Žak Ogar /pukovnik/ Kao velika sila, Rusija će nadživeti EU

Razgovarao Slobodan Despot

Nije mali paradoks ovog vremena što su evropske nacije danas možda podeljenije unutar EU i NATO nego što su to bile pre ovih integracija. Evropa je duboko razjedinjena, i horizontalno − narodi EU slabo komuniciraju međusobno i jedva da šta znaju o problemima i svakodnevici svojih suseda − a i vertikalno, između stanovništva i njegovih „demokratskih“ zastupnika koji uglavnom delaju mimo ili čak protiv volje svojih birača

Pukovnika Žaka Ogara upoznao sam u Beogradu preko našeg zajedničkog prijatelja, potpukovnika Patrika Barioa. On često boravi u Srbiji zbog svog rada na savetovanju i praćenju francuskih preduzeća u inostranstvu, no odmah sam shvatio da ga za našu zemlju vezuje nešto dublje i jače. Poput Arčibalda Rajsa, Ogar je otkrio neku tešku i suštinsku istinu o ovom podneblju i o svetu uopšte kada je nogom stao na srpsko tle. Ovaj potomak stare plemićke i vojničke porodice je po povratku s Kosova sahranio oca, čuvenog generala, i odmah napustio francusku vojsku, ali samo da bi slobodnije svedočio o onome što je video i saznao. Svoju knjigu je godinama nosio u sebi i nedavno ju je objavio na francuskom – izazvavši neočekivano širok i topao doček. Čast mi je što sam izdavač ovako važnog svedočenja na našem jeziku. Naime, njegov ključni iskaz će bez sumnje ući u našu istoriju, a možda i u francusku kao primer svesti, lucidnosti i savesti u vremenu svetskih obmana.

Svom svedočenju o prvim danima NATO-okupacije severnog Kosova vi ste dali naslov „Evropa je skončala u Prištini“. Otkud vam ta ideja?

Priznajem − može da zvuči provokativno! Međutim, taj naslov je direktan odgovor doktoru Kušneru, koji je, odmah kada ga je tzv. Međunarodna zajednica postavila na funkciju guvernera Kosova, pohitao da pozdravlja „pobedu junačkog kosovskog pokreta otpora“, te da izjavljuje, ne zazirući od istorijskih izmišljotina, kako se „Evropa rodila u Prištini“.

U vašem pripovedanju, srpski vojnici su ljudi od časti i reči, a Albanci, u liku OVK, „lažovi, prevaranti, kombinatori, podmukli i lukavi“. To je bukvalno izvrtanje generalne slike koja je do sada vladala u zapadnoj javnosti. Zar vam nije prebačena prosrpska pristrasnost?

Knjiga je obilno komentarisana, no ta kritika se vrlo retko javlja. Pre svega, svakome je danas jasno da se agresija protiv Srbije 1999. sastojala pre svega u bombardovanju − lažima. Zatim, ja sam vojnik. Vidim ono što vidim i mislim ono što mislim. Da sam video srpske krvnike kako proteruju albanske civile sa ognjišta i pale njihove svetinje, to bih i napisao.

Preko sećanja o onome što ste činili i videli na Kosovu, koju ste poruku hteli da uputite svojoj, francuskoj javnosti?

Tu knjigu sam odavno planirao da napišem. Želeo sam da na osnovu svog kosovskog iskustva podsetim na nekoliko važnih stvari. Pre svega, da politička i diplomatska Evropa nažalost ne postoji ili bolje reći više ne postoji. Jer ona briselska „mašinerija“ nije nikakav odraz Evrope, makar i sa 28 članica, i ni u kojem slučaju ne može da nadomesti onu mnogo stariju i superiornu celinu − veliku Evropu suverenih hrišćanskih nacija. Tu Evropu je svetski rat pre sto godina zamalo uništio, međutim ona nikad nije nestala i danas polako oživljava, kao što se vidi iz primera ruskog ili mađarskog otpora, koji sve ostale narode podsećaju da još imaju kičmu.

