сарајева.

Ухапсили су ми породицу и држали у збирном логору Вратник. Сарајево је тада било подељено, по некима у седам, а по другима у дванаест зона, на челу сваке по један „Ћело“ (од челник). Водио их је заједнички заповедник Дедо, бивши усташа из 1941, Нусрет Шишић. Нису Срби опколили Сарајево да га отму од муслимана, како је то протумачила америчка влада тада, него бранили 150 000 својих сународника у граду. Међу њима сам био и ја. Отекао сам у лицу због удараца ногом да сам једва зевао да нешто кажем. У Београду ми установили да сам од удараца добио Хематом субдуралис у мозгу, па су ми морали провртети две рупе на лобањи да испумпају крв. Тада већ у Сарајеву није било Јевреја, сем појединци који су се ородили са муслиманима.

У будућем успону Турске у ред светских сила, Израел као држава мора бити сачуван, са Јерусалимом као престоницом. Вара се Америка кад се њихови шарлатански председници хвале да ће спасити Израел у новој, заједничкој држави са Арапима. Јерусалим деле у јеврејски и муслимански део будуће престонице. То ће бити пут у нови холокауст. Ако Америка заиста жели да спаси Израел, она већ данас мора да пошаље најмање милион својих копнених трупа, као прстен око њега. Све друго је само затварање очију пред будућу катастрофу. У њој ћемо и ми Срби поново делити судбину новог геноцида.

Зашто сте данашње стање кризе око Русије назвали америчким невитешким и прљавим ратом?

Зато што смо заборавили да од више од 80 ратова у свету од 1945. најмање 70 отпада на америчке ратове. Два пута су амерички стратези употребили бојни отров као средство ратовања. Први пут у августу 1945. када су бачене две атомске бомбе на Јапан. Пре тога је један научник упозорио председника Трумана да је атомска бомба бојни отров који забрањује Конвенција о бојним отровима. У њој су поменути отровни гасови, течности и материјали као бојни отрови. Атомска бомба са уранијумом спада у ту листу по материјалу. То је одбијено јер се америчкој влади журило да што пре окупира Јапан, да их не предухитри совјетска армија са севера. Други бојни отров је био „Наранџасти прах“ у Вијетнаму. Није испробан као бојни отров, него бацан из ваздуха као средство за дефолијацију џунгле како би се открили вијетнамски војници. Последица је да се у неким деловима Вијетнама рађало око трећину умно, или телесно обогаљене новорођенчади.

У више наврата сте помињали данашњу Католичку цркву као главног идеолошког савезника у америчким напорима глобализације. Шта би се у томе могло сматрати неким извором будућих невоља Срба?

Сама та црква је у историји била извор наших народних невоља. Само су појединци, или њихове групе, били заговорници идеја заједничке државе. Та црква је одобрила стварање Југославије под хабзбуршким владаром 1918. кад је такву прокламацију бечки двор објавио. Југославију са српским краљем 1918. Ватикан није одобрио. У Другом светском рату је Католичка црква била директно умешана у насилно покрштавање и бацање незаштићеног света у јаме, или прогон преко границе. Према усменом казивању бившег председника Стјепана Месића (Дневник ХРТ, 12. октобра 2010.) група побуњених усташких генерала и министара са министром спољним Лорковићем, слала је изасланика на слободни партизански териториј 1943. да преговарају о формирању заједничке владе тих усташких отпадника, друге опозиције и хрватских комуниста. На челу владе је предлаган надбискуп Степинац, по чему се мора закључити да је Ватикан иза тога стајао. Ми не знамо појединости о томе, јер су папири који су били предати Андрији Хебрангу остали негде у столу председника Туђмана.

Комунистичке власти су после рата кажњавале одређене појединце из вођства Католичке цркве, али никада њену целину. Зна се да Тито никада није отишао у Јасеновац да се поклони српским жртвама. Протоколом састанка Тита са папом у Ватикану 1966. је препоручено да се не помиње учешће католичких свештеника у геноциду над српским народом. Авро Менхетн, британски историчар, наводи да је овим преговорима подршку давала америчка влада, уз одређену финансијску помоћ југословенској страни. Два пута је било наређено да се „Јаме голубинке“ забетонирају, кости не ваде и тај злочин не помиње. „Хрватско прољеће“ 1972. је директна последица овог трулог споразумевања, као и проглашење независности хрватске државе двадесет година после тог пролетњег крављења. Такви покушаји споразумевања са фашистичким земљама су успели у Италији септембра 1943. У Мађарској је збачена влада, пружена рука западним савезницима, а рат са Совјетима жестоко настављен. Тада се и у мађарском ратном парламенту јављају људи који осуђују бацање Срба и Јевреја под лед у рекама Војводине.

