Špijunska igra Moskve

Tekst Marka Galeotija objavljen u američkom listu „Forin afers“

Zašto Rusija pobeđuje u obaveštajnom ratu u Ukrajini

Dva meseca od kako su nova ukrajinska vlada i proruski separatisti sa istoka zemlje postigli sporazum o primirju, rat nastavlja da vri. Na kopnu se ratuje puškama i raketama, a upozorenjima i sankcijama za pregovaračkim stolom. Skoro nevidljivo, međutim, rat se vodi i u trećoj dimenziji – špijunaži. Na ovom frontu, i Ukrajina i Zapad pokušavaju da se suprotstave ogromnoj nadmoći Rusije.

Za nove lidere u Kijevu, koji se i dalje bore da usprave svoju zemlju pošto je narodnim protestima prošle godine svrgnuta proruska vlada predsednika Viktora Janukoviča, tačne i pouzdane informacije o pobunjenicima na istoku su od ključnog značaja. Doći do informacija o ciljevima, namerama i mogućnostima pobunjenika – da ne pominjemo ciljeve, namere i mogućnosti ruske vlade koja ih podržava – skoro je nemoguće. Dok Kijev pokušava da reaguje na ruske i pobunjeničke inicijative, i na vojnom i na političkom polju, često se suočava sa problemom što ima samo maglovitu ideju o tome da li one predstavljaju ozbiljne poteze ili varke i koji im je krajnji cilj. Čak su i podaci o broju pobunjeničkih snaga i oružju koje su dobili od Rusije često tek nešto više od pukog nagađanja. U međuvremenu, Moskva ima značajnu nadmoć nad Kijevom kada se radi o obaveštajnim podacima – ukrajinske komunikacione i komandne strukture su duboko infiltrirane ruskim agentima – i koristi tu prednost da situaciju na terenu okrene u svoju korist.

Vreme radi protiv Ukrajine. Da bi se preokrenuo ovaj trend, Kijev mora ne samo da pojača svoje obaveštajne i kontraobaveštajne napore, nego da to učini istovremeno sa radikalnom reformom ukrajinskog bezbednosnog aparata. Oslanjanje na zapadnu pomoć od male je koristi: ni Zapad ne raspolaže pouzdanim izvorima na istoku Ukrajine i potčinjen je nadmoćnom ruskom ranijom pripremom. Tranzicija koja je u Ukrajini u toku i prošlonedeljni parlamentarni izbori pružaju mogućnost vladi da ponovo preuzme kontrolu nad ovim ključnim instrumentom bezbednosne politike. U suprotnom će i ukrajinski kredibilitet i suverenitet nastaviti da budu pod znakom pitanja.

Moskovska avlija Četiri faktora dala su Rusiji prednost u sadašnjem obaveštajnom ratu. Prvo, Rusija se dugo pripremala za sukob koji je u Ukrajini u toku – sukob u kojem se kombinuju špijunaža, vatrena moć, ekonomski pritisak, informativni rat i političko manevrisanje. Ruske obaveštajne službe bez napora koriste sve te alatke – što je veština koju su nasledili od svojih sovjetskih prethodnika i dodatno poboljšali za današnji svet u kojem je za uticaj podjednako važna ekonomska poluga, koliko i mogućnost da se izvrne priča o aktuelnim činjenicama na terenu. Značajno je da je čak i šef ruske armije, general Valerij Gerasimov, prošle godine priznao da su „nevojna sredstva“ postala neophodna za Rusiju i da ponekad čak nadmašuju važnost tradicionalne vatrene moći.

[restrictedarea]

Drugo, ruske obaveštajne službe su decenijama imale čvrsto uporište u Ukrajini – prisustvo koje svoje korene ima u sovjetskoj istoriji kada je ukrajinski bezbednosni aparat bio tek lokalni ogranak KGB-a. Ruski operativci, koji najčešće rade za rusku Federalnu službu bezbednosti (FSB), naslednika KGB-a, stariji su od ukrajinske policije i obaveštajnih službi. Ruski simpatizeri i agenti, od kojih mnogi pripadaju vojnoj obaveštajnoj službi GRU, nalaze se u redovima ukrajinske vojske. Opremljeni čitavim spektrom alatki – od ubačenih špijuna do uređaja za presretanje komunikacija – GRU ima za zadatak da locira ukrajinske vojne jedinice, razotkrije njihove planove i rukovodi paravojnim operacijama protiv njih. Ruska spoljna obaveštajna služba i Ministarstvo unutrašnjih poslova, takođe, imaju značajne mreže u Ukrajini. Tu je posebno važna dugoročna saradnja Ministarstva unutrašnjih poslova sa njihovim ukrajinskim kolegama, koja je omogućila laku identifikaciju ukrajinskih bezbednjaka, pogodnih za regrutovanje u FSB.

Treće, ruske obaveštajne snage imaju značajno prisustvo na terenu – i otvoreno i prikriveno – u blizini ukrajinske granice. Oni su u potpunosti iskoristili slobodan protok ljudi između dve zemlje, u čemu je Ukrajina omanula. Na primer, postoje dokazi da su ruske obaveštajne službe ispitivale ukrajinske izbeglice koje su prelazile u Rusiju, pod izgovorom da prikupljaju podatke o ratnim zločinima. Ispitanici su mogli da pruže značajne informacije o ukrajinskim snagama koje se bore protiv pobunjenika od lokacija njihovih logora, do taktika koje koriste.