[restrictedarea]

Francuska je ne samo članica već i suosnivač Evropske zajednice i Unije. A danas, kad vas slušamo − i ne samo vas, već i brojne vaše sunarodnike − izgleda kao da ste se sasvim odrekli tog velikog istorijskog uloga i poduhvata…

Ta briselska „mašinerija“ u koju smo se utopili danas nema nikakvog drugog smisla do da služi kao poštapalo američke politike. Mnogo cenim Sjedinjene Države, našeg jučerašnjeg saveznika protiv nacizma i sovjetskog imperijalizma. No, pritom ne zaboravljam da Sjedinjenih Država ne bi ni bilo da kralj Luj XVI nije pružio odlučujuću pomoć američkim pobunjenicima, uspostavljajući duboke američko-francuske veze koje i danas opstaju. Imam i dosta prijatelja u Americi. Ali smatrajući da „države nemaju prijatelje, već samo interese“, kako reče De Gol, ne razumem zašto ta briselska Evropa poput poslušnog kučeta izvršava sve zapovesti predsednika ili državnog sekretara SAD. Još nedavno sam čuo kako se potpredsednik Džo Bajden bukvalno hvališe što je Brisel docilno usvojio idiotske Obamine sankcije protiv Rusije radi ukrajinskog sukoba.

U svemu tome više nigde ne vidim Francusku, moju Francusku. Kogod bio na vlasti, od Širaka do Olanda, sve se svodi na to da mi više nemamo spoljne politike. Mislim na politiku zasnovanu na jasnom pogledu na svet i na njegove stvarne probleme, na uvažavanju naših nacionalnih interesa, ali i širih interesa evropskih nacija i evropske civilizacije. No, nje nigde nema i mi se ponašamo bukvalno kao „guske u magli“. Vidi se kuda nas vodi taj niz nepromišljenih „poteza“ u Jugoslaviji, Libiji, Siriji, Ukrajini: u ratove i u neprekidna krvoprolića, pre svega bliskoistočnih hrišćana, a zatim u destabilizaciju država i regiona, u političke, ekonomske, ljudske vrtloge…

Naše elite su očigledno zaboravile da se spoljna politika ne izgrađuje na istorijskim manipulacijama i izobličavanjima. Nikakvo svrsishodno delovanje nije moguće bez uvažavanja istorijskog nasleđa, niti odbacivanjem kulture i razmišljanja u korist emotivnog reagovanja i prostog ignorisanja istine.

Neverovatno je da se podsećanje na tako očigledne činjenice danas shvata maltene kao čin opozicionarstva. Sagledavajući kosovsku intervenciju, čini li vam se da je zapadna nomenklatura izgubila glavu?

I glavu  i pamćenje, a naročito ovo poslednje. Slepo se svrstavajući iza SAD, NATO i EU, Francuska je bez ikakve koristi za sebe samu izdala jedno staro prijateljstvo, „sveto“ prijateljstvo zapečaćeno krvlju iz dva svetska rata. Udarajući na Srbiju 1999, mi ne samo što smo pogazili međunarodno pravo, već smo i omogućili stvaranje jedne mafijaško-islamsko-fanatične mikrodržave na evropskom tlu, i to tik na onom mestu gde kuca duhovno, kulturno i duševno srce naše istorijske saveznice − pravoslavne Srbije. Ali ni to im nije bilo dosta: 2008. je francuska vlada i zvanično priznala tu bizarnu tvorevinu zvanu „republika Kosovo“, veliku kao dva naša okruga, i koja ni u snu ne može da opstane kao nezavisna država.

Čak i ako ostavimo postrani tragične okolnosti njenog stvaranja, samo priznavanje kosovske nanodržave od strane nekih svetskih nacija deluje kao neki nadrealistički hepening − utoliko nadrealniji što nema realnih izgleda da se članice UN ikad slože oko statusa tog tzv. Kosova. Vidite li ikakvu nama (ne)pojmljivu računicu za tako nešto iz evropske perspektive?

Ono što ja vidim, i što vidi kogod razmišlja s tačke gledišta interesa zapadnoevropskih država, njihovog blagostanja i njihove bezbednosti jeste − haos! Taj haos koji smo više-manje namerno stvorili kod drugih bi sutra mogao da nam se vrati u lice poput bumeranga. Sve nam već na to ukazuje. Nije slučajno što su Kosovo, ali i Francuska, među  najčešćim zemljama porekla fanatika koji popunjavaju varvarske horde tzv. islamske države.

Mi smo islamski fundamentalizam podržavali još u Bosni devedesetih, kada su francuski mediji i intelektualci bili najodaniji PR-agenti bosanskog islamiste Izetbegovića, da i ne spominjem delovanje obaveštajnih službi na terenu. Zatim smo i vojno krenuli na Afganistan, pa razorili Libiju, a da nije bilo Putina sada bismo predali i Siriju tim krvnicima… Sve to sa milionskim rezervoarom muslimanske omladine u našim predgrađima! Onog dana kad oni krenu da seku glave po našim ulicama, kako ćemo moći da ih zaustavimo kad smo takvo „propovedanje“ favorizovali po celom Bliskom istoku?

Globalistička ideja, čiji je glavni nosilac američka administracija, nosi u sebi tu komponentu prekrajanja i mrvljenja starih političkih, privrednih i društvenih struktura putem izazvanog haosa. Naomi Klajn je to čak i racionalno formulisala kao  „šok-strategiju“.

Na Kosovu sam − to opisujem u knjizi − iz helikoptera neposredno prisustvovao osnivanju baze „Bondstil“ blizu Gnjilana. Naprasno smo ugledali kako desetine vozila svih tipova odjednom obrazuju krug, poput kočija u kaubojcima. Oko tog kruga se pobija neprobojna ograda i − eto vam za tren oka najveće vojne baze SAD-a u Evropi i šire! „Bondstil“ je bio verovatno glavni konkretni cilj američke agresije, s funkcijom da omogući kontrolu tog geopolitički važnog regiona i da garantuje sigurnost američkim investitorima poput Madlen Olbrajt ili Veslija Klarka, koji su prvo razorili Kosovo i Srbiju, a zatim se obrušili na njihova bogatstva poput lešinara. Takav bestidno siledžijski pristup nikako nije u tradiciji niti u interesu evropskih sila. Svojstven je ljudima bez kulture koje odvajaju okeani (u geografskom smislu) ili više slojeva strogo omeđenih društvenih kasti od poprišta i zamorčića njihovih eksperimenata.

U knjizi svedočite o dubokom razlazu između vas i vaših ljudi i Anglosaksonaca unutar NATO-a. U jednom trenutku čak opisujete maltene oružano suočavanje sa vašim „saborcima“ − Britancima. Šta krije fasadno jedinstvo Zapadnog bloka?

Nije mali paradoks ovog vremena što su evropske nacije danas možda podeljenije unutar EU i NATO nego što su to bile pre ovih integracija. Evropa je duboko razjedinjena, i horizontalno − narodi EU slabo komuniciraju međusobno i jedva da šta znaju o problemima i svakodnevici svojih suseda − a i vertikalno, između stanovništva i njegovih „demokratskih“ zastupnika koji uglavnom delaju mimo ili čak protiv volje svojih birača. Pod malobrojnim „evrokratskim“ elitama bez dodira sa stvarnošću žive narodi koji taj eksperiment iskušavaju na sopstvenoj koži i u svom konkretnom životu. Sve je manje posla, sve je manje kupovne moći, sve je više nesigurnosti, nasilja, međuetničkih sukoba vezanih za imigraciju − a na sve to vlasti uzvraćaju uvek istim opravdanjima: Trebalo bi nam još Evrope! Nikad im dovoljno Evrope, a niko da se zapita: Nije li ta i takva Evropa upravo uzrok problema, a ne rešenje? Kada je moja Francuska na referendumu svečano rekla „NE“ evropskom ustavu, vlast je tu odluku suverenog naroda prosto − ignorisala!