Данас је Католичка црква безрезервни савезник са Сједињеним Државама и даје им подршку у покушају глобализације човечанства под америчким вођством. Ту је извор свих успеха Католичке цркве данас у свету, али и прапочетак кризе те цркве кад мечка почне да игра и пред америчким вратима. Постоји стари покушај уједињења свих хришћанских цркава, под ватиканским вођством, али и јединство са нехришћанским црквама, највише будизмом и исламом. Сусрети новог папе са православним васељенским патријархом, недавно у Истанбулу, само су беочузи у ланцу који ће се протегнути далеко у будућност. То се на првом месту тиче наше српске коже. Неке владике су дале пристанак, без меродавне одлуке Светог синода, да се обављају заједничке молитве по католичким црквама.

Нови папа је обећао велике реформе у својој цркви. Недавно је образложио да ће предузети неке напоре да се коначно реши питање целибата (безженства) католичких свештеника. Другом приликом је помињао чак и децентрализацију и друкчији став према хомосексуалцима. Само редање тих обећања показује да је њихов корен у подрумима где се кује америчка стратегија глобализације.

Грађански рат у Украјини је само наставак сличних сукоба католика и православних, који трају од краја XVI века, пуних 420 година. Одвајање дела Црногорске цркве у посебну цркву, упорно одбијање да се реши спор око односа између Српске и Македонске цркве, покушаји да се обрачуна са појединим свештеницима у оба та случаја, показују колико је актуелна опасност да се покуша шири расцеп у Српској цркви самој и поништи њена водећа улога у данашњем вођству српског народа.

Свестан сам јаловости сваког предвиђања непосредне будућности. Једно је извесно, ако се Католичка црква охрабрила да буде главни потпорањ у америчким покушајима да завладају светом, та црква је самим низом будућих догађаја осуђена да дели судбину тог колосалног америчког неуспеха. Лако је прогласити мале нације као неприродне појаве и у замену за њих препоручивати мали регионализам. Није исто то урадити и са великим нацијама Кине и Русије. И Израел жели да донесе уставне одредбе да је држава јеврејског народа, а не и арапског становништва које у њему живи. Кина иде истим путем којим су прошле све европске нације у прошлости. На првом месту је ту напор да се у народу учврсти један говорни језик, на основу мандаринског стандарда. Макао је напустио португалски језик, остао из времена пре ослобођења, и прихватио наредбу да се мандарински („Пекиншки језик“) усвоји као службени говорни језик. Пред том позадином развоја данашњих нација ће се кројити судбина и свих малих нација у свету. Доћи ће брзо дан ренесансе нације као основе суверенитета и природног права човека на слободу.

Немогуће је очекивати да тај велики процес мимоиђе и Католичку цркву, која се до краја предала овим светским напорима Сједињених Држава. Дух Мартина Лутера лебди над Римом и само је питање деценије у којој ће се спустити на кровове католичке Катедрале Светог Петра. Реформу цркве неће вршити римски папа по америчким мерилима него ће народни покрети ту реформу изводити, као што је било увек у прошлости. Модерни католички верник је сит и пресит присуства америчке политике у својој цркви. Попела му се наврх главе.

Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализације једне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучујућим биткама у њима. Тешко је веровати да ће амерички грогирани боксер направити историјску омашку да своје латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Рађе ће се држати досадашњег правила да Американци дају генерале, а Немци и Црногорци пешадију. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије. Ново оружје, као сад дронови, ће се изумети и обичан свет падаће у бесвестицу фобија према Русији. То ковитлање не може мимоићи нас Србе, који тонемо у сиромаштво и помаму унутрашњих дељења. Нарочито су српски политичари у Републици Српској прековали изреку античких филозофа да је човек мера свих ствари. Опозициони челници се понашају према новој филозофији да је своја задњица у министарској столици мера свих ствари у животу. Изгледа да ће опозиционе старешине у Бањалуци ући у историју филозофије – одмах поред Аристотела.

[/restrictedarea]

 

6 коментара

  1. Neka nova ” Staljingradska bitka”? Ništa čudno. Istoria magistra vitae.A šta li će ” slamka među vihorove”? To će reći srpski narod? Razapet između ” Dušanove megalomanije” /srljanja u propast/, i malodušnosti/slugeraja poslije teških ” batina” i nacionalnog čerupanja etničkog prostora, srpski narod ište mitskih junaka kao utjelovljenja svih vrlina potrebnih u recentnom vremenu svekolikih prekompozicija i redistribucija , kako na Balkanu, tako šire…Spasa nam nema-uspjeti moramo. Transferisanje mudrosti zidanja suvozida: i škalj/sitni kamenčići je u funkciji stabilnosti zida/krupnih naslaganih entiteta…

  2. Zbog Prebilovaca i istorigrafskog eruditizma “stojim mirno” pred Profesorom Ekmečićem!

  3. Sve se vrti oko ljudske volje, jer iako neko upravlja ljudskim rodom iz senke ne mora da znači da će doći do bilo kog sukoba ukoliko ljudska volja skren tok stvari. Taj neko ponekad mora da se povinuje pravilima svoje igre koje je nametnuo ljudima jer ako to ne učini onda mu džaba ceo sistem i igra koju bi ljudi mogli da sruše jer posle neće imati nad kime da ostvari svoje zamisli ukoliko je ne amortizuje malo usled drugačije ljudske volje. No, ako dodje do rata, bolje je imati jaku ekipu spremnu za okršaje jer rečenica “mi smo braća sa tim i tim” neće sprečiti invazora da pređe granicu napadnute zemlje.