Na kraju, Moskva je imala prednost prvog poteza od početka sukoba. Njena superiorna obaveštajna struktura značila je da može da ostavi otvorenim razne opcije, menja svoju strategiju i ciljeve iz nedelje u nedelju. U stvari, jedini jasan cilj Moskve bio je da spreči Kijev da uguši pobunu – zadatak u kojem se pokazala vrlo uspešnom.

Nikome ne verovati Odgovor Kijeva na izazov Moskve bio je iznenađujuće kilav. Vlada nije bila u mogućnosti da veruje sopstvenoj vojsci, policiji i bezbednosnim službama osnovano ih sumnjičeći da su protkane promoskovskim špijunima. Ukrajinski zvaničnici verovatno su precenili stvaran nivo ruskog upliva, ali njihov nedostatak poverenja u sopstvene regularne snage primorao ih je da se na početku kampanje više oslone na neformalne građanske milicije. Činjenica da su neke od tih milicija gajile antiruske, ekstremno desne poglede, samo je rasplamsala sukob.

Kijev je od tada radio na tome da dovede u red redove svojih snaga, ali vodi bitku na uzbrdici. Ironično, najslabija karika je Ukrajinska bezbednosna služba (SBU) – upravo ona organizacija koja je zadužena za lov na strane krtice i podršku antipobunjeničkoj kampanji na Istoku. Jedan istaknuti ukrajinski bezbednosni ekspert procenio je da je moguće da je još na početku ove godine čak 30 odsto pripadnika ove službe u stvari radilo za Rusiju. Za vreme režima Viktora Janukoviča, duboka umešanost Rusije u SBU bila je javna tajna. Bivši zamenik šefa ove organizacije, na primer, priznao je 2010. da ne samo da je u redovima SBU bilo ruskih agenata, nego da je ova služba imala zvaničan sporazum sa FSB-om koji je omogućavao Moskvi da regrutuje agente iz same ukrajinske vlade. Decembra 2013, tim od 30 oficira FSB učestvovao je u vežbama SBU i sastao se sa njenim direktorom, ali je on u međuvremenu prebegao u Rusiju zajedno sa dvojicom svojih zamenika i dva načelnika odeljenja.

Novi šef SBU, Valentin Nalivajčenko, nasledio je agenciju čijem se kadru ne može verovati i čije su tajne već poharane. On je u nedavnim intervjuima posvedočio da su, pred svrgavanje Janukoviča, ruski agenti rasturili trezor ukrajinske obaveštajne službe i odneli „dokumenta, arhive i sve ono što čini osnovu profesionalne obaveštajne službe“. Od tada, desili su se masovni prebezi, a novi lideri su požurili da stare kadrove zamene lojalnim regrutima. Nastaviće se i sa otpuštanjima. Sredinom oktobra Kijev je doneo novi zakon koji ima za cilj da iskoreni kadrove iz sovjetske ere iz svih nivoa vlade, uključujući i bezbednosni aparat, u kojem je 20 ljudi ili radilo za KGB, ili se obučavalo na njenoj akademiji.

Ova čistka biće skupo plaćena u domenu iskustva i profesionalizma. Kao što mi je jedan američki obaveštajac rekao, „neki od tih (novih regruta) su još deca. Oni će lepo sazrevati, ali moraju da rade posao za koji nisu dovoljno obučeni i iskusni.“ A, mogli bi biti potrebni meseci, pa čak i godine da se SBU ponovo izgradi kao pouzdana služba. Neizbežno, nešto talenta i stručnosti biće uludo izgubljeno, jer nije svaki bivši đak KGB-a neizbežno postao ruska krtica. S druge strane, od obaveštajaca koji ostanu, neki što deluju besprekorno lojalni i nemaju nikakve veze sa Moskvom, ipak mogu da potpadnu pod rusku ucenu ili korupciju. Iako je ruski stisak na SBU oslabio od kako je nova vlada došla na vlast, on svakako nije nestao.

Prednost domaćeg terena Kijev nije jedina prestonica koja se trudi da se suprotstavi prednosti Moskve. Stratezi širom Evrope i SAD-a imaju slične probleme da se adaptiraju na novi hibridni rat na istoku Ukrajine. Pre nego što su izbila neprijateljstva prošlog proleća, Zapad se nije mnogo bavio obaveštajnim radom u Ukrajini, koncentrišući svoje resurse na Aziju, Bliski istok i Rusiju. Ovaj previd koštao je ukrajinske zapadne saveznike dragocenog vremena na početku sukoba. Rezultat je da nemaju dovoljno agenata na terenu niti mogućnosti da ih sada bezbedno ubace. Takođe, njihova analitička sposobnost da kod kuće protumače i procene ono malo obaveštajnih podataka do kojih se može doći često je minimalna.

Alatke koje je Zapad imao na raspolaganju pokazale su se kao žalosno neadekvatne. Na primer, iako SAD raspolažu daleko superiornijom tehnologijom kao što je satelitski nadzor i elektronsko prisluškivanje, Rusija je uspela da ih iznenadi preuzimanjem Krima. Kada se sukob prelio na istok, Zapad se našao u još većem zaostatku, jer nisu mogli da ubace svoje agente.

Bez informacija zapadna politika će ostati neodlučna, kao što je to danas. U međuvremenu, Moskva koristi svoju prednost da očuva status quo koji će primorati predsednika Petra Porošenka da pobunjenicima ponudi značajne ustupke, koji bi omogućili Putinu da proglasi pobedu, a da zvanično nije ni ušao u rat.

[/restrictedarea]