Uprkos toj integraciji „odozgo“, evropski narodi nisu jedinstveni niti solidarni. Jasno se vidi na ukrajinskom primeru da njihove vlasti vade tuđi vruć krompir. Stvarni problemi kontinenta se prikrivaju i „tabuiziraju“ kao što je i kosovsko žarište bilo „tabu“ u Titovo doba kod vas. Sukob između islamskog modela i demokratskog društva, rast fundamentalizma u našim gradovima, demografija i bezbednost jesu oni pravi izazovi koji iziskuju istinski savez i pravu saradnju između evropskih nacija. Današnje kontinentalne strukture ne samo što ne pospešuju tu solidarnost, već joj bukvalno stoje na putu svojim nepriznavanjem stvarnosti i postupcima koji se kose sa najočiglednijim interesima kontinenta i ove civilizacije.

Od početka ovog veka, Srbija je vezala svoju sudbinu za ulazak u EU. Njen prijem se međutim neprestano odgađa i uslovljava ponižavajućim zahtevima. Svojim iskustvom državljanina EU, bivšeg oficira NATO i sadašnjeg savetnika za francuske investitore u inostranstvu, kako ocenjujete tu strategiju na „sve ili ništa“?

Krajem devedesetih godina moglo se s nekim razlogom smatrati da je EU-integracija neminovna budućnost svakog naroda na evropskom tlu. Spajanje imena te političke konstrukcije sa imenom samog kontinenta je navodilo na taj psihološki refleks: EU = Evropa! Otada su, međutim, nastupile epohalne promene koje svaki odgovoran državnik mora uzeti u obzir. EU više nije država blagostanja, već sistem koji na sve načine pokušava da izgrebe sredstva za sopstveno finansiranje, ne prezajući ni od privatnih ušteđevina. Politika evropske bezbednosti i suvereniteta o kojoj su sanjali Miteran i Kol ostala je − samo san. EU je vojno utopljena u Atlantski savez, a bezbednosno – razoružana Šengenskim ugovorom koji ne uspeva da zaustavi ni masovnu imigraciju, ni kriminal i terorizam.

S druge strane, trećesvetska Jeljcinova Rusija je povratila status diplomatske, vojne i energetske sile koja će u svakom slučaju (sem nuklearnog rata) potrajati i verovatno nadživeti EU. Umesto da slušaju zdrav razum i da uspostave što bolje odnose sa tom evroazijskom konstantom, evropski zvaničnici, podsticani iz Vašingtona, ulaze u novi hladni rat i time kompromituju sopstveni opstanak.

Po mom mišljenju, EU je sama sebe osudila time što je dopustila i zagorčala krvavi raspad Jugoslavije. No, i EU i Rusija i Srbija jesu delovi evropske civilizacije. Srbija nije u položaju da se odrekne nijedne od tih dveju strana. Politika neutralnosti je moguća. Švajcarska je 1992. odbila da uđe u EZ, i otada je postala najprosperitetnija zemlja na kontinentu. Što se Srbije tiče, mislim da ona nikako ne bi smela da trguje svojom teritorijom. Popuštanje na tom planu bi značilo odricanje od suverenosti i lančani pristanak na − sve! Koliko znam, u Rezoluciji 1244 UN lepo piše da je Kosovo deo Srbije. U današnjem svetu niko nema moć da opovrgne tu Rezoluciju − sem, naravno, ukoliko Srbija sopstvenim pristankom na nasilno otcepljenje ne izvuče svoje dušmane iz ćorsokaka. Ali zašto bi Srbija išla protiv Ujedinjenih nacija, sopstvenog dostojanstva i životnih interesa? Kosovo nije država. Ili će se pripojiti Albaniji, ili će se vratiti u okrilje Srbije. Ishod će zavisiti od međunarodnih odnosa snaga, ali i od srpske volje. Niko nije lud da se kladi na sopstveni gubitak.

 

Autor intervjua  izdavač je knjige „Evropa je skončala u Prištini“

[/restrictedarea]