    Sve se to izdešava kada čoveka spustiš na najniže nivoe svesti.

  4. Већ дуго времена Србија је обезглављена. На челу државе одавно нема мудрих и хладних глава, које добро промишљају, правилно перципирају у времену и простору и доносе једино могуће и исправне одлуке у интересу народа и државе. Одсуство свега напред реченог, српски народ и Србију коштају много. Нестао је патриотизам, херојство је плаћено жртвама у Хагу, што је отупило сваки осећај потребе за самоодбрану земље. Народ и држава се годинама спрема за одбранбени рат, а не тек када запрети непосредна ратна опасност. Тада је и сувише касно. Док се суседи увелико спремају као да ће сутра бити рата, српски народ се са врха замајава мирољубивом политиком. Изрека коју често слушамо са врха “ми не желимо рат” је својеврстан израз немоћи српских политичара и државе коју представљају. На тај начин само показују колико смо у будућности лак план за све оне који имају било какве аспирације према нама. Зато морамо хитно определити своје савесзнике у које се можемо поуздати када нам запрети непосредна опасност. Јачати одбранбене снаге, подизање морала у војсци и народу и спемати се као да ће сутра бити рата.

  5. EH, OPET TAJ TITO. ŽIVIMO KAO DA JE VJEČNI MIR, SPREMAJMO SE KAO DA ĆE SUTRA RAT! ALI, ” BORBENI MORAL VOJSKE I NARODA” NA ČEMU LI RASTE, ŠTA LI GA HRANI? RETORIČNOSTI PRIZVATI TREBA: DA LI JE TO NUŠIĆEVSKA MATRICA “NARODNI POSLANIK”, DA LI JE TO PROMETEJSKO ČEREČENJE SOCIJALNE KOHEZIJE DRUŠTVA, DA LI JE TO POSVEMAŠNJE KETMANSKO MULJANJE, DA LI JE TO NEODOLJIVOST SUROVE GRAMZIVOSTI “ALI BABINIH RAZBOJNIKA”, DA LI JE TO DARVINISTIČKI ZVJERINJAK BEZDUŠNOSTI, DA LI JE TO PERPETUIRANJE SLADOSTRASNE,SIMBIOZE IZMEĐU DRŽAVE I CRKVE, DA LI JE TO EPIGONSKA PIRAMIDA MEDIOKRITETA ALIJAS NEGATIVNA SELEKCIJA KADROVA… A TEK STOTINE HILJADA NEZAPOSLENIH-SOCIJALNO SKRAJNUTIH, STOTINE HILJADA POBOŽNIH POSJETILACA JAVNIH KUHINJA, STOTINE HILJADA VEGETIRAJUĆE-ZOMBISTIČKE MASE RADNIKA, STOTINE HILJADA CENTRIFUGIRAJUĆE DOMAĆE PAMETI- ODLIVA MOZGOVA, NADIRUĆIH PIPAKA MAFIJAŠKE HOBOTNICE-“DIČIMO SE” NAŠIM MNOGOBROJNIM MAFIJAMA…MORAL IZ PONIŽENOSTI, IZ EKSPLOATISANOSTI, IZ PROSTORA MANIPULACIJE I LAŽI, NEMORALA I PREVARA, MORAL SA PROSTORA PLJAČE TUĐEG RADA, MORAL SA PROSTORA BJEDE I STRAHA?

  6. Душан Буковић

    Ако сада ствари посматрамо у светлу минулих догађаја двадесетог столећа, можемо лако да откријемо закулисне igre између Лондона, Рима, Берлина, Вашингтона, Њујорка, Париза, Брисела и Хага, који су у току двадесетог столећа удруженим злочиначким подухватом извршили страшне злочине геноцида над обеспаравњеним, поробљеним и отписаним српским народом на Балканском полуострву ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvrtnrment mondial – une super et contre-eglise, Paris France, 1967, p. 129 – Пјер Вирион, Ускоро једна светска влада – једна супер, над или против-црква, Paris, France, стр. 129).
    Имајући у виду да западно-епропске и америчке империјалисте оличава свемоћни рекционарни, проститусани и корпоративни естаблишмент идолатријског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара, кабалиста, ново- коминтерновских “великих изабраника” и њихових моћних чланова великих финансијера, који ни по коју цену нису дозвољавали да Срби, као људи. остваре своје животне циљеве на етничким, историским и вековним огњиштима у двадесетом столећу.
    На овом месту поменуо бих Меморадндум Љубе Сотојановића и Александра Белића “Саверемено национално питање”, у којем дословно стоји:
    “Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа.
    У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.
    Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.
    Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.
    С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море. Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко, морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.
    У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење Аустро-Угарске.
    Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско нацонално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *