Жак Огар /пуковник/ Као велика сила, Русија ће надживети ЕУ

Разговарао Слободан Деспот

Није мали парадокс овог времена што су европске нације данас можда подељеније унутар ЕУ и НАТО него што су то биле пре ових интеграција. Европа је дубоко разједињена, и хоризонтално − народи ЕУ слабо комуницирају међусобно и једва да шта знају о проблемима и свакодневици својих суседа − а и вертикално, између становништва и његових „демократских“ заступника који углавном делају мимо или чак против воље својих бирача

Пуковника Жака Огара упознао сам у Београду преко нашег заједничког пријатеља, потпуковника Патрика Бариоа. Он често борави у Србији због свог рада на саветовању и праћењу француских предузећа у иностранству, но одмах сам схватио да га за нашу земљу везује нешто дубље и јаче. Попут Арчибалда Рајса, Огар је открио неку тешку и суштинску истину о овом поднебљу и о свету уопште када је ногом стао на српско тле. Овај потомак старе племићке и војничке породице је по повратку с Косова сахранио оца, чувеног генерала, и одмах напустио француску војску, али само да би слободније сведочио о ономе што је видео и сазнао. Своју књигу је годинама носио у себи и недавно ју је објавио на француском – изазвавши неочекивано широк и топао дочек. Част ми је што сам издавач овако важног сведочења на нашем језику. Наиме, његов кључни исказ ће без сумње ући у нашу историју, а можда и у француску као пример свести, луцидности и савести у времену светских обмана.

Свом сведочењу о првим данима НАТО-окупације северног Косова ви сте дали наслов „Европа је скончала у Приштини“. Откуд вам та идеја?

Признајем − може да звучи провокативно! Међутим, тај наслов је директан одговор доктору Кушнеру, који је, одмах када га је тзв. Међународна заједница поставила на функцију гувернера Косова, похитао да поздравља „победу јуначког косовског покрета отпора“, те да изјављује, не зазирући од историјских измишљотина, како се „Европа родила у Приштини“.

У вашем приповедању, српски војници су људи од части и речи, а Албанци, у лику ОВК, „лажови, преваранти, комбинатори, подмукли и лукави“. То је буквално извртање генералне слике која је до сада владала у западној јавности. Зар вам није пребачена просрпска пристрасност?

Књига је обилно коментарисана, но та критика се врло ретко јавља. Пре свега, свакоме је данас јасно да се агресија против Србије 1999. састојала пре свега у бомбардовању − лажима. Затим, ја сам војник. Видим оно што видим и мислим оно што мислим. Да сам видео српске крвнике како протерују албанске цивиле са огњишта и пале њихове светиње, то бих и написао.

Преко сећања о ономе што сте чинили и видели на Косову, коју сте поруку хтели да упутите својој, француској јавности?

Ту књигу сам одавно планирао да напишем. Желео сам да на основу свог косовског искуства подсетим на неколико важних ствари. Пре свега, да политичка и дипломатска Европа нажалост не постоји или боље рећи више не постоји. Јер она бриселска „машинерија“ није никакав одраз Европе, макар и са 28 чланица, и ни у којем случају не може да надомести ону много старију и супериорну целину − велику Европу суверених хришћанских нација. Ту Европу је светски рат пре сто година замало уништио, међутим она никад није нестала и данас полако оживљава, као што се види из примера руског или мађарског отпора, који све остале народе подсећају да још имају кичму.

[restrictedarea]

Француска је не само чланица већ и суоснивач Европске заједнице и Уније. А данас, кад вас слушамо − и не само вас, већ и бројне ваше сународнике − изгледа као да сте се сасвим одрекли тог великог историјског улога и подухвата…

Та бриселска „машинерија“ у коју смо се утопили данас нема никаквог другог смисла до да служи као поштапало америчке политике. Много ценим Сједињене Државе, нашег јучерашњег савезника против нацизма и совјетског империјализма. Но, притом не заборављам да Сједињених Држава не би ни било да краљ Луј XVI није пружио одлучујућу помоћ америчким побуњеницима, успостављајући дубоке америчко-француске везе које и данас опстају. Имам и доста пријатеља у Америци. Али сматрајући да „државе немају пријатеље, већ само интересе“, како рече Де Гол, не разумем зашто та бриселска Европа попут послушног кучета извршава све заповести председника или државног секретара САД. Још недавно сам чуо како се потпредседник Џо Бајден буквално хвалише што је Брисел доцилно усвојио идиотске Обамине санкције против Русије ради украјинског сукоба.

У свему томе више нигде не видим Француску, моју Француску. Когод био на власти, од Ширака до Оланда, све се своди на то да ми више немамо спољне политике. Мислим на политику засновану на јасном погледу на свет и на његове стварне проблеме, на уважавању наших националних интереса, али и ширих интереса европских нација и европске цивилизације. Но, ње нигде нема и ми се понашамо буквално као „гуске у магли“. Види се куда нас води тај низ непромишљених „потеза“ у Југославији, Либији, Сирији, Украјини: у ратове и у непрекидна крвопролића, пре свега блискоисточних хришћана, а затим у дестабилизацију држава и региона, у политичке, економске, људске вртлоге…

Наше елите су очигледно заборавиле да се спољна политика не изграђује на историјским манипулацијама и изобличавањима. Никакво сврсисходно деловање није могуће без уважавања историјског наслеђа, нити одбацивањем културе и размишљања у корист емотивног реаговања и простог игнорисања истине.

Невероватно је да се подсећање на тако очигледне чињенице данас схвата малтене као чин опозиционарства. Сагледавајући косовску интервенцију, чини ли вам се да је западна номенклатура изгубила главу?

И главу  и памћење, а нарочито ово последње. Слепо се сврставајући иза САД, НАТО и ЕУ, Француска је без икакве користи за себе саму издала једно старо пријатељство, „свето“ пријатељство запечаћено крвљу из два светска рата. Ударајући на Србију 1999, ми не само што смо погазили међународно право, већ смо и омогућили стварање једне мафијашко-исламско-фанатичне микродржаве на европском тлу, и то тик на оном месту где куца духовно, културно и душевно срце наше историјске савезнице − православне Србије. Али ни то им није било доста: 2008. је француска влада и званично признала ту бизарну творевину звану „република Косово“, велику као два наша округа, и која ни у сну не може да опстане као независна држава.

Чак и ако оставимо пострани трагичне околности њеног стварања, само признавање косовске нанодржаве од стране неких светских нација делује као неки надреалистички хепенинг − утолико надреалнији што нема реалних изгледа да се чланице УН икад сложе око статуса тог тзв. Косова. Видите ли икакву нама (не)појмљиву рачуницу за тако нешто из европске перспективе?

Оно што ја видим, и што види когод размишља с тачке гледишта интереса западноевропских држава, њиховог благостања и њихове безбедности јесте − хаос! Тај хаос који смо више-мање намерно створили код других би сутра могао да нам се врати у лице попут бумеранга. Све нам већ на то указује. Није случајно што су Косово, али и Француска, међу  најчешћим земљама порекла фанатика који попуњавају варварске хорде тзв. исламске државе.

Ми смо исламски фундаментализам подржавали још у Босни деведесетих, када су француски медији и интелектуалци били најоданији ПР-агенти босанског исламисте Изетбеговића, да и не спомињем деловање обавештајних служби на терену. Затим смо и војно кренули на Афганистан, па разорили Либију, а да није било Путина сада бисмо предали и Сирију тим крвницима… Све то са милионским резервоаром муслиманске омладине у нашим предграђима! Оног дана кад они крену да секу главе по нашим улицама, како ћемо моћи да их зауставимо кад смо такво „проповедање“ фаворизовали по целом Блиском истоку?

Глобалистичка идеја, чији је главни носилац америчка администрација, носи у себи ту компоненту прекрајања и мрвљења старих политичких, привредних и друштвених структура путем изазваног хаоса. Наоми Клајн је то чак и рационално формулисала као  „шок-стратегију“.

На Косову сам − то описујем у књизи − из хеликоптера непосредно присуствовао оснивању базе „Бондстил“ близу Гњилана. Напрасно смо угледали како десетине возила свих типова одједном образују круг, попут кочија у каубојцима. Око тог круга се побија непробојна ограда и − ето вам за трен ока највеће војне базе САД-а у Европи и шире! „Бондстил“ је био вероватно главни конкретни циљ америчке агресије, с функцијом да омогући контролу тог геополитички важног региона и да гарантује сигурност америчким инвеститорима попут Мадлен Олбрајт или Веслија Кларка, који су прво разорили Косово и Србију, а затим се обрушили на њихова богатства попут лешинара. Такав бестидно силеџијски приступ никако није у традицији нити у интересу европских сила. Својствен је људима без културе које одвајају океани (у географском смислу) или више слојева строго омеђених друштвених касти од попришта и заморчића њихових експеримената.

У књизи сведочите о дубоком разлазу између вас и ваших људи и Англосаксонаца унутар НАТО-а. У једном тренутку чак описујете малтене оружано суочавање са вашим „саборцима“ − Британцима. Шта крије фасадно јединство Западног блока?

Није мали парадокс овог времена што су европске нације данас можда подељеније унутар ЕУ и НАТО него што су то биле пре ових интеграција. Европа је дубоко разједињена, и хоризонтално − народи ЕУ слабо комуницирају међусобно и једва да шта знају о проблемима и свакодневици својих суседа − а и вертикално, између становништва и његових „демократских“ заступника који углавном делају мимо или чак против воље својих бирача. Под малобројним „еврократским“ елитама без додира са стварношћу живе народи који тај експеримент искушавају на сопственој кожи и у свом конкретном животу. Све је мање посла, све је мање куповне моћи, све је више несигурности, насиља, међуетничких сукоба везаних за имиграцију − а на све то власти узвраћају увек истим оправдањима: Требало би нам још Европе! Никад им довољно Европе, а нико да се запита: Није ли та и таква Европа управо узрок проблема, а не решење? Када је моја Француска на референдуму свечано рекла „НЕ“ европском уставу, власт је ту одлуку сувереног народа просто − игнорисала!

Упркос тој интеграцији „одозго“, европски народи нису јединствени нити солидарни. Јасно се види на украјинском примеру да њихове власти ваде туђи врућ кромпир. Стварни проблеми континента се прикривају и „табуизирају“ као што је и косовско жариште било „табу“ у Титово доба код вас. Сукоб између исламског модела и демократског друштва, раст фундаментализма у нашим градовима, демографија и безбедност јесу они прави изазови који изискују истински савез и праву сарадњу између европских нација. Данашње континенталне структуре не само што не поспешују ту солидарност, већ јој буквално стоје на путу својим непризнавањем стварности и поступцима који се косе са најочигледнијим интересима континента и ове цивилизације.

Од почетка овог века, Србија је везала своју судбину за улазак у ЕУ. Њен пријем се међутим непрестано одгађа и условљава понижавајућим захтевима. Својим искуством држављанина ЕУ, бившег официра НАТО и садашњег саветника за француске инвеститоре у иностранству, како оцењујете ту стратегију на „све или ништа“?

Крајем деведесетих година могло се с неким разлогом сматрати да је ЕУ-интеграција неминовна будућност сваког народа на европском тлу. Спајање имена те политичке конструкције са именом самог континента је наводило на тај психолошки рефлекс: ЕУ = Европа! Отада су, међутим, наступиле епохалне промене које сваки одговоран државник мора узети у обзир. ЕУ више није држава благостања, већ систем који на све начине покушава да изгребе средства за сопствено финансирање, не презајући ни од приватних уштеђевина. Политика европске безбедности и суверенитета о којој су сањали Митеран и Кол остала је − само сан. ЕУ је војно утопљена у Атлантски савез, а безбедносно – разоружана Шенгенским уговором који не успева да заустави ни масовну имиграцију, ни криминал и тероризам.

С друге стране, трећесветска Јељцинова Русија је повратила статус дипломатске, војне и енергетске силе која ће у сваком случају (сем нуклеарног рата) потрајати и вероватно надживети ЕУ. Уместо да слушају здрав разум и да успоставе што боље односе са том евроазијском константом, европски званичници, подстицани из Вашингтона, улазе у нови хладни рат и тиме компромитују сопствени опстанак.

По мом мишљењу, ЕУ је сама себе осудила тиме што је допустила и загорчала крвави распад Југославије. Но, и ЕУ и Русија и Србија јесу делови европске цивилизације. Србија није у положају да се одрекне ниједне од тих двеју страна. Политика неутралности је могућа. Швајцарска је 1992. одбила да уђе у ЕЗ, и отада је постала најпросперитетнија земља на континенту. Што се Србије тиче, мислим да она никако не би смела да тргује својом територијом. Попуштање на том плану би значило одрицање од суверености и ланчани пристанак на − све! Колико знам, у Резолуцији 1244 УН лепо пише да је Косово део Србије. У данашњем свету нико нема моћ да оповргне ту Резолуцију − сем, наравно, уколико Србија сопственим пристанком на насилно отцепљење не извуче своје душмане из ћорсокака. Али зашто би Србија ишла против Уједињених нација, сопственог достојанства и животних интереса? Косово није држава. Или ће се припојити Албанији, или ће се вратити у окриље Србије. Исход ће зависити од међународних односа снага, али и од српске воље. Нико није луд да се клади на сопствени губитак.

 

Аутор интервјуа  издавач je књиге „Европа је скончала у Приштини“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Amerika je pametnija od Evrope. Ona se koliko ja znam ujedinila bez primene sile i selekcije svog naroda, a Evropa se bavi diskriminacijom i zato ima veliku šansu da propadne. Logično je , da ukućanje nesmete zavađati i posle ih pomirivati, jer nikada ništa od pomirenja nema. To je EVROPA NAPRAVILA GLUPOST. Jugoslavije je lako mogla ući u EVROPU u paketu i danas bi EVROPSKA UNIJA BILA OSNOVANA, ALI NISU ZNALI TO KULTURNO i LJUDSKI DA UREDE USIJANE GLAVE. I ŠTA SAD I KUD SAD? MISLIM DA BI BILO DOBRO DA USPE, ALI NIJE SE SMELO RATVATI NA BALKANU , A ONDA TRAŽITI POMIRENJE , KAO PRIJATELJ. NIKAKO , JER LJUDI I SVI NARODI SU BOLNO PODNELI SVOJE ŽRTVE I TO SE NE ZABORAVLJA LAKO. POGREŠNO MISLE ONI KOJI NISU SVOJE NAJMILIJE IZGUBILI. NEMAJU OSEĆANJE I DUŠU, NAŽALOST.